4. Pitanje: Koja je razlika izmedju deljenja i ogovaranja?

Šri Činmoj: Ogovaranje jedino prija vitalnom u nama. Ono samo udovoljava nebožanskom u nama, destruktivnim silama u nama. Jednom kad uništi svet oko nas – a na žalost nismo svesni te činjenice dok se ne dogodi – onda uništava i nas. Uništava naše unutrašnje dobre osobine. Ogovaranje nikada neće prosvetliti ostale. Naprotiv, ono nastoji da zamrači srca drugih i naše sopstveno srce koje teži.

U deljenju postoji širenje čovekove svesti na božanski način. Ako delimo nešto sa nekim, to nije sa osećanjem ponosa, ne sa osećanjem „Ja sam to prvi čuo.“ Kada delimo osećamo širenje našeg znanja. Kad imamo vest – bilo da je loša vest ili dobra vest, tužna vest ili božanska vest – kada je delimo sa ostalima, odmah imamo osećaj širenja. Ako je tužna vest, podelićemo je sa ostalima da osnažimo sebe. Ako čujemo tužnu vest, osećamo da smo upozoreni i unapred pripremljeni. Ako je vest koju delimo dobra vest, osećamo da mi sami to postižemo. Ovo je kamen temeljac, i tu ćemo podići visoku građevinu

Ali, ogovaranje nije širenje čovekove svesti. To je nuđenje, nesvesno ili svesno, poruke uništenja. Ako ponudim trač, to znači da ti govorim nešto loše o nekoj osobi. Nudim ti lošu vest da i ti takođe možeš da koristiš ovo oružje i da uništiš onu osobu o kojoj pričamo. Bez obzira koliko je važno ili nevažno, u pozadini trača uvek je uništenje. Ne možeš da ubiješ nekoga kad je tu pred tobom. Ali kad ogovaraš, budi siguran da ga u unutrašnjem svetu ubijaš. Ako čuješ trač ili širiš trač o nekome, zabadaš mu nož u unutrašnjem svetu. I zato što nisi zadovoljan sa onom štetom koju si naneo, tražiš od nekog drugog da mu i on takođe zarije nož, tako da će biti potpuno uništen. Uništavaš nekoga, ali nisi zadovoljan; stoga kažeš prijatelju, „uništi ga, tako da ne ostane na licu Zemlje.“ To je ogovaranje.

Deljenje je bez lošeg motiva. Čuo si nešto i to deliš sa svom nedužnošću. Ali kada se prepustiš traču, moraš da osetiš da samo probadaš osobu u unutrašnjem svetu. I probadaš ne samo osobu koju ogovaraš, nego takođe i božanstvenost unutar nje, božanstvenost koja je stvarna poruka nerazdvojivog jedinstva. Onog trenutka kad se prepustiš ogovaranju kidaš vrpcu univerzalnog jedinstva. U spoljašnjem svetu pokušaćeš da to uradiš na takav način da ostali to neće prepoznati. Ali čak i ako ostali možda to ne prepoznaju ili te ne uhvate kao krivca, u unutrašnjem svetu već si uhvaćen. Tamo ne možeš da pobegneš. Ogovaranje je u ljudskoj prirodi žalosna sklonost koju negujemo.