1.Pitanje: Da li je Bog jedina Stvarnost?

Šri Činmoj: Da, Bog je jedina Stvarnost. On je jedina Stvarnost ovde na Zemlji i tamo na Nebu. Ali Stvarnost ima svoju decu, koju nazivamo stvarnostima. Na polju ispoljavanja, Stvarnost postaje stvarnosti. Ali svaka pojedinačna stvarnost otelovljuje apsolutnu Stvarnost. Stvarnost je koren i seme, a stvarnosti su milioni grana, listova, cvetova i plodova Drveta Stvarnosti. Za naše ograničeno shvatanje jedna Stvarnost postaje beskonačne stvarnosti u beskonačnim oblicima. Ali kad se radi o jedinoj Stvarnosti, Bog je jedina stvarnost, Seme Stvarnosti, Drvo Stvarnosti, Grane Stvarnosti i Listovi Stvarnosti. Bog je večno jedina Stvarnost. Mi sami postajemo jedina Stvarnost samo kada ostvarimo Boga i služimo Njega na Njegov sopstveni Način.

2. Pitanje: Koji je najbolji način da se usklade unutrašnji i spoljašnji svetovi?

Šri Činmoj: Najbolji način da se usklade unutrašnji i spoljašnji svet je postati poruka samodavanja. Kad smo u spoljašnjem životu ako sebe dajemo unutrašnjem životu, i kad smo u unutrašnjem životu ukoliko dajemo sebe spoljašnjem životu, onda usklađujemo unutrašnji i spoljašnji svet. Šta podrazumevamo pod davanjem sebe kada smo u spoljašnjem životu? Kada smo u spoljašnjem životu moramo da osećamo da je zadovoljstvo koje imamo zbog unutrašnjeg plača unutrašnjeg života. Kada imamo tu vrstu osećanja, mi automatski dajemo sebe unutrašnjem životu. Mi postajemo stvarno zadovoljstvo i pripisujemo svu zaslugu unutrašnjem životu. A kad smo u unutrašnjem životu ako želimo da dajemo sebe, moramo osećati da sam unutrašnji plač nije dovoljan. Moramo uvesti unutrašnji plač u spoljašnji život i preobraziti spoljašnji život u stalnu radost i blaženstvo. Ako to radimo, onda možemo da osećamo da se dajemo spoljašnjem životu. Unutrašnji život je savršen jedino kada vidimo osmeh u spoljašnjem životu; spoljašnji život je savršen jedino kada vidimo da spoljašnji život ne može ništa da uradi bez svesnog i stalnog samodavanja unutrašnjeg života.

3. Pitanje: Može li ljudska slabost ikad da bude božanska?

Šri Činmoj: Ljudska slabost nikada ne može da bude božanska. Ako govorimo o običnom ljudskom biću, onda će njegova slabost biti stvarno ljudska; kako onda može da bude božanska? Ali ako vidimo sličnu osobinu u božanskoj osobi, osećamo da je ona kao naša sopstvena ljudska slabost. Ali onda moramo da znamo da je ono što se pojavljuje kao ljudska slabost samo maska. Kada neko umire, ako tada kaže, „O Bože, zašto si me napustio?", normalno ljudska slabost je ono što opažamo kod njega. Ali kad je Hrist rekao,„Oče, zašto si me Ti napustio?", to u stvari nije bila ljudska slabost u njemu koja je progovorila. To je bilo njegovo poistovećenje sa ljudskim neznanjem. Kad se poistovetio sa ljudskim neznanjem rekao je, „Zašto si me Ti napustio?“ Ali kad se poistovetila sa Božanskim, ista osoba je rekla, „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade".

Da se Hrist nije poistovetio sa ljudskim već da je sve vreme ostao sa Božanskim – što je imao i što je bio – onda niko nikad ne bi pokušao da ga podražava ni da postane kao on. Ljudi bi rekli, „Oh, ti si božanski, ti si veliki, ti si vrhunski. Ti uvek ostaješ u najvišoj visini, kako ćemo onda mi postati kao ti?“ Ako on postane jedno sa nama u našem razumevanju, ako on takođe prihvata patnju kroz koju mi prolazimo na istom nivou, ako govori iste stvari koje mi sami govorimo, ljudi mogu da kažu to je ljudska slabost, ali Svevišnji će znati da upravo zato što on to radi, čovečanstvo će imati nadu i pouzdanje da će i ono takođe jednog dana moći da izraste u Božanstvenost. Jer ljudska bića će u njemu videti nekoga ko je u jednom trenutku bespomoćan kao oni, ali ko narednog trenutka može postati potpun, celovit, savršen, božanski, vrhunski u svemu. Videti slabost božanske osobe kao ljudsku slabost biće greška. Moramo da vidimo šta on radi i zašto to radi: da li je to što on ne zna ili je to zato što oseća da je ovo jedini put kojim može dovesti ljudska bića do božanskog Cilja?

Božanska osoba će se ponašati kao majka koja uči dete. Dete puzi i želi da ustane. Šta majka radi? Majka se ponekad pretvara da ni ona ne može da ustane. Majka namerno padne, a dete je presrećno što i ona takođe pada. Potom, kada majka ustane jednom ili dvaput, i dete ustane. Kad bi majka uvek stajala, bilo bi joj veoma teško da nauči dete koje vidi da ona nikad nije pala. Ali kad i majka pada, dete vidi da je to prava igra; pa kad ona ustane, dete ima neku nadu i inspiraciju da će ono konačno moći da ustane.

Hrist je krio Božansko u ljudskom. Govorio je da ljudsko ne mora i ne može zauvek da ostane ljudsko; može i mora da postane Božansko. Ali slabosti običnog ljudskog bića koje ima bezbroj emocionalnih problema, vitalnih problema i svakakve nebožanske probleme, su nesumnjivo potpuno ljudske a ne božanske. Međutim te slabosti mogu da se transformišu na kraju. Današnji bes može da se preobrazi u božansku odvažnost, božansku snagu. Današnja slabost lako može da se transformiše u sutrašnju božansku snagu i sposobnost. Ali dok ne bude transformisana, dok je još u običnom, ljudskom biću koje ne teži, koje je na putu da postane savršeno, moramo reći da je ljudska slabost ljudska slabost. Mi ne možemo da se poredimo sa Hristom ili drugim spasiteljima sveta, zato što ne znamo šta imamo u sebi, a oni su stvarno znali. Oni su samo stavljali masku tako da čovečanstvo ne bi videlo zjapeći jaz izmedju njihove visine i svoje sopstvene.

