Inspiracija, težnja i ostvarenje⁴²

Na šta mislimo kada kažemo inspiracija, težnja i ostvarenje? Inspiracija je početak našeg duhovnog putovanja; težnja je sredina našeg duhovnog putovanja, ostvarenje je kraj našeg duhovnog putovanja. Kada smo inspirisani, želimo da vidimo Lice Boga. Kada težimo, trudimo se i konačno uspevamo da ugledamo Lice Boga. Kada ostvarujemo, izrastamo u sam Lik Božiji.

Ustani, probudi se! Staza je naporna. Tako saznajemo od mudraca, i dužni smo da sledimo njihove korake. Duhovna staza nije krevet posut ružama. Ali nije ni izmaglica puna utvara. Zlatne Obale Onostranog nisu puko obećanje. Na Zlatnim Obalama Onostranog sigurno ćemo doseći Krunu ljudske težnje.

Ustani, probudi se! Ne smemo se zaustaviti na ovoj tački. Dužni smo da koračamo, marširamo, trčimo, ronimo i letimo. Čim ustanemo iz dremeža neznanja, vidimo i osećamo potrebu za Bogom u svom ljudskom životu, u svom unutrašnjem i spoljašnjem životu. Kada se probudimo, vidimo ne samo da je Bog potreban nama, već i da smo mi potrebni Njemu. Zašto? Bog nam je potreban da bismo ostvarili naše najviše, krajnju Transcendentalnu Visinu. Potrebni smo Bogu radi Njegovog Samoispoljavanja ovde na Zemlji, Njegovog ispoljavanja u nama i kroz nas. Kada koračamo duž staze duhovnosti, vidimo da je Bog već u nama. Kada marširamo, vidimo da Bog maršira uporedo sa nama. Kada trčimo, vidimo da Bog trči u nama i kroz nas. Kada zaronimo duboko u sebe, vidimo nenadmašno blago koje čeka na nas. Kada uzletimo, vidimo da letimo nebesima beskrajnog Mira, Svetlosti i Blaženstva Onostranog.

U duhovnom životu svako želi da spozna Boga. Ali kada je reč o težnji, posvećenosti, odricanju i prepuštanju Volji Unutrašnjeg Pilota, vrlo malo ljudi je spremno da se podvrgne duhovnoj disciplini. Svi žele da spoznaju Boga preko noći; svako želi da postane najviši mogući učitelj ili Guru bez prolaska kroz duhovnu disciplinu inspiracije i težnje.

To izgleda ovako: tragalac dođe u duhovnu zajednicu. Vođa zajednice ga pita: „Šta ti želiš?“ On odgovara: „Želim da se priključim tvojoj grupi. Molim te, daj mi neki posao.“ Vođa zajednice mu kaže: „Ovde su ti na raspoljaganju samo dve vrste posla. Moraš ili da igraš ulogu mog učenika, ili da igraš ulogu Učitelja. Moraćeš ili da slušaš Gurua, ili da budeš Guru i da navedeš ostale da te slušaju.“ Tragalac odmah odgovara: „Hteo bih da igram ulogu Gurua, molim te.“ To se stvarno dešava u našem duhovnom životu. Veoma često kada tragalac dođe Učitelju on nesvesno misli da će i sam moći preko noći da postane Učitelj. Ali, želim da kažem da nije moguće postati duhovni gigant, postići samootkrovenje niti ostvariti Boga preko noći. Za to je potrebno vreme. Većina vas, ovde, ste studenti. Vi znate koliko je godina potrebno da biste magistrirali, petnaest ili dvadeset godina učenja. Sticanje duhovnog znanja takođe iziskuje mnogo godina učenja. Potrebno je da se čovek prihvati ovakvog učenja pre nego što će postati duhovni Učitelj.

Svi mi živimo u svetu dualnosti, mnoštva i raznovrsnosti. Kada težimo da uzdignemo svoju svest do Najvišeg, lopovska želja nas orobljava. Ona otima našu psihičku težnju, našu čistu odanost Bogu, našu predanu volju koju nudimo Volji Svemoćnoj. Hrist je rekao: „Čovek ne može da vidi Carstvo Božije, osim ako se ponovo ne rodi.“ Šta je time hteo da kaže? Hteo je da kaže da život želje mora da ustupi mesto životu težnje. Ukoliko život težnje ne ispliva na površinu, onda novi, viši život nikada neće osvanuti. Carstvo Božije možemo uspostaviti tek kada duboko u sebi upalimo plamen težnje.

