Odricanje²

Dragi tragaoci, draga braćo i sestre, želim da održim predavanje o odricanju. Svi smo ovde tragaoci, stoga se ne plašimo reči „odricanje“. Obična, osoba koja ne teži je obično uznemirena čim čuje reč „odricanje“. Za nju, odricanje znači napuštanje svega onoga što voli i ceni, što god smatra svojim sopstvenim. Ali kao duhovni ljudi, znamo da je odricanje nešto drugo. Odricanje znači napuštanje stvari koje su nebožanske, nestvarne, nesavršene – onih stvari koje nas neprestano primoravaju da zaostajemo u marširanju ka Bogu. Nikada se nećemo odreći nečega što je stvarno u nama, nečeg što je božansko u nama, savršeno u nama. Kao tragaoci za transcendentalnom Istinom, ne plašimo se odricanja upravo zato što znamo čega ćemo se odreći, i šta ćemo postići odricanjem. Odreći ćemo se konačnog, da bismo ostvarili Beskonačno, Večno i Besmrtno koje obitava u nama.

Čega se odričemo? Odričemo se svog ega. Odričemo se ega upravo zato što je naš ego ograničen i slep. Čega se još odričemo? Odričemo se sumnje. Odričemo se sumnje zato što je sumnja spori otrov koji će nas na kraju ubiti. Odričemo se našeg neznanja. Odričemo se neznanja zbog toga što nas neznanje vezuje i čini da osećamo da smo zauvek osuđeni na svest vezanu za zemlju. Neznanje čini da osećamo da smo slabi i nemoćni, i da je život Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti daleki vapaj.

Odricanje se ne može postići preko noći. Niti ga možemo dobiti slučajno. Za odricanje, moramo da odemo duboko u sebe i da se molimo i meditiramo. Takođe, moramo da spoznamo neophodnost samo-savladavanja. Ovo samosavladavanje nije ništa do samootkrovenje, ništa drugo nego Bogoostvarenje. Samootkrovenje i Bogoostvarenje su jedno isto, dve strane istog božanskog, duhovnog, besmrtnog novčića.

Najveći pesnik Indije, Tagore, jednom je izjavio da bi se on odricao, ali ne na strog asketski način. Postoje ljudi koji žele da se odreknu svega i da prigrle život askeze, ali askeza nije pravo odricanje. Pravo odricanje kaže da moramo da uživamo u slobodi oslobađanja ovde, usred naših raznovrsnih aktivnosti; moramo da postignemo oslobađanje kroz pročišćenje, prosvetljenje i transformaciju svojih ograničenja, nesavršenosti i ropstva. Moramo da vodimo normalan, prirodan život, ali da budemo stalno svesni stvari kojih se moramo iznutra odreći radi višeg, boljeg i više ispunjujućeg života.

Moto države Oklahoma je veoma značajan: „Rad osvaja sve drugo“. Odricanje je posvećeni rad, posvećeno služenje. Kad duševno ponudimo svoje posvećeno služenje, osvajamo sve i postižemo sve. Šta je to što udomljuje sve? Božiji Osmeh. Kada ponudimo posvećeni rad Bogu, Božiji Osmeh osvane u našem životu posvećenosti. Iskreni, posvećeni radnik zna da je njegov život kao drvo. Drvo se veoma naporno trudi da bi nam darovalo cvetove i plodove, da bi nam pružilo hladovinu i zaštitu. Sve što drvo ima od korena do najviše grane je nesebično pružanje. Od početka do kraja, život drveta je žrtva. Čak i kad odsečemo granu, drvo nam i dalje pruža zaklon i zaštitu onim granama koje su preostale. Slično tome, kad je naše posvećeno služenje pogrešno shvaćeno, nećemo prestati da služimo i da nudimo svoju Svetlost. Nastavićemo svoje posvećeno služenje, jer znamo da smo došli na ovaj svet zbog samodavanja. Čovek koji obavlja posvećeno služenje dobija stalno i trajno zadovoljstvo od svog rada, bez obzira da li svet to prihvata ili ne.

Ovo je molitva onoga koji iskreno, istinski služi čovečanstvu, božanskog radnika:

O neznanje, želim da budem drvo samilosti.
O čoveče, želim da budem drvo posvećenog služenja.
O Zemljo, želim da budem drvo strpljenja.
O Nebo, želim da budem drvo stalne težnje, koja se uspinje visoko, više, najviše.
   

