Deo I

SCA 567-574. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja u Decembru 1997. u Nasau Bič Hotelu na Bahamima.

Pitanje: Guru,ponekad se čini da nam je potreban mnogo veći trud da bi naši Centri rasli. Od 300 tragalaca, možda će jedan poželeti da dođe na našu stazu. Moramo da nađemo mnogo više tragalaca svakog meseca.

Šri Činmoj: Ne vređajte svoju dušu! Vaša duša nije napravljena od blata i gline! Ako nemaš odlučnosti da dovedeš nove tragaoce, onda ćeš staviti Večno Vreme pred sebe. Moja filozofija je „ovde i sada“. Zašto moraš da razmišljaš o petogodišnjem planu Indije? Ako razmišljaš o tome da postigneš nešto baš sada, dobićeš rezultat sutra. Ali ako misliš na to da dosegneš cilj za mesec dana, onda će biti potrebno šest meseci ili deset meseci. Hitnost, brzinu moraš razviti. Najveću neophodnost hitnosti i brzine moraš osetiti. Ako ne razviješ ove kvalitete, nećeš moći da izneseš na površinu ono što imaš u umu, ili čak u srcu. Moraš da uneseš unutrašnju stvarnost u otkucaje svog srca, u tvoj životni dah.

Sa mojim učenicima, sve je postalo teorijski. Niste praktični. Biti praktičan nije držati predavanje o tom i tom predmetu, ili iznajmiti veliku salu ili upaliti sveće ili doneti cveće. Biti praktičan je da učinite da vaša sadana bude živa stvarnost. Morate reći sebi: „Trenutno moj cilj nije ostvarenje Boga. Bog će se pobrinuti za moje ostvarenje Boga. Moj cilj je trenutno da uvedem više prijatelja, više cvetova u vrt srca mog Gurua.“ A opet, cilj ne ostaje utvrđen. Ali za sada, učenici koji stupaju u manifestaciju moraju da osećaju da je njihov cilj da unesu više lepuh, mirisnih cvetova u vrt moga srca.

Možete da mislite, „To će biti urađeno, pošto je Guru govorio.“ „Biće urađeno“ je jedna stvar. Ali „To mora da se uradi upravo sada, danas, sutra“ je nešto drugo. A opet, ako ne uspeš danas, onda kad osvane sutrašnji dan, kaži sebi, „Danas, danas moram da dosegnem svoj cilj. Juče nisam uspeo, ali danas ću uspeti. A čak i ako danas ne uspem, ponovo ću pokušati sutra.“ Svakog dana sebi daj novo obećanje: „Danas moram da uspem. Ali čak i ako ne uspem, sutra ću to uraditi, ili prekosutra.“

Ne razmišljajte o jučerašnjem neuspehu. Ako vam vaši prethodni neuspesi tokom godina padnu na pamet, samo ih odbacite. Ne dozvolite da vam ti neuspesi dođu i blokiraju um. Samo recite sebi da jučerašnji dan više ne postoji. Oni dani kada niste imali uspeha više ne smeju da postoje u vašem srcu.

Dakle, potrebne su hitnost i brzina. Ako sve radite sa tom odlučnošću, ona vas vodi vašem Bogoostvarenju. Ako vam kažem da je nešto neophodno, onda morate da osetite, „Moram da slušam mog Učitelja – ne milom ili silom, već učinivši da njegov blagosloveni zahtev postane najviša potreba u mom životu težnje i u životu posvećenosti.“ Ako imate takvu vrstu nepogrešivog stava u vašem životu težnje i posvećenosti, onda vam neće biti potrebno godinu dana da dosegnete svoj cilj

Pitanje: Kada novi učenik u toku prve godine od kada si ga prihvatio, napusti našu stazu, svi smo skloni da tražimo razlog. Upitamo se, „Da li smo mi uradili nešto pogrešno?“ Koji je za nas najbolji stav kada su u pitanju novi učenici?

Šri Činmoj: Ako oni urade nešto obeshrabrujuće, odmah recite: „Kad smo mi došli na stazu, nismo bili bolji. „Ako je neko uradio nešto obeshrabrujuće, ako neko nije disciplinovan ili u nekom pogledu po vašem standardu, nije dobar, samo recite, „I mi smo nekada bili takvi.“ Ne budite obeshrabreni. Ako urade nešto dobro, odmah im zahvalite i kažite: „To što ste uradili veoma će proslaviti naš Centru! Doneće tako mnogo radosti našem Guruu na unutrašnjem planu.“ Ako rade obeshrabrujuće stvari, jednostavno ćete reći: „Ne brinite. I mi smo imali isti problem.“ Odmah će vaše saosećanje izaći na površinu – čak iako niste uradili istu nesrećnu stvar. Takva vrsta laži nikoga ne povređuje; ona samo pomaže toj osobi. Ali ako vičete na tu osobu, ako kažete: „Šta si uradio! Ja nikada nisam načinio takvu grešku,“ biće gotov! Morate da igrate saosećajnu ulogu.

Dva puta sam pao na ispitu iz vožnje. Prva dva ispitivača su bili nemogući, ali je treći bio saosećajan u svakom pogledu. Seo sam u auto i nisam pokazao nikakvu nervozu, ali on je odmah rekao: „Ne budite nervozni! I ja sam imao iste teškoće.“ Nisam čak ni počeo da pokazujem nervozu, a on je bio tako samilostan! Kad sam uradio paralelno parkiranje, rekao je: „Ja nisam mogao da uradim bolje. „ Prethodna dva ispitivača naprosto su bili nemogući, a koliko je ovaj čovek imao saosećanja!

Isto tako, naš stav uvek mora da bude ohrabrujući. Po trećem ispitivaču, sve što sam uradio bilo je dobro, veoma dobro. Šezdeset metara odavde jedan drugi auto se polako približavao, i ja sam čekao. Drugi ispitivači bi me grdili. Rekli bi: „Zašto ne ideš napred?“ Ali on je rekao: „Uradio si ispravnu stvar. Isto bih i ja uradio.“ U svakom pogledu me je podsticao. Prethodni ispitivač me je oborio zato što je neko skrenuo kolima ulevo ispred mene kad sam ja imao pravo prvenstva. Rekao je: „Ti si imao pravo prvenstva. Trebalo je da ideš!“ Bio je tako ljut na mene! Da sam otišao, sudario bih se sa čovekom. Ali samo zbog toga što je drugi vozač skrenuo levo, ispitivač me je grdio.

Kad je bilo paralelno parkiranje, prethodni ispitivač je rekao da sam dotakao trotoar. Rekao sam: „Mogu li da vidim gde sam ga dotakao?“ Nije želeo da mi pokaže! Kakav je on bio ispitivač ako nije mogao da mi pokaže kako sam pogrešio? Na polazištu je rekao: „Skrenite ulevo.“ Video sam iza da drugi automobili dolaze, pa ga nisam poslušao. Nisam ga poslušao, i pao sam na ispitu! Ako žele da obore nekoga, oni to mogu. Samo kažu: „Idete sporo, radite to, ne radite ono.“

U jednoj tački ja sam skrenuo levo iz pogrešne trake. Osećao sam se tako jadno, ali ispitivač je rekao: „Vratite se.“ Moj ispit je bio završen. Takvo obeshrabrenje! Samo mi je tražio greške. Čak i ako nije nalazio greške, unervozio bi vas i rekao bi loše stvari. Ali po trećem ispitivaču, sve sam radio na njegovo zadovoljstvo. Stoga, nikada neću zaboraviti njegovo ohrabrenje.

