Čin XII, Scena 7
(Ašram Šri Aurobinda, Pondičeri. Vreme: 10 pre podne. 29. maj 1928. Šri Aurobindo i, malo dalje, Majka. Šri Aurobindo je poslao svog sekretara Nolini Kanta Guptu da primi Rabindranat Tagorea na palubi broda kada je pristao na dok, i pratio ga uz stepenice u sobu za Daršan. Pesnik se popeo uz stepenice i, zbacivši svoju kapu i cipele, pohrlio unutra, raširenih ruku, videvši Šri Aurobinda kako stoji na drugoj strani sobe. Šri Aurobindo ga je uhvatio za ruke i zamolio ga da sedne na stolicu. Ovim prvim pogledom i dodirom pesnik izgleda da je bio opčinjen i povukao se u sebe.)TAGORE: Osamnaest je godina kako si otišao iz Bengala. Sve ovo vreme sam, svako malo, čeznuo da te vidim. Moja čežnja se ispunila danas. Ali znam da toga ne bi moglo biti da ti nisi učinio poseban ustupak za mene. Otud sam ti još zahvalniji. Kao što sam ti već pisao, sada sam na svom putu za Evropu. Pitam: ako budu želeli da znaju o tebi, šta da im kažem?
ŠRI AUROBINDO: Izuzetno mi je drago što te vidim. Što se tiče Evrope, ako budu želeli da znaju o meni, slobodni su da dođu ovamo. Moj Ašram je otvoren za iskrene tragaoce odasvud.
TAGORE: Pitam se kako možeš da vodiš svoj Ašram i obavljaš svoj rad za ceo svet iz svoje sobe u jednom kutku Zemlje. Moje čudo raste stostruko kada pomislim na moju ogromnu borbu i trud, u Indiji i u inostranstvu, za Višvabarati. Sada sam van, tražeći pomoć preko okeana.
ŠRI AUROBINDO: Ne muči me budućnost. To je posao Božanskog koji Božansko obavlja.
(Izlazi Rabindranat kao sasvim drugi čovek. Prešao je ceo put uz stepenište, pričajući sa Nolini Kantom, hvaleći njegove književne sposobnosti, ceneći njegovu originalnost i sažetost izraza misli i želeći mu da se okrene kratkim pričama. Jednom rečju, bio je živahan i društven. Nakon razgovora sa Šri Aurobindom sišao je skoncentrisan i u tišini. Vrativši se na parobrod zatvorio se u kabinu i proveo dugo vremena sam. Pesnikova klasična reakcija na razgovor izašla je u Modernoj Reviji Kalkute neko vreme kasnije.)
