Filozofija vedante¹

Pre sedamdeset tri godine, upravo na ovaj dan, duhovni div Svami Vivekananda je dinamično blagoslovio ovaj univerzitet, univerzitet bez premca, svojim uzvišenim prisustvom. Govorio je o filozofiji vedante. Ja sam pozvan da danas govorim o istoj toj uzvišenoj temi. Nakon sedamdeset tri proleća, nazvali to igrom sudbine ili predodređenom, božanskom namerom, na ovaj plodonosno značajan dan istovremeno sam počašćen i blagosloven da povežem svoje ime sa imenom Svami Vivekanande, duhovnog heroja himalajske visine.

Kada je Tomas Džeferson stupio na mesto ambasadora u Francuskoj umesto Bendžamina Franklina, izjavio je: „Ja ga nasleđujem; ne bi mogao da ga zameni niko“. Sa svom iskrenošću kojom raspolažem, ne usuđujem se ni da zamenim ni da nasledim Svami Vivekanandu, već bih, kao sin Bengala, želeo da se kupam u sjaju neuporedive slave Šri Ramakrišninog najdražeg učenika, jedinstvenog sina Majke Bengala.

O univerzitete Harvard, reći ću ti jednu moju slatku tajnu. Možda ste čuli za bengalske tigrove. Strah od tih tigrova nemilosrdno je mučio moje dečje srce. O Harvarde, samo tvoje ime je stvaralo gotovo isti strah u mom umu u mojim danima mladosti. Ali danas, na moje krajnje iznenađenje, u mom srcu si probudio ogromnu radost.

Vedanta znači „kraj Veda“; uistinu, to je sasvim bukvalno značenje. Osim ovog, vedanta u sebi sadrži bezbroj raznih značenja: religijskih, filozofskih, moralnih, etičkih, duhovnih, zemaljski ljudskih i nebeski božanskih. Vedanta nam pruža putokaze za duhovno putovanje – putovanje ka apsolutnoj Istini. To putovanje pozdravlja sve one koje duševno vape za Transcendentalnim Bramanom.

Zemaljski ograničen um je isuviše slabašan da bi ušao u Apsolutnu Istinu. „Reči se vraćaju umu koji jalovo pokušava da izrazi šta je Istina“. Tu uzvišenu Istinu učimo iz Veda.

Sarvam Khalvidam Brahma, „Uistinu, sve ovo je Braman“. Onaj koji zaita voli Bramana mora da zaista voli i čovečanstvo. Nikad se ne mogu složiti sa Semjuelom Džonsonom, koji je izjavio: „Voljan sam da volim čovečanstvo, osim Amerikanaca“. Suvišno je i reći, učenja Vedante obeležena su retkom univerzalnošću vizije – uvek.

Vedanta prima ne samo najčistija srca, već i najgore lupeže. Vedanta poziva sve. Vedanta prihvata sve. Vedanta uključuje sve. Unutrašnja vrata Vedante otvorena su ne samo za najviše, već i za najniže u ljudskom društvu.

Šankaračarija iz Indije je daleko najveći vedantin kojeg je ikad rodila Majka Zemlja. Na početku svog duhovnog putovanja, pre nego što je dostigao Svest Apsolutnog Bramana, njegov um je mučio određeni osećaj razlikovanja. Teško mu je bilo da veruje da je sve u Univerzumu – Braman. Jednog dana, kada se Šankara vraćao kući nakon što je obavio kupanje u Gangu, naleteo je na jednog mesara – nedodirljivog. Mesar, koji je nosio tovar mesa, u prolazu je slučajno dodirnuo Šankaru. Šankara se razbesneo. Oči su mu sevale kao dve vatrene lopte. Njegov prodorni pogled samo što nije pretvorio mesara u hrpu pepela. Siroti mesar, drhteći od glave do pete, rekao je: „Uvaženi gospodine, molim Vas, recite mi zašto ste se razbesneli. Stojim Vam na usluzi. Slušam vašu zapovest“. „Kako se usuđuješ da dodirneš moje telo koje tek što je bilo osveštano u najsvetijoj reci? “, planuo je Šankara. „Treba li da te podsećam da si ti mesar?“ „Uvaženi gospodine“, odgovori mesar, „ko je koga dodirnuo? Sopstvo nije telo. Vi niste telo. Nisam ni ja. Vi ste Sopstvo. To sam i ja“. Saznanje o Jednom Apsolutu osvanu u jadnom Šankari. Danas ljudi i Indiji tvrde da taj mesar nije bio niko drugo do Gospod Šiva koji je hteo da Šankara primenjuje ono što je propovedao. Ali, po mnogima, sam Šankara je bio inkarnacija Gospoda Šive.

Nikako ne bi trebalo da zanemarujemo telo. Telo je hram. Duša je Božanstvo u tom hramu. Zar nismo iz Vedante naučili da duhovnu disciplinu treba praktikovati u telesnom?

I gle, Volt Vitmen moćno kuca na vrata našeg srca: „Ako je nešto sveto, sveto je ljudsko telo“.

Pet kardinalnih tačaka vedante su sledeće: jedinstvo postojanja, božanstvenost u čoveku, božanstvenost čoveka, čovek Beskraj i čovek Apsolut.

Vedanta se izražava kroz tri posebna sistema: advaitu, ili nedualizam, višištadvaitu ili uslovljeni nedualizam i dvaitu, dualizam. Ta tri drevna sistema su u Indiji stekla velike grupe sledbenika, koje je kasnije uzdrmao dolazak budizma. Budizam je poljuljao drvo Veda i Upanišada. Zato je Indija večno zahvalna Šankari što je oživeo nedualistički sistem, Ramanuđi za uslovljeni nedualistički sistem i Madavi za dualistički sistem.

Šankarina advaita, odnosno monizam

Prema Šankari, postoji samo jedna Stvarnost, a ta stvarnost je Braman. Braman i jedino Braman je Apsolutna Stvarnost. Ništa ne postoji niti može da postoji bez Bramana.

Na našu žalost, svet je pogrešno razumeo Šankaru. On je pogrešno protumačen. Ako proučimo Šankaru svojom unutrašnjom svetlošću, smesta ćemo shvatiti da Šankara nikad nije rekao da je svet kosmička iluzija. Ono što je hteo da kaže i što je rekao je sledeće: ovaj svet nije i ne može biti Krajnja Stvarnost.

Šankara je ugledao svetlost dana u osmom veku naše ere. U to vreme, duhovnost je u Indiji bila u opadanju. Indijska duhovnost, ili, treba li da kažem, hinduistička duhovnost, doživljavala je ozbiljnu krizu dok su gomile pseudoreligioznih sekti rasle kao pečurke. Svevišnji je naredio pojavu Šankare na indijskom tlu da bi se odbacile te nezdrave sekte i uspostavila jedna religija, religija Veda, Sanatana Darma, Večna Religija. Šankara je zagovarao monizam. Taj monizam je apsolutno jedinstvo univerzuma, čoveka i Boga.