Zato, molim vas da imate ohrabrujući stav. Ako je neko u vašem Centru uradio nešto što nije dobro, samo recite: „I ja bih to isto uradio, ali sam se tokom godina popravio, pa nemoj biti obeshrabren.“ A ako je neko uradio nešto dobro, odmah mu se zahvalite.

Pitanje: Kad sam došao na aerodrom ovde, pobesneo sam zbog jednog službenika. Zašto se u meni javlja taj bes?

Šri Činmoj: Bes potiče od frustracije. Ponekad osećaš da su ti ljudi nepravedni. Uprava aerodroma može da bude veoma nebožanska. Ali moraš da znaš da ukoliko oni kažu da radiš nešto pogrešno, uopšte ne bi smeo da pokušavaš da opravdaš to što radiš. Moraš da budeš vrlo, vrlo pokoran. Pusti ih da te izgrde i vređaju. Ako ostaneš tih, kasnije će se u njima javiti samilost. Ali ako osećaš da oni greše a da si ti u pravu, pokazivanje tvoje žestoke ljutnje ništa neće postići. Samo će ti nervi oslabiti, pogotovo unutrašnji nervi koji unose mir, svetlost i blaženstvo Odozgo. Ako neko uradi nešto loše a ti se razbesniš, onda ispoljavaš glupost.

Nemoj biti glup, budi mudar! Jednog dana tog drugog čoveka će sustići kazna. Kazna će mu doći u vidu svetlosti – pravde. Ali u tvom slučaju, ti dobijaš svoju kaznu ovde i sada. Dakle, moraš da budeš pažljiv. Ako patiš od besa, nekontrolisanog besa, moraš da se moliš Svevišnjem da odmah spusti mir, koji je beskrajno jači od tvog besa.

Koji je ispravan stav da zauzmemo kad nas hvališ i kad nas grdiš?

Šri Činmoj: Kada kažem lepe stvari o tebi, ti osećaš da to zaslužuješ; a kada kažem neprijatne stvari, osećaš da to ne zaslužuješ. To je naš ljudski um! Sad, kad ti se osmehnem i kažem nešto lepo, tad treba da osetiš da ti skoro ništa nisi učinio, već da te ja iz moje beskrajne samilosti uvažavam. To će uvećati sve tvoje božanske osobine. Dao si mi jednu kap u obliku služenja, a ja ti dajem beskrajni okean naklonosti, ljubavi, radosti i zahvalnosti. Ako odmah osetiš da ne zaslužuješ u potpunosti ono što sam rekao, onda će to uvećati tvoju poniznost. Iz te poniznosti nastaće vrlo mnogo božanskih osobina i uvećaće se u tebi.

A opet, ako te izgrdim, možda ćeš osećati da to ne zaslužuješ, da ja dobijam zlobno zadovoljstvo time što te nepotrebno prekorevam. To je čas kad treba da kažeš: „Ako mi je stvarno stalo do mog Gurua, zar nemam osećaj da je i njemu stalo do mene? Stvarno mi je stalo do mog Učitelja. Zbog toga sam uradio toliko mnogo dobrih stvari za njega. Ako je meni stalo do njega, zar on nema sposobnost ili voljnost da brine o meni? Tad će doći odgovor: „Da! On takođe ima sposobnost da brine o meni onako kako ja brinem o njemu. Bilo da brine o meni više nego što ja brinem o njemu, ili ja brinem o njemu više nego što on brine o meni, nije važno. Jedino je važna naša obostrana brižnost. On me prekoreva zato što je preuzeo odgovornost za mene.“

Ja neću izaći napolje i izgrditi psa koji laje ili nekoga na ulici koji radi nešto nebožansko ili apsurdno, jer to nije moja odgovornost. Ali ja sam te prisvojio kao svog sopstvenog, a ti si prisvojio mene kao svog sopstvenog. Zato, ako smo obojica prisvojili jedan drugog kao svog sopstvenog, zar onda nije moja dužnost da prema tebi pokazujem brižnost?

Ako osećaš da ne zaslužuješ moju grdnju, samo kaži sebi, „Premda ne zaslužujem ovu grdnju, ipak Guru pokazuje svoju brigu za mene.“ Moraš osećati da je čak i moja nepravedna grdnja zasnovana na mojoj brizi za tebe. Nemam zlobno zadovoljstvo! Kad bih imao zlobno zadovoljstvo dok prekorevam svakog pojedinca, onda bih mogao da izađem na ulicu i počnem da kritikujem i da prigovaram ljudima oko sebe.

Svaki put kada pomisliš da ne zaslužuješ moju grdnju, samo oseti da je u mojoj grdnji prisutna moja brižnost. Moja brižnost se javlja u vidu mog nezadovoljstva. A opet, moja brižnost je ta koja izlazi na površinu da te ceni, da ti se divi i da te obožava kada uradiš nešto dobro, jer znam da ćeš ti, kad te cenim, divim ti se i obožavam te, načiniti najduži korak napred. Ako na isti način možeš da gledaš na moju grdnju, napreduješ najbrže.

Mogu ti na dva načina pomoći da načiniš najbrži napredak: osmehujući ti se, kad je to potrebno, i mršteći se na tebe, kad je potrebno. Kad je dete bolesno, majka drži dete na posebnoj dijeti. Kad dete ojača, majka daje detetu nešto drugo da jede. To je isto dete i ista je majka, ali onda kada je dete bolesno, i ako potreba nalaže, majka daje detetu vrlo lagani, specijalni sadržaj. I ovde takođe, upravo na isti način, kad uradiš nešto pogrešno, dajem ti specijalnu vrstu hrane. Ako jedeš tu hranu, ponovo ćeš ojačati. A kad opet ojačaš, onda opet dobijaš moj blagoslov, moju naklonost i moju brižnost, zato što radiš ispravnu stvar.

Ljudi mogu da održavaju moje nezadovoljstvo danima, mesecima i godinama. A opet, upravo pre nedelju dana ako sam nekome uputio ogromno uvažavanje, divljenje i zahvalnost, to ne računaju. Recimo da si dobio punu kantu nektara zbog tvoje težnje. Jedna kap otrova iz sumnjajućeg uma, uma koji stvara podele, dovoljna je da uništi celu kantu nektara. Moć negativne sile, otrova-sumnje, beskrajno je veća od moći pozitivne sile.

