Pitanje: Kako se mogu malom detetu opisati duhovna osećanja koja su apstraktna, nasuprot lepoti koju dete može da primi čulima?

Šri Činmoj: Za nas, molitva nije apstraktni pojam. Sklopimo ruke i iznutra plačemo nekome ko je iznad ili unutar nas. Ako želite da objasnite detetu molitvu, ne pokušavate da ga fizički ubedite. Recite mu da je molitva nešto potpuno drugačije od pukog sklapanja ruku i gledanja naviše. Recite mu da je molitva nešto što radimo iznutra, ali ako želimo da je vidimo ili osetimo, onda moramo da sklopimo ruke. Detetu možete da kažete da je molitva nešto što će osetiti kada sklopi ruke i govori Bogu. Onda, kada sklopi ruke i oseti nešto u sebi – bez obzira da li je u pitanju strahopoštovanje ili ljubav, slatkoća ili nežnost – onda za njega molitva neće više biti nešto apstraktno. Postaće stvarnost.

Za meditaciju mora da sedi mirno i tiho. Kada tako sedi, odmah će početi da oseća da meditira. Ta konkretna akcija će ga povesti u nešto što je apstraktno. Dete možete naučite kroz spoljašnju akciju, ali nemojte zanemarivati unutrašnje osećanje. Kad počne da oseća radost, mir i ljubav, postepeno će postati radost, mir i ljubav i sve što oseća. Kada nešto oseti, kako to može ostati apstraktno? On sada oseća da je telo njegovo. Njegovo telo nije apstraktno jer se poistovetio sa telom. Sa čime god da se poistoveti, to smatra svojim. Ako se poistoveti sa molitvom i meditacijom, on oseća mir, radost, ljubav itd. A kada jednom oseti ove stvari, on im daje oblik i onda više nisu apstraktne. Učinite vaše dete svesnim nečega u njemu kroz spoljašnju akciju. U početku će to biti apstraktno, ali kasnije neće.