4. Pitanje: Koja je razlika izmedju deljenja i ogovaranja?

Šri Činmoj: Ogovaranje jedino prija vitalnom u nama. Ono samo udovoljava nebožanskom u nama, destruktivnim silama u nama. Jednom kad uništi svet oko nas – a na žalost nismo svesni te činjenice dok se ne dogodi – onda uništava i nas. Uništava naše unutrašnje dobre osobine. Ogovaranje nikada neće prosvetliti ostale. Naprotiv, ono nastoji da zamrači srca drugih i naše sopstveno srce koje teži.

U deljenju postoji širenje čovekove svesti na božanski način. Ako delimo nešto sa nekim, to nije sa osećanjem ponosa, ne sa osećanjem „Ja sam to prvi čuo.“ Kada delimo osećamo širenje našeg znanja. Kad imamo vest – bilo da je loša vest ili dobra vest, tužna vest ili božanska vest – kada je delimo sa ostalima, odmah imamo osećaj širenja. Ako je tužna vest, podelićemo je sa ostalima da osnažimo sebe. Ako čujemo tužnu vest, osećamo da smo upozoreni i unapred pripremljeni. Ako je vest koju delimo dobra vest, osećamo da mi sami to postižemo. Ovo je kamen temeljac, i tu ćemo podići visoku građevinu

Ali, ogovaranje nije širenje čovekove svesti. To je nuđenje, nesvesno ili svesno, poruke uništenja. Ako ponudim trač, to znači da ti govorim nešto loše o nekoj osobi. Nudim ti lošu vest da i ti takođe možeš da koristiš ovo oružje i da uništiš onu osobu o kojoj pričamo. Bez obzira koliko je važno ili nevažno, u pozadini trača uvek je uništenje. Ne možeš da ubiješ nekoga kad je tu pred tobom. Ali kad ogovaraš, budi siguran da ga u unutrašnjem svetu ubijaš. Ako čuješ trač ili širiš trač o nekome, zabadaš mu nož u unutrašnjem svetu. I zato što nisi zadovoljan sa onom štetom koju si naneo, tražiš od nekog drugog da mu i on takođe zarije nož, tako da će biti potpuno uništen. Uništavaš nekoga, ali nisi zadovoljan; stoga kažeš prijatelju, „uništi ga, tako da ne ostane na licu Zemlje.“ To je ogovaranje.

Deljenje je bez lošeg motiva. Čuo si nešto i to deliš sa svom nedužnošću. Ali kada se prepustiš traču, moraš da osetiš da samo probadaš osobu u unutrašnjem svetu. I probadaš ne samo osobu koju ogovaraš, nego takođe i božanstvenost unutar nje, božanstvenost koja je stvarna poruka nerazdvojivog jedinstva. Onog trenutka kad se prepustiš ogovaranju kidaš vrpcu univerzalnog jedinstva. U spoljašnjem svetu pokušaćeš da to uradiš na takav način da ostali to neće prepoznati. Ali čak i ako ostali možda to ne prepoznaju ili te ne uhvate kao krivca, u unutrašnjem svetu već si uhvaćen. Tamo ne možeš da pobegneš. Ogovaranje je u ljudskoj prirodi žalosna sklonost koju negujemo.

5. Pitanje: Kako ljudska priroda može da se preobrazi?

Šri Činmoj: Postoje mnogi načini da se ljudska priroda preobrazi. Ali želeo bih da pomenem dva glavna načina. Jedan način je da spustimo u svoj sistem božansku, sveprosvetljujuću Svetlost Svevišnjeg, koja uvećava našu posudu prijemčivosti. Ovo je najvažniji način. Pre nego što se ljudska priroda preobrazi, ona je puna tame. Tama može da se otkloni jedino unošenjem svetlosti, i ni sa čim drugim. Moramo da spuštamo svetlost odozgo svesno i stalno a zatim da uvećavamo svoju prijemčivost. Što više povećavamo prijemčivost, utoliko više možemo da zadržavamo svetlost u sebi.

Drugi način je da vidimo božansku svetlost u svakom ljudskom biću i da ne vidimo ništa drugo. Samo zato što vidimo nešto nebožansko u nama samima i u drugima, postalo nam je nemoguće da preobrazimo našu sopstvenu prirodu, ni ljudsku prirodu uopšte. Ali bez obzira šta rade, šta kažu ili šta su, ako mi svesno i stalno vidimo samo božansku svetlost u drugima – svetlost koju spuštamo odozgo – tada automatski ljudska priroda mora da bude transformisana. Ako vidimo svetlost u svakom pojedincu i u našoj sopstvenoj prirodi, onda nije samo moguće već je i neminovno da preobrazimo ljudsku prirodu i zemaljsku prirodu. Dok spuštamo svetlost i širimo našu prijemčivost i vidimo svetlost u drugima, preobražavamo ljudsku prirodu i našu sopstvenu.

6.Pitanje: Da li je nesanica blagoslov ili prokletstvo?

Šri Činmoj: Za običnu osobu nesanica je stvarno prokletstvo. Potreban mu je san. Nesanica će uticati na njegovo zdravlje i on neće moći da funkcioniše kako treba na svetskoj areni. Ali za duhovnog tragaoca koji je naučio veštinu meditacije, ako ne spava mnogo, ili ne želi da spava zato što želi da više meditira noću, to je dobro. Ako može da meditira dobro i, u isto vreme, ako to ne utiče na njegovo zdravlje, onda ukoliko želi da meditira tri ili četiri sata noću, to je divno.

Neki ljudi su vrlo iskreni i žele da meditiraju satima i satima. Tokom dana mogu da meditiraju četiri ili pet sati, i noću takođe žele da meditiraju. Oni nastoje da rade najbolje što mogu, ali posle izvesnog vremena padnu u san. Ali ako im san ne dolazi, i ako im to ni na koji način ne narušava zdravlje, pravi je blagoslov. Onda oni ne moraju da se bore sa snom tokom meditacije; ne moraju da misle o tome da pobede san. Kad su oni u pitanju, za njih je dobro kad im san ne dolazi.

U Indiji postoji poseban bog koga zovu Šani. Vi ga zovete Saturn. On je bog odricanja. Obični ljudi ga se boje i mole mu se da ih blagoslovi tako što će ostati daleko od njih. Ostale bogove ljudi prizivaju da dođu i da ih blagoslove, ali Šaniju kažu, „Molimo te daj nam blagoslov da ne dođeš kod nas. Ako nas ignorišeš, to je najbolji blagoslov.“ Slično tome, tragalac će smatrati pravim blagoslovom ako mu san ne dolazi. Onih nekoliko časova kad može da meditira noću doprineće njegovoj meditaciji tokom dana. I što više može da meditira duševno i posvećeno a da mu to loše ne utiče na telo, to je bolje. Ali za ne-tragaoca kome trenutno nije namenjen duhovni život, ako nema dovoljno sna, to je prokletstvo. Nešto loše će biti s njegovim fizičkim telom, ili možda već nešto nije u redu.

