Veliki teret

Jednog jutra nakon meditacije, izvesni duhovni Učitelj je zatražio od učenika da meditiraju još dva minuta i da onda dođu k njemu sa svojim najduševnijim osmesima. Učitelj je seo u fotelju u svom dvorištu i kako su dolazili jedan po jedan, davao im je ocene prema tome kakav im je bio osmeh. Neki ljudi su dobijali samo četrdeset od sto. Više od sedamdeset Učitelj nije mogao nikome dati, iako je očekivao da će bar jedan ili dvoje dobiti sto. Onda je rekao svim učenicima da mogu dobiti svih sto ako uspeju da se osmehnu iz duše. Učitelj je onda pokazao kako treba da se smeše, stavivši pritom ruku na svoje srce. Jedno ili dvoje učenika poče plakati i jecati jer nisu uspeli da se osmehnu kako treba. Ali, Učitelj im reče: „To je detinjasto. Niste se dobro osmehnuli, pa šta? Sledećeg puta ćete biti bolji. Time što plačete nećete dobiti sto. Samo u običnoj školi se može, ako nisi dobro napisao rad, otići učitelju i uveravati ga da vas pusti da prođete. Da vam kažem nešto o jednoj mojoj učenici. Rekla mi je jednom, nakon što je pala na ispitu, da je otišla plačući nastavniku i nastavnik je bio toliko ljubazan da ju je pustio da prođe. Kakva briljantna učenica!“

„Molim te reci nam, Učitelju“, reče mladić, „kako da se duševno osmehujemo.“

Učitelj je objasnio: „Trebalo bi da osećate da niste počinili zločin, ogromnu grešku ako ne možete da se osmehnete. Kao deca se naučimo da hodamo samo nakon niza padova. Spotaknemo se i opet ustanemo. Brzi trkači postajemo samo nakon mnogih izgubljenih trka. Dobri rvači postajemo kad mnogo puta izgubimo.

Ako danas ne možete da se duševno osmehnete, nema veze. Pokušajte bar da osetite prisustvo svog srca. Duša je duboko unutra, istina. Ali, lako možete osetiti srce. Čim položite ruku na svoje srce, znate da je tamo. Pokušajte da osetite unutar svog srca živo prisustvo Svevišnjeg. Za sada, ne idite duboko unutra da biste videli ili osetili dušu, gde je u stvari Svevišnji smešten. Samo osetite svoje damare tamo gdje je vaš životni dah i tu pokušajte da osetite prisustvo Svevišnjeg. Osteeti da je baš tu vaš najdraži, jedini Voljeni. E sad, ako pokažete svoj osmijeh svom najdražem i najslađem, kakav će to osmeh biti? Automatski na površinu izađe duševni osmeh i to je osmeh vaše duše. Onda će Svevišnji biti iznutra zadovoljan vama“.

Učitelj se onda okrenuo prema jednoj od svojih najmlađih učenica i rekao: „E sad, ovo je važna stvar. Molim te, molim, nasmeši se. Ovo je moj veoma usrdan zahtev. Ti si jedina osoba koja se ne osmehuje. Kažem ti sa najvećom naklonošću, dobrotom i ljubavlju. Molim te, nasmeši se, u suprotnom ću se osećati vrlo tužno. Od sada, uvek nastoj da se smešiš“.

Mlada devojka, koja je još uvijek imala vrlo ozbiljan i tužan izraz lica, reče: „Šta ako mi nije do osmeha, Učitelju?“

„Čak i ako ne možeš da se osmehneš iskreno, daj mi bar lažni osmeh. Prozreću tvoj lažni osmeh, znaću da je lažan. Ali, ovako bar možeš da počneš. Možeš da počneš tako što ćeš mi dati lažni osmeh i onda ćeš preći na iskren osmeh. To ide ovako. Pre nego što smo započeli naš duhovni život, bili smo u životu želja. Sad smo ušli u duhovni život i vidimo da je život želja lažan, pa ga napuštamo. Ali, da nismo počeli sa životom želja, bili bismo kao kamen, u svesti kamena. Ljudi koji nemaju nikakvih želja i koji u isto vreme ni ne teže su kao ovaj zid ovde, bez iskre života. Oni su gori od onih koji imaju bar želju. Znači, ako neko ne može da teži, trebalo bi bar da živi u svetu želja. Pa, ako ne možeš da se osmehneš iskreno, daj mi bar lažni osmeh.“

Učitelj je blagoslovio svoju mladu učenicu. Zatim se okrenuo prema ostalim učenicima i rekao: „Neki od vas mi stalno pokazuju tužno, depresivno lice, kao da je neko uradio nešto pogrešno. Ponašate se kao da sam vam ja oduzeo svu vašu radost, blaženstvo i božanske osobine, ili ste tužni zato što ne stičete osobine ili stvari koje želite. Ali, oba ta načina razmišljanja su pogrešna. Ako želite da imate božanske osobine, onda ćete ih sigurno imati. Vi se molite i meditirate i na kraju ćete biti ispunjeni, međutim, sve dolazi u svoje vreme. Ratar ne dobije obilnu žetvu odmah, već zasadi seme i onda čeka na božansku Milost koja se zove voda. Onda, nakon nekog vremena dobije žetvu i njegova želja se ispuni.

