Pitanje: U mom svakodnevnom životu srećem ljude u raznim okolnostima. Sa njima moram da koristim toleranciju. I kada moram da koristim toleranciju, posle toga patim, jer osećam da bi tu osobu trebalo da vidim u istoj svetlosti kao što vidim tebe. Ali, nemam tu sposobnost. Da li je to ponos ili ego?

Šri Činmoj: Ovaj naš svet je pun nesavršenosti. Nesavršenost jedne osobe uzrokuje patnju druge osobe. Ljudu mogu uzajamno da tolerišu nesavršensoti, da prema njima budu ravnodušni, ili da kažnjavaju one koji ih imaju.

Hajde prvo da shvatimo šta je tolerancija. Postoje dve vrste ljudske tolerancije. Prvi tip je ona vrsta gde slabija osoba toleriše nekoga ko je jači. Moram da tolerišem nekoga jer me može uadriti i povrediti; njemu sam na milost i nemilost. Ova vrsta tolerancije je u stvari bespomoćnost. To se veoma često dešava u našem svakodnevnom životu. Onaj ko je superiorniji vlada onim inferiornijim i inferiorniji nema drugog izbora nego da to toleriše.

Druga vrsta tolerancije je tolerancija jake osobe prema slabijoj osobi – majka toleriše dete. Dete stalno radi nešto pogrešno ili nešto ludo, ali majka to toleriše. Zašto? Jer majka zna da je dete ograničeno i da još uvek nema mudrost. Takođe, njegova ograničenja su deo njenog postojanja i rado ih toleriše.

Iznad ove dve vrste ljudske tolerancije, vidimo božansku toleranciju kada zaronimo dublje. Božanska tolerancija se ne može objasniti rečima. Ona je beskrajno jača i ispunjenija od ljudske majčinske tolerancije prema detetu, jer božanska tolerancija sadrži čitav svet nesavršenosti. Božanska tolerancija je zasnovana na jedinstvu. U slučaju božanske tolerancije, kada mi neko nešto pogrešno uradi, ja zapravo ne oprašatam toj osobi. Ono što se dešava je da moja unutrašnja božanstvenost postaje potpuno jedno sa osobom koja je napravila grešku i stvorila poremećaj u mom životu. Ako jedinstvo moje duše sa drugom osobom izbije na površinu, gde je tada tu oproštaj? Zato je božanska tolerancija dublja čak i od oproštaja. To je sve jedinstvo. To nije ništa drugo nego svesno osećanje ili svesnost našeg jedinstva sa drugima. Ja te ne tolerišem jer osećam da sam superiorniji ili zato što imam više sposobnosti, dok ti nemaš ništa. Kod duhovne osobe ego ne izbija na površinu kada nekog toleriše. To je poistovećenje sa ograničenjima druge osobe.

To ne znači da ću se ja neprestano poistovećivati sa tvojim lošim delima i nesavršenostima ako ih činiš. Ne! Ti bi tada stalno ostao u neznanju. Kada uradiš nešto pogrešno, ja ću se poistovetiti sa tobom i tolerisati tvoje neznanje, ali ga neću ignorisati ili te inspirisati da nastaviš to da radiš. U Božjem slučaju, On će pokušati da ti pokaže pravi put dajući ti iskustvo koje će ljudski vital shvatiti kao kaznu, ali što zapravo nije kazna već božanska Samilost.

Da se vratim na tvoje pitanje, da li je ljudska tolerancija čin ega ili ponosa? Ako nekoga tolerišeš sa osećanjem sopstvene superiornosti, to znači da se ne poistovećuješ sa sadašnjim postignućima te osobe u procesu evolucije. To je svakako čin ega. A ako je tvoje delo čin istinskog poistovećenja, treba da budeš oprezan. Ako je tvoj prijatelj u neznanju i ti se poistovetiš sa njim, odmah moraš da uzdigneš svest odatle. Inače, uhvatiće te neznanje tvog prijatelja. Ti svakako spuštaš svest na neki način da bi održao sklad u običnom životu. Ali, svakog dana moraš da se vratiš svojoj višoj svesti. Inače će te uhvatiti niska svest običnog sveta. Nakon što si se poistovetio sa drugima, molim te, vrati se sopstvenoj višoj svesti kako bi zadržao unutrašnji mir, svetlost i radost koje si primio od duhovnog života. Sa tog nivoa možeš iznutra da inspirišeš svoje prijatelje da prihvate viši život i uđu u dublje postojanje. To je značenje duhovne tolerancije.