Neophodnost predanosti

U našem duhovnom životu dolazi trenutak kada uviđamo da nismo zadovoljni onim što imamo, bilo da je to materijalno bogatstvo, bilo unutrašnje bogatstvo, ili onim što jesmo. Tada smo spremni da se predamo. Kako se čovek predaje? To je veoma lako. Kada osetimo potrebu za predanošću, automatski će se pojaviti načini. Ako nam je predanosta očajnički potrebna, ako osećamo unutrašnji nagon duše, ako čitavo naše biće hoće da se preda Božijoj Volji, automatski će nam biti dati sposobnost, uverenje, samilost i svetlost odozgo i iznutra, i više nego što nam je neophodno. Kad se predamo, mi praznimo sve svoje nečistote u Boga, a On ih zamenjuje Svojom Čistotom i Svojom Božanstvenošću.

Predanost Božijoj Volji u potpunosti zavisi od naše potrebe. Ako osećamo da nam je život besmislen, da nećemo biti zadovoljni ni ispunjeni ako ne predamo svoje zemaljsko postojanje Božijoj Volji, moći ćemo da se predamo.

Bog nas nikad ne može prisiliti da se predamo; mi smo ti koji moramo da osetimo da je neophodno da volimo Boga i posvetimo se Bogu u svakom trenutku. Mi počinjemo sa ljubavlju. Čak i u običnom životu, kada volimo nekog, mi rado posvećujemo svoj život i čitavo svoje biće toj osobi. I u duhovnom životu, ako zaista volimo Boga, koji je sama Svetlost i beskrajna Mudrost, moramo da Mu se posvetimo. Zato ljubav i posvećenost uvek moraju ići zajedno.

Kad se posvetimo Bogu, možda ćemo imati neku ambiciju ili ćemo se držati nekog ličnog načina sticanja Istine. Neki će reći Svevišnjem: „Ja činim ovo za Tebe. Posvetio sam Ti čitav moj život i očekujem da mi daš nešto za uzvrat“. To je sasvim prirodno, ali je iz najviše duhovne perspektive pogrešno. Drugi će reći: „Daću Bogu ono što imam i što jesam. Ako se Bogu ne sviđam ili me ne želi, On ne mora da mi da ništa; to zavisi od Njega. Moja dužnost je da Mu služim sa onim što imam i što jesam; Njegova je dužnost da mi da ili da mi ne da, da me upotrebi ili da me ne upotrebi“. Pravi tragalac će pokušati da udovolji Bogu na Božiji sopstveni Način.

Duhovna predanost je naše apsolutno jedinstvo sa našim najvišim delom, sa Svevišnjim. Mi se ne predajemo nikom drugom do samom sebi. Da! Kada naš Učitelj stane pred nas i pokloni se, kome se on klanja? On se klanja Svevišnjem u nama. A kad se mi sa sklopljenim rukama poklonimo Učitelju, mi se klanjamo Svevišnjem u njemu. Njegovo Najviše i naše Najviše nikako ne mogu biti dve različite stvari; one su iste.

Naš put ljubavi, posvećenosti i predanosti vodiće istom cilju kao i put džnane, mudrosti. Ali, mi osećamo da je put ljubavi lakši. Sama reč Bog osvaja naša srca, ne zato što Bog ima beskrajnu Moć, već baš zato što je Bog sav Ljubav. Bog je najmoćniji na svetu. Ali, naša ljudska priroda je tako slaba da nećemo moći da Mu pristupimo ako se koncentrišemo na Boga kao na beskonačnu Moć. Kad kažemo „Bog“ i smesta osetimo da je On sav Ljubav, beskrajna Ljubav, tada smo u pravu: Njegova Ljubav je Njegova Moć. Ako priđemo Bogu kroz Ljubav, to je najlakši i najbrži način.