7. Pitanje: Kako mogu stalno da održavam radost?

_Šri Činmoj: Možeš stalno da održavaš radost ako osećaš da radost koju imaš nije tvoja. Ona ne dolazi zato što si ti učinio nešto za sebe ili za Boga ili za čovečanstvo. Ne! Moraš da osećaš da je ona bezuslovni dar od Svevišnjeg. Onda moraš da osećaš da radost koju doživljavaš nije ništa drugo nego Sam Svevišnji. Svevišnji ti je došao u obliku Radosti; stoga pošto je Svevišnji stalan i večan unutar tebe, tvoja radost je takođe trajna.

Prvo pokušaj da osetiš da je tebi Svevišnji dao ovu radost ne zbog onoga što si uradio već zato što On tebe voli. Ona nije rezultat tvog delovanja već nešto što Sam Svevišnji želi da ti da. Potom kada doživiš ovu radost, moraš da osećaš da to u čemu uživaš nije radost kao takva nego Sam Svevišnji. Ne radi se o tome da ti je On poslao radost i da je On negde drugde. Ne, On Sam ti je došao u obliku Radosti. Ako imaš ovu vrstu unutrašnje svesnosti, moći ćeš da održavaš radost stalno , jer je On koji ti je došao kao Radost stalan i beskonačan. Ako možeš da vidiš i osećaš Njega kao beskrajnu Radost, onda će tvoja radost ostati trajna.

8. Pitanje: Da li su Božiji Blagoslovi bezuslovni?

Šri Činmoj: Božiji Blagoslovi su uvek bezuslovni. On nam daje Mir, Svetlost, Blaženstvo i Moć shodno sposobnosti naše prijemčivosti. On nam uvek daje na bezuslovni način. Ali ako Mu ponudimo našu zahvalnost, onda se Njegovi darovi povećavaju. On će nam dati jedan dolar bezuslovno, ali ako Njemu ponudimo zahvalnost, onda će nam On dati deset dolara. Nije reč o tome da On želi nešto od nas; ali ako prihvatamo Njegove darove svim srcem i posvećeno, tada je On zadovoljan i daje nam više. Kada nam On da malo Mira, mi ne moramo da Mu dajemo nešto za uzvrat. Ne, On daje upravo zato što On to želi. Nije čak ni zato što smo plakali za tom stvari. Ali ako prihvatamo Njegov dar sa radošću, sa ljubavlju, sa zahvalnošću, onda se Njegovo zadovoljstvo u nama uvećava. Ako ga uzmemo sa radošću i zahvalnošću, onda nam On daje mnogo više zato što On oseća da će u nama Njegov dar da raste i raste. Njegova Sposobnost će u nama da raste, Njegova Svetlost će da raste, Njegova Božanstvenost će da raste i raste, a u nekom drugome biće ugušene.

Ali čak i ako ne prihvatamo Njegove Blagoslove sa zahvalnošću, čak i ako ih uzmemo sa nezahvalnošću i ne obraćamo pažnju na njih, ipak će On nastaviti da nam daje na isti bezuslovni način. Čak i tada On nudi Sebe, zato što On oseća da ako On ne daje nezahvalnim ljudima, onda će njihov život biti potpuno uništen. Stoga iz Njegove beskrajne Darežljivosti On daje svima, a svako u skladu sa sopstvenom prijemčivošću, prima. Ali neko, dok prima, nudi svoju zahvalnost, ljubav i radost, prirodno je da će se njegova prijemčivost povećati. Bog oseća da postoji prolaz, vrata, koja su u njemu širom otvorena. Bog može da uđe u svakom trenutku i da ostane u toj sobi, u kojoj On može da raste najlakše jer zahvalnost tragaoca hrani i neguje Seme Božijeg Blagoslova.

9. Pitanje: Šta Bogu pričinjava najveću radost?

Šri Činmoj: Bog stiče najviše radosti kada Ga tragalac smatra svojim sopstvenim na osnovu njegove pune svesnosti o tome šta Bog za njega pretstavlja. Kada tragalac oseća da je Bog njegov najprosvetljeniji i najsavršeniji deo i da je on nerazdvojiv od Boga, onda Bog dobija najviše radosti. Kada on oseća da će njegov nebožanski ili neosvetljeni deo biti potpuno transformisan i da je samo pitanje vremena pre nego što će on sam izrasti u svoj najviši, najprosvetljeniji deo, koji je Bog, tada Bog dobija najviše radosti. Čak je tragaočev nebožanski deo Bog, jer Bog je sve. Ali tragalac želi da raste u svoj božanski deo da postane Bog.

Hajde da vidimo njegovu glavu kao apsolutnog savršenog Boga, a njegova stopala kao nesavršenog Boga. Dakle, on želi da preobrazi svoje stopalo-neznanje u svetlost mudrosti koja je njegova glava. On ne želi da ostane u podnožju drveta – savršenstva; on želi da se popne do samog vrha. Ako neko shvata Boga kao svoj sopstveni najviši i najprosvetljeniji deo, ako neko oseća da je trenutno nerazdvojiv od najviše Stvarnosti ali da tek treba da postane toga svestan, da izraste u to, a zatim da ispolji svoju konačnu visinu – ako neko to oseća – onda to Bogu pričinjava najviše radosti.

10. Pitanje: Šta je čovekovo najveće blago?

Šri Činmoj: Najveće blago običnog čoveka je priznanje sveta i posedovanje sveta. Najveće blago duhovnog čoveka je njegova svesna, stalna, vesela i bezuslovna predanost Volji Svevišnjeg. Takođe, može se reći da je, pre nego što ostvari Boga, uspinjući plač njegovog srca njegovo najveće blago; pošto ostvari Boga, osmeh njegove duše koji se spušta njegovo je najveće blago.

11. Pitanje: Treba li da očekujemo nagradu za nesebično služenje?

Šri Činmoj: Samo pitanje je protivrečno. Kada koristimo izraz ’nesebično služenje,’ ne možemo i ne smemo da očekujemo ništa. Ako je to posvećeno služenje, možemo da očekujemo neku nagradu; ali kada postane nesebično, onda ne možemo da očekujemo nikakvu nagradu. Kada smo u stanju da obavljamo stvarno nesebično služenje bez želje ili očekivanja nagrade, rezultat koji ćemo dobiti biće daleko iznad svih naših očekivanja. Takođe, tokom obavljanja stvarnog nesebičnog služenja, dobijamo ogromnu radost. Ne moramo da čekamo nikakav rezultat ili naknadnu posledicu. Nesebično služenje samo po sebi je najveća radost i najviša nagrada.

