Unutrašnje iskustvo Svetlosti

Pomoću inspiracije, mi trčimo ka najdaljem Onostranom. Pomoću težnje, mi postajemo Cilj večno prevazilazećeg Onostranog.

Spoljašnje iskustvo Svetlosti je preobražaj vezujućih želja u oslobađajuću slobodu. Unutrašnje iskustvo Svetlosti je preobražaj sudbine zemlje u Božije Lice.

Spoljašnje iskustvo Svetlosti je neophodno da bi se na zemlji izgradila palata transcendentalne Istine. Unutrašnje iskustvo Svetlosti je od suštinske važnosti da bi se posmatrao kosmički Ples Stvarnosti, Božanstvenosti i Besmrtnosti i uživalo u njemu.

Stvarnost je sanjar u nama. Božanstvenost je zaljubljenik u nama. Besmrtnost je ono što ispunjava u nama.

Sanjar sanja i deluje. Zaljubljenik voli i postaje. Onaj koji ispunjava, ispunjava i prevazilazi.

U našem duhovnom postojanju, mi vidimo da priličan broj delova našeg bića plače za unutrašnjim iskustvom Svetlosti, ali među njima postoje dva koja se zaista trude da dožive unutrašnje iskustvo Svetlosti. Ta dva dela našeg unutrašnjeg bića su um i srce – um koji traga i srce koje teži. Um koji traga i srce koje teži zajedno dolaze transcendentalnoj Svetlosti, Svevišnjoj Svetlosti i kažu: „O Svetlosti Svevišnjeg, spasi nas, prosvetli nas. Mi smo potpuno razdvojeni, ali hoćemo da živimo zajedno. Hoćemo da postanemo nerazdvojni“.

Svetlost odgovara: „To je sasvim lako. Ispuniću vam želju. Ali, htela bih da vas pitam nešto. Ume, reci mi, koja je tvoja najbolja osobina?“

Um okleva i kaže: „Ti hoćeš da ti kažem koja je moja najbolja osobina, ali ja nemam dobrih osobina! Moja najbolja osobina je moja glupost“.

Svetlost teši um, govoreći: „O, ne! Tvoja najbolja osobina je tvoj osećaj za bezgranično prostranstvo. Tvoj osećaj bezgraničnog prostranstva je tvoja najbolja osobina“.

Potom Svetlost pita srce: „Koja je tvoja najbolja osobina?“

Srce spontano kaže: „Ni ja nemam dobrih osobina. Ako moram da ti kažem koja je moja najbolja osobina, osećam da je to moja nesigurnost. Jer, ja se uvek osećam nesigurno“.

Svetlost teši srce i kaže: „Ne! Tvoja najbolja osobina je tvoje sveopšte jedinstvo. Tvoje sveopšte jedistvo, o srce, tvoja je najbolja osobina“.

Potom Svetlost pita um: „Imaš li ikakvu predstavu koliko si daleko od Boga?“

Um odgovara: „Nemam predstavu. Ali, osećam da sam daleko od mog Cilja, dalje od najdaljeg“.

Svetlost kaže: „O, ume koji tragaš, tvoj najdalji Cilj možeš da dovedeš pravo u sebe, ako navedeš sebe da osećaš da postojiš na zemlji samo zarad vrhunske Stvarnosti i apsolutne Istine“.

Svetlost pita srce: „Srce, koliko si ti daleko od svog Cilja?“

Srce odgovara: „Osećam da je moj Cilj veoma blizu, tik preda mnom. Ali, avaj, na moje krajnje zaprepašćenje i žalost, ja ga ne vidim. Ako ne vidim moj Cilj licem u lice, moj osećaj nije ubedljiv. Najpre hoću da vidim moj Cilj tik preda mnom, a potom hoću da rastem u moj Cilj“.

Svetlost kaže srcu: „Srce, ti možeš da vidiš svoj Cilj tik pred sobom i možeš da smesta izrasteš u svoj Cilj ako si u stanju da otkriješ večnu istinu: da je tvoje postojanje na zemlji došlo direktno od večnog Postojanja Svevišnjeg i da si ti nerazdvojni deo Svevišnjeg. O, srce, kad otkriješ tu istinu – da si ti Svevišnji – sigurno ćeš videti svoj Cilj tik pred sobom“.