Buda je osvojio Božije Srce i Saosećanje; Šankara, Božiji Um i Intelekt; Čajtanja Božije Telo i Ljubav; Ramakrišna Božiju Dušu i Viziju; Vivekananda Božiji Vital i Volju.

Prvak indijske filozofije, Šankara, zasnovao je savremenu filozofiju u Indiji. Prvak evropske filozofije, Spinoza, zasnovao je modernu filozofiju u Evropi. Prvak američke filozofije, Emerson, zasnovao je modernu filozofiju u Americi.

Šankarina Kevala Advaita je iznad svakog dualizma. U njegovom monizmu, nema mesta za relativne stvari, relativne vrednosti, parove suprotnosti, zato što sve to dolazi i odlazi, pojavljuje se i nestaje. Večan je Transcendentalni Braman. Ekam eva advityam, „To je jedno bez ičega drugog“.

Šankarina filozofija se dosta bavila majom. Danas se smatra da maja znači „iluzija“, ali bukvalno značenje te reči je „merenje prostiranja“. To se odnosi na način poimanja. Kad želimo da pojmimo i izrazimo Istinu svojom nesposobnošću ili svojom veoma ograničenom sposobnošćću, maja nam koristi i pritiče u pomoć. Ali Braman, pošto je beskonačan, nadilazi i naše poimanje i naše izražavanje. Maja je moć koja čini da je svet zaista stvaran, a istovremeno različit od Boga. Maja je moć, misteriozna moć, moć koja neprekidno izmiče našoj sposobnosti razumevanja.

Da citiramo Svami Bodanandu:

I kako vekovi budu proticali, Šankara i vedanta uvek će ići zajedno. Oni su kao duše blizanci.

Ramanuđina višištadvaita, ili uslovljeni nedualizam

Ramanuđina višištadvaita, ili uslovljeni nedualizam Prema Ramanuđi, ovaj svet je stvaran, apsolutno stvaran, ali mu nedostaje savršenstvo. Istovremeno, on i ne mari za savršenstvo. On nema predodređen cilj. Ovaj svet je stvorila Božija inspiracija, održava ga Njegova Briga i razgradiće ga Njegova Volja. Svet je Božije igralište. On tu izvodi svoju „dramu“, lilu. Ta njegova večna zabava je stalno kretanje, njegovo spontano izražavanje u beskrajnom ponavljanju. Čovek je stvaran. Ali, on mora da se osloni na Boga. Ovaj svet je stvaran. Ali, i on mora da se osloni na Boga. Bez Boga, i čovek i svet su jalov besmisao. Čovek se jednog dana može osloboditi i biće oslobođen iz mreža neznanja i sigurno će ostvariti Boga. Međutim, određena razlika između čoveka i Boga uvek će ostati. Čovek će zauvek ostati niži od Boga i zato će uvek morati da obožava Boga. Ramanuđin put je uglavnom put posvećenosti. On se odlučno suprotstavljao teoriji Šankarine kevala advaite u kojoj nema nikakvih razlika. Po Ramanuđi, Braman jeste i može biti jedino ličan. Pravi tragalac može da ostvari Najvišu Istinu i da postigne beskrajno Znanje još dok je ovde na Zemlji.

Madavina Dvaita, ili dualizam

Madavina filozofija tvrdi da postoji potpuna dualnost između Bramana i sopstva (malog ja). Bog, čovek i svet postoje trajno. Međutim, postojanje čoveka i sveta zavise isključivo od Božijeg postojanja. Bog je istovremeno i iznad univerzuma i unutar univerzuma. Bog ima božansko telo koje prevazilazi svu našu ljudsku maštu. Ništa se ne može učiniti na zemlji bez Božije neposredne brige, direktnog odobrenja i izričite zapovesti sa unutrašnjih nivoa. Vrhunska Volja Svevišnjeg vodi ovaj svet. Ona upravlja svetom vodeći ga ka njegovom suđenom cilju. Čovek se može osloboditi okova neznanja jedino kad takva bude Volja Svevišnjeg. Oslobođenje ne samo da je moguće, već je i neizbežno. Da bi čovek postigao oslobođenje, apsolutno je važno da voli i obožava Boga.

Sada bih hteo da vam kažem šta ja osećam u pogledu vedante. Samo jednom, duševno, izgovorite reč vedanta. Ona će odmah delovati na vas kao magija. Smesta će vaše srce biti inspirisano, vaša svest uzdignuta a vaš život prosvetljen.

Na moju žalost, ideja o grehu preterano je izražena u zapadnoj svesti. U rečniku vedantina reč greh ne postoji. Ono što on vidi spolja i iznutra je niz prepreka – sumnja, strah i želja. Vedantin oseća da ne sme da sumnja u Božansko koje je u njemu samom. Nikakav zemaljski strah ne može se roditi u njemu. Nikakva želja, značajna ili beznačajna, nikad ne može zaslepiti najčistije srce u njemu. Vrlo često mi smo skloni da svuda unaokolo vidimo neznanje. Vedantin je opravdano sklon da vidi Istinu koja predstavlja osnov ovde, tamo i svuda.

Religioznim ljudima, posebno duhovnim ljudima, obilnu radost donosi njihov osećaj da žive u Božijem svetu, u jednom nepodeljenom svetu. Svaki pojedinac njima je pravi brat. Osećaj bratstva vrhunski vlada u njihovim svevolećim srcima. Srce vedantina je potpuno jedno sa njima. A on ide i korak dalje. On uzvišeno izjavljuje: Tat twam asi, „To si ti“. On vidi i oseća svako ljudsko biće kao otelovoljenje Apsolutnog Bramana.

Vedanta znači slobodu, slobodu od ograničenja, slobodu od vezanosti i slobodu od neznanja. Amerika je zemlja neuporedive slobode. Američko tlo je izuzetno plodno da Bog na njemu uzgaja vedantinsku istinu u bezgraničnoj meri. Sloboda vedantina je unutrašnja sloboda. Kad unutrašnja sloboda prevlada i počne da vodi i usmerava spoljašnju slobodu, tad spoljašnja sloboda nepogrešivo i slavodobitno hita ka svom suđenom Cilju. Taj Cilj je manifestacija Božije beskonačne Istine, Mira, Svetlosti, Blaženstva i Moći ovde na zemlji. Unutrašnja sloboda je spoznaja Večnog. Spoljašnja sloboda je manifestacija Beskonačnog. Kada unutrašnja sloboda i spoljašnja sloboda duševno trče uporedo, današnji čovek preobražava se u sutrašnjeg Boga.

Hteo bih da moje predavanje zaključim sa nekoliko reči o široko poštovanom studentu ovog univerziteta, Džonu F. Kenediju. Želeo bih da današnje predavanje, našu zajedničku posvećenost, našu ujedinjujuću ljubav i ujedinjena dostignuća posvetom svetoj uspomeni na njega i njegovu visoku težnju.

