Božanska Ljubav teši ljudski gubitak

Jedan sredovečni učenik Svami Nigamanande je umro od neke neizlečive bolesti. Njegova majka i žena utonule su u more tuge. Majka je skoro poludela od silne žalosti. Rekla je slici njihovog Učitelja koja je visila na zidu: „Zašto da te držimo? Ti nemaš nikakvu moć, ti si beskoristan! Baciću te u jezero!“

Zgrabila je sliku i krenula sa njom ka jezeru. Iznenada je čula kako je neko plačnim i tužnim glasom doziva: „Majko! Majko!“ Okrenula se i ugledala njihovog Gurua, Nigamanandu, koji joj je suznih očiju rekao: „Majko, hajde da se vratimo kući. Nemoj više da plačeš za svojim sinom. Ja ću biti tvoj sin. Tvoj sin je sa mnom, u meni i za mene“.

To je u velikoj meri utešilo majku i ona se vratila kući sa slikom svog Gurua. U trenutku kada se sve to događalo, Nigamananda je zapravo bio četiri stotine milja daleko i držao je duhovna predavanja svojim učenicima koji su živeli u njegovom ašramu.

Komentar: Za razliku od božanske ljubavi i božanskog divljenja, ljudska ljubav i ljudsko obožavanje su uvek zasnovani na ličnom interesu. Kad god je u igri lični interes, nemoguće je postići bliskost unutrašnjeg jedinstva. Tada je tragalac odvojen unutrašnjim zidovima i od svojih najdražih. Svet vezanosti na kraju mora da zadesi razorno uništenje nalik atomskoj bombi.