Moja poniznost

Bog je moj Pretpostavljeni, moj jedini Pretpostavljeni. Prema Njemu sam ponizan. To je moja vrhunska dužnost. Božja deca su mi ravna. Prema njima sam ponizan. To mi je u najvećoj meri neophodno. Ponos mi je podređen. Prema njemu sam ponizan. To je moja najveća sigurnost.

Moja poniznost nije poricanje sebe. Moja poniznost u tišini potvrđuje ono što istinski imam u mom spoljašnjem svetu i ono što nesumnjivo jesam u mom unutrašnjem svetu.

Moja poniznost nije uzdržavanje od ljubavi prema sebi. Ja zaista volim sebe. Volim sebe jer u meni ponosno diše najviša Božanstvenost.

Moja uobraženost mi kaže da lako mogu da uništim svet. Ona mi kaže da je svet pred mojim nogama. Ali, moja poniznost mi kaže da nemam ni sposobnost ni želju da uništim svet. Moja poniznost mi kaže da svet i ja imamo pravu sposobnost i iskrenu želju da plačemo za savršenim Savršenstvom. Moja poniznost mi još kaže da svet nije pred mojim nogama: daleko od toga. Ja posvećeno nosim svet prema njegovom samoostvarenju. Svet me sa ljubavlju i otvoreno nosi ka mom samoispoljavanju.

Kad sam čista poniznost, ja niti potcenjujem, niti precenjujem moj život. Prosuđujem svoj život tačno onako kako ga prosuđuje moj Gospod Svevišnji. Poniznost nije samonametnuta, usiljena vrlina. Ona je jedno unutrašnje stanje svesti koje oseća čistu radost kada se izražava.