12. Pitanje: Kako se može izbeći samoobmana?

Šri Činmoj: Prvo moramo da znamo šta postižemo samoobmanom. Ništa ne postižemo. Baš suprotno, jedino što radimo je da stvaramo svesno razaranje u samima sebi. Svaki put kad sebe obmanemo, naš običan život može da oseti da, s obzirom da smo jedino mi sami uključeni, niko ne mari šta mi radimo. Čak i ako zavaravamo sebe, nema nikoga da to posmatra. Ali Bog brine i Bog posmatra; Božansko u nama, stvarno u nama, brine i posmatra. Kad stvarno unutar nas opaža naše samozavaravanje, gubi svoju sopstvenu snagu. Što više obmanjujemo sebe, to više slabimo.

Jednom kad spoznamo koliko zapravo gubimo samozavaravanjem, spremno nastojimo da ga izbegnemo. Najbolji način da se izbegne samoobmana je prihvatati svesno i stalno svetlost koja je više nego voljna da uđe u sve naše aktivnosti i u svaki sekund našeg postojanja. Ako prihvatamo svetlost, ako iskreno plačemo da imamo svetlost u svim našim delima u svakom trenutku našeg postojanja, onda ne može biti nikakvog traga samoobmane u nama.

13. Pitanje: Da li je Bog štedljiv ili rasipan?

Šri Činmoj: Bog nije ni štedljiv ni rasipan. On je ono što Njegova Svetlost Samilosti ili Svetlost Mudrosti želi da On bude. On koristi Svoju Svetlost Samilosti za one koji još duhovno spavaju i On koristi Svoju Svetlost Mudrosti za one koji su potpuno ili delimično probuđeni. Ali Božija Samilost nije preterana i Njegova Mudrost nije štedljiva. One su samo dva moćna oruđa koje On koristi. Koristeći ova dva strašna oruđa, Bog inspiriše i snaži i ne-tragaoca i tragaoca da radi pravu stvar. Netragaoca On inspiriše da izađe iz sna, i jednom kad je pojedinac probuđen i postane tragalac, On ga inspiriše da trči najbrže ka svom Cilju.

14. Pitanje: Kako čovek može da bude sam a ipak da iskusi jedinstvo?

Šri Činmoj: Pre svega, moramo da znamo razliku izmedju usamljenog i samog. Usamljenost možemo da osetimo čak i kada smo među stotinama takozvanih prijatelja ili čak kada smo među stvarnim prijateljima. Ako ne osećamo prisustvo Boga u srcu, onda ćemo sigurno osećati usamljenost bez obzira koliko prijatelja ili koliko stotina i hiljada ljudi je oko nas.

Biti sam ne znači da smo ravnodušni ili povučeni. Osamiti se znači da je kucnuo čas za nas. Sada moramo da trčimo prema Cilju ne čekajući naše voljene, čiji čas još uvek nije kucnuo. Ako nekome čas kucne minut pre tvog, ili minut posle tvog časa, to nije tvoja odgovornost. Kada tvoj čas kucne ti odlaziš, a ako se dogodi da istovremeno kucne čas nekom drugom, onda možete da idete zajedno. Ali ako neko započne pre tebe ili posle tebe, to ne znači da nećeš moći da uspostaviš jedinstvo sa njim. Ti možeš lako da osetiš jedinstvo sa onima koji su ispred ili iza i možeš da održavaš svoje jedinstvo dok ideš sam. Ti si sam zato što niko nije tik uz tebe. Ali neko zaostaje a neko je ispred, i ti lako možeš da imaš osećaj jedinstva sve dok oni idu istim putem i prema istom odredištu.

15. Question: Does humility mean taking a back seat?

Šri Činmoj: Ne, poniznost ne znači uzeti mesto u pozadini. Kada odeš na zadnje mesto svesno i namerno da bi drugima pokazao koliko si ponizan, uopšte nisi ponizan. Sa druge strane, ako znaš da je neko superiorniji od tebe, i ako iz tog razloga ti sediš iza njega a ne ispred ili pored njega, ni to zapravo nije poniznost srca. Ovo je samo priznanje činjenice da ako si inferiorniji u odnosu na nekoga, on prirodno zaslužuje da bude ispred tebe. To njemu odgovara.

Istinska poniznost je nešto potpuno drugo; to je osećanje jedinstva. Poniznost znači pružanje radosti drugima. Ako nisi uspostavio ili ne možeš da uspostaviš unutrašnje jedinstvo sa drugima, onda možeš pokušati da učiniš da osećaju da su oni isto tako važni kao ti, ako ne i važniji. Na spoljašnjem planu, ako možeš da učiniš da ljudi osećaju da su stvarno važni, onda će te ceniti. Ovde na Zemlji želimo da dobijemo radost. Ali kako dobijamo radost? Pravu radost dobijamo ne time što sebe stavljamo ispred drugih, nego stavljajući druge na prvo mesto. Stvarnu radost dobijamo samodavanjem, ne posedovanjem ili pokazivanjem naše sopstvene nadmoćnosti. Kada ostalima dozvolimo da prvi osete radost, tada osećamo da je naša radost potpunija, savršenija, više božanska. Time što činimo da ostali osećaju da su oni ili podjednako važni ili važniji, pokazaćemo našu istinsku poniznost. Pružanjem radosti najpre drugima jeste način da se pokaže istinska poniznost.

16. 16. Pitanje: Može li samoodricanje da preobrazi niži vital?

Šri Činmoj: Ne, samoodricanje ne može da preobrazi niži vital. Nikad! Danas ćemo se odreći nižeg vitala; sutra ćemo se odreći fizičkog tela; prekosutra ćemo se odreći uma; nakosutra ćemo se odreći čak i srca. Nekoliko dana kasnije odreći ćemo se duše; i konačno odreći ćemo se Samog Boga. Jednom kad počnemo da pevamo pesmu odricanja tu nema kraja. Doći će dan kada ćemo se mudro odreći Samog Boga.