Brod Božijeg Sna i brod čovekovog života

Uvek postoji neka kompenzacija, čak i sa Božije strane! Bog me nije blagoslovio akademskim zvanjem ili diplomom. Nije čak ni diplomom srednje škole. Ali, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, moje tragalačko srce On jeste blagoslovio prilikom da služim Njemu u tragaocima za Beskrajnom Istinom. Vi, koji imate sreće da studirate na Jejlu, služite tom univerzitetu svojim posvećenim glavama. Univerzitet služi vama svojim neizmernim znanjem. Ja sam danas došao da služim vašem neuporedivom univerzitetu, vašim cenjenim profesorima i vašim značajno cvetajućim umovima uspinjućim plamenom moga srca i blistavom ljubavlju moje duše

Da bih bio bez zadrške i savršeno iskren prema vama, moram reći da me je, dok sam bio u Indiji, moje neznanje navodilo da mislim da u čitavim Sjedinjenim Državama ima samo šest univerziteta: naime, Jejl, Harvard, Kolumbija, Prinston, Ratgers i Kornel. I gle, gde sam sada? Kupam se u najsrdačnijoj ljubaznosti poziva sa Jejla.

Sokrat, otac filozofije, jednom je rekao: „Ono što znam je ništa“. Ja posvećeno nastojim da idem njegovim neuporedivim stopama. U ovom trenutku ste možda vi, moji mladi prijatelji, u iskušenju da me optužite da tražim zaklon pod ogromnim plavim baldahinom nasleđa Upanišada. Istina je, Kena upanišada kaže:

Onima koji nisu dobro upoznati sa indijskom filozofijom, ova poruka Kena upanišade može zvučati besmisleno. Hteo bih, međutim, da kažem da ova značajna poruka, naprotiv, ima smisla. Ono što Braman jeste beskrajna je Svest. Drevni vedski i upanišadski proroci su sa čovečanstvom delili svoju unutrašnju spoznaju da je taj Braman, beskrajna Svest, stalno u procesu prevazilaženja bezgraničnog prostiranja Onostranog. Beskraj, Večnost i Besmrtnost Bramana neprekidno se razvijaju.

Da se vratim ovom univerzitetu i njegovim studentima, na um mi pada duboka misao Edlija Stivensona: „Možda su ljudi rođeni slobodni; ali se ne mogu roditi mudri, i dužnost je univerziteta da slobodne učini mudrima“.

Sloboda i mudrost moraju uvek da se slažu. Ako se ne budu slagali, sloboda će patiti od glavobolje, a mudrost od stomačnih problema. O zemljo neuporedive slobode! Siguran sam da i svoje srce plače za najuzvišenijom mudrošću. Bog te obasipa svojim najdragocenijim Blagoslovima. Uskoro ćeš biti krunisana neuporedivim uspehom.

„Brod Božijih Snova i Brod čovekovog života“. Današnjica je vlasnik naših snova, sutrašnjica je vlasnik naše Stvarnosti. Ono što naša zemaljski ograničena svest doživljava, uistiinu je naš san. Ono što naša svest usmerena ka nebu ostvaruje je naša Stvarnost. Naš San ne samo da nas priprema, već nam se takođe nudi kao naša solidna priprema. Slično tome, Stvarnost ne samo da nas prosvetljava, već nam se nudi kao naše najsjajnije prosvetljenje.

Ovde beležim razgovor između Broda Božijeg Sna i Broda čovekovog života.

Brod Čovekovog Života: Ja plačem, borim se, stremim, želim i težim, o Brodu Božijeg Sna. Šta se više očekuje od mene?

Brod Božijeg Sna: Još nešto više.

Brod čovekovog života: Ja se koncentrišem, ja meditiram, ja kontempliram. Šta je još ostalo?

Brod Božijeg Sna: Još nešto više.

Brod čovekovog života: Znam da sam otelovljenje nesavršenstva. Ti si otelovljenje Savršenstva, primetno i ispoljeno. Šta još treba da znam?

Brod Božijeg Sna: Još nešto više.

Brod čovekovog života: Mogu jedino da ti kažem: da sam ja ti, sve tvoje čežnje dosad bi odavno našle svoje ispunjenje u meni.

Brod Božijeg Sna: O Brode čovekovog života, bio si mi potreban. I sad si mi potreban. Uvek ćeš mi biti potreban. Najzad si u meni video svog prijatelja, pravog prijatelja. Mene si zadobio.

Bog je čovekov Večni Prijatelj. Kad čovek priđe Bogu, ne kao prosjak, već kao prijatelj, dobija Boga brže. Dobija Boga u Njegovom najslađem obliku. Mi nismo Božiji robovi. Mi smo Njegova deca, Njegova odabrana deca.

Brod Božijeg Sna je nebeska individualnost Broda čovekovog života. Brod čovekovog života je zemaljska ličnost Broda Božijeg Sna. Brod Čovekovog Života plovi ka Obećanoj Zemlji, gde Beskonačnost svira, Večnost peva, a Besmrtnost igra. Ali, gde je ta Obećana Zemlja? Ona je u srcu Ovde i u duši Sada. Ljudski život je dragocen, neprocenjiv. Poetska duša Emili Dikinson blago i nepogrešivo kaže svetu:

Šta je postojanje? Postojanje je Božije Telo. Šta je Božije Telo? Život Božije Beskonačnosti. Šta je Život Beskonačnosti? Život Beskonačnosti je Božiji San. Šta je Božiji San? Božiji San je otelovljena i otkrivena inspiracija Njegove Transcendentalne Stvarnosti.

Svi mi moramo ostvariti Boga. U toj odluci moramo ostati čvrsti. Naša težnja mora istražiti predele Duha. Naš unutrašnji nagon treba da bude uporan, ne, neodoljiv. Tad će se izvesnost ostvarenja Boga prostirati pred nama sa svih strana. Moramo napraviti ispravan plan božanskih dužnosti, u kojem vrhunski prioritet, na svaki način, moramo dati meditaciji.

Hajde da radimo. Hajde da meditiramo. Ne traćimo svoj životni idah. Smrt će nam doneti dovoljno odmora, više nego što nam je potrebno. Hajde da radimo, hajde da meditiramo, jer naše posvećene životne aktivnosti nesumnjivo jesu Božija nadzemaljska slava.

Mi znamo koje su naše zemaljske aktivnosti. Krajnje je vreme da svoju duševnu pažnju usmerimo na Božije aktivnosti. Šta Bog čini sa Svojim Životom? On usmerava Svoj Život da teče kroz nas. Šta Bog čini sa Svojim Mirom? On nam dolazi sa Svojim Mirom da preobrazi naše slabosti u snagu. Šta Bog čini sa Svojom Radošću? On nam daje Svoju Radost i kaže nam da je Njegova Radost jedini cilj broda našeg života. Šta Bog čini sa Svojom Moći? On nam daje Svoju Moć da volimo svet, da osvetlamo obraz svetu, da usavršimo svoje odgovornosti prema drugima, kako bismo mogli da istinski ispunimo svoje nebeske odgovornosti na zemaljskom tlu.

Dragi prijatelji, vi imate mnoge učitelje. Ja imam tri, ne više. Moji učitelji su Um, Srce i Duša.

Moj um mi kaže
Da je Bog Večna Misterija.
Moje Srce mi kaže
Da je Bog Večito Iskustvo.
Moja duša mi kaže
Da je Bog Večito Postignuće.

