Deo I

Istinska duhovnost i unutrašnji život¹

Postoje ljudi koji kažu da duhovnost nije namenjena ovom svetu ili ovom spoljašnjem životu. Postoje ljudi koji kažu da duhovnost treba da se praktikuje jedino u predvečerje čovekovog života – odnosno, pošto je imao sva iskustva koja spoljašnji svet može dati, čovek treba da stupi u unutrašnji život. Ali ova gledišta nisu tačna. Duhovnost može i treba da se praktikuje bez obzira na mesto i vreme. Bilo ko na Zemlji može da praktikuje duhovni život. Duhovni život nikada ne može da bude neprirodan život. Duhovni život je nešto što je prirodno i spontano.

U našem spoljašnjem životu potrebna nam je energija da održavamo život, da ispunimo život. U našem duhovnom životu, unutrašnjem životu, potrebno nam je prosvetljenje. Ako nemamo prosvetljenje, ostaćemo u neznanju. Da bismo započeli unutrašnji život moramo da imamo inspiraciju. Kad imamo inspiraciju, težnja izlazi na površinu. Kad imamo težnju, možemo otići jedan korak dalje u pravcu nečega što zovemo Joga. Joga označava jedinstvo sa Bogom.

Ako prihvatimo duhovni život u pravom smislu te reči, ne negiramo ovaj svet, ne odričemo se ovog sveta. Prihvatamo svet, prigrlimo svet, pokušavamo da ispunimo svet na božanski način, na način na koji Svevišnji želi. Ne slažemo se sa onima koji kažu da je Bog samo na Nebu i nigde drugde. Bog je na Nebu, i Bog je takođe na Zemlji. Tvorac se nikada ne može odvojiti od Svoje tvorevine. Ovaj naš svet je Njegova tvorevina. On je ovde. On obitava unutar svih stvari. Da bi ispunio Sebe, Bog ovde mora da ostane.

Mi u ovom našem svetu imamo istinskog prijatelja, a taj prijatelj je duhovni život. Duhovni život nam kaže da smo došli od Boga, da živimo u Bogu i vratićemo se Bogu. U sebi imamo sve. Sad moramo da otkrijemo ono što imamo u sebi. U isto vreme imamo neprijatelja, beskompromisnog neprijatelja. To je naše neznanje. Neznanje nam kaže da smo ništa i da nikada nećemo moći ništa da postanemo. Neznanje kaže, „O čoveče, spusti pogled i vidi da si ništa, beskoristan si.“ Ali duhovnost nam kaže, „Dete moje, pogledaj gore, pogledaj duboko u sebe. Videćeš da si sve. Ti si Božije dete, Božije odabrano dete. Njemu si sve. Bog sanja. Da bi materijalizovao, ispunio, preobrazio Božiji San u stvarnost došao si na ovaj svet.“ To je ono što duhovnost kaže svakom pojedincu ovde na Zemlji onog trenutka kada iskreno stupi u unutrašnji i dublji život. Duhovni život nas takođe uči nečem značajnom. Kaže nam da ne moramo da budemo vezani životom frustracije, straha i brige. Kaže nam da ukoliko je istina da je naš sadašnji život pun jada, frustracije, poraza i ograničenja, isto tako je istina da imamo idealan život koji je sav harmonija, sav savršenstvo, svo ispunjenje, sav vrlina. Unutrašnji život najradosnije, najposvećenije želi da bude živi most izmedju našeg sadašnjeg života i idealnog života, života koji želimo da imamo.

Postoje dve vrste nade: obična zemaljska nada i duhovna nada. Obična zemaljska nada nije ništa do graditi kule u vazduhu. Ne činimo ništa za Boga, ništa da se popravimo, samo se nadamo da ćemo jednog dana postati sjajni, čuveni, moćni. Ali duhovna nada koju možemo da negujemo dolazi od našeg unutrašnjeg ubedjenja u istinu, istinu koja obitava u nama i u kojoj živimo. Ova nada je preplavljena težnjom bez obzira da li smo toga svesno svesni ili ne. Ova nada je preteča stvarnosti. Ta nada vidi stvarnost, i, dok vidi, postaje stvarnost. Ta nada nas takođe vodi u carstvo vere, vere koja održava naše unutrašnje i spoljašnje živote. Ova vera izlazi na površinu i kaže nam da onog trenutka kada pogledamo prema Bogu očima naše težnje Bog gleda nas Svojim Očima Samilosti. Naša težnja i Njegova Samilost idu zajedno. Nama je potrebna Njegova Samilost a Njemu je potrebna naša težnja. Mi ispunjavamo Boga i Bog ispunjava nas. Onog trenutka kad mi ispunimo Njega mi smo ispunjeni.