Samoodricanje nije i ne može da bude odgovor. Prihvatanje i transformacija je odgovor. Postoji viša životna odnosno vitalna energija koja teži i postoji niža životna energija koja uopšte ne teži. Nižu vitalnu energiju ćemo prihvatiti zbog transformacije. Ali nakon prihvatanja, moramo da znamo kada treba da uđemo u nju. Moramo da čekamo dok ne bude pravi čas. Kad su srce i um potpuno prosvetljeni i potpuno preplavljeni svetlošću, samo tada možemo ući u nižu vitalnu energiju. Ako uđemo u niži vital pre nego što smo potpuno spremni, onda će tama vitala progutati svetlost koju već imamo. Dok ne bude pravi čas, nećemo se odreći vitalnog postojanja ili potreba. Prihvatićemo njegovo postojanje, ali moramo da budemo pažljivi. Znamo da je trenutno naša snaga veoma ograničena. Stoga prvo moramo razviti naše unutrašnje mišiće. Kad jednom postanemo veoma snažni iznutra, tada ćemo namerno ući u niži vital da ga transformišemo, zato što ako bilo koji deo našeg bića – bilo telo, vitalna energija ili um – ostane netransformisan, ne možemo da budemo potpuni, odnosno savršeni instrumenti apsolutnog Svevišnjeg.

17. 17. Pitanje: Da li je patnja neophodna za samopročišćenje?

Šri Činmoj: Sa najviše duhovne tačke gledišta, patnja uopšte nije neophodna za samopročišćenje. Ali ovde na Zemlji su ljudi veoma pametni. Oni osećaju da kada pate, jedino tad Bog dolazi u njihov um. Inače, oni nikada ne misle na Boga; On je zaboravljena priča, nepotrebna priča.

U Mahabharati, Kunti, majka Pandava, bila je veoma mudra. Molila se Gospodu Krišni da stalno bude u patnji kako bi uvek mislila na njega. Osećala je da kad bi bila srećna, ne bi bilo potrebe da misli ili da meditira na njega. Većina ljudskih bića ne mole se Bogu da im da patnju tako da mogu da misle na Njega i da načine napredak. Ali oni se u stvari mole i meditiraju samo kad su uhvaćeni i primorani da plivaju u moru patnje.

Ali patnja uopšte nije neophodna. Od radosti, više radosti, izobilne radosti, večne Radosti i beskrajne Radosti napredujemo. Ali ako nam dođe patnja, moramo da je prihvatimo kao nešto što mora da se pobedi ili mora da se preobrazi u radost. Moramo da postupamo kao ratnik- heroj koji mora da prihvati i pobedi sve prepreke i da preobrazi sva ograničenja u slobodu. Obični ljudi ništa neće naučiti ako ne prođu kroz patnju. Patnja ima svoju sopstvenu vrednost u njihovom slučaju. Za ljude na najnižem nivou svesti ona je potrebna. Ali kada duhovno evoluiramo osećamo da je patnja nešto nepotrebno. Lako možemo da budemo bez nje. Ako dođe, svakako, nastojaćemo da je preobrazimo našom unutrašnjom svetlošću tako da konačno može da bude dodatna snaga. Ali je nećemo prizivati.

Mi nastojimo da pobedimo tamu. Zašto? Ako pobedimo tamu, ona postaje naš dobar prijatelj, svetlost. Ali kada tama pobedi nas, ona pokušava da gospodari nama. Kada postoji borba izmedju svetlosti i mraka, mrak će nastojati da pobedi svetlost s ciljem da nad njom vlada. Ali svetlost nastoji da pobedi mrak s drugačijom namerom. Ona želi da pobedi tamu da bi mogla da je preobrazi. Kada tama postane poput svetlosti, ona će biti savršeni instrument Svevišnjem. Moramo da pobedimo patnju i da je transformišemo u radost koja se može pridodati našoj, već postojećoj, radosti. A ova radost je ono što nam je potrebno za samopročišćenje i za Bogo-ispoljavanje na Zemlji.

18. Pitanje: Da li ambiciozna priroda pomaže čoveku da načini brži napredak?

Šri Činmoj: U duhovnom životu, ambicija je opasna stvar. Ambicija sama po sebi je krah. Ako nemaš ambiciju u običnom životu, onda si poput ovce; nećeš načiniti nikakav napredak. Ali jednom kad prihvatiš duhovni život, tvoja težnja je sama po sebi kao najbrži jelen. Ako želiš da dosegneš cilj u nekom određenom času ili nekog posebnog datuma zbog tvoje ambiciozne prirode, onda praviš ogromnu grešku.

Ambicija je u vitalu; težnja je u srcu. Kad postoji ambicija tu je uvek nesrećni takmičarski duh. Ti si ambiciozan zato što želiš da nadmašiš nekoga; želiš da postigneš nešto što ostali nisu postigli. Kada postoji ambicija postoji velika opasnost da nećeš ići ka tvom stvarnom cilju. Ambicija želi da te dovede do odredišta koje možda nije tvoje stvarno odredište već odredište nekog drugog. Pošto je pesma ambicije pesma superiornosti u odnosu na druge, svesno ili nesvesno vodi nas do nekog drugog cilja. Ali kad težiš, ti ne težiš samo zato što drugi teže ili zbog toga što želiš da ih nadmašiš u težnji. Ne! Ovde nema takmičarskog duha. To je tvoja sopstvena unutrašnja apsolutna potreba koju ispunjavaš. Težiš zato što osećaš da je tvoja obavezujuća dužnost da dosegneš tvoj suđeni cilj, tako da možeš najvše da služiš apsolutnom Svevišnjem. Tvoja težnja vodi te k Bogu tako da možeš da spoznaš Njega, otkriješ Njega i ispoljiš Ga. Bez spoznaje Njega, otkrovenja Njega i ispoljavanja Njega, ne dobijaš nikakvo osećanje zadovoljstva.

Ako ne sledite duhovni život, onda će vam ambicija pomoći da načinite napredak. Ako ste ambiciozni, nećete spavati dvadeset sati od dvadeset četiri. Pobedićete lenjost i suočićete se sa udarcima života tako da možete da ostvarite vaš željeni cilj. Vivekananda bi govorio Indijcima koji su se valjali u zadovoljstvima lenjosti da idu i igraju futbal. „Ne morate da čitate Gitu,“ rekao bi im. „Ako igrate futbal, ostvarićete Boga pre nego ako čitate Bagavad Gitu.“ Ti ljudi su bili toliko letargični da nisu imali životnu energiju. Za njih je čitanje Gite bilo sama nemogućnost. Čim su je otvorili ušli bi u drugi svet, svet sna. Vivekananda je znao da kad bi igrali fudbal i dobili priličan broj udaraca od protivnika, dobili bi nešto snage i energije. Zatim ako bi počeli da čitaju Gitu, bili bi u stanju da ostanu budni barem pet minuta. Naši indijski mudraci objavili su veoma snažno: Nayam atma bala-hinena labhyo, „Dušu ne mogu osvojiti slabi.“