Mi se svakodnevno suočavamo sa idealnim i sa stvarnim. Bog je naš Ideal, ali stvarnost sa kojom se suočavamo je nešto sasvim drugo: neznanje. Uhvaćeni smo u okove neznanja. Idealno i stvarno moraju postati jedno. Bog je Idealan; Bog je isto tako i Stvaran. Svakog dana mi dajemo svečana obećanja. Kažemo da je naš ideal da podignemo svoju svest do Najvišeg, da je naš ideal da postignemo savršeno Savršenstvo. Međutim, kada se suočimo sa stvarnošću u nama i oko nas, vidimo da smo mi inkarnirano nesavršenstvo. Zašto? Jer nam nedostaje težnja. Ogrezli smo u zadovoljstvu želja. Prirodno, težnja ne može da odigra odgovarajuću ulogu u nama.

Na sanskritu postoje dve reči, abhyasa i tyaga. Abhyasa means practise and tyaga znači odricanje. Svakoga dana moramo da praktikujemo unutrašnji život, život odricanja. Kada petnaest minuta praktikujemo meditaciju, Bog praktikuje Samilost. Mi Njemu nudimo duševni plač našeg srca, a On nam, na Svoj sopstveni Način, nudi Svoju neograničenu, beskrajnu Samilost. A sada, čega ćemo se odreći? Sveta? Društva? Porodice? Ne! Odreći ćemo se svojih nesavršenosti, ograničenja i svoje smrti. Kada uđemo duboko u sebe, videćemo da se u stvari i ne odričemo ovih naših negativnih osobina. Mi ih više preobaževamo. Ako nesavršenost ima veliki značaj u našem životu, onda ćemo svoju nesavršenost pokušati da usavršimo svojom svesnom svesnošću svetlosti. Kada primetimo u sebi vezanost, trudićemo se da preobrazimo našu vezanost u slobodu. Ako smrt neprestano kuca na naša vrata, nastojaćemo da preobrazimo smrt u Besmrtnost.

Ranije sam govorio o potrebi težnje za ostvarenjem Boga. Ali inspiracija je takođe neophodna. Zašto nam je potrebna inspiracija? Zar ne možemo odmah postići realizaciju bez prethodnog prolaska kroz inspiraciju? Uzmimo primer. Umetnik stvara sliku. Ako nije nadahnut, njegovo stvaranje neće imati nikakvog smisla, niti značaja. To će biti mehanička kreacija; nedostajaće život. Želim da kažem da, na snazi svog nadahnuća, umetnik oživljava portret. Kada ljudi vide i cene portret, njihova zahvalnost poprima oblik nuđenja sopstvenog života. Portret dobija novi život od obožavalaca. I kada duhovna osoba pogleda sliku, nudi joj božanski život. Dakle, prvo vidimo stvaralaštvo umetnika, zatim vidimo kreaciju poštovalaca i na kraju vidimo stvaranje Majstora, koji nudi božanski život slici.

Kada čovek ide putem duhovnosti, njegova inspiracija je buđenje života koji nudi sam sebi. Kada teži, njegova težnja je prosvetljujući život koji nudi sebi. A kada postane ostvarena ličnost, on svom probuđenom i prosvetljenom životu nudi Život Božanski, Život Besmrtnosti.

Šta je ostvarenje? Kada u svom duhovnom životu upotrebimo termin: „ostvarenje“, ljudi se veoma često zabune. Oni osećaju se da je ostvaren čovek potpuno drugačiji od običnog čoveka, da se ponaša krajnje neobično. Ali, želim da kažem da ostvarenom čoveku to nije potrebno i da on ne bi trebalo da se ponaša neobično. Šta je on ostvario? Krajnju Istinu u Bogu. A ko je Bog? Bog je neko ili nešto apsolutno prirodno.

Kada čovek ostvari najvišu Istinu, on se trudi da ovu najvišu Istinu ponudi čitavom čovečanstvu. Neostvareni ljudi ili neduhovni ljudi često misle da ostvareni čovek, ako je istinski ostvaren, mora u svakom trenutku da izvodi čuda. Ali, nije potrebno i ne bi trebalo da čuda i ostvarenje Boga idu zajedno. Kada stanete pred duhovnog Učitelja, treba da očekujete da vidite Mir, Svetlost, Blaženstvo i božansku Moć. Na kom mestu ostvareni čovek drži ovu moć? Ne u svojim rukama i nogama ni u svojoj glavi, već duboko u najvećoj dubini svog srca. Ako uđete tamo, sigurno ćete osetiti beskrajni Mir, beskrajnu Svetlost i beskrajno Blaženstvo. Ali, ako od ostvarene duše očekujete nešto drugo, ako odete duhovnom Učitelju misleći da, pošto je ostvario najviše, može da ispuni vaše bezbrojne želje, da vas učini multimilionerom ili da vam pruži trenutni uspeh u spoljašnjem životu, onda ste potpuno pogrešili. Takve stvari on ne čini. Učitelj može da spusti materijalno blagostanje u izobilju, ako je to Volja Svevišnjeg, ali uloga duhovnog Učitelja nije takva. Od duhovnog Učitelja i od njegovog ostvarenja možete da očekujete Mir, Svetlost i Blaženstvo.