Opet, ako uvek zauzmeš pozitivan stav, ne može da postoji negativna sila. Kada dobiješ grdnju od mene, samo kaži sebi: „Moj Guru sve radi za moje dobro. On je preuzeo punu odgovornost za mene, te je na njemu da odluči šta da se radi. On je preuzeo kao svoju obavezujuću dužnost da me voli. Zato, ako on želi da dokaže da mu je stalo do mene, onda će pokušati da me usavrši. A ako mu je stvarno stalo do toga da me usavrši, on ima svoje sopstvene načine. Ne mora samo da se osmehuje. Nekad može da izrazi nezadovoljstvo, ljutnju i ostale aspekte.“ Potom, kroz nekoliko dana, ako si iskren i ako opet postaneš prijemčiv, reći ćeš: „Oh, ja sam tako srećan! Moj Guru je mogao oštrije da me izgrdi. Sad osećam da je moj prestup bio ozbiljniji nego što sam mislio. Ranije sam mislio da to čak nije bio prestup i da me je on nepotrebno izgrdio. Sad osećam da je moj postupak stvarno bio prestup, i to ozbiljan.“

Nešto drugo želim da ti kažem. Bezbroj puta su učenici uradili pogrešne stvari, ali Svevišnji u meni im je oprostio ili je ignorisao te gotovo neoprostive greške. Neki učenici ne veruju u to. Misliš da si možda za dvadeset ili dvadeset pet godina načinio deset grešaka, i da je bilo godina kad nisi grešio, po tvom sudu. Za sve što radiš, čak i kad radiš nešto pogrešno, odmah nađeš opravdanje. Kažeš da je bilo neizbežno. Kad radiš nešto pogrešno i opravdaš to govoreći da je to bilo neizbežno i da niko ne bi drugačije uradio, onda to po tebi može da se opravda.

Isto tako, praktično svakog dana, ili barem pet ili šest puta nedeljno, skoro svako će opravdati svoje greške. Oni kažu: „Ne bih mogao da uradim drugačije. Niko ne bi mogao da uradi drugačije, tako sam bio uhvaćen. Morao sam to da uradim.“ Svaki put kad načine grešku, oni je opravdaju.“ Ne žele da je isprave, ne žele da je prosvetle. To se nastavlja godinu za godinom, u životu svakog učenika: „Niko ne bi mogao bolje da uradi, zašto onda moraš da me okrivljuješ?“ Ako je to greška, moramo priznati da je greška. Tad je ispravno reći: „Oh ne, napravio sam grešku! Više to neću raditi.“

Ne možemo da načinimo ni jednu grešku u životu ako svakog dana negujemo život poslušnosti. Ako možemo da shvatimo poslušnost kao najvažniju stvar u svom životu, uspećemo. Ljubav, posvećenost, predanost, dobra osobina nikada neće moći da se održi u srcu, u našem životu, ako biljka poslušnosti uvene. Možda ćeš misliti, „Oh, ova neposlušnost je zanemarljiva.“ Ali, današnja zanemarljiva neposlušnost je uvod u najgoru moguću neposlušnost koja će doći. Naša filozofija je ljubav, posvećenost i predanost. Ako želiš da uvećaš svoju ljubav, posvećenost i predanost, ili čak da ih održavaš na našoj stazi, poslušnost je neophodna.

Ti osećaš da mogu da ti oprostim neposlušnost. Da, oprostiću ti, ali ti si već udaljen od moje svesti milione milja. Možeš da obmanjuješ sebe govoreći: „Guru mi je oprostio, i Guru će mi ponovo oprostiti.“ Ali već si se udaljio milionima milja od moje večne brige. Na fizičkom nivou, vitalnom nivou, mentalnom, psihičkom ili duhovnom nivou, u materijalnoj ravni ili u nekoj drugoj ravni, ako nedostaje poslušnost, nećeš moći da uspeš.

Jedan za drugim, učenici ne uspevaju zbog pomanjkanja poslušnosti. Zbog svoje neposlušnosti, definitivno neće uspeti. Ali ukoliko učenici razviju iskrenost, njihova iskrenost će delovati kao mač koji će zadavati udarce njihovom sopstvenom životu neposlušnosti. Stotine učenika je napustilo stazu od kad smo započeli putovanje samo zbog jedne stvari: neposlušnosti. Oni me ne slušaju u mentalnom, ili u vitalnom ili u fizičkom, ili u nekom drugom svetu. Kad se skupi svo njihovo trnje neposlušnosti, bilo svesno ili nesvesno, njima je nemoguće da ostanu na brodu.

Pitanje: Ako pokušavate da vodite preduzeće ili centar, kako možete izbeći da dozvolite da vaša sopstvena svest bude pogođena onim što se dešava?

Šri Činmoj: Ne razmišljaj o sebi kao o vlasniku ili menadžeru ili šefu. Na tebe će uticati ako misliš da si šef, vlasnik, gazda. Ali ako možeš iskreno da osećaš, „Moj Guru je šef“ ili „Svevišnji je Šef,“ onda neće imati uticaja na tebe. Samo kaži sebi: „Ja sam samo radnik i posmatrač. Moj posao je da podnosim izveštaj mom pretpostavljenom. Kad iskreno podnesem izveštaj pretpostavljenom, mom Guruu, moja uloga prestaje. Moja uloga nije da osuđujem ili kritikujem ili da kažnjavam druge. Moja uloga je jedino da pošaljem poruku mom Guruu.“

Nažalost, tebe pogađa zato što učestvuješ u onome što se dešava. Ti kažeš: „On je uradio nešto veoma loše; ona se loše ponašala.“ Ne dozvoli svom umu da prigovara ili da kritikuje druge. Samo oseti da se dogodio incident, a o tom incidentu izveštavaš tvom Guruu. To je tvoj posao. Zatim pusti da se tvoj Guru pobrine za to. Ako osećaš da kao vlasnik ili poslovođa, moraš da uđeš u tuđa nedela ili probleme, to će uticati na tvoju svest.

Tvoj posao je da mi samo pošalješ poruku, a ne da je zadržiš. Kada u svom umu zadržavaš pogrešno delo neke osobe, počinješ da prosuđuješ tu osobu. Prvo zadržavaš, zatim procenjuješ, pa sudiš toj osobi. Ali ako ne dopustiš sebi da zadržavaš taj incident u umu, bezbedan si. Kad vidiš da je neko uradio nešto veoma loše, samo oseti da si dodirnuo mastilo. Šta ćeš onda uraditi? Smesta ćeš otrčati da se opereš. Svaki put kad vidiš tuđu nesavršenost, pre nego što budeš potpuno poistovećen sa situacijom, pre nego što mastilo može da ostavi trag na dlanu tvoje ruke, samo pođi i operi se dajući mi poruku.

Ti si vlasnik i šef. Ali samo zato što si vlasnik i šef, nemoj misliti o sebi kao o sudiji. Postoji neko ko će da uradi taj posao za tebe, a to je tvoj Guru. Kad ne bi imao Gurua, ne bi bilo tog pitanja. Ti bi bio vlasnik, bio bi odgovoran za sve, i otpuštao bi radnike po svojoj volji. Drugi vlasnici restorana i šefovi nemaju pretpostavljenog. Kad postanu vlasnici, ko može da gospodari njima? Oni mogu da otpuste ljude; mogu da rade sve što žele. Ali ti gledaš na nekoga kao na tvog pretpostavljenog, da bi pretpostavljeni doneo odluke za tebe. Tad tvoj problem nestaje. Moraš ubediti sebe da osećaš da si samo još jedan radnik. Druga dva zvanja – „vlasnik i „šef“ – samo zaboravi! Reci sebi: „Ja sam radnik i posmatrač.“ Ako postaneš više od toga, danas ćeš imati glavobolju a sutra ćeš imati infarkt!

