Pitanje: Da li postoji protivrečnost između traganja za svetovnim posedovanjem i blagom i traganja za Apsolutnom Istinom?

Šri Činmoj: Uvek će postojati žalosna protivrečnost između plača za spoljašnjim imenom i slavom i traganja za unutrašnjom Svetlošću, obiljem Svetlosti, beskonačnom Svetlošću. Onaj prvi način hrani želju u tebi. Posle jedne kuće, želiš da imaš dve kuće; od malo slave, želiš da imaš više slave. Drugi način je staza težnje. Tu želiš da uđeš u Beskonačno. Ti ne želiš da ideš malo-pomalo; jedino želiš da uđeš u Beskonačnost. Kada ideš pomoću želje, tu nema kraja. Danas je tvoja želja ispunjena; sutra ćeš podleći drugoj želji. Danas si ispunjen, ali, sutra ponovo dolazi želja. Današnje želje će sutra beskrajno porasti.

Ali, kada se radi o težnji, to nije tako. Kada se radi o težnji, sama tvoja priroda, sama tvoja duša, samo tvoje postojanje želi da ostane u Beskonačnosti. Ako ostaneš u najvišoj Svetlosti, u sveispunjujućoj Svetlosti, tada je stvar Svetlosti da odluči da li želi da ti dâ posebno iskustvo u obliku imena i slave, itd. Ali, ako pokušavaš da živiš istovremeno u svetu želje i u svetu težnje, ako želiš ime i slavu i takođe težiš za Najvišim, tada nećeš biti ni na duhovnoj stazi ni na običnom materijalnom putu, jer će te stalno vući dve suprotne sile. Svaka će ti govoriti da je ona druga beskorisna. Želja će reći: „Težnja je beskorisna. Sa težnjom samo gradiš kule u vazduhu“. Težnja će reći: „Želja je glupost. Želji nema kraja; nema kraja. To je kao kad kamila sve vreme jede trnje u pustinji. Njena usta krvare, ali stalno iznova nastavlja da jede trnje“.

Pored težnje i želje, postoji još jedan par takozvanih suprotnosti: materijalni svet i duhovni svet. Mi ne možemo da odbacimo materijalni svet, fizički svet, pa da živimo u duhovnom svetu. Duhovni svet je unutar fizičkog sveta. Ne može se odvojiti unutrašnji od spoljašnjeg sveta. Ako napustimo materijalni svet i ostanemo u himalajskim pećinama, ako kažemo: „O, ljudi su veoma loši. Moji susedi su veoma loši. Hajde da jednostavno pobegnem“, tada nećemo spoznati Istinu ovde na zemlji na način na koji Istina treba da se spozna.

Naša filozofija je da moramo da živimo ovde na zemlji i da iz spoljašnjeg sveta uđemo u unutrašnji svet. Spoznaja unutrašnjeg sveta treba da se izrazi u spoljašnjem svetu tako da spoljašnji svet postane izraz, ispoljenje unutrašnjeg sveta. Ali, da bi se to desilo, da bi se ipoljila Istina u spoljašnjem svetu, moramo najpre da imamo istinu. A da bismo zadobili Istinu, potrebna je težnja.

Zato, ako pokušamo da ujedinimo težnju i želju, bićemo uništeni. Težnja se neće brinuti o nama, a želja nas neće ispuniti. One ne mogu da idu zajedno; one su kao Severni i Južni pol. Ali, kada postignemo ostvarenje zahvaljujući našoj težnji, tada moramo da uđemo u oblast ispoljavanja i da unesemo naše ostvarenje u spoljašnji svet. Tada nas ne mogu kriviti za ono za čime čeznemo i što postižemo u spoljašnjem životu, jer nas usmerava viša moć i donosi nam takozvana spoljašnja postignuća. Ali, ako višoj moći nije stalo do naših spoljašnjih dostignuća, ako je višoj moći stalo jedino do našeg ostvarenja, do našeg jedinstva sa Najvišim Apsolutom, tada moramo da time budemo zadovoljni, jer je to ono što je Bogu potrebno i što Bog želi od nas.

Pravi tragalac treba da se kreće pomoću inspiracije i težnje, a ne pomoću želje. A opet, ako neko u ovom trenutku ima i želju i težnju, da li treba da napusti duhovnu stazu? Ne! On treba da se kreće pomoću svoje želje i da je postepeno smanjuje. Ako danas ima pedeset posto težnje i pedeset posto želje, ne mora da odmah napusti svoj obični ljudski život. To bi bilo nemoguće. On jedino treba da poklanja više pažnje stazi težnje. Postepeno, postepeno, postotak želje će se smanjivati. Tada će doći dan kada će on zaista videti da ga jedino težnja ispunjava i da će ga ispuniti zauvek. Tada će automatski želja otpasti iz njegovog života, a život težnje će ga poneti do kraja puta, do Cilja.