Pitanje: Da li je uvek najbolje da doktori održavaju ljude u životu koliko god je moguće, ili to zavisi od pojedinačnog slučaja?

Šri Činmoj: Ako se radi o duhovnoj osobi, doktori i rođaci bi uvek trebalo da je održe na Zemlji koliko god je moguće, jer se duhovni ljudi uvek bore protiv smrti. Međutim, može se dogoditi da neko ko je potpuno beskoristan treba da umre za dva sata. Čak i ako ga održe na Zemlji dvadeset četiri sata više, on nijednom neće izgovoriti Božije ime. Ali, ako je neko u stanju da u životu izusti Božije ime makar samo još jednom, onda će nešto postići u svetu duše. To postignuće će se dodati na ostala postignuća tog života i u sledećoj inkarnaciji njegov život će biti malo bolji.

U Indiji neki ljudi žive preko dvesta godina, ali oni nemaju vremena da se mole Bogu ni jednom u šest meseci ili u godini dana. Sa duhovne tačke gledišta, ovi ljudi su kao običan kamen. Za njih je svaka dodatna godina samo dalji gubitak vremena. Međutim, ako neko može da ostane na Zemlji makar sat duže, i ako prizove prisustvo Svevišnjeg u toku tog sata, onda je, naravno, bolje da ta osoba ostane na Zemlji. Čak i ako neko nesvesno misli na Boga, onda mu je bolje da ostane što duže je moguće na Zemlji. Zato doktori ne bi trebali da daju lekove koji čine pacijente nesvesnim, niti da uspavljuju životinje. To je vrlo, vrlo loše.