Upravo je to ono što radim kad se problemi pojave: dajem ih Svevišnjem. A opet, nekad će Svevišnji reći: „Ti se bavi time.“ Slično tome, mnogo puta vam kažem ljudi kad iznosite žalbe, „Vi se bavite tim. Biću na vašoj strani, šta god da kažete.“ Kada dobijem od učenika sve probleme i žalbe, predajem ih Svevišnjem; ne čuvam ih. Ali ponekad mi On kaže: „Ne, ti moraš da se baviš time.“ Onda se bavim time. Inače, da li misliš da bih mogao da rešim sve one milione problema koje sam dobijao godinama? Odavno bih umro! Ali, dao sam ih mom Šefu, Svevišnjem. Rekao sam, „Ti ih uzmi.“ S vremena na vreme On će mi reći, „Ne, ti se bavi ovim. Imam veru u tebe.“ Tako učinim. Ali inače, da sam bio dovoljno hrabar ili dovoljno glup da preuzmem sve probleme koje sam imao tokom godina, da sam pokušao da ih rešim, ne bih ostao na Zemlji.

Pitanje: Kako najbolje možemo da iskoristimo slobodno vreme?

Šri Činmoj: Za ljude koji ne teže, ili za ljude koji nisu sposobni da meditiraju, svaki slobodan čas je opasno oružje. Ako nemaš ništa da radiš jedan sat, i nemaš sposobnost da meditiraš, taj sat treba da vidiš kao oružje.

Ako želiš da se odmoriš, i, ako možeš da spavaš, divno! Ali ako ne možeš da spavaš, ne gledaj televiziju i ne uništavaj nerve. Neću ti reći da nikada ne treba da gledaš televiziju, ali postoji neko oružje razorno, pogubno za nerve koje su ljudska bića stvorila, a televizija stvarno utiče na nerve.

Svaki put kad imaš slobodan sat, a ne koristiš ga kako treba, stvaraš ozbiljne probleme sebi. A opet, ako si inteligentan, ako si mudar, možeš iskoristiti taj sat na produktivan način. Ali ako ga ne koristiš za nešto produktivno, ako baš ništa ne radiš, onda samo sebi stvaraš probleme. Misliš da uživaš u slobodnom satu, ali koliko mnogo neprijateljskih sila puštaš da uđu u tvoj mozak, samo Bog zna! Koliko nižih vitalnih sila, koliko mentalnih sila-halucinacija, koliko destruktivnih sila puštaš u svoj sistem! Srdačno dočekuješ neprijatelje iz različitih mesta da bi te napali i na kraju uništili. Zato, stalno radi nešto, čak i ako to nije na spoljašnjem planu produktivno. Jednostavno razgovaraj o nevažnim stvarima sa prijateljima. Dok pričaš o nevažnim stvarima, ne dozvoljavaš tim pogrešnim silama da uđu u tebe. Ali ukoliko ništa ne radiš, ozbiljni problemi će se pojaviti.

Što više zloupotrebljavaš svoje slobodne sate, manje vere ćeš imati u sebe na božanski način, dok ćeš na nebožanski način osećati da možeš da radiš sve što želiš. Sa jedne strane, osećaćeš da si, s obzirom da ne koristiš svoju sposobnost, beznadežan i beskoristan. Sa druge strane, ti časovi koji nisu iskorišćeni na pravi način unose u tvoj um svakakve misli da možeš da uradiš šta god želiš. Osećaćeš da ti nije potrebna ničija pomoć; nije ti potrebna čak ni Božija pomoć. Ti si samodovoljan. Kažu da je zaludan mozak đavolja rabota. To je tačno! Zato uvek radi nešto! Ne dozvoli sebi da imaš slobodno vreme. Ne bi trebalo da bude slobodnog vremena. Radi nešto!

Ako radiš pri Ujedinjenim nacijama, možda tu nećeš pričati o duhovnim stvarima sa kolegama, ali ti si u struji koja teče. Možda nećeš odmah doći do svog odredišta, ali ti napreduješ. Ali ako nisi sa svojim prijateljima, ili ako ne pričaš o poslu, ako ništa ne radiš, onda si u ustajaloj bari.

Ima toliko mnogo stvari koje možeš da radiš. Možeš da čitaš duhovne knjige. Možeš da pevaš pesme. Svi misle da ova ili ona osoba najbolje peva, gde je onda problem ako pevaš sam? Onda nije problem, jer ti si pevač, ti si slušalac i ti si sudija. Možeš da daš sebi najbolju ocenu, kao što moj brat Mantu radi.

Imam učenika koji sebi ne dopušta čak ni jedan trenutak slobodnog vremena. Kad ima slobodno vreme, on postaje samozvani doktor najvišeg reda. Njegovu žarku želju da leči fizičko oboljenje svog Učitelja samo njegov Učitelj može da oseti.

Pitanje: Kada ljudi imaju neproduktivan ili negativan obrazac razmišljanja koji im se vrti u glavi i kojim su zarobljeni godinama, kako mogu da ga se otarase?

Šri Činmoj: Moraju da osećaju da nisu najbolji. Oni nisu najviši, nisu najlepši. A opet, nisu ni najružniji. Na svaki način moraju svesno da razviju poniznost, jer poniznost otkloni sve bolesti. I moraju da osete da su prepušteni na milost i nemilost silama. Ako misle da mogu da kontrolišu svoj život, ako misle da su samodovoljni, apsolutno greše. Oni nisu ostavljeni na milost i nemilost Bogu; prepušteni su na milost i nemilost nebožanskim silama. Svaka samodovoljna osoba na kraju će imati veoma nesrećan život. Na kraju, kad plaču Bogu, On će reći: „Ako si sve vreme bio dovoljan sam sebi, zašto ti je sada potrebna Moja pomoć? “

Obični ljudi se venčaju i imaju decu. Oni osećaju da će kad se venčaju i dobiju nekoliko dece, biti samodovoljni. Naprotiv, stvaraju više vezanosti u svojim životima zbog toga što njihova deca zavise od njih, a oni zavise od dece. Prosečni ljudi zavise od svoje dece a deca zavise od roditelja. Kad imaju vremena da zavise od Boga? Ali duhovni ljudi, posebno oni koji nisu u braku, imaju tu zlatnu priliku. Oni osećaju da zavise od Boga a Bog zavisi od njih.

Obični ljudi, ljudi koji ne teže, oni koji imaju porodice, nikada ne misle da moraju da zavise od Boga. Jedino će plakati Bogu kad je neko u porodici bolestan. Samci koji su duhovni, koji nemaju taj teret, automatski se mole Bogu ili plaču za Bogom. Njihova veza sa Bogom je dobro učvršćena. Možda u ovom trenutku ne vole Boga, ali u narednom trenutku ponovo vole Boga. Oni moraju da vole Boga. Uvek iznova se vraćaju Bogu. Mogu da se ljute na Boga deset dana, pa će prestati da se mole i da meditiraju. Ali onda, premda ne znaju kako ili zašto, ponovo će početi da se mole i da meditiraju. Da li će ljudi koji ne teže to uraditi? Mesec za mesecom, godinu za godinom ne mare za Boga. Godinama su duhovni ljudi išli pravim putem. Odjednom mogu skrenuti sa glavnog puta, ali nekoliko dana kasnije vraćaju se.