Svesno odricanje je ispoljavanje mira. Prosečna osoba je zadovoljna onom vrstom mira koji duhovni tragaoci vide kao puki kompromis. To je kompromis izmedju muža i žene, izmedju jedne i druge nacije, izmedju dva protivnika. Ovom svetu je potreban istinski mir, ali onog trenutka kada je postignut neki privremeni sporazum, neki kompromis, svet misli da je postignut mir. Ali, pravi mir je nešto beskrajno značajnije i plodonosnije od toga. Stvarni mir je beskrajna ekstaza našeg srca i večno zadovoljstvo naše duše.

Odricanje je ispoljavanje naše probuđene svesti. Probuđena svest je most izmedju Neba i Zemlje. U svesti, čovek postaje; u svesti, Bog jeste. Čovek postaje svoja najviša Stvarnost, što je u davna vremena bio. Bog je Njegova sveprožimajuća, transcendentalna i univerzalna Svest, što On večno jeste.

Čovek odricanja podiže svest drugih koji teže, ili samo što nisu počeli da teže. Ovaj njegov nesebični čin je najveći dar koji može da ponudi čovečanstvu. Svet je opčinjen čudima, ali najveće, koje najviše od svih ispunjava je da podigne svest drugih. Obično čudo traje jedan kratak trenutak, a kad se završi mi se nalazimo u istoj svesti u kojoj smo ranije bili. Ali kada se dogodi istinsko čudo, naša svest je uzdignuta i prosvetljena. Kako čovek odricanja maršira napred prema najdaljem Onostranom, uzdiže se evolutivnim lestvicama preobražavajuće, božanske svesti. Samim činom samoprevazilaženja, čovek odricanja nadahnjuje i uzdiže svest svoje braće i sestara koji žele da se uspnu istim lestvicama.

Obična osoba se plaši prevazilaženja. On oseća da je prevazilaženje nešto nepoznato, i možda nespoznatljivo. Oseća da će onog trenutka kada uđe u nepoznato, biti bačen u samu čeljust proždirućeg tigra. Ali za prave tragaoce, nepoznato nije zver. Nepoznato je nešto, ili neko koga još nismo videli, ali čije prijateljstvo ćemo jednog dana negovati i ceniti. Ne plašimo se nepoznatog zato što se molimo i meditiramo. Naša molitva i meditacija su kao reflektori koji nam omogućavaju da vidimo daleko napred. Ako ne koristimo reflektore molitve i meditacije, nećemo moći da vidimo ništa pred sobom. Osoba koja ne teži, oseća da je jedina svetlost tu gde stoji u ovom trenutku, a da je na korak ispred nje nepoznati mrak. Ali, u nama je, nama tragaocima, stalna svetlost koja obasjava našu stazu dok ne vidimo da je postala suncem obasjana i posve bezbedna. A šta je ta svetlost? To je naša vera – naša vera u Boga i naša vera u sebe.

Za početnika, za onoga koji je upravo pošao tom stazom, odricanje je neophodno i obavezno. Ali za naprednog tragaoca, odricanje nije neophodno. Ako je neko pred samim ostvarenjem, ili je načinio izuzetan napredak u unutrašnjem životu, odricanje za njega uzima drugačiji oblik. On se u stvari više ne odriče, već pokušava da transformiše. Ako oseća strah u svetu ili u sebi, on se ne odriče straha, već ga svojom unutrašnjom svetlošću i mudrošću transformiše u hrabrost. Ako vidi sumnju u svetu ili svoju sopstvenu sumnju, svojom unutrašnjom svetlošću on je preobražava u veru. Kada preobražava strah u hrabrost, ta hrabrost nije ništa drugo do božansko ispoljavanje. A kada preobražava sumnju u veru, vera je večno suncem obasjana staza do konačnog Onostranog. U ovoj tački, odricanje je transformisanje naše svesti vezane za zemlju u Nebeski slobodnu svest. Zemaljske muke i oskudica se transformišu u Nebesko beskrajno, a ipak večno-rastuće Blaženstvo. Neznanje se preobražava u božansku Mudrost, tama u Svetlost, nesavršenstvo u Savršenstvo, a ljudska vezanost u transcendentalno Oslobađanje.