Nevezanost i odgovornost

Što više svetlosti dobijamo iznutra, to brži postaju naš napredak i dostignuća. Svako dostignuće baca po jednu iskru nevezanosti. Ali, potpuna nevezanost je nešto što ne dobijamo praktično do samog kraja našeg putovanja, nakon dugog perioda duhovne prakse. Niko ne može da kaže da je započeo svoje duhovno putovanje sa nevezanošću. Čovek ne može da stekne nevezanost odjednom. On mora da se godinama, pa čak i tokom nekoliko inkarnacija, koncentriše, meditira i nesebično služi; tek onda može da stekne nevezanost. Nevezanost je nešto što je krajnje teško postići, ali je i nešto što svi moramo da imamo.

U jednoj porodici, svaki član ima odgovornost prema drugim članovima. Fizičke, moralne i druge vrste obaveza imamo dok god smo živi. Majka mora da brine o svom sinu, jer ga je majka donela na svet. Sin mora da brine o majci, jer u izvesnoj meri sin oseća obavezu da ispuni majčine želje ili udovolji majci. Ali, često majci nije istinski stalo do sina, ni sinu do majke. Kad među članovima porodice nedostaje ljubav ili istinsko razumevanje, odmah možemo da znamo da je to nedostatak brige, a ne nevezanost. Za nedostatak brige svi znamo; vidimo ga u našem svakodnevnom životu. Nedostatk brige se često pogrešno smatra za nevezanost. Ali, nevezanost je nešto daleko superiornije od nedostatka brige. Nevezanost, a ne nebriga, jeste ono što je potrebno duhovnom tragaocu.

Nevezanost ne znači da nećemo brinuti o drugima. Nevezanost znači da ćemo obavljati svoje dužnosti što je bolje moguće, ali nećemo mariti za rezultat. Kad smo nevezani, mi činimo pravu stvar na pravi način i u pravom ternutku. Sve činimo upravo zato što nam je Unutrašnji Pilot to zapovedio. Potom, ako zađemo još dublje, osećamo da je Unutrašnji Pilot sve. On je taj koji dela, On je samo Delo i On je taj koji u tome uživa.

Pretpostavimo da se radi o jednom atletičaru, trkaču koji je dugo trenirao. Najzad on trči na Olimpijadi i stiže poslednji. On će reći sebi: «Trenirao sam toliko godina. Kako to da sam poslednji?» Ali, tada on mora da bude nevezan. Za šta? Za plodove svojih dela. Jedan trkač bi trebalo da trenira u nadi da će pobediti. On mora da ustaje rano ujutro, radi razne vežbe i čini sve drugo što je neophodno da popravi svoj rezultat. Ali, rezultat svojih dela on mora da položi preda Stopala Boga, koji je Jedini koji čini.

Vrhunska filozofija je: «Bog je Onaj koji čini i Onaj koji uživa», i to je apsolutno tačno. Ali, ovde na zemlji, na fizičkom nivou, mi svakako moramo da učinimo ono za šta osećamo da je najbolje. Moramo da vežbamo i učinimo ono što je neophodno. Na svaki način, moramo da obavimo našu dužnost najbolje što možemo da bismo stigli do cilja. Mi ponekad pokušamo da vidimo rezultat našim mentalnim okom, a naše mentalno oko nam pokaže da će rezultat biti poraz. Ako znamo da nas rezultat neće zadovoljiti, nama je veoma teško da radimo dobro i sa entuzijazmom. Ako je uspeh jedino do čega nam je stalo, naravno da ćemo se obeshrabriti. Ali, tu grešimo; mi ne znamo pravi smisao nevezanosti. Moramo da delujemo sa nadom, entuzijazmom i rešenošću, a ono što će nam se desiti nije naša stvar. Kada je delo dovršeno, ono ne ostaje u našim rukama. Kad se rezultat postigne, bićemo potpuno nevezani, bilo da smo prvi ili poslednji. Ako smo prvi, bićemo srećni. A opet, ako budemo poslednji, opet ćemo biti srećni, jer smo rezultat našeg delovanja predali Bogu.

Prava radost se javlja ako možemo da u trenutku kad počnemo da radimo osetimo da je sam rad rezultat. Tada ne moramo da čekamo na rezultat dvadeset minuta ili dva meseca ili dve godine. Ono što hoćemo je zadovoljenje koje će doći tek nakon nekoliko meseci ili godina, kad požanjemo plodove našeg dela. Ali, ako smo dovoljno mudri, mi počinjemo da radimo i vidimo da je rad sam po sebi radost. Pre svega, moramo da znamo da smo od miliona ljudi mi odabrani da obavimo baš taj posao. Potom, onog trenutka kad počnemo da radimo, trebalo bi da osetimo da nam sam taj rad daje ono što želimo. Ako želimo da budemo zadovoljni, radosni i ispunjeni zahvaljujući bilo kakvom radu, tad onog trenutka kad se bacimo na posao moramo da osetimo da je sam rad, a ne budući rezultat, čista radost.

