Mašta

Mi pokušavamo da gradimo kule u vazduhu. Mesec dana ne meditiramo, pa se onda upinjemo da zamislimo šta se dešava u unutrašnjim svetovima. To je najobičnija glupost. Uzaludno je ako pokušavamo da zamislimo nešto božanstveno a da ne meditiramo; to što zamišljamo će biti potpuno pogrešna. Ali, ukoliko meditiramo s revnošću i onda počnemo da pomalo zamišljamo, tada će nam Bog pokazati svoju Samilost i spustiti Svetlost za nas. Međutim, čak i kada prvo meditiramo, a onda upotrebimo svoju maštu, ne bi trebalo da je koristimo duže od pet minuta. Ne bi je trebalo koristiti satima i satima. Takođe, rano ujutro je najbolje vreme da upotrebimo maštu.

Na početku duhovnog puta mašta je dobra. Zamišljanjem možemo da uvećamo svoju težnju. U mašti želimo da nešto postanemo i da nešto postignemo. Onda, sa nadahnućem mašte, možemo da odemo korak dalje ka težnji; možemo da težimo da činimo ono što smo zamišljali. Onda od težnje idemo korak dalje; idemo na samopožrtvovanje. Šta žrtvujemo? Žrtvujemo našu ograničenu svest – ne nekom nepoznatom, ne nekom drugom, već našoj najvišoj svesti. Kada smo sebe žrtvovali svojoj najvišoj svesti, ulazimo u tu svest i postajemo jedno sa svojim Unutrašnjim Pilotom. Kada se u potpunosti žrtvujemo, dobijamo osećaj Samoprepoznavanja; i u Samoprepoznavanju, u jedinstvu sa Najvišim, boravi naše ostvarenje. Kada smo u običnoj svesti, uvek vidimo poznata lica. Dan za danom nema promene; sve je monotono. Ali jednom, kad postignemo ostvarenje, u svakom trenutku videćemo svet na drugačiji način. U našoj božanskoj svesti vidimo da se svake sekunde svet ponovo rađa. Tako možemo da započnemo svoje putovanje sa maštom, a onda da napredujemo ka nadahnuću, težnji, samopožrtvovanju i konačno, ostvarenju.