Kada pogrešne sile napadnu neke ljude i oni postanu njihov rob, moraju uvek da osećaju da nisu dovoljni sami sebi. Usled pogrešnih misli osećaju da su samodovoljni: „Ne treba ti niko drugi. Ne treba ti Učitelj. Nisu ti potrebni prijatelji. Sve možeš sam da uradiš.“ Sasvim sami ne možemo živeti na Zemlji. Ako sve mogu sam da uradim, zašto onda izađem da jedem? Zašto odem u prodavnicu da kupim hranu ili neke druge stvari?

Postoji li iko ko u svakom trenutku može da kaže: „Ja ne zavisim ni od koga“? Zar ne zavisim od vode? Da vidim mogu li da živim bez vode. Zar ne zavisim od vazduha? Da vidim mogu li da živim bez vazduha. Bio bih tako glup kad bih rekao, „Ne treba mi niko i ništa!“ Ako mi niko ne treba, onda me samo pusti da držim vrata zatvorena i da vidim šta se dešava.

Toliko mnogo stvari nam je potrebno u životu, ali im ne pridajemo vrednost. A stvari koje su nam najpotrebnije, poput vode i vazduha, najmanje cenimo. Koliko ljudi svesno ceni vodu? Voda je život. Moramo da je pijemo. Ali samo zato što dobijamo vodu ovde, tamo, svugde, osećamo da voda nema vrednost. Osećamo da mleko ima vrednost, mleko je hranljivo, mleko je slatko. Mislimo, „Ako ne pijem vodu, ništa se neće desiti.“ Ali samo neka probamo nekoliko dana i vidimo šta se dešava

Jedino nas poniznost u svakom trenutku spašava. Moja poniznost mi kaže da si mi potreban. A opet, ti moraš imati istu vrstu poniznosti da kažeš da sam ti ja potreban. Treba nam jednaka poniznost. Moja poniznost mi kaže da zavisim od tebe jer ima toliko mnogo stvari koje su mi potrebne od tebe. Tvoja poniznost će reći da je i tebi potrebno prilično mnogo stvari od mene. Onda Bog nastupa. Bog je stvorio tebe i stvorio je mene. Bog ti je dao određene osobine i sposobnosti koje On nije dao meni, i obrnuto. Dakle, ti si mi potreban, i ja sam tebi takođe potreban.

Niko nije dovoljan sebi. Svakog trenutka zavisiš od nečega, samo nisi toga svestan. Osećaš da možeš dobiti što god ti treba ukoliko imaš moć novca. Istina je da možda imate novčanu moć, ali ko ima materijalne stvari koje će vam pružiti radost?Opet, Bog stupa na scenu. Bog je dao tebi sposobnosti koje mi trebaju od tebe, i Bog je dao meni sposobnosti koje su ti potrebne od mene. Ako se moliš Bogu, Bog će te učiniti srećnim tako da ćeš mi ti dati ono što mi je potrebno i učinićeš me srećnim. A ako se ja molim Bogu, Bog će isto učiniti. Daće mi sposobnost da uradim nešto što će me učiniti srećnim, a onda će mi On reći da ti dam ono što imam.

Svaka osoba je božanski instrument. Samo zato što si božanski instrument, moraš osećati da pripadaš jednoj porodici, a tu porodicu vodi viša sila, Bog. A opet, ako se ne koristi sposobnost data od Boga, sutradan Bog oduzima tu sposobnost. Bog ti je podario toliko mnogo sposobnosti. Ako ih ne koristiš, ili ih koristiš na pogrešan način, Davalac ih uzima.

Da li možeš bilo šta da poseduješ stalno? Konačno, to nestane. Da li si isto tako jak kao što si bio kad si imao petnaest godina? U petnaestoj godini, imao si svoj život, svoje ruke, noge. Kako onda nisi mogao da zadržiš na istom nivou to što si imao? Ranije sam u ašramu bio prvak u trčanju, a sada hramljem. Ko mi je dao sposobnost da trčim? Da li sam u Indiji dao sebi sposobnost ? Ne! Sam Bog mi je podario sposobnost, a On ju je i oduzeo. Tu je dokaz da danas On može da daruje, a sutra može da oduzme upravo tu sposobnost.

Gospod Krišna je dao Arđuni sposobnost da radi sve. U bici na Kurukšetri, Arđuna je bio najveći junak. Zatim, kada je Šri Krišna napustio telo, Arđuna je bio veoma nesrećan! Nije mogao da se bori ni sa kim, čak ni sa jednostavnim ljudima. Postao je sasvim plašljiv. Nije mogao da podigne svoje sopstveno oružje, Gandiva, koje je ranije koristio kako bi uništavao svoje neprijatelje.

Isto je sa mnom. Nekad sam bacao kuglu prilično daleko. Samo podići kuglu od 7.2 kg sada je vrlo težak zadatak. Ko mi je podario sposobnost? Da li sam pre četrdeset godina sam sebi dao sposobnost ? Ne, to je bio neko drugi: Bog, moje sopstveno Najviše. Kada to spoznamo, u naš život ulazi poniznost

Moramo osećati da nam je neko dao sve, i da neko može to da oduzme. Osoba koja je to darovala može lako to i da oduzme. On može da kaže: „Sada ti više nije potrebno da to imaš.“ Možemo biti srećni samo ako kažemo Bogu: „Ti si mi dao nešto kada si Ti osetio da mi je potrebno. Sada si Ti opet to uzeo zato što Ti osećaš da to više nije potrebno. Znam da ćeš mi dati neku sposobnost u nekoj drugoj oblasti koja je bolja.“

IU mom slučaju, neke sposobnosti On je dao, a neke je oduzeo. On je zadržao nekoliko sposobnosti u meni. Postao sam umetnik. Postao sam kompozitor, postao sam pesnik, muzičar. Sposobnost da pišem poeziju imao sam u Indiji, i čak i sad On je zadržao tu sposobnost u meni. Ali za nekoliko godina je mogao da kaže: „Meditiraj, meditiraj! Zaboravi na pisanje!“ Isto tako, došao je dan kad je Šri Aurobindo odustao od pisanja, diktiranja i svih drugih aktivnosti samo da bi meditirao.