Kako da budemo nevezani za ono što radimo? Ima dva načina. Jedan način je da osetimo da na zemlji ništa nije trajno. Bez obzira koliko je neko velik u ljudskom svetu, ništa ne ostaje zauvek – ništa. Ime i slava biće pokopani. Mi ne možemo ništa da smatramo svojim, čak ni sebe same. Danas koristim izraz «ja, moje». Ali, sutra to «ja» odlazi na neki drugi svet. Kakva je korist od toga da se vežem za nekoga ili nešto što sada zovem mojim ako ne mogu da to ponesem sa sobom nakon šezdeset ili sedamdeset godina? To je naprosto glupo!

Isto važi i za vezanost za druge ljude. Iako znam da se vezujem za nekog koga ne mogu smatrati svojim, ja kažem da je ta osoba moja. Ne mogu da joj to pokažem, ne mogu da joj to dokažem. Kako da pokažem moje srce? Ja ne mogu da pokažem moja unutrašnja osećanja. Ako je u pitanju neko dobro osećanje, ja nastojim da ga ponudim. Ako je to loše osećanje, pokušavam da ga sakrijem. Često, ako nešto radimo dobro, mi gorimo od želje da to pokažemo. Ako radimo loše, mi nismo voljni da to pokažemo. Ali, bilo da je to što radimo dobro ili loše, bilo da imamo dobra ili loša osećanja, predmet naše vezanosti nije trajan. Na kraju dolazimo do uvida da ništa što nazivamo svojim ne može da večno traje. To je jedan način da budemo nevezani.

Drugi način da postignemo nevezanost je da znamo da pored ograničene svetlosti postoji viša Svetlost, jedna beskrajna Svetlost. Ta Svetlost nam donosi istinsku radost. Ako to znamo, kako možemo biti vezani za ljude i stvari koje nas neprestano dovode u iskušenje? Što se više odvezujemo od iskušenja konačnog, to se više vezujemo za Beskonačno. U toj božanskoj vezanosti je naše pravo zadovoljenje. Ako nam je zaista stalo do duhovnog života, tada je naš zadatak da svu svoju pažnju usredsredimo jedino na Svevišnjeg. Ako smo duboko vezani za Svevišnjeg, za unutrašnji život, naravno da ćemo ostati nevezani za druge ljude i stvari, za svet koji ne teži. Ono što nazivamo našom vezanošću za Svevišnjeg, u budućnosti ćemo videti kao Svetlost Mudrosti, jer mi možemo da rastemo jedino u Njemu i nigde drugde. Jedino u Njemu i nigde drugde doživljavamo ispunjenje.

Neki indijski tragaoci koji slede stazu posvećenosti idu čak dotle da kažu da posvećenost nije ništa drugo do vezanost za Boga. Kao što je ljudska želja vezanost za neko ljudsko biće, tako je i duhovna posvećenost jedan oblik vezanosti za Boga. Mi ne možemo da budemo vezani za dve stvari ili dve osobe istovremeno. Kad zaronimo duboko unutra, vidimo da možemo da budemo vezani samo za jednu osobu ili jednu stvar. Vezanost i posvećenost su kao koncentracija. Mi ne možemo da se dobro koncentrišemo na dva prsta istovremeno. Vidimo dva prsta, ali pažnju možemo da usredsredimo ili na jedan ili na drugi. Slično tome, kad zaista ponudimo Svevišnjem našu čistu vezanost, a to je posvećenost, ona može da ode jedino Njemu. A u Njemu se može naći ostatak čovečanstva. U početku mi imamo običnu porodicu sa nekoliko članova. Ali, dolazi dan kad moramo da proširimo svoju porodicu. Samo čovečanstvo postaje naša porodica. Što više rastemo iznutra, to šira postaje naša porodica. A Svevišnji uvek boravi u čovečanstvu.

Mi možemo da se poistovetimo sa patnjama neke druge osobe, a da ipak ostanemo nevezani ako u tu osobu uđemo Svetlošću naše duše. Svetlost naše duše se uvek širi. Ona ne vezuje, a isto tako se i ne može vezati. Pomoću Svetlosti duše mi možemo da se poistovetimo sa bilo kim na zemlji a da nam to ne naudi. Ako uđemo u tu osobu sa Svetlošću duše, koja je čista sloboda i savršenstvo i ako tu unutrašnju Svetlost proširimo na tog paćenika, to je najbolja pomoć koju može da dobije od nas. Nakon toga, možemo da odletimo kao ptica a da nas ta osoba ne dodirne i da se ne vežemo za nju.

Brod Svevišnjeg nas nosi na Zlatnu Obalu. Taj brod je u vodi, ali nije od vode. Taj brod u ovom trenutku plovi morem neznanja, ali mu to ne škodi. On nas nosi na Zlatnu Obalu, gde nema neznanja, nema sumnje, nema vezanosti – gde je sve savršenstvo i punoća. I u našem ljudskom životu, takođe moramo da osetimo da, ukoliko u sebi imamo Svetlost duše, možemo da boravimo u bilo kome. To može da bude i najnesavršenija osoba ili najveći paćenik. Pa ipak, iako mu pomažemo krajnje iskreno i efikasno, nećemo biti vezani za njega niti će nas on srozati. Zato prvo moramo da otkrijemo našu nutrašnju Svetlost, Svetlost naše duše. Jedino ćemo onda biti istinski sposobni da pomognemo drugima a da se ne vežemo za njih ili njihove patnje. Jedino tada možemo da najistinskije i najčistije pomognemo čovečanstvu koje pati.