VVivekananda je takođe govorio nekim od svojih sledbenika da izgovore laži; rekao je da će on biti odgovoran za njihove laži. Ovi ljudi se ne bi uopšte pomerili. Oni bi jednostavno rekli istinu jer su bili isuviše lenji da izmisle laž čak i da bi se sami spasli. Vivekananda je rekao, „Ako mislite da ćete samo time što ne govorite laži imati spasenje, onda je drvo ili stolica ili neživi predmet bliži spasenju od vas. Drvo neće izreći nikakve laži; stolica neće izreći laž, ali ljudsko biće će ostvariti Boga mnogo pre drveta ili stolice.“ Stoga im je govorio, „Sada idite i radite nešto. Izgovorite nekoliko laži. Ja ću biti odgovoran.“ Ono što je hteo da kaže bilo je da ukoliko bi ovi ljudi izgovorili laži, dobili bi nekoliko šamara i onda bi se probudili. Neko će reći: „Šta sam uradio? Zašto bih lagao? Umesto da izgovaram laži, započeću svoje duhovno putovanje govoreći istinu.“ Ali Vivekananda bi imao običaj da kaže, „Važno je da započnete svoje putovanje. U tvom slučaju, započećeš putovanje samo ako počneš da izgovaraš laži. Stoga govori laži, a zatim ako je to pogrešna staza, kritika sveta će ti pomoći da otkriješ i ideš pravom stazom.“

Tu se ambicija pojavljuje. Ambicija je neophodna za one ljude koji čvrsto spavaju i za one koji su još uvek u svetu prevlasti vitalne energije. Ali kad jednom uđu u svet srca, gde vlada osećanje jedinstva, ambicija mora da prestane. Tada moraju da osećaju, „Ako danas dođem do mog odredišta, to je isto tako dobro kao tvoj dolazak na tvoje odredište, zato što smo ti i ja jedno. Mi smo kao članovi jedne porodice ili tima.“ Ako je jedan član postigao nešto sjajno, ostali članovi imaju puno pravo da budu puni ponosa, zato što pripadaju istoj grupi.

Kad postoji težnja tu je jedinstvo, a u jedinstvu ne postoji potreba za takmičenjem. Ali ako nema težnje ni osećaja jedinstva, ako je neko u svetu želje, onda prirodno ambicija mora da odigra svoju ulogu. Pre nego što uđemo u duhovni život ambicija je pomagač, ali ta ambicija konačno postaje velika prepreka, stvarni neprijatelj, ako nije preobražena u čistu težnju jednom kad prihvatimo duhovni život.

19. Pitanje: Postoji li jednostavan pristup Bogoostvarenju?

Šri Činmoj: Da, postoji jednostavan pristup Bogoostvarenju. Taj pristup je pristup predanosti. Ako je predanost pristup Bogoostvarenju, onda ćemo ostvariti Boga najlakše i najbrže. Kada se predajemo moramo da znamo da li se predajemo zbog naše bespomoćnosti ili zato što ne možemo da dobijemo rezultat koji želimo od naših dela. Ako se predajemo Bogu iz ovih razloga, ta predanost je beskorisna. Moramo da osećamo da Svevišnji traži da igramo ulogu predanosti. Slušajući Njegovu odluku, mi udovoljavamo Njemu. Potom, ako odemo jedan korak dalje, osetićemo da je On taj koji igra ulogu predanosti u nama. Ako se poistovećujemo sa Njim na dva različita nivoa svesti, vidimo da Bog kao ljudsko u nama igra ulogu predanosti, dok Bog kao božansko u nama igra ulogu Gospoda. Ako možemo ovo da osetimo, naše ostvarenje biće potpuno i savršeno.

20. Pitanje: Zašto je naša staza toliko teška?

Šri Činmoj: Pre svega, ne slažem se da je naša staza teška. Slažem se kad saosećam sa učenicima koji ne teže, ali se nikako ne slažem kad se poistovećujem sa učenicima koji teže. Zašto je naša staza toliko teška? Sa jedne strane, nijedna staza ne može da bude laka. Sa druge strane, nijedna staza ne može da bude teška kada shvatamo stvarnu vrednost Cilja.

Zašto prihvatamo duhovnu stazu? Prihvatamo duhovnu stazu upravo zato što osećamo da ako idemo stazom, konačno ćemo stići do odredišta koje je preplavljeno svim božanskim osobinama apsolutnog Svevišnjeg. Ovo je naš Clj. Što je viši Cilj, prirodno će putovanje da bude teže.

Moramo da znamo da sledimo jednu stazu. To znači radimo nešto što ostali ne rade. Sve dok radimo nešto što drugi ne rade, naš Cilj, naše zadovoljstvo, biće potpuno drugačije od njihovog. Takođe, naše zadovoljstvo biće vrednije, trajnije, više ispunjavajuće. Kad idemo u školu i stičemo znanje i mudrost, naše zadovoljstvo se povećava upravo zato što smo išali u školu i stekli smo nešto. Ako ostanemo kod kuće i ne učimo, to znači želimo da ostanemo budale. Juče si bio budala kao ja, ali danas ti je sinula nova svetlost i ti želiš da se krećeš napred; želiš da postaneš učen čovek i čovek od mudrosti. Juče smo ti i ja bili izjednačeni, ali danas ti si otišao jedan korak ispred. Zadovoljstvo koje si imao juče, i ja sam takođe imao. Danas si otišao jedan korak ispred da bi dobio novo zadovoljstvo, više ispunjavajuće zadovoljstvo.

Prirodno si uložio napor da postigneš svoj cilj. Kada radimo nešto novo, odmah osetimo da je to teško. Kad smo bili malo dete koje je moglo da puzi, za nas je da ustanemo i da napravimo jedan korak bilo zaista teško. Kad smo prvo počeli da hodamo to nam je bilo pomalo teško. Jednom kad smo prohodali, kad smo želeli da brzo idemo bilo nam je teško. Potom, kad smo pokušali da trčimo, to je bilo teško. Svaki put kad smo radili nešto novo to je izgledalo teško. U duhovnom životu takođe, pre nego što idemo bilo kojom stazom, sasvim nam je lako da ostanemo u moru neznanja. Ali onog trenutka kad želimo da pređemo more neznanja i uđemo u more znanja i mudrosti, smatramo da je to teško. Nije naša staza ono što je teško. Sve staze su teške u početku. Staza označava kretanje a kretanje donosi novinu. Sve novo je teško zato što je to nešto kako se čini nespoznatljivo. Ali jednom kad načinimo jedan korak i znamo da smo spremni da načinimo sledeći korak, smatramo da je prvi korak bio tako lak. Kad upravo uđemo u vrtić, kako je teško ići u školu. Ali kad završimo sa vrtićem i krenemo u osnovnu školu, kad smo utvrđeni u osnovnoj školi, osećamo koliko je bilo lako sticati znanje i mudrost u vrtiću.