Jedina stvar koja će nas ispuniti svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde je poslušnost. Ako imate poslušnost prema Bogu ili vašem Učitelju, život je mirna plovidba. Ne postoji ništa što Bog ili duhovni Učitelj ne može postići u i kroz učenika ako je taj učenik poslušan prema Učitelju na svakodnevnoj osnovi. U suprotnom, bez obzira koliko misli da je veliki, njegov život će se završiti na najnesrećniji način. Kad su učenici neposlušni prema svom Učitelju, kažem vam sa svim mojim autoritetom na osnovu mog Bogostvarenja, njihovi životi će završiti na veoma žalostan način. Ako ljudi nisu prihvatili duhovni život, sam Bog zna njihovu sudbinu. Ne znam o ljudima koji nisu na mojoj stazi. Ne znam ništa o njihovoj sudbini i ne želim da znam. Ali što se tiče ljudi koji su na mojoj stazi stvarno znam, jer treba da znam o budućnosti mojih učenika.

A opet, uvek kažem: „Ne mislite na budućnost.“ Kad imate Učitelja, položite vašu prošlost, sadašnjost i budućnost pred Učiteljeva stopala. Vi ste budale ako ne možete da imate potpunu veru u vašeg Učitelja. Ako morate da budete samodovoljni, ako kažete, „Oh, ako ne zaradim novac danas, kako ću sutra uspeti?“ to je ljudski, mentalni pristup. Ako imate veru u svog Učitelja, ako ga volite, ne morate da se brinete za sutra, zato što je on stvorio jučerašnjicu, on je stvorio današnjicu i stvoriće sutrašnjicu. Juče je brinuo o vama. Danas brine o vama. Zar sutra neće brinuti o vama?

Gospod Buda je rekao da samo mislimo na ovaj trenutak. Ne znamo čak ni šta će se dogoditi sledećeg trenutka. Zaboravite na smrt i na život posle smrti. Samo mislite da vam je Bog dao ovaj trenutak da uradite ono što je potrebno. Kad vam Bog da sledeći trenutak, On će ponovo delovati u vama i kroz vam. Kada duhovna osoba razmišlja o budućnosti i pita se, „Oh, šta će se desiti? Šta će se desiti?“ velika je uvreda za dušu.

Recimo da otac ima mnogo novca a sin mu je veoma drag. Ako sin kaže: „O moj Bože, šta će biti sa mnom kada moj otac umre?“ Otac će reći: „Glupane! Zar nemaš veru u mene? Kome ću dati moju moć novca? Toliko sam ti privržen, imam toliko ljubavi prema tebi. Dajem ti sve, zašto onda moraš da brineš o tome šta ću ti dati nakon moje smrti? Gde je tvoja ljubav prema meni? Obasipam te ljubavlju, naklonošću, samilošću, privrženošću. Sve vreme dajem ti i dajem sve. Zar ne možeš da imaš veru da ću u testamentu ostaviti da ti dobiješ novac posle moje smrti?“ Ako sin kaže: „Ne, Otac će naći nekog drugog,“ onda su njegova vera u oca i njegova ljubav prema ocu nestale. Uopšte ne treba da misli na budućnost. Zato, ne mislite na sutra. Imamo dovoljno današnjih problema da ih nosimo na ramenima. Nemojte da unosite sutrašnje izmišljene probleme u sadašnjost.

Pitanje: Da li više primamo od tebe dok smo na odmoru sa tobom ili za vreme proslava?

Šri Činmoj: Ako si srećan, iskreno srećan, onda ćeš od Božićnog putovanja mnogo dobiti. Ovde na Božićnom putovanju, ima manje takmičenja, manje borbe ega, jer ima samo 100 ili 150 ljudi. Tokom proslava ima 1000 ljudi, pa ima mnogo borbe – ega, čak i pre nego što dođem na zajedničku meditaciju. Ljudi se takmiče da vide ko će sedeti bliže a ko će biti u poslednjem redu. Mnoge, mnoge stvari se dešavaju u svetu takmičenja. Ovde na Božićnom putovanju, mnoge od tih stvari se ne događaju. Ja komponujem pesme i radim druge stvari, uključujem vas ljude. Tokom proslava ima mnogo, mnogo stvari u koje nisam neposredno uključen, pa ima više problema.

U mom slučaju, radost ostalih deset meseci ne može da se uporedi sa radošću koju dobijem tokom ova dva meseca za vreme Božića. Ali opet, nesreća tih deset meseci proguta moju dvomesečnu radost. Ona ne traje ni do juna. Kad se vratimo, tad je februar, mart i april, a kada dođe maj, moja radost je nestala! Bankrotirao sam. Do tada je sve nestalo. Radost držim u džepu svog srcu, ali se onda toliko iznesem iz njega da ona nestane.

Na Božićnom putovanju takođe imam odgovornost, ali ona nije toliko teška kao što je u Americi. Tokom preostalog dela godine ima vrlo mnogo pritiska. U svakom trenutku ima mnogo slonova na mojim ramenima. Ovde ne moram da nosim te slonove, jer oni nemaju moć-novca da lete. U vreme Božića ja letim ovde-onde, ali slonovi me čekaju. Potom, kad se vratim, ponovo skaču na moja ramena.

Na Božićnom putovanju imamo priliku da steknemo radost, a takođe i duša svake zemlje žudi da nam podari radost. Jutros sam video kako je ovde lepo. Toliko je svežine! Um ne samo da postaje bistar, već i čist, kada vidimo tu svežinu. A ljudi su ovde bezopasni i jednostavni.

Deo II

SCA 575-579. Šri Činmoj je odgovorio na ova pitanja u Decembru 1997 na Jezeru Atitlan, u Guatemali.

Pitanje: Molim te da li bi mogao da objasniš značenje jedne od pesama koju si upravo napisao:

Bog može da uradi sve što On želi.
Na naše veliko iznenađenje,
On čak može da uzdrma Svoj sopstveni Brod
Da bi uživao u Svom samoizabranom životu neuspeha.

Šri Činmoj: Ne možemo uživati u životu neuspeha. Kada ne uspemo, mi plačemo plačemo i plačemo. Ali u Božijem slučaju, On može da uživa ne samo u životu uspeha već i u životu neuspeha. Ne možemo da uživamo u bolu, ali On može da uživa u bolu. Mi samo možemo da uživamo u pozitivnoj strani života. Ako smo uspešni, srećni smo. Bog može da bude podjednako srećan kad je neuspešan, ali On nastoji da uspe da bi svet mogao da načini napredak. Ako postoji samo neuspeh i neuspeh, svet ne napreduje. Ali u slučaju Boga, sve je jednako.

Duhovni Učitelji se takođe mnogo trude da uspeju zarad napretka čovečanstva. Zatim, kao Gospod Krišna, kažu: „Ako čovečanstvo ne želi ono što mi imamo da ponudimo, onda treba da budemo podjednako srećni. Kad se potrudimo da uradimo najviše što možemo, naš zadatak je završen. Tad položimo rezultat pred Božija Stopala.“ Na isti način, Bog takođe položi Njegovu sudbinu pred Svoja sopstvenih Stopala.