Na Zemlji postoje ljudi koji nam kažu da duhovnost više nije živa, dugo je mrtva. Naši preci su bili duhovni i božanski. Komunicirali su sa Bogom. Mi ne! Mi smo gori od najgorih. Oni dani duhovnog dostignuća, duhovne slave već dugo su zakopani, oni kažu. Sad smo u svetu materijalizma. Ne postoji Bog ni duhovni život, ni unutrašnje iskustvo i ostvarenje. Duhovnost je zauvek nestala. Ali hajde da se ne složimo sa njihovim gordim mišljenjem, jer njihovo mišljenje je potpuno bez osnova. Duhovnost nikada, nikada ne može umreti, zato što je duhovnost potreba Boga. Ona je takođe, potreba ljudskih bića; ali ova potreba je stvarnija za Boga nego za čovečanstvo jer je Bog taj ko je stvorio tu duhovnu potrebu i za Sebe i za čovečanstvo. Duhovnost nikada ne može da nestane, jer Bog nikada ne umire. Bog je stvorio duhovnost da bi sjedinio čoveka s Bogom; stoga, sve dok je Bog na Zemlji, na Nebu, ili bilo gde u Svojoj tvorevini, duhovnost mora da postoji da bi sjedinila Boga i čoveka.

Duhovnost je plamen težnje. Mi stalno moramo da držimo plamen upaljenim tako da može da se uzdiže visoko, više i najviše dok konačno ne dosegne vrh savršenstva, apsolutno ispunjenje. Jedino je duhovni život, plač srca, talas duše, taj koji nas može ispuniti i u našem unutrašnjem i spoljašnjem životu. Biće žalosna greška ako ikada kažemo ili osetimo da će nas duhovni život udaljiti od života materijalnog sveta. Naprotiv, duhovni život je taj koji će nam otvoriti oči da bi nam pokazao kako možemo da se nosimo sa materijalnim fizičkim životom, kako možemo da ovladamo fizičkim svetom, kako možemo da iskoristimo materijalni svet da nam pomogne. Upravo sad živimo u materijalnom svetu. Materijalni svet nas u svakom trenutku ubija frustracijom i razočaranjem. Mi želimo od materijalnog sveta ono što nam materijalni svet ne može dati, a materijalni svet želi nešto od nas što nismo u stanju da damo. Ako želimo da budemo gospodar materijalnog sveta, ako želimo da kažemo da je materijalni svet naš, ne da pripadamo materijalnom svetu, onda moramo da imamo savršenu kontrolu nad materijalnim svetom. Kako to možemo imati? Samo pomoću naše unutrašnje svetlosti, unutrašnjeg buđenja, unutrašnjih iskustava, unutrašnjeg ispunjenja.

Ako želimo samo da uživamo u svetu, naprosto zauzimamo besmislen stav prema životu. Kad odemo duboko u sebe, jednog dana videćemo da bismo imali malčice uživanja moramo da ubijemo sam naš život. Mi pokušavamo da uživamo ali za to uživanje ubijamo čula koja su nam potrebna u božansku svrhu. Ako smo mudri, onda ćemo ući u unutrašnji život i spoznati šta je duhovna radost i blaženstvo. Onda ćemo moći da uđemo u spoljašnji svet snagom naše unutarnje radosti. Kada kročimo u spoljašnji svet sa unutrašnjom radošću, videćemo da smo čudo nad čudima izveli mi – da unutrašnji život lako može da se živi i praktikuje u spoljašnjem životu. Život stvarnosti, život ispunjenja, život pobede, život jedinstva sa Bogom koji dobijamo u našem unutrašnjem životu može lako, delotvorno, veličanstveno i božanski da izađe na površinu u spoljašnjem životu. Odnosno, spoljašnji život treba da bude savršeno ispoljavanje unutrašnjeg života.

Hajde da ne razdvajamo ova dva života, unutrašnji i spoljašnji. Ujedinimo ih. Hajde da ne pravimo kompromis; nije kompromis to što tražimo. Pokušajmo da vidimo spoljašnji život kroz unutrašnji život. Hajde da nastojimo da ispunimo spoljašnji život kroz unutrašnji život. Tada samo, Božiji beskrajni Blagoslovi spustiće se na nas na Zemlji. Tada samo, nećemo samo videti, osetiti i dosegnuti Boga, nego ćemo konačno svi postati Sam Bog. Stoga hajde da svako od nas ovde prisutan zakorači u svet duhovnosti. Hajde da udišemo dah duhovnosti, i uspeh je naš, savršenstvo je naše, ispunjenje je naše. Bog u Svojoj beskrajnoj Darežljivosti, beskrajnom Miru, Blaženstvu, Svetlosti i Moći je naš, večno naš.