Da li je smrt kraj?

Smrt je put. Život je putnik. Duša je vodič.

Kad se putnik umori i iscrpi, vodič ga upućuje da se odmori na kraće ili duže vrem, a potom njegovo putovanje ponovo započinje.

U običnom životu, kada se čovek koji ne teži valja u blatu neznanja, to je prava pobeda smrti. U duhovnom životu, kad tragalac ne plače za višom svetlošću, blaženstvom i moći, to je rođenje njegove smrti.

Šta možemo da naučimo od unutrašnjeg života, života koji želi ukidanje smrti? Unutrašnji život nam kaže da je život duševno dragocen, da je vreme plodonosno dragoceno. Život bez težnje vremena je besmislen. Vreme bez težnje života je beskorisno.

Naš um misli na smrt. Naše srce misli na život. Naša duša misli na besmrtnost. Um i smrt se mogu prevazići. Srce i život se mogu proširiti. Duša i besmrtnost se mogu ispuniti.

Šta je, na kraju, smrt? Smrt je usnulo dete. A šta je život? Život je dete koje se svakog trenutka igra, peva i pleše pred Ocem. Smrt je usnulo dete u srcu Unutrašnjeg Pilota. Život je nadahnuće. Život je težnja. Život je ostvarenje. Život nije um koji razmišlja. Život nije intelektualni um. Život nije igra frustracije. Ne, život je poruka božanstvenosti na zemlji. Život je kanal za svesno ispunjenje Božanstvenosti u čovečanstvu na zemlji.

Doći će dan kad odmor uopšte neće biti potreban. Jedino će Život vrhunski vladati – Život Onostranog. Taj život nije i ne može biti monopol nekog pojedinca. Svako ljudsko biće mora se ispuniti tim Životom večno prevazilazećeg Onostranog, jer će se tu, u tom Životu Božanskom, Bog ispoljiti bezrezervno – ovde, ovde na zemlji.