Sad, Bog ponekad može da zaljulja Svoj sopstveni Brod. Možda će doći vreme kada će On reći čovečanstvu: „Pokušavao sam na sve načine da vam pomognem, ali vi spavate i hrčete. Ne samo to, nego se nekad probudite i u iskušenju ste da skočite sa broda. Zašto morate da se naprežete da bi skočili sa broda? Sada ja potapam brod, pa vi ne morate da se naprežete da skočite.“

Bog uvek zadržava Svoj božanski aspekt i Svoj ljudski aspekt. Pošto je On stvorio čovečanstvo, On zadržava Svoj vlastiti ljudski aspekt. I vrlo često, znamo da se Njegov ljudski aspekt potpuno predao Njegovom božanskom aspektu. On je pred Njegovim sopstvenim Stopalima. Ali opet, nekad Bog dozvoljava da ljudski aspekt radi što god poželi. Tada Bog vidi da Njegov ljudski aspekt pravi milione grešaka. Onda Bog kaže Svom ljudskom aspektu: „Dao sam ti dovoljno slobode. Ako se sad ne budeš vratio u božanski aspekt, preduzeću veoma ozbiljnu akciju.“

Volimo da jedemo slatke stvari, ali nekada takođe uživamo i u gorkim stvarima. Obično kad se upotrebljava reč „gorak“, mi kažemo: „O moj Bože, to je nešto gorko! Ko to želi da pojede?“ Ali opet, postoji mnogo stvari u kojima uživamo a koje su prilično gorke. Ponekad čak isto toliko uživamo u gorkom voću kao i u slatkom. Ali uglavnom jedemo samo ono što nas je um naučio da je slatko i prijatno. Kad se radi o Bogu, On podjednako uživa u dijametralno suprotnom od slatkoće. Njemu se sve dopada, ali radi napretka čovečanstva, On iznosi pozitivan aspekt, koji je čista svetlost.

Da bi čovečanstvo napredovalo, Sam Bog napreduje, jer je On dinamičan. Mada je On zapravo i statičan i dinamičan, On voli Svoj dinamički aspekt beskrajno više nego Svoj statični aspekt. On zna da ako On voli Svoj dinamički aspekt, čovečanstvo će biti inspirisano da načini neki korak napred. Inače, ako je Njemu stalo samo do Njegovog statičnog aspekta, On će poput Gospoda Šive ostati na jednom mestu i uživati u transu. Dok On uživa u Svom transu, čovečanstvo će ga ceniti i diviti mu. Ali čovečanstvo ne može da bude jedno sa Šivinim statičnim transom. Stoga Bog kaže: „Ne, trenutno ne razmišljaj o transu. Prvo pretrči ovu i onu stranu.“ Svami Vivekananda je rekao svojim učenicima: „Vi ste lenji ljudi! Pre ćete ostvariti Boga ako igrate futbal umesto što čitate Bagavad Gitu. Idite da igrate futbal!“ Bili su veoma letargični. Pričali su i pričali o Bogu, ali ništa nisu radili, ništa. Nisu hteli da se pomere ni malo.

Ovde takođe imamo prilično mnogo učenika koji su postali krajnje letargični, u vitalu, umu, srcu, u svakom delu njihovog bića. Onda, odjednom ustanu i pogledaju oko sebe. Vide da ukoliko je duhovni život takav, onda za njih nema nade. Stoga osećaju da je krajnje vreme da skoče sa broda i da vide da li ima nešto drugo za njih izvan duhovnog sveta. Bog tada kaže: “Ne morate da činite napor da bi otišli izvan Moje granice. Ja vam pomažem da pređete granicu. Pomažem vam da napustite brod.“ Bog vešto uradi ono što je potrebno, ali spolja Bog daje tim ljudima priliku da budu ponosni na njihovo postignuće. Oni kažu: „Mi smo to uradili! Mi smo napustili brod.“ Bog kaže: “U redu, uživajte u svojoj slobodi. Ali ko vam je na unutrašnjem planu dao slobodu?“ Bog je želeo da se otarasi njih, zato im je dao slobodu.

Pitanje: Možeš li da govoriš o posedovanju Boga i o tome da Bog poseduje nas?

Šri Činmoj: Bilo je vreme kada je čovečanstvo želelo da poseduje Boga i da Bog poseduje njega. Sada čovečanstvo želi samo da poseduje Boga a ne da njega Bog poseduje. Bilo je vreme kad su učenici želeli da poseduju mene i da ja njih posedujem, ali sada kažu: „Ne, mi jedino hoćemo da posedujemo tebe, tako da možemo da ti kažemo: „Uradi ovo, uradi ono.“ Želimo da budeš nama na raspolaganju. Ako ti poseduješ nas, gubimo slobodu.“ Ljudska bića su postala tako pametna! Kažu: „Želimo da te posedujemo, ali ne želimo da ti poseduješ nas.“

Nekada su težeći vojnici čovečanstva takođe želeli da ih Bog poseduje. Rekli su Bogu: „Ja posedujem Tebe. Sad Ti takođe poseduješ mene. Ako Ti poseduješ mene, Ti nećeš imati vremena da misliš ni na koga drugog. Moraćeš da misliš na mene.“ Ali sad ljudi kažu: „Ako ja posedujem Tebe, onda Ti nećeš moći nigde da odeš.“ Dakle, čovečanstvo je ne napreduje više, jer čovečanstvo ne teži da poseduje Boga i da bude posedovano od Boga. Ljudi osećaju da ukoliko ih Bog poseduje, neće moći da uživaju u svojoj slobodi.

A opet, ako su njihova ljubav, posvećenost i predanost iskrene, tragaoci će reći: „Ovog trenutka Ti si drvo a ja sam Tvoj plod. Sledećeg trenutka ako Ti želiš da budem drvo, onda ćeš Ti postati moj plod.“ Bog želi da igra i ulogu drveta i ulogu ploda, ali mi želimo samo da igramo ulogu drveta. Drvo je ono što raste, raste i rađa plodove. Plod upravo nastaje usled težnje drveta.

Pitanje: Guru, u jednoj od tvojih pesama, rekao si da ako ljudi kritikuju svet, Bog će im pokazati da su veoma visok stub nesavršenosti.

Šri Činmoj: To je poput majke i sina. Mogu da izgrdim sina žestoko, ali tebi nije dozvoljeno da kažeš ni jednu reč protiv njega. Moj sin može da bude loš do srži, po tebi, ali za mene, moj sin je apsolutno božanski i savršen.

Svi mi smo Božija deca, stoga Bog ne voli da iko od nas kritikuje Njegovu ostalu decu. Kad kritikujemo druge, Bog oseća da smo odvojeni od Njega. Bog želi da prihvatimo Njegovu tvorevinu. Pošto je On prisvojio Svoju tvorevinu kao Svoju sopstvenu, mi takođe treba da prisvojimo Njegovu tvorevinu kao našu sopstvenu. Kada kritikujemo nekoga, Bog oseća da smo se odvojili od Božije Samilosti i Božije Vizije. Tad Bog kaže: „Ako kritikuješ tu osobu, pokazaću ti da se tvoje sopstvene nesavršenosti uvećavaju.“

Pitanje: Tebe priznaje za života veći broj ljudi – učenici i ceo svet – nego bilo kog drugog Avatara. Niko od ostalih Avatara nije imao više od šačice ljudi koji su ih cenili dok su bili živi.

Šri Činmoj: Ko mene zna kao Avatara? Ti?

