Konačno i beskonačno

Bog je u isto vreme konačan i beskonačan.

On je prostor.
On je izmeren.
On može biti izmeren.
On mora biti izmeren.

On prevazilazi prostor.
On je neizmeran.
On je bezgraničan.
On je beskrajan.

Bog je beskrajna Svest, beskrajno Blaženstvo, pa ipak, On može da poprimi konačan oblik. On je beskonačan, On je konačan, a istovremeno, prevazilazi i Beskonačno i konačno. On je život, On je smrt; a opet, On prevazilazi i život i smrt. Mnogi ne mogu da se slože sa predstavom da Bog može da bude konačan. Ali, pomislimo na jednu od Božijih osobina, zvanu Sveprisustvo. Po našem ljudskom osećaju, kada pomislimo na Sveprisustvo, mi smesta mislimo na prostranstvo. Istina, On je prostran kao i svet. Ali, pošto je On sve, Bog je takođe u konačnom. A opet, Bog je Svemoguć. Gde je Njegova Svemoć ako ne može da postane malo dete, sićušni insekt ili atom? Mi svojom voljom gotovo da ne možemo da učinimo ništa. Ali, upravo zato što je Bog Svemoguć, On može da učini sve što želi, po Svojoj Volji: On može da bude beskrajno veliki, može da bude beskrajno mali.

Bog Beskrajni je ušao u nas, u ova konačna tela, koja traju pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina. Beskrajno stiče najveću radost jedino kaa sebe učini i konačnim. Mi to moramo da znamo, moramo da osetimo i moramo da spoznamo sami; jedino tada možemo videti Boga u Njegovoj tvorevini. U suprotnom, mislićemo da je Bog na Nebu, te da mi, iako smo Njegova tvorevina, nemamo nikakve povezanosti sa Njim.

Konačno i Beskonačno, prema našem spoljašnjem razumevanju, suprotstavljeni su jedno drugom. Ali, u Božijim Očima, oni su jedno. Konačno i Beskonačno uvek žele da idu zajedno. Konačno želi da dosegne Apsolut, Najviše, a to je Beskonačno. Beskonačno hoće da se ispolji u konačnom i pomoću konačnog. Tada je igra dovršena. U suprotnom, bila bi to samo jednostrana igra. Ne bi bilo istinske radosti, ne bi bilo dostignuća, ne bi bilo ispunjenja.

Unutar konačnog je poruka Beskonačnog. U konačnom je najpre otkrovenje, a potom ispoljavanje Beskonačnog. Konačno je neophodno, jer upravo kroz konačno Beskonačno igra svoju ulogu u kosmičkom ritmu ovde na zemlji. Istovremeno, Beskonačno je neophodno, jer u Beskonačnom konačno nalazi svoje večno sklonište. Tu ono nalazi zaštitu i savršenstvo.

Bog je u svemu, ali svaka osoba mora da oseti za samu sebe šta je Bog za nju. Bog može da bude beskrajna Svetlost, beskrajna Svest, beskrajna Moć, beskrajno Blaženstvo, beskrajna Samilost, beskrajna Energija. On može da bude konačan, sa oblikom; a opet, On može da bude bezličan, bez oblika. Povremeno nas raduje kada vidimo Boga sa oblikom; povremeno nas raduje kada vidimo Boga bez oblika. Mi možemo da Ga vidimo u njegovom impersonalnom aspektu kao ogromno prostranstvo Svetlosti. U Njegovom personalnom aspektu, On može da se pojavi u obliku blistavog ljudskog bića. Kada se pojavi kao personalno biće, možemo da sa Njim prisno razgovaramo oči u oči. Čak ni duhovni Učitelji ne moraju obavezno da vide Svevišnjeg na isti način. Svakom Učitelju on može da izgleda drugačije.

Bezoblično je neophodno da bi se ostvarilo Najviše, Krajnje, Beskonačno, a oblik je neophodan da bi se otkrilo i ispoljilo Najviše i Najdublje na jedan prisan način. Ono što je po svojoj svesti beskonačno, može se videti u bezobličnom aspektu. A opet, ono se može smestiti u oblik. Zato srce može da u sebi sadrži Beskonačnost. Kad uđete u suptilno fizičko, ono je sasvim bezoblično; kad uđete u fizičko, ono je potpuno uobličeno.

Ako čovek započne svoje putovanje misleći o Bogu kao o personalnom Bogu sa oblikom, On će Ga spoznati kao personalnog Boga. Ako započne svoju Jogu misleći o Bogu kao o impersonalnom, tada će ostvariti impersonalni aspekt Boga. To zavisi od toga kako tragalac želi da priđe Bogu u procesu težnje. Ako neko upražnjava Jogu misleći o Božijoj beskonačnoj Svesti, on će ostvariti Boga kao beskrajnu Svest. Jedan duhovni Učitelj može da najpre ostvari jedan aspekt Boga; ali, kad postigne potpuno ostvarenje, on vidi Boga u svim Njegovim aspektima.