Zatim, morate znati da vam ništa neće biti oduzeto. Ako imate nešto, ja to ne oduzimam. Veliki duhovni Učitelj je jednom bio optužen da je uzimao od svojih učenika iskustva i slične stvari. Njegovi učenici su mu rekli: 'Mora da ih ti uzimaš'."

"Zato im je Učitelj rekao: 'Gledajte, vi jedete vrlo, vrlo malu ribicu, a ja jedem najveću ribu. Onaj ko može pojesti najveću ribu se ne uznemirava zbog male ribice. Tako da ne brinete, neću pojesti vašu ribu. Ja jedem samo svoju ribu, koja je vrlo velika. A jednog dana, kad vi budete sposobni da jedete takvu vrstu riba, ja ću vam je dati'.“

„Učitelju, ja mislim da neki ljudi razmišljaju da mogu udovoljiti Svevišnjem i tebi pokazujući ozbiljno lice“, reče jedan učenik.

„To je vrlo pogrešan stav ako mislite da ćete napredovati pokazujući mi tužno, depresivno lice“, objasni Učitelj. „Samo privlačite moju pažnju, a to je vrlo pogrešno. Saosećajna pažnja i blagoslovena radost i ponos su potpuno različiti. Oni koji se smeše osećaju da su nešto postigli. Osećaju da su na pravom putu ili na pravom brodu i da im ide dobro. Znaju da je tu kapetan, pa čak i ako ne mogu da potpuno shvate sposobnosti, brižnost, blagoslove kapetana, nema veze. Osećaju se sigurno dok god su na brodu, i zato se osmehuju.

Znači, uvek nastojte da budete vedri. Ako ste vedri u duhovnom životu, vaša vedrina će biti vaša snaga. U vedrini stičete odlučnu volju, unutrašnju hrabrost. Ali, ako ste depresivni, treba da znate da ste sami sebi natovarili težak teret. I šta se onda događa? Stavite to tačno pred mene. Misija ide dalje, ali svaki put kad je neko tužan i depresivan, on je kao težak teret, prepreka koju moram da odstranim da bi se nastavilo. Onda, nakon što odstranim prepreku i napravim još jedan korak, sledeći učenik postane depresivan. Danas si to ti, sutra neko drugi, prekosutra neko treći. I to samo tako ide i ide. Depresija je postala zarazna bolest. Svaki put kad počnemo da hodamo vidim vrlo, vrlo velike terete pred vama. To uopšte nije dobro i vi ste ti koji to radite.“

„Da li ovi veliki tereti utiču takođe na druge učenike?“ upita mlada djevojka.

„Da“, odgovori Učitelj. „Kad ste tužni i depresivni, drugi koji su takođe u mom srcu se osjećaju jadno jer vide da odlažete njihov napredak. Oni se osećaju jadno zato što svetlošću svoje duše vide da neko blokira njihov put. Danas ga blokiraš ti, sutra neko drugi. Ova depresija se mora pobediti, u suprotnom, morate da znate da stojite svesno i namerno svima na putu.“”

„Da li je ovo jedan on naših glavnih problema?“ upita mladić.

„Ljubomora se može pobediti. Depresija se može pobediti. Sumnja se može pobediti. Ali, ono što većinu učenika ovde muči, naročito mlade devojke i momke, jeste depresija. Moram da kažem da devojke naročito znaju da budu depresivne. S njima to ide kao u štafetnoj trci: 'Sad ću na nekoliko sati biti depresivna ja, a onda ti nastavi'. Nakon što jedna odigra svoju ulogu, sledeća nastavi. To nije dobro. Pa, najdraži moji, bez depresije od sada. Budite sretni! Ako gajite depresiju, od sutra napuštate moj brod. Ja sam milione kilometara daleko kad ste depresivni. Samo je moja samilost tu, koju iskorišćavate kako vam se prohte. Molim vas, pokažite mi svoj duševni osmeh. Onda ćete sigurno osetiti moj ponos i zahvalnost punu blagoslova.“