Što god radimo teško je na početku zato što je to nešto nepoznato. Ali ono što je nepoznato ne mora da bude i ne može da bude nespoznatljivo. Kada zakoračimo u nepoznat svet, odmah osećamo da smo potpuno izgubljeni. Ali taj nepoznati svet ne ostaje nepoznat zauvek. Mi ovladamo njime pošto smo tamo bili neko vreme. Tada teškoća nestaje. Ono što je nesaznatljivo danas samo je nepoznato sutra. Prekosutra ono postaje poznato, narednog dana postaje samo činjenica, i konačno osećamo, „Oh, sve vreme sam to znao.“

Danas mi je jedan mali dečak postavio pitanje: “Da li si oduvek poznavao Boga?“ Moj odgovor je bio, „Da i ne.“ Pre nego što sam ostvario Boga osećao sam da nisam uvek znao Boga, ali onog dana kad sam ostvario Njega spoznao sam da sam Ga sve vreme znao. Od samog početka tvorevine znao sam Njega, kad smo On i ja zajedno bili odgovorni za tvorevinu. Kad ostvariš Boga, ti ćeš takođe osećati da ste ti i On bili jednako odgovorni partneri, uvek zajedno. On je želeo da ti igraš igru zvuka dok je On igrao igru tišine. Stoga je rekao, „Hajde da Ja ostanem ovde a ti idi dole. Ja ću biti u tebi dok igraš igru zvuka. Ja ću igrati igru tišine odavde odozgo.“ Pre Bogoostvarenja ne možemo da kažemo otvoreno ili potpuno iskreno ili ubedljivo da smo znali Boga sve vreme. Bila bi greška da neostvareni čovek kaže da je oduvek znao Boga. Ali jednom kad ostvarimo Boga, ako kažemo da nismo oduvek znali Boga, to bi bila greška, prava greška. To bila neka vrsta lažne skromnosti.

21. Pitanje: Može li Bog da otkloni patnju u svetu?

SŠri Činmoj: Da, Bog može i stvarno otklanja patnju u svetu. Ali ko iskreno želi ukidanje patnje? Svi mi se ponašamo kao kamile. Kamila jede trnje kaktusa dok joj usta ne prokrvare; onda ide i opet jede trnje. Na neki način, svesno ili nesvesno, kamila gaji trnje. Mi ljudska bića takođe gajimo patnju, nesvesno ili svesno. Sve dok gajimo patnju, ona će uvek da postoji na Zemlji.

22. Pitanje: Koja je svrha patnje?

Šri Činmoj: Objašnjenje patnje je dvostruko. Na ljudskom nivou, patnja pročišćava. Premda patnja nije naš cilj, kroz patnju pokušavamo da postanemo čisti. Ne želimo da opet iznova radimo istu stvar zbog koje patimo. Ali na duhovnom planu, patnja nije neophodna. Tamo idemo, od svetlosti ka više svetlosti, obilne svetlosti, beskrajne Svetlosti, od nešto malo ljubavi ka više ljubavi, obilne ljubavi, beskrajne Ljubavi. Onda, ne postoji patnja.

Trenutno, ne volimo istinu u nama; ne volimo stvarno u nama. Zato patimo. Na fizičkom planu, na ljudskom nivou, kada volimo nešto nestvarno, mi patimo. Ako nam patnja dolazi, šta možemo da radimo? Moramo od toga da učinimo najbolje što možemo. Moramo da je primimo kao nešto neizbežno ili kao blagoslov. Ona je blagoslov u smislu da moramo da dobijemo neku prednost ili neku korist od nje. Korist koju dobijamo je da nećemo ponoviti istu grešku, nećemo počiniti istu grešku opet i opet.

Ako patimo, moramo biti svesni greške koju smo napravili. Budući da smo svesni naše greške, automatski osećanje pročišćenja osviće u nama. Ali da bismo postigli čistotu, ne moramo da prolazimo kroz patnju. Ne! Za Bogoostvarenje, patnja nije neophodna. Ono što je potrebno je ljubav prema Istini, ljubav prema Svetlosti. Opet želim da vam kažem na osnovu celokupng mog duhovnog znanja da ćemo ići od svetlosti ka više svetlosti. Ako dozvolimo svetlosti da uđe u nas i svetlosti da ostane unutar nas, onda neće biti nikakve patnje.

23. Pitanje: Šta je bolje, ispitivački um ili srce koje prihvata?

Šri Činmoj: Hajde da se prvo bavimo ispitivačkim umom. Možete reći, „Ispitujem zato što ne razumem. Želim da razumem.“ Ali morate da znate da ispitivački um prethodi sumnjajućem umu. Ne zaustavljate sa na ispitivačkom umu. Danas nekoga ispitujete, sutra u njega sumnjate. A sa druge strane, upravo zato što sumnjate, vi ispitujete. Stoga je bolje da nemate ispitivački um. Možete da imate tragalački um. S tragalačkim umom, tragate za stvarnošću. To je dobro. Ali u drugom slučaju, ispitivački um je prethodnik sumnjajućeg uma, ili su bliski prijatelji, prisni prijatelji. Stoga su veoma loši.

Srce koje prihvata je uvek dobro. Stvarnost prihvatate, ali neznanje ne prihvatate. Ako prihvatate ono što vidite, onda će duša unutar srca odbaciti ono što treba odbaciti i transformisaće ono što treba da se transformiše. Vi sami ne odbacujete ništa; samo prihvatate stvarnost onako kako je vidite. Neka duša odbaci šta god treba da se odbaci. Neka duša preobrazi ono što treba da se preobrazi. To je uvek ispravan način.

24. Pitanje: Da li duša ikada plače?

Šri Činmoj: Sada moraš da znaš na koju vrstu plača misliš. Želja nas primorava da plačemo za imenom i slavom, za materijalnim prosperitetom i tako dalje. Ali duša ne plače na taj način. Duša ima večni plač, a taj plač je za Bogootkrovenjem i Bogoispoljavanjem na Zemlji. Duša dolazi na svet da otkrije Boga i da ispolji Boga. Dok je u procesu otkrivanja Boga, oseća da još toliko toga ima da se uradi. Otkrovenje koje se odvija nije ništa u poređenju sa otkrovenjem i ispoljavanjem koje će se odvijati.

Dakle duša stvarno ima plač. To nije ljudski plač, zemaljski plač, plač za zemaljskim posedima. To je unutrašnji plač, božanski plač, besmrtni plač za Bogootkrovenjem i Bogoispoljavanjem.

25.Pitanje: Da li se srce ikada osmehuje?