Moje predavanje završavam usrdnom molbom vama:

Mislite na Boga.
Videćete da Bog stoji iza vas.
Molite se Bogu.
Videćete da Bog stoji pred vama.
Meditirajte na Boga.
Videćete da Bog boravi u vama.
Posvetite se Bogu.
Videćete Boga iznutra, spolja, ovde i u onostranom.
Predajte se Bogu.
Videćete Ogromni Božiji Ponos u vama.

Onostrano²

Moje posvećeno srce odzvanja ovom Vitmenovom dirljivom izjavom. Istovremeno, hteo bih da dodam još nešto mojoj sopstvenoj posvećenosti. Ja držim predavanja. Držim predavanja ne zato što imam nešto posebno da ponudim čovečanstvu, već zato što hoću da proširim horizont mog uma, ljubav moga srca i služenje moga tela kako bih mogao da postanem potpuno jedno sa Božijom Božanstvenošću u čovečanstvu. Kad to učinim, kad postanem jedno sa Božijom Božanstvenošću u čovečanstvu, neću više morati da se trudim da dajem sebe Božijoj deci, zato što sam postao svesno jedno sa njima. Zajedno ćemo pevati pesmu Božijeg jedinstva u Njegovom mnoštvu.

O Prinstone, preplavljen sam plimom entuzijazma i radosti. Godine 1902. Vudro Vilson je postao predsednik ovog univerziteta. Osam dugih godina je služio ovom univerzitetu i sproveo mnoge reforme ove institucije. Ja mu se divim, zato što je njegovo srce plakalo za ljudskim jedinstvom. Svet ga pamti kao glavnog arhitektu Lige naroda, koja je predstavljala korak ka jedinstvu čovečanstva. U svom inauguralnom obraćanju kada je postao predsednik Sjedinjenih Država, on je rekao: „Ovo nije dan trijumfa; ovo je dan posvećenosti. Ne sustiču se ovde snage jedne partije, već snage čovečanstva“. Ta njegova poruka može poslužiti kao sigurna luka brodu života čovečanstva.

Vudro Vilson, nekadašnji predsednik ovog univerziteta, rekao je nešto izuzetno što se tiče ovog univerziteta i njegovih studenata: „Svrha univerziteta je da učini mlade ljude što manje nalik na svoje očeve“. To znači da se prošlost, ma koliko velika i značajna, mora nadmašiti, prevazići. Poruka drevnih vremena nije nužno i ne mora biti krajnja odrednica za večno napredujući hod čovečanstva ka Apsolutnom Ispunjenju.

Nadam se da neće biti neprimereno da kažem nešto i o njegovoj kćeri, Margaret Vudro Vilson. Ali, pre nego što se posvetim njoj, dopustite mi da prizovem Lava Tolstoja. Tolstoj je rekao: „Reći da možete da volite jednu osobu celog života je kao da kažete da će jedna sveća nastaviti da gori dokle god ste živi“. To je tačno kada se radi o treperavoj sveći, i može biti tačno kada se radi o prolaznoj ljudskoj ljubavi, ali to svakako nije bilo tačno u slučaju Margaret Vudrou Vilson. Ona je 1938. stupila u jednu duhovnu zajednicu, Ašram Šri Aurobinda u Južnoj Indiji, i sela kraj stopala svog duhovnog Učitelja, Šri Aurobinda. Izjavila je: „Evo nekog na ovom svetu koga možete voleti celog života i u kome možete izgubiti sebe“. Od svog Učitelja dobila je ime Nishta. On je o tome napisao sledeće: „Nishta znači usredsređena, čvrsta i postojana koncentracija, posvećenost i vera u jedinstven cilj – Božansko i Božansko Ostvarenje“ (5. novembar 1938). I otac i ćerka su otelovljavali veru, taj božanski kvalitet, u punoj meri – otac zarad čovečanstva, ćerka zarad božanskog. Jednom, kada su njene fizičke boljke pripretile da postanu ozbiljne i predloženo joj je da se vrati u Ameriku da se posavetuje sa svojim porodičnim lekarom, ona je glatko odbila, rekavši: „Oni se mogu pobrinuti o mom telu, ali ko će se pobrinuti za moju dušu?“ Margaret Vudro Vilson je umrla 12. februara 1944. Na njenom grobu na groblju u Pondičeriju, gradiću u Južnoj Indiji u kojem je smešten Ašram Šri Aurobinda, nalazi se jednostavan natpis: „Ovde leže posmrtni ostaci Nishte, Margaret Vudro Vilson, 16. april 1886 – 12. februar 1944

Jedino nas vera u Boga, i još više u same sebe, može uvesti u Život Onostranog.

Ljudi kažu da ne poznaju Onostrano. Ja kažem da su oni zaboravili Onostrano. Oni kažu da je Onostrano ukradeno. Ja kažem da su nesvesno sakrili Onostrano. Oni kažu da je lakše spoznati Onostrano nego živeti u Onostranom. Ja kažem da su Bog i Onostrano jedno, nedeljivo jedno. Kad jednom ostvarite Boga, samo Onostrano će živeti u vama, rasti u vama i biti ispunjeno u vama.

Onostrano je samo za onoga ko teži. Čovek bez težnje ne vidi u noćima neznanja. Čovek sa željama ne vidi ni u noćima neznanja, ni u zori znanja. Međutim, jedino čovek težnje vidi kroz kroz čvrsti zid neznanja i sjajne prozore znanja. On uzima neznanje i znanje kao jedno. Njegovo srce žudi da upije Nektar-Istinu Upanišada, kako bi ušlo u ispunjenje Onostranog… „On uzima neznanje i Znanje kao jedno. Kroz neznanje, on odlazi izvan smrti; kroz znanje, on prelazi granice Besmrtnosti“.

Da li hoćete da ranije ugledate lice Onostranog? Da li želite da znate kakvo je Onostrano? Ako je tako, onda se smesta otisnite na more duhovnosti. Duhovnost je samorazvoj. Samorazvoj na kraju čoveka vodi samospoznaji. Prava duhovnost je praktična, krajnje praktična. Ona nije zadovoljna time da Bog postoji samo na Nebu. Ona hoće da celom svetu dokaže da se Božije postojanje može videti i osetiti ovde, na zemlji. Bog je Život Onostranog. Zemlja je Božije Srce. Onaj ko hoće da živi bez vazduha je budala. Onaj ko hoće da živi bez hrane još je veća budala. Onaj ko hoće da živi bez Istine, Svetlosti i Života Onostranog najveća je budala.

Ja znam da treba da volim Boga i da Bog treba da voli mene, pošto želim da živim u Onostranom. Pitao sam Boga šta čini sa Svojom Ljubavlju. Bog je rekao da me On štiti, prosvetljava i oslobađa Svojom Ljubavlju. Bog je pitao mene šta ja radim sa svojom ljubavju. Rekao sam da mojom ljubavlju, poput deteta, ja vezujem Njega, mog Večnog Oca. Bog je zaplakao od sreće i zahvalnosti.