Sad um pita Svetlost: „O Svetlosti, molim te, reci mi da li sam učinio išta što te je razočaralo?“

Svetlost kaže: „Da, zloupotrebio si vreme. Kada nerazumno zloupotrebljavaš vreme, duboko me razočaravaš“.

„Kako da prestanem da zloupotrebljavam vreme?“

„Moći ćeš da prestaneš da zloupotrebljavaš vreme ako veruješ u moju prosvetljujuću Stvarnost i ako budeš verovao da mi je bezrezervno potrebno tvoje služenje radi mog potpunog ispoljavanja na zemlji. Ako veruješ u prosvetljenje koje dolazi od mene i ako veruješ da mi je očajnički potrebna tvoja pomoć, prestaćeš da zloupotrebljavaš vreme“.

Srce pita Svetlost: „O, Svetlosti, da li sam učinilo išta što te je razočaralo?“

„Da, razočaralo si me zato što si traćilo vreme i još uvek ga traćiš nemilice. Zato sam se razočarala u tebe. Moći ćeš da prestaneš da traćiš svoje vreme ako budeš verovalo u moju prosvetljujuću Stvarnost i ako budeš verovalo da mi je potrebno tvoje posvećeno služenje, tvoje duševno služenje radi mog direktnog i trajnog ispoljavanja na Zemlji.

„O ume, o srce, ako me budete slušali, ako ispunite moje potrebe, oboje ćete trajno ostati zajedno, netrazdvojni“.

Um kaže Svetlosti: „O Svetlosti,dajem ti časnu reč: služiću te, ispuniću tvoje ispoljavanje“. Srce kaže Svetlosti: „O Svetlosti, služiću te bezrezervno i bezuslovno radi tvog direktnog i trajnog ispoljavanja na Zemlji“.

Kada imamo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi uviđamo da konačno može da otelovi i otkrije Beskonačno, a da istovremeno Beskonačno može da ispolji svoju Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost u konačnom i kroz konačno. Kad doživimo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi osećamo stalnu potrebu da znamo da li radimo za Boga, da li mi stalno stajemo na Božiju stranu, ili pak Bog staje na našu stranu. Nakon što doživimo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi uvek želimo da stanemo na Božiju stranu. To je iskustvo koje prevazilazi sva druga iskustva. Tragalac najvišeg reda, pa čak i jedan Jogi ili duhovni Učitelj mogu ponekad da zatraže od Svevišnjeg da stane na njihovu stranu. Ali, kad neko stekne potpuno unutrašnje iskustvo beskrajne Svetlosti, on uvek staje na stranu Svevišnjeg.

U običnom životu, ima mnogo ljudi koji osećaju da na zemlji nema sreće, pa je zato najbolje živeti bez sreće. Ali, jedan duhovni Učitelj ne gleda stvari na takav način. On ih moli da samo jednom dožive iskustvo unutrašnje Svetlosti. Ako neko ima unutrašnje iskustvo Svetlosti, njegov život je čista sreća. Za njega je svaki dan sreća, svaki sat je sreća, svaki minut je sreća, svaki sekund je sreća.

U običnom životu ima mnogo ljudi koji misle da na zemlji nema ljubavi koja ispunjava. Oni tvrde da postoji samo jedna vrsta ljubavi, ljubav koja nas ograničava, ljubav koja vezuje naše ruke i okiva naše srce. Ali, duhovni Učitelj im kaže: „Ne, postoji nešto što se zove prava ljubav, božanska ljubav, ljubav koja oslobađa, ljubav koja usavršava ljudske nesavršenosti, ljubav koja ispunjava. Ako imaš bar mrvu unutrašnjeg iskustva Svetlosti, možeš imati takvu ljubav. Unutrašnje iskustvo Svetlosti nam kaže da je ljudski život neprekidno neispunjena želja, dok je božanski život neprekidno ispunjujuće i ispunjeno dostignuće. Pre nego što steknemo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi se trudimo da živimo na zemlji i nadamo se da ćemo u budućnosti živeti u Raju. Ali, kada jednom steknemo unutrašnje iskustvo Svetlosti, mi zapravo živimo u Raju na Zemlji; mi živimo u srcu večnog Vremena u krilu Besmrtnosti“.