Pitanje: Da li je potrebno da se posebno podstiče saradnja između novijih i često siromašnijih zemalja u Generalnoj skupštini i starijih, i u najvećem broju slučajeva, sređenijih, bogatijih zemalja? Zar ne bi trebalo da ove druge prednjače u uspostavljanju dobih odnosa?

Šri Činmoj: Svi mi verujemo u progres. Progres nije ništa drugo do istinsko zadovoljstvo. Ako je neka zemlja sređenija i finansijski beezbednija od neke druge zemlje, to ne znači da je ta zemlja najsrećnija i najsavršenija na svetu. Ako neka zemlja uvek želi da prednjači nad svim drugim zemljama, ili ako želi da ispolji svoju nadmoć nad drugim zemljama, ona će to možda moći da uradi. Ali tad pravo zadovoljstvo, za kojim svi plaču, nikad neće doći. Nadmoć se nikad neće pretvoriti ni u pojedinačni ni u opšti osmeh.

Sve je relativno. Jedna zemlja može biti siromašnija od druge u nekom posebnom aspektu ljudskog života, ali lako može biti bogatija u nekom drugom aspektu života. Možda će joj nedostajati spoljašnje bogatstvo, ali će možda imati izobilje unutrašnjeg bogatstva. A opet, ako nekoj zemlji nedostaju i spoljašnje i unutrašnje bogatstvo, onda, što se tiče nadmoćnije zemlje, ne samo da će biti čin dobrote, već i mudrosti, ako ona otvoori svoja unutrašnja i spoljašnja vrata da pomogne, vodi i prosvetli neprosvetljenu, slabiju zemlju. Tada prosvetljena zemlja samo uvećava stvarnost svog postojanja. Srce ljubavi ume jedino da se širi, a drugo ime za to širenje je zadovoljstvo. Stvarnost zadovoljstva je plod drveta zadovoljstva koje nastaje iz semena savršenstva.