Kad vidim Istinu Onostranog u sebi, ja sam nešto. Kad vidim Istinu u drugima, ja sam neko. Želim da budem i nešto i neko, ako je takva Volja Svevišnjeg. Ako nije, želim da ne budem ništa. Želim da ne budem niko. Želim da poslušam Njegovu izričitu Zapovest. Postati jedno sa Voljom Svevišnjeg, ispuniti Volju Svevišnjeg, znači posedovati dah Onostranog. Živeti u Onostranom ne znači graditi kule u vazduhu. Onostrano, stvarnost Onostranog, može da živi i živi u neposrednosti današnjice, u srcu sadašnjosti. Meditirajte! Hajde da meditiramo na Onostrano. Gle, naše, zauvek naše, je Onostrano.

Postoji samo jedno Vreme i to Vreme je Večno Sada. Postoji samo jedna Istina i ta Istina je da smo mi Božiji i jedino Božiji. Postoji samo jedno Ostvarenje i to Ostvarenje je da mi predstavljamo sve, zemaljski ljudsko i nebeski božansko.

Svesno jedinstvo sa Bogom³

Pozdravljam te, Kolumbijo! Kolumbijo, zemljo, Univerzitete Kolumbija, pozdravljam te! Reč Kolumbija momentalno nadahnjuje moje srce, budi moj um i uvlači moj život pravo u središte mog srca.

Pesma „Zastava posuta zvezdama“ kaže svetu šta ti istinski i duševno jesi: „zemlja slobodnih i dom hrabrih“.

Sedamnaestog oktobra 1949, Univerzitet Kolumbija je dodelio počasni doktorat prava indijskom premijeru Nehruu. Naš premijer, na početku svog znamenitog govora, rekao je nešto izuzetno značajno:

Nehru je istinski ponos ne samo Indije već čitavog sveta. Uistinu, on beše neuporedivi sin Majke Zemlje.

Sad bih hteo da vam kažem, sa svom mogućom skromnošću, da sam vam i ja došao k vama kao tragalac za Beskrajnom Istinom. Došao sam ovamo da služim svima vama, da služim ovom uzvišenom univerzitetu u njegovom unutrašnjem nastojanju da dosegne najvišu Istinu.

Bog i čovek: Bog i čovek su jedno. Oni su večno jedno. Bog to zna. I čovek će to znati. Sigurno hoće.

Strah odvaja čoveka od Boga. Sumnja odvaja čoveka od Boga. Udovoljavanje sebi odvaja čoveka od Boga.

Kada se plašiimo nečega, treba da znamo da je patnja onoga čega se plašimo već počela da nas muči. Mi u sebi imamo dva deteta. Jedno dete se plaši ogromne tame u svetu. Drugo dete se plaši beskrajne Svetlosti koja preobražava svet. Dete koje se plaši tame je dete-neznanje. Dete koje se plaši Svetlosti je dete koje ne teži.

Sumnja je uporna. Sumnja je okrutna. Jadan je čovek sa svojom sumnjom u postojanje Boga, koji je Sve Što Postoji. Avaj, što je još gore on stalno sumnja i u sopstvene sumnje. On je izgubljen. On je propao. Sangsayātmā Vinashyate. „Duša koja sumnja osuđena je na propast.“ To smo naučili iz Bagavad gite, indijske Biblije.

Udovoljavanje sebi: danas to zovemo udovoljavanjem sebi, sutra ćemo isto to zvati samouništenjem. Udovoljavanje čoveku dolazi sa jednim darom, a to je uživanje. Čovek dodirne i oseti taj dar. I gle, uživanje se pretvori u žestoku frustraciju.

Gde ima straha, nema svesnog otelovljenja Boga.

Gde ima sumnje, nema svesnog ostvarenja Boga.

Gde ima udovoljavanja sebi, nema svesnog jedinstva sa Bogom.

Spoznajući sebe, čovek ostvaruje svoje svesno jedinstvo sa Bogom. Avaj, mi mislimo da smo ono što drugi ljudi kažu da jesmo. Kad koristimo svoju ograničenu sposobnost razumevanja, mi takođe mislimo da smo ono što izgleda da jesmo. Po drugima, mi smo beskorisni. Po nama, mi smo beznačajni. Ali, po Bogu, mi smo istovremeno i izuzetno korisni i izuzetno značajni. On koristi nas da bi ispunio Sebe. Mi moramo koristiti Njega da spoznamo svoje pravo Ja. Smisao ljudskog postojanja je Božije Blaženstvo. Smisao Božijeg postojanja je čovekovo ostvarenje Apsolutnog.

Potrebna nam je ljubav da uspostavimo svesno jedinstvo sa Bogom. Ako hoćemo da naglasimo ljubav u našem životu težnje, onda moramo poseban značaj pridati žrtvovanju u svakom trenutku.

Žrtvovanje nam je potrebno da uspostavimo svesno jedinstvo sa Bogom. Ako hoćemo da naglasimo žrtvovanje u našem životu težnje, onda moramo poseban značaj dati predaji. Moramo da se potpuno predamo Božijoj Volji i sa svojom bezuslovnom predajom moramo da ostanemo kraj Božijih Stopala.

Današnje verovanje je sutrašnje dostignuće. Da biste doživeli da se vaše iskreno verovanje preobrazi u istinsko dostignuće, treba da tražite od svoje savesti da vam stalno bude vodič. Kada vam vaša savest postane vodič, vi izrastate u ogromni Božiji Ponos.

Vrlo često vi mislite šta treba da uradite, ali uvek uradite ono što želite da uradite. Vi želite da imate svesno jedinstvo sa Bogom. Osvrnite se unaokolo i videćete kako neko veoma lako učini nešto za šta je neko drugi uvereno rekao da se to nikad ne može uraditi. Jedan je bio u pravu juče, a drugi je u pravu danas. Eto sjajnog dokaza da poruku prošlosti lako možemo dovesti u pitanje; tačnije bi bilo reći da se znanje prošlosti može prevazići. Ono i služi tome da bude prevaziđeno.

Sestre i braćo, dajem vam uverenje moje duše da ćete sigurno dobiti to što želilte. Vi želite da imate svesno jedinstvo sa Bogom. To jedinstvo je izvesno. To jedinstvo je suđeno. A da biste postigli to svesno jedinstvo sa Bogom, treba da meditirate i koncentrišete se, ništa više i ništa manje. Meditirajte na Najviše u vašoj duši i koncentrišite se na najniže u svojoj prirodi. To je ono što treba da uradite. Kad vi odigrate svoju ulogu, Bog će odigrati svoju ulogu u vama i za vas. Tokom vaše meditacije, Bog će vas obradovati Svojom beskrajnom Radošću, Mirom i Blaženstvom. Tokom vaše koncentracije, Bog će preobraziti more vašeg neznanja u more večne Svetlosti. A onda, bez greške, imaćete svesno jedinstvo sa Bogom. A onda, bićete ispunjeni Božiji San i Njegova ispoljena Stvarnost.

