Odricanje

Iz strogo duhovne perspektive, takozvano zemaljsko odricanje nije neophodno za jednog aspiranta. Ako odricanje znači da ostavimo porodicu po strani, ako odricanje znači da ne marimo za društvo ili čovečanstvo, onda bih hteo da kažem da će se, bez obzira čega se danas odreknemo, sutra naći nešto drugo da nam smeta. Danas nam je prepreka porodica; sutra će to biti naši prijatelji; prekosutra, biće to naša zamlja, a narednog dana, svet. Takvoj vrsti odricanja nema kraja.

U duhovnom životu, mi svakako moramo da se odričemo. Čega ćemo se odreći? Odreći ćemo se straha, sumnje, nesavršenosti, neznanja i smrti. Nećemo se odricati pojedinaca; odricaćemo se osobina koje stoje na putu našem sjedinjenu sa Božanskim. Kad stupimo u duhovni život, mi dobijamo priliku da se odreknemo, tačnije da preobrazimo te osobine. Kad govorimo o odricanju ili preobražavanju nečega, mi smesta mislimo na neznanje. Uistinu je to jedina stvar koju moramo da preobrazimo u našem duhovnom životu.

Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi ostvario Boga, hteo bih da kažem da se vara. Danas će se odreći sveta, a sutra će uvideti da Boga ne može da traži ni na jednom drugom mestu; On je u samom svetu. Dakle, šta ga sprečava da vidi Boga u svetu? Njegov stav. Da bi video Boga u čovečanstvu, on mora da ukloni veo neznanja koji stoji između njega i ostalog sveta. Kad se taj veo razdere, kada se, zapravo, ukloni, nema čega da se odriče. On vidi Boga, on oseća Boga, on je jedno sa Bogom, ovde i u onostranom.