Šri Činmoj: Duhovno srce, unutrašnje srce osmehuje se jedino kada vidi Boga i oseća Božije zadovoljstvo. Kada vidi da se Bog osmehuje, ona se osmehuje, čak ni sekund pre toga. Ako srce koje teži vidi da se Bog osmehuje, ono oseća da ima svoju svrhu postojanja na Zemlji. Jedino kada se Bog osmehuje srce koje teži se osmehuje, ne ranije.

26. Pitanje: Kako mogu da pomognem svojoj duši da se češće osmehuje?

Šri Činmoj: Mogu pomoći duši da se češće osmehuje tako što postajem svesni instrument, posvećeni i predani instrument Boga, Unutrašnjeg Navigatora. Kako mogu da to uradim? Kako mogu da postanem posvećeni instrument? Mogu da postanem posvećeni instrument prisetivši se šta sam nekada davno bio i šta sam sada postao. To ne znači da ću stalno da kopam po svojoj prošlosti. Pokušaću samo na trenutak da se prisetim šta sam bio pre dvadeset godina i šta sam postao. Ko je učinio da budem ovo što sam sada? Bog u meni, kroz moju dušu, je onaj ko je to uradio. Kada to znam, zahvalnost automatski izbija na površinu. Ako mogu da ponudim zahvalnost Bogu, On uvećava moju moć posvećenog služenja, ljubavi, odanosti i predanosti.

27. Pitanje: Da li su čovekova volja i Božija Volja uvek suprotstavljene?

Šri Činmoj: To je donekle tačno. Čovek može nesvesno da se suprotstavlja Božijoj Volji, a opet, može svesno da se suprotstavlja Božijoj Volji. Ponekad se događa da znamo šta je Božija Volja. Naša savest nam govori, ali mi ne obraćamo pažnju na to. Osećamo da ako slušamo naloge naše savesti, nećemo biti zadovoljni. Zadovoljstvo ovde znači uživanje, naš ego neće biti zadovoljan. Stoga ne slušamo svoju dušu. Normalno, tada se suprotstavljamo Božijoj Volji. Opet, mnogo puta se događa da mi nismo dijametralno nasuprot Božijoj Volji, ali ne znamo šta je Božija Volja. Znamo šta je naša volja, ali ne znamo šta je Božija Volja. Tada se svesno ne suprotstavljamo Božijoj Volji. Tad ne možemo da kažemo da je naša volja u suprotnosti sa Božijom Voljom.

Ali moramo da znamo da, ako svesno ili nesvesno, ne ispunjavamo Božiju Volju, ulazimo u neznanje i odlažemo svoj napredak. Dete možda ne zna šta mu vatra može učiniti. Ali ako dodirne vatru, onda će se opeći. Znam da ću se opeći. Ali uprkos tome što to znam, dodirnem vatru i opečem se. Stoga je posledica nesvesnog i svesnog suprotstavljanja ista. Ali ako neko to radi nesvesno, onda je bespomoćan. U tom slučaju Božija Milost se spušta ranije nego inače. Ako neko zna naknadne posledice svog dela, ali uprkos tome radi nešto pogrešno, onda se Božija Milost neće odmah spustiti. Biće potrebno vreme. Pojedinac mora ponovo da teži najiskrenije i posvećenije da bi se spustila Božija Milost odozgo. Tada će se prirodno, Božija Milost spustiti.

28. Pitanje: Može li muzika da izrazi više od reči?

Šri Činmoj: Sigurno. Stvarna muzika ne zavisi od reči. Ali, ako muzika zaista ima reči, to ne znači da nije božanska ili da ne pokreće dušu, da ne uzdiže srce. Daleko od toga! Muzika može da otelovljuje reči; a opet, ne mora. Kada želi da izrazi svoju stvarnost, božanstvenost i besmrtnost, ne mora da ima reči. Bez reči može da ponudi svoju besmrtnost duši koja teži u tragaocu. Ali ako muzika ima reči, nije ništa pogrešno u tome. S rečima muzika takođe može da ponudi svoju besmrtnost duši koja teži.

Sa najviše tačke gledišta, muzika nisu same reči; ona nije apstraktan koncept, nije ideja. Muzika je Stvarnost u svojoj najvišoj formi. Bog je Vrhunski Muzičar i On izvodi najvišu Muziku u nama i kroz nas, Njegove odabrane instrumente. On svira na nama na Svoj sopstveni Način. Njemu nisu potrebni ljudski instrumenti ili reči da prenese Svoju Poruku, da prenese Sebe. On može ovo da radi u tišini bez pomoći iz sveta zvuka.

29. Pitanje: Da li je meditacija najviša stvarnost?

_Šri Činmoj: Za tragaoca početnika meditacija je najviša stvarnost. Ali kada postane napredni tragalac, on zna da meditacija vodi do najviše stvarnosti. Onaj ko je dugo vremena, ili sve vreme u neznanju, ko se nikada u svom životu nije molio ni minut, kada on počne da meditira, njegova meditacija je prirodno najviša stvarnost u njegovoj svesti. Ali kada praktikuje meditaciju nekoliko godina, zna da meditacija sama po sebi nije najviša stvarnost. Najviša stvarnost je nešto što postiže, odnosno u šta izrasta kad ide putem koji se zove meditacija.

30. Pitanje: Da li je mir dete božanske Ljubavi?

_Šri Činmoj: Mir je dete božanske Ljubavi i u isto vreme Ljubav je dete Mira. Ako se molimo Bogu ili meditiramo na Boga u našem vitalnom životu onda se, kad se božanska Ljubav spusti odozgo, naš emocionalni život pročisti. Kad je naš emocionalni život pročišćen, mi postajemo smireni. Ljubav tada rađa Mir; Ljubav je majka. Ali, kad meditiramo u fizičkom svetu, odnosno u našem grubom fizičkom telu koje može da bude nemirno, agresivno ili letargično, nastojimo da spustimo Mir odozgo. Kad se mir spusti, mi dobijemo neku vrstu zadovoljstva ili radosti. A tu radost pokušavamo da prenesemo drugima u obliku Ljubavi. Prirodno Ljubav koja je zasnovana na Miru je dete Mira.

If we have Peace, then only we can love. When a mother has peace of mind, then she loves her child. If she has no peace of mind, then she strikes the child right and left. Where is love at that time? She will tell the child, "It is for your good that I am doing this." But no, it is only her lack of wisdom, her own undivine nature that is compelling her to strike the child. If the mother has Peace in boundless measure, then naturally she will be a continuous and constant expression of Love for her children.

Editor's introduction to the first edition

These questions were asked by D, President of the New York Sri Chinmoy Centre.