Neznanje⁴

Dragi prijatelji, kako vidim, imate da mi postavite gomilu pitanja nakon što se moje predavanje završi. Gorim od želje da čujem vaša duboka, duhovna pitanja. Ovde, na ovom uzvišenom univerzitetu, vi ste posvećeno studirali da steknete znanje. Danas ćete naučiti nešto o potpuno suprotnom predmetu, o neznanju.

Svaki čovek ima svoju prirodu. Svaki čovek ima sopstveno neznanje. Složena je njegova priroda. Mnogostruko je njegovo neznanje. Ali, više od toga, svaki čovek ima svoju božansku dušu, koja u sebi nosi krajnje Savršenstvo.

Istina je, verovatno je da će se čovek saplitati u trnovitoj šumi neznanja. Podjednako je istina da će ga Bog jednog dana povesti na suncem obasjani put znanja.

Neznanje kaže da Boga treba da nađemo van nas samih. Znanje kaže da Boga treba da nađemo u sebi. Mudrost kaže: „Bog je u nama. On je takođe i van nas“.

Što sa nesvesnim neznanjem, što sa svesnim neznanjem, čovekova želja da vidi Boga licem u lice je beznadežna stvar. Što uz svesno žrtvovanje sebe, što uz nesvesno žrtvovanje sebe, čovekov san da će videti Boga ne samo da je moguć i praktičan, već i neizbežan.

Neznanje ima slobodan pristup svemu, pa ipak ono ne ostaje, tačnije, ne može nigde da ostane zauvek.

Moje ime bilo je tama. Neznanje je bilo moj učitelj. Šta sam naučio od mog učitelja? Samo dve stvari: kako da budem nesavršen i kako da budem ograničen. Neznanje mi je bilo majka. Ona me je nahranila svojim očajanjem. Neznanje mi je bilo otac. On me je blagoslovio svojom glupošću.

Saznao sam. Saznao sam da je malo onih koji hoće da se oslobode mreža neznanja. Još je manje onih koji su spremni da plate cenu, iako hoće da budu slobodni. Shvatio sam. Shvatio sam da je čovekovo znanje samo jedan viši stepen delotvornog neznanja.

Sporo putuje neznanje u svetu noći. Uništenje brzo i nemilosrdno pretiče nezanje. Kad neznanje dostigne bezdani ponor samoograničenja, čovek je prisiljen da živ legne u sopstveni grob.

Duša kaže da nema neprijatelja. Ali, neznanje ne uspeva da se složi sa njom. Ono kaže: „O, dušo, ja sam tvoj večni neprijatelj. Ja te neću, naću tvoju svetlost“. Duša kaže: „Ja sam tvoj Večni Prijatelj, o neznanje. Ja te hoću, zato što Bog hoće od mene da te probudim iz tvog beskrajnog spavanja. Moja Svetlost te hoće, zato što Bog hoće da ti izađeš iz svojih samoizabranih ograničenja i smrti“.

Kada se oslobodimo okova neznanja, naša srce izrastaju u božansku lepotu. Ta božanska lepota, koja je ponos duše, blagoslov je života. Ljudsko neznanje hoće da kontroliše svet. Ljudska ljubav hoće da veže svet. Ljudska istina hoće da vodi svet. Božansko znanje hoće da nadahne srce sveta. Božanska Istina hoće da svet bude ispunjen u Bogu i zarad Boga.

To što Platon kaže apsolutno je tačno na svoj način. Ali, ako neki pojedinac vapi za ostvarenjem Boga i savršenim ispoljavanjem svoje unutrašnje božanstvenosti na zemlji, onda on mora da dođe u svet, ma koliko da je ogromno njegovo neznanje. Neznanje je možda bolest današnjeg života, ali sutrašnji život može i mora biti drugačiji. Sutrašnji život može biti preplavljen blistavom svetlošću duše. Putovanje života mora da započne od meste gde je on sada. Zdrava glad za božanskom Svetlošću, više Svetlosti, beskrajnom Svetlošću, ne samo da je današnja neophodnost, već i sutrašnja neizbežnost. Vrhunski Cilj nije ni iza nas ni sa nama. On je pred nama. On je u Srcu Onostranog. Cilj nas doziva. Hakde da idemo, marširamo i trčimo ka Cilju. Ne treba da oklevamo da pođemo svom Cilju. Cilj je spreman i gori od želje da zagrli nas, sa našim neznanjem. Kad nas taj Cilj jednom zagrli, ostaje nam samo da se kupamo u Moru beskrajne svetlosti našeg Cilja.

Naše ogromno neznanje i Đavolova vezujuća želja su u međusobnoj sprezi. Naše rastuće znanje i Božija blistava nada su u međusobnoj sprezi. Naša dinamična mudrost i Božiji prosvetljujući izbor su u međusobnoj sprezi.

Sumnja kaže neznanju: „Najzad sam shvatila da si mi sestra“. Neznanje kaže: „Žao mi je, ali varaš se. Ja ti nisam sestra, nego majka. A ti si mi najhrabrija ćerka“.

Neznanje ima oružje. Njegovo ime je ljudski razum. Dovoditi u pitanje ljudski razum nije nerazumno, ali dovoditi u pitanje Mudrost Beskonačnosti je budalasta drskost. Kako mi možemo suditi o Njegovoj Mudrosti, a da nemamo isu takvu mudrost?

Čovečanstvo ima mnoštvo neprijatelja. Od svih njih, nedostatak znanja je daleko najstrašniji. To neznanje u čoveku je poslednje što će se predati.

Šta je neznanje, na kraju krajeva? Neznanje je veza između nesavršenosti i ograničenja. Neznanje znači slabost. Najveća slabost čoveka je da svesno ne bude svestan da ima slabosti.

Atomska bomba je uništila Hirošimu. Naša svesna sklonost prema noći neznanja može da uništi naš božanski Ideal na zemlji. Čak ni uzastopni neuspesi nisu siguran ni odgovarajući znak nemogućnosti ostvarenja Boga. Ali, spontana i tvrdoglava sklonost neznanju jeste pravi znak takve nemogućnosti. Neznanje je moć. Kad čovek koristi tu moć, on u stvari koristi svoju ljubav prema moći. Ali, kad se čovek potpuno oslobodi mreža neznanja, biće u stanju da ponudi svoju moć ljubavi čovečanstvu. Tada će čovek imati novo ime – Bog, i novi dom – Besmrtnost.

Unutrašnja svetlost⁵

Filadelfijo, tebi nudim moj duševni pozdrav. Ti si velika. U tebi je Zvono Slobede Novog Sveta. Bez slobode, nema božanstvenosti. Bez božanstvenosti, nema beskonačnosti.

Svi mi ovde smo tragaoci. Kad za to dođe vreme, svi ćemo čuti zvono unutrašnje slobode. U našoj slobodi mi možemo da izrastemo, i izrašćemo, u Božiju sliku i priliku.

Filadelfijo, ti si božanska. Zovu te gradom bratske ljubavi. Imati bratsku ljubav znači osetiti Boga Ljubav.

