Pitanje: Ponekad se pitam da li se ikada umoriš i obeshrabriš se. Ti imaš najteži posao koji je ikada postojao.

Šri Činmoj: Veći deo vremena boravim u duši i u srcu, i tada nisam obeshrabren. Ali, kada sam u fizičkoj svesti Zemlje, ponekad sam, kao ljudsko biće, obeshrabren. Ako od vas sto puta tražim da nešto ne radite, a vi to radite, razočaram se. Ja, međutim, imam beskrajno strpljenje; inače ne bih mogao da prihvatim tako puno duhovne dece. Kada sam nekim nezadovoljan, ljudi možda misle da ja nemilosrdno grdim tu osobu. Alin, tada ne govori ljudsko u meni. Tada pokazujem božanski autoritet.

Naša staza je staza ljubavi, posvećenosti i predanosti. Ljubav je najmoćnija sila. Ako ljubav ponekad ne deluje, moramo da koristimo božansku silu, što je drugi oblik ljubavi. Ova sila se zove brižnost. Ali, naša brižnost je ponekad pogrešno shvaćena. Kad moram da ispoljim brižnost, tada treba da znate da koristim jednu vrstu moći. Da nisam koristio ovu moć brižnosti, tada bih bio potpuno frustriran. Govorim mojim dragim učenicima: kada ih grdim, treba da osete da su najsrećniji ljudi na Zemlji. Kada duhovni Učitelj postane ravnodušan prema nekom učeniku, to je za učenika smrtni udarac. Ako nastavljate i nastavljate da radite nešto pogrešno, ja ću vas grditi do određene tačke. Ali, kad jednom zaustavim moju brižnost, kad vam jednom pokažem ravnodušnost, toće biti vaš duhovni kraj. Ako sam zaista obeshrabren i razočaran određenim učenikom, onda ću se, naravno, povući od tog učenika.

Božansko u meni ima beskrajno strpljenje, samilost i brižnost. Stalno iznova pokušavam sa učenicima koji svesno i namerno krše moja pravila. Ali, ako ih u Centru budem držao beskrajno dugo, oni će samo otrovati druge učenike. Kakvo pravo imam da držim bolesne ljude i da oni zaraze one zdrave? Oni su bolesni jer ne žele da postanu zdravi. Oni su umorni, oni su iscrpljeni, oni su slabi. Ako ste jaki, možete se popeti uz Himalaje. Ali, ako niste jaki, tada morate da sedite u podnožju Himalaja. Duhovni život je za one jake i voljne.

A opet, ako učenici izgube težnju i ostave nas, obično ne odlaze drugom Učitelju. Oni sasvim napuste duhovni život. Ako misle da sam loš Učitelj i onda odu drugom Učitelju, ja sam tada veoma srećan. Taj Učitelj će ih onda odvesti do cilja. Međutim, oni obično to ne čine. Kada nas napuste, oni nas samo kritikuju i pokušavaju da odvedu još učenika sa sobom govoreći loše o nama. Tada ljudsko u meni bude obeshrabreno, jer vidim da su beskrajna ljubav i brižnost koje sam im dao dok su bili sa nama proćerdane. Naravno da se ljudsko u meni oseća žalosno. Božansko u meni će, međutim, reći: „Ako su takve budale, ako su u iskušenju, tada nisu za nas, nisu vredni čuvanja“. Moji učenici znaju šta je dobro, a šta nije. Ako se poistovetim sa ljudskim u sebi, možda ću biti žalostan. Ali, unutar ljudskog u meni je božansko. U slučaju duhovnog Učitelja ljudsko može da izađe na površinu nakratko, ali će onda doći božansko i rešiti problem. Kada je ljudsko u Hristu izašlo na površinu na sekundu, on je rekao: „Oče, zašto Si me napustio?“ A tada je odmah božansko izbilo u prvi plan i on je rekao: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“.

Pre tri godine u jednom od mojih Centara, neki od učenika koji su bili sa nama četiri godine još uvek su odlazili u različite grupe i viđali druge Učitelje. A onda su, kad su došli da me vide, stvarali nepotrebne probleme svojim sumnjama i konfuzijama. Ljudsko u meni im je dugo opraštalo i nije obraćalo pažnju na njihovo loše ponašanje. Nakon nekog vremena, međutim, postao sam ogorčen. Tada sam morao da pokažem nešto od božanskog autoriteta. Samo sam rekao: „Dosta mi vas je! Molim vas, ostavite me. Vi samo iskorišćavate moju samilost. Želim da ispraznim brod, da bi mogao da plovi veoma brzo“. Mojim učenicima sam rekao mnogo puta da ne mogu da napreduju ako menjaju staze. Može da postoji samo jedna staza, samo jedan brod. Kada sam video da učenici stvaraju probleme i sebi i drugima time što su odlazili na druge staze i drugim Učiteljima, imao sam svako pravo da budem obeshrabren.