Ako meditirate da biste postigli nešto na krajnje opipljiv i prisan način, to vam pomaže da se približite Svevišnjem u obliku Majke, Božanske Majke. Ali, ako želite da doživite nešto apstraktno, kao što su Svetlost ili Blaženstvo, tada ćete se približiti Bogu kao bezobličnoj Svesti.

Ja vidim Boga kao jedno blistavo Biće, najblistavije Biće, koje ima beskrajnu Ljubav, Brižnost i Samilost prema čovečanstvu. Moji učenici gledaju na Svevišnjeg kao na personalnog Boga, nalik na ljudsko biće. Iako Svevišnji ima i personalne i impersonalne aspekte, ako mu pristupite kao personalnom Biću, pogotovo na početku, vaše putovanje će biti bezbednije, zato što je personalni pristup lakši. Ako hoćete da vidite Božiji impersonalni aspekt, možda ćete se zbuniti ili preplašiti od tog beskraja. Jedno ljudsko biće može da bude visoko samo metar i osamdeset, ali duša unutar njega ima bezgranične sposobnosti. Uzmimo da je duša impersonalni Bog, a da je telo personalni Bog. U početku je tragaocu mnogo lakše da se poistoveti sa svojim telom nego sa svojm dušom. Ako moja duša hoće da ispolji svoju lepotu ili svoju snagu kroz fizičko, ona će mom telu dati blistavu lepotu ili opipljivu snagu. Zato tragalac može da misli o obliku kao o izrazu ili ispoljavanju bezobličnog.

Kada početnik meditira rano ujutro, on bi trebalo da meditira na Stopala personalnog Svevišnjeg. Potom, uporedo sa svojom posvećenom ljubavlju, on će osetiti Božiju Samilost i Brižnost. On će reći: «Evo nekog ko je zaista veliki, beskrajno veći od mene. Zato dodirujem Njegova Stopala sa velikom posvećenošću». On će osetiti da u onome što čini ima nekog smisla. Dodirujući Stopala Svevišnjeg, on nastoji da se sjedini sa Svevišnjim. Ako je neko veoma visok, neću moći da dodirnem njegovu glavu. Ali, mogu da mu dodirnem stopala. Bilo da sam dodirnuo njegova stopala ili glavu, mogu da kažem da sam ga dodirnuo. Ali, kada dodirnem njegova stopala, smesta osećam čistu radost i posvećenost.

Tada, nakon što smo dodirnuli stopala personalnog Boga, moramo da se koncentrišemo na Srce personalnog Boga. Dodirivanje Njegovih Stopala može nam doneti posvećenički osećaj, ali moramo da se zapitamo: «Smatram li Ga sasvim mojim, ili dodirujem Njegova stopala samo zato što je On veoma veliki?» Mi možemo da dodirnemo stopala nekog veoma velikog duhovnog Učitelja, ali uporedo sa našim poštovanjem, moramo da ga usvojimo kao sasvim svog. Ako osećamo da je on sasvim naš, naša posvećenost dobija dinamičku moć; ona postaje aktivna. Jedino kada osećamo da je Svevišnji u ljudskom obliku sasvim naš i da smo mi sasvim Njegovi, možemo da se potpuno poistovetimo i postignemo nerazdvojno jedinstvo sa Njim. A to jedinstvo nam donosi bezgraničnu radost.

Kada osećate da je vaš duhovni Učitelj sasvim vaš, vi hoćete da mu date nešto svoje. Ali, mora da postoji razmena. On će vam dati ono što on ima, a vi ćete mu dati ono što vi imate. Kako to zapravo razmenjujete? Pomoću Svetlosti koja se prenosi očima. Kad Učitelj i učenik gledaju jedan u drugog, šta tada oni čine? Učitelj gleda učenika sa duševnom samilošću, a učenik gleda Učitelja sa duševnim obožavanjem. Učitelj, koji predstavlja personalnog Svevišnjeg, ima svu moguću samilost, a tragalac ima ogromno obožavanje. Zato oni razmenjuju svoje darove i postaju nerazdvojno jedno.

Oko je mesto vizije i svetlosti. Obožavanje je jedan oblik svetlosti, a samilost je takođe jedan oblik svetlosti. Između obrva, malo iznad, smešteno je treće oko. To je mesto kroz koje ćemo dati ono što imamo personalnom Bogu, a personalni Bog će nama dati ono što On ima. Taj oblik meditacije može da primenjuje svaki aspirant koji nastoji da prevaziđe svoje ograničeno postojanje.