Naš prvi indijski avatar Šri Ramačandra je rekao: Dese, dese kalatrani… „U svakoj zemlji ima žena. U Svakoj zemlji ima prijatelja. Ali, teško je bilo gde naći brata kao što je moj.“

Ja sam sada na Univerzitetu Pensilvanija. Pensilvanija i njen osnivač Viljem Pen uvek će se pominjati zajedno. Pen je bio kveker. Večeras govorim o „Unutrašnjoj svetlosti“. Dobar kveker bi me ispravio i tražio da je zovem „svetlost iznutra“.

Peti jun 1963. bio je vrhunski značajan da za ovaj uzvišeni univerzitet. Tog dana je vaš univerzitet dao titulu počasnog doktora prava dr Radakrišnanu, učitelju buđenja sveta i prosvetljenja sveta. U svom govoru, dr Radakrišnan je rekao nešto jedinstveno, apsolutno originalno.

Svetlost je Tvorac koga tek treba ispuniti.

Svetlost je Tvorevina koju tek treba ostvariti.

Svetlost je glas Tišine u unutrašnjem svetu.

Svetlost je plod delovanja u spoljašnjem svetu.

Kad živimo u tami, naš ljudski život je stalna oskudica. Kad živimo u Svetlosti, naš božanski život je stalno dostignuće.

Svetlost u telesnom je lepota.

Svetlost u vitalu je sposobnost.

Svetlost u umu je slava.

Svetlost u srcu je pobeda.

Tajna Svetlosti je božanska energija. Od te božanske energije potiče još jedna tajna – život. Tajna života je unutrašnja disciplina. Tajna discipline je pouzdanje. Tajna pouzdanja je tragaočevo svesno predano jedinstvo sa Božijom Voljom.

Zašto volimo Svetlost? Mi volimo Svetlost zato što ona otelovljuje život. Zašto volimo život? Mi volimo život zato što on otelovljuje Istinu. Zašto volimo Istinu? Mi voimo Istinu zato što je Istina dah Ostvarenja Stvarnosti.

Svetlost je sloboda. Nema slobode bez savršenstva. Nema savršenstva bez slobode. Slooboda je duša ostvarenja. Savršenstvo je fizičko ispoljavanje ostvarenja.

Uspinjuća Svetlost koja sija u nama kaže nam da je Bog naš i za nas. Zaslepljujuća svetlost koja blešti spolja kaže nam da mi pripadamo neznanju, a neznanje nama.

Kad koristimo spoljašnju svetlost, mi vidimo koliko smo daleko od Boga. Kad koristimo unutrašnju svetlost, vidimo koliko smo daleko do neznanja. Kad koristimo Svetlost potpuno probuđene i potpuno ostvarene svesti, vidimo koliko smo blizu neznanju, iako ono na nas uopšte ne utiče. Kad koristimo Svetlost Sevišnjeg, vidimo koliko smo blizu Bogu, a opet, koliko daleko od našeg božanskog ispoljavanja.

Božanska prilika i vrhunska nužnost⁶

Svi smo mi tragaoci za Beskrajnom Istinom. Ja sam jedan od vas. Zahvaljujući jedinstvu moje duše sa vama, govoriću i prilici i nužnosti.

Ja ne zloupotrebljavam zemaljske i nebeske prilike. Znam savršeno dobro da je sam moj život najveća prilika koju imam ovde na zemlji, tamo na Nebu i svuda.

Prilika je ljudska težnja da živi od spoljašnjeg sveta i u spoljašnjem svetu. A opet, prilika je božansko dostignuće da se živi za unutrašnji svet i u unutrašnjem svetu. Kad imam priliku da znam više, hoću li je upotrebiti da znam više o drugima, ili da saznam više o sebi? Hteo bi da kažem da ću uraditi obe te stvari. Iskoristiću priliku da bolje upoznam sebe, a takođe i da bolje upoznam druge. Saznajući više o sebi, ja ostvarujem Boga Tvorca. Saznajući više o drugima, ja ostvarujem Boga Tvorevinu. Saznajući više o sebi, ja ostvarujem Boga-Dah. Saznajući više o drugima, ja ostvarujem Boga-Život. Saznajući više o sebi, ja ostvarujem Boga-Jedinstvo. Saznajući više o drugima, ostvarujem Boga-Mnoštvo.

To je tačno. Zaista veliki čovek ne mora da zavisi od spoljašnjih prilika. On ima obilje vere u svoju unutrašnju sposobnost. Reći da se veliki čovek nikad ne žali na nedostatak prilika, međutim, predstavlja idealnu potvrdu stanja svesti za sve velike ljude. Nadam se da će svi veliki ljudi shvatiti i živeti tu istinu.
Duhovan čovek ne samo da nalazi prilike, već i stalno stvara sve više i više prilika. Njegova prilika se sastoji od svetlosti njegove inspiracije i visine njegove težnje. Sa svojom prilikom on ostvaruje Boga, služi Boga i ispunjava Boga.

Prilika u duhovnom životu znači činiti i biti. Šta ja mogu da učinim? Mogu da se potpuno poistovetim sa svakim prolaznim trenutkom i da položim sebe pred Božija Stopala da me On koristi u svom večnom Vremenu. Šta mogu da budem? Mogu da budem Brod Božijeg Sna. On će biti večni Pilot mog života. Njega da služim, jedini je moj probuđeni i prosvetljeni san.

Opportunity is necessity. In the spiritual life a spiritual Master is a necessity; a spiritual disciple is a necessity. Let us pray with the Vedic seers:

AUM.
Saha nav avatu,
Saha nau bhunaktu
Saha viryam karavavahai.

[Translation]

Neka nas on oboje štiti (učitelja i Učenika)
Neka nas on oboje hrani
Neka oboje radimo zajedno sa energijom, neukrotivom i večnom.

Ako učenik može da uspostavi stalno i svesno jedinstvo sa Učiteljem, onda čini pravu stvar, apsolutno pravu stvar. Ako je Učitelj uspostavio svoje svesno i stalno jedinstvo sa Učiteljem, onda je i Učitelj učinio pravu stvar. Jedino kada je učenikovo jedinstvo sa Učiteljem savršeno, može učenik raditi sa Učiteljem. Jedino kada je Učiteljevo stalno jedinstvo sa učenikom savršeno, može Učitelj raditi za učenika. Kad učenik posvećeno radi sa Učiteljem, počinje Misija Svevišnjeg, za Svevišnjeg. Kad Učitelj radi za učenika, ostvarenje Krajnje Transcendentalne Istine počinje da se rađa u učeniku. Kad učenik radi sa Učiteljem, on treba da radi sa najčistijom posvećenošću. Kad Učitelj radi za učenika, treba da radi sa svojom duševnom i bezrezervnom brižnošću. Učenik treba da oseti da je Učitelj Svetlost njegovog sopstvenog srca. Učitelj treba da oseti da je učenik snaga njegovih sopstvenih ruku. Kad učenik oseća da je Učitelj svetlost u njegovom srcu, neizostavno će biti srećan iznutra i spolja. Kad Učitelj oseća da je učenik snaga njegovih sopstvenih ruku, njegova radost nema granica. I u tom zlatnom času, odabranom času, šta se dešava? Bog se obraća učeniku i Učitelju. Učeniku On kaže: „Dete moje, ti si moj najčistiji Ponos“. Učitelju On kaže: „Sine moj, ti si moj najpouzdaniji ponos. Obojica ste Me ispunili u Mojoj Viziji, u Mojoj Stvarnosti, u Mojoj Misiji i u Mom Ispoljavanju na zemlji“.

Unutrašnji život⁷

Sa dubokom radošću i zadovoljstvom mogu da vam kažem da danas završavam moja predavanja Bršljanove lige. Ovo je moje poslednje predavanje, ali ne i najnevažnije, daleko od toga. Vaš koledž je istinski ponos Sjedinjenih Država. Veoma sam srećan i veoma ponosan što sam ove večeri sa vama.

Aum Aum Aum

Pre nego što se upustim u svoje predavanje, hteo bih da u tišini prizovem dušu slavnog pesnika, Roberta Frosta, koji je nekad studirao na ovom veličanstveno koledžu.

Šume su divne, tamne i duboke,
Ali ja imam da obećanja da održim
I milje da pređem pre nego što zaspim
I milje da pređem pre nego što zaspim.

Uistinu, ovi duševni stihovi dolaze direktno iz najvećih dubina pesnikovog bića. Pošto ću govoriti o unutrašnjem životu, to će reći, duhovnom životu, hteo bih da kažem nekoliko reči o tim besmrtnim stihovima.

Šume, iz duhovne perspektive, znače težnju. Duhovni smisao lepih, tamnih i dubokih šuma je intenzivna težnja. Sad, šta je težnja? Težnja je uspinjući plamen duboko u nama koji nas vodi Najvišem Apsolutu. Kad kažemo intenzivna težnja, treba da osetimo da je intenzitet težnje nešto što će nas brže odvesti do našeg suđenog cilja, a istovremeno će taj cilj dovesti bliže nama. Kada u našoj težnji caruje intenzitet, ostvarenje više ne ostaje nedostižno. Štaviše, ostvarenje će nam uskoro biti nadohvat ruke.

Pesnik dalje kaže: „Imam milje i milje da pređem pre nego što zaspim“. Ovde je težnja osvit putovanja, a ostvarenje je kraj putovanja. Kada se otisnemo na unutrašnji put, dolazimo do spoznaje da je suđeni Cilj daleko, veoma daleko. Pesnik nam bez greške duševno saopštava da je Cilj Onostranog izuzetno daleko. A kad jednom stigne do cilja, moći će da se odmori, da spava.

Iz obične ljudske perspektive, to je apsolutno korektno. Mi uživamo plod našeg ostvarenja tek kad stignemo do cilja. Ali, iz striktno duhovne perspektive, mi vidimo nešto drugo. Vidimo da je ostvarenje nešto što stalno prevazilazi sebe. Današnja težnja pretvara se u sutrašnje ostvarenje. A opet, sutrašnje ostvarenje je nešto što nam krči put ka jednom višem i dubljem Cilju. Nema kraja našem ostvarenju. Bog je večan. Naše putovanje je večno, a put kojim stupamo je takođe večan. Mi smo večni, božanski vojnici koji stupaju ka Onostranom koje stalno prevazilazi sopstvene granice.

Unutrašnji život je ujedinjenje Istine i Stvarnosti. Taj život otkriva šta je zaista Transcendentalna Volja. Taj život pokazuje spolja ono što Bog jeste iznutra.

Besmisao i nemogućnost su za spoljašni život. Oni nisu za unutrašnji život, nikad. Unutrašnji život nepogrešivo oseća da sve ima svoju unutrašnju vrednost i da ništa ne može ostati nedosegnuto, nedostignuto ni neispunjeno.

Kad živimo u grubom i netežećem telesnom, svaki sat je žalosni gubitak, opasna boljka ili fatalni neuspeh. U tom trenutku, pažnju nam zaokuplja Senekina poruka: „Čas koji nam je dao život počinje da nam ga oduzima“.

Ljudski dah, međutim, poseduje unutrašnji vapaj za Besmrtnošću. On zna i oseća da smrt nije i ne može biti konačni odgovor. Istinski pesnik u lordu Albertu Tenisonu inspiriše nas da zapevamo:

Suvišno je i reći, pravi tragalac u svom unutrašnjem životu ne čezne za smrću. Ali, on ne plače ni za Besmrtnošću. Ono što mu treba i za čime vapi je svesna, bezrezervna i bezuslovna predaja Volji Svevišnjeg. Da ispuni Vrhunsku Volju Svevišnjeg, jedini je vapaj njegovog srca.

Unutrašnji život, koji je osmeh duše, uvek je u nastajanju. Nema kraja njegovom ostvarenju. Njegova prošlost je Ponos Večnosti. Njegova sadašnjost je Ponos Beskonačnosti. Njegova budućnost je Ponos Besmrtnosti.

Postoje dva nivoa života: svesni nivo i nesvesni nivo. Pošto smo svi ovde tragaoci, hajde da se bavimo jedino svesnim nivoom života. Svesni nivo života treba da ostvari Najviše i da ispuni Apsolut na zemlji pomoću svog večno blistavog meditativnog nesebičnog služenja Božanstvenosti u čovečanstvu, i pomoću svoje kontemplativne bezuslovne predaje koja neprekidno teče, predaje Jedinom Svevišnjem Pilotu.

To ćemo sigurno primetiti u spoljašnjem životu. Za divno čudo, i unutrašnji živvot možemo da podelimo na dva perioda: u prvom težimo, u drugom inspirišemo.

Viljem Džejms je rekao nešto duboko značajno: „Najbolji način da se iskoristi život je da ga potrošimo na nešto što nadživljuje život“. A šta je to nešto što nadživljuje život? I dalje, šta je to nešto što nadživljuje život na najduže vreme? Videli smo da čovekova unutrašnja glad za najvišom Istinim nadživljuje život. Ali, postoji samo jedan stvar koja nadživljuje život na najduže vreme, a ta stvar je žrtvovanje. Žrtvovanje je daleko najbolje od svih besmrtnih blaga zemlje i neba. Vede nam kažu ko je podneo Vrhunsku Žrtvu: Brihaspati, učitelj bogova. „Smrt je on izabrao da pomogne bogovima. Da bi pomogao čovečanstvu, nije izabrao Besmrtnost.“

Kažu da je život ista neinspirativna stvar koja se stalno iznova ponavlja. Tragalac za Vrhunskom Svetlošću ima da nam ponudi jedno drugačije iskustvo. On duševno objavljuje: život je Bog, večno prevazilazeća Vizija. Život je Bog, večno ispunjujuće Ispoljavanje.

Vapaj za Bogom Beskrajnim je beskrajan vapaj. Zbog beskrajnosti ostvarenja Boga, spoljašnji život tvrdi da je ostvarenje Boga uzaludan trud. Ali, juče je unutrašnji život osetio da je ostvarenje Boga moguće. Danas on otkriva da je ostvarenje Boga neizbežno. Unutrašnji život pružio je ruku jučerašnjoj ograničenoj svetlosti. Zagrlio je današnju obilnu svetlost. Nauživaće se sutrašnje Beskrajne Svetlosti.