Hrist je imao dvanaest apostola. Niko ga nije smatrao Avatarom. Smatrali su da je samo neko ko ima više duhovnog znanja od njih. U središtu svog srca nisu osećali dvadeset četiri sata na dan da je Hrist bio Božiji predstavnik. Mislili su da je božanski, da je on beskrajno viši od njih, ali nisu ga shvatili kao neodvojivo jedno sa samim Božijim postojanjem. Ne! Jedan se odrekao njega, a jedan drugi ga je izdao; ljubav ostalih je bila mlaka.

Šri Krišna je imao pet osoba koje su ga prepoznale. Toliko mnogo ljudi je bilo deo bitke na Kurukšetri, ali samo njih pet ga je prepoznalo. Šri Ramakrišna je imao šesnaest učenika, i od tih šesnaest, čak je i Svami Vivekananda u jednom trenutku rekao da je on Avatar, a u sledećem, ako Šri Ramakrišna nije uradio ovo ili ono, rekao je da nije Avatar. Više puta je Šri Ramakrišna rekao Svami Vivekanandi da nešto uradi, a Vivekananda je uradio dijametralno suprotno. Koliko puta je posumnjao u svog Učitelja! Ostali su otišli i oženili se i uradili svakakve stvari, kao i moji učenici.

Vi ljudi ćete mi u jednom trenutku reći , „Ti si Avatar.“ U sledećem, kad se vaše želje ispune, kažete, „Ti nisi samo Avatar, Ti si Sam Bog,“ Ali kad vam želje nisu ispunjene, kažete, „Ti si gori od mene! Nekad si toliko pristrasan. Ni ja nisam toliko pristrastan kao ti.“ Tako nešto se stalno dešava. Dakle vaš Učitelj je Avatar jedino kad ste vi u nasrećnijoj svesti. Onda kažete: „Guru, ti si Avatar.“ Inače govorite, Ni na koji način nisi bolji od mene.“ To je naše ljudsko osećanje.

Kad je u pitanju priznanje sveta, svet me uopšte nije priznao. Samo sam na jedan način priznat: svet me vidi kao zaljubljenika u mir. Neki ljudi me znaju kao pesnika, neki kao pevača ili muzičara. Neki ljudi me znaju kao umetnika. Ali koliko ljudi me vidi kao Božijeg izaslanika? Vi ljudi ste me shvatili na taj način, ali samo shodno vašem izboru. Kad vaše želje nisu ispunjene, gori sam od magarca! To je ljudsko viđenje.

Dobro je da učenici misle da je njihov Učitelj Avatar. Što više mišljenje možete da imate o njemu, čak i uz pomoć vaše mašte, više ćete primiti. Čak iako niste imali posebna iskustva, ako možete da zamislite da je vaš Učitelj viši od najvišeg, to vam pomaže. Ne morate da imate praktično iskustvo da biste težili nečem veoma visokom.

Dobijate radost kada možete da spustite Učitelja na vaš nivo, ali ne želite da dobijete radost penjući se do njegovog pravog nivoa. Stičete radost samo kad možete da ga spustite na vaš nivo tako da može da bude jedan od vaših saigrača. Ali ako želite da ga usrećite, otići ćete do njegove visine. Želite da on bude vaš gost, a vi želite da budete domaćin. Zar i on takođe ne želi da vas vidi kao gosta? Ali vi to ne želite. Kažete: „Učitelju, dođi da vidiš šta imam, i budi zadovoljan.“ Ali on takođe želi da kaže: „Ti dođi da vidiš šta ja imam da ti pokažem.“

Svaki put kad ja udovoljim ljudima na njihov sopstveni način, oni o meni misle kao o najboljem, kao o najvišem. Ali, nikad ne pitaju zašto ih ne ispunjavam nekad ili zašto im ne udovoljim na njihov sopstveni način. Kad im ne udovoljavam na njihov sopstveni način, to je zbog toga što je moj cilj da ih dovedem do njihovog krajnjeg odredišta: do Najvišeg, do Svevišnjeg. Oni ne shvataju da imam zadatak. Ali ako im udovoljim na njihov sopstveni način, onda kažu celom svetu da sam to i to. Ako im ne udovoljim, onda nastaje problem! Sumnjaju u mene; izgube svu veru u mene. Jadan ja onda! Moje obećanje Najvišem propada jer učenici žele da idu na njihov sopstveni način. Kažem, „Postoji samo jedan način: Božiji Način.“ Ali njihov osećaj je da postoji mnogo načina, i nastoje da mi pokažu njihov način. Oni stvaraju tako mnogo puteva za mene. Bog je stvorio samo jedan put, ali moji učenici stvaraju mnogo puteva za mene.

U Istočnom Bengalu u vreme Svami Vivekanande, svako je tvrdio da je njegov Učitelj Avatar. Kao da su Avatari rasli poput pečuraka. Svako bi rekao: „Dođi da vidiš mog Gurua. On je Avatar.“

Ovaj svet nije spreman ni za jednog sveca. Među tragaocima ima onih loših, onih dobrih, visokih tragalaca, viših tragalaca, najviših tragalaca. Zatim, kad je spoznaja u pitanju, postoje sveci. Neki ljudi misle da su sveci najniži među onima koji su otišli dalje od tragalaca. Zatim dolaze mudraci, onda proroci, pa jogiji. Posle jogija dolaze Avatari. Posle Avatra dolazi Sam Bog. Stoga vidimo to ovim redosledom: Bog, Avatar, jogi, prorok, mudrac i svetac. Za sada zaboravimo na status tragalaca. Zbog njihovog života-svetosti, sveci su hiljadu koraka više od najboljih tragalaca. Naravno, sveci su takođe tragaoci. Čak je i Avatar tragalac. Sam Bog je tragalac. Ali na ljudski način ako želiš da ih procenjuješ, sveci su hiljadu koraka više od najviših tragalaca.

Pitanje: Možeš li da definišeš šta podrazumevaš pod svecem?

Šri Činmoj: Oni vode svetački život, čist život. On otpočinje sa čistotom. Oni će sve dotaći ili videti sa srcem čistote. Mogu da stupe u brak, mogu da imaju decu, ali uvek postoji neka vrsta svetog osećanja u svemu što rade. Čak i ako dodirnu list, postoji neka vrsta svetog osećanja.

Onda dolaze mudraci. Mudraci su, takoreći, hiljadu koraka iznad svetaca. Mudraci se mole i meditiraju mnogo, više od svetaca. Mudraci mogu da stupe u vrlo, vrlo strog život. Oni žele da steknu moć, ovde, tamo i svuda. A opet, ne žele da se spuste na nivo čovečanstva. Oni kažu: „Dostigni moj nivo. Prvo je tu vaspitač iz vrtića za vas tragaoce. Potom ako završite vrtić, možete doći u osnovnu školu. Spreman sam da podučavam učenike osnovne škole, ne đake u vrtiću.

Zatim dolaze proroci. Proroci imaju viziju – viziju prošlosti, viziju budućnosti. Oni žele da ostanu sasvim u jednom drugom svetu. Proroci ne žele da se spuste čak ni na nivo mudraca. Oni su puni misticizma. Zaljubljeni su u mistični svet. Tamo je sve kao divan sneg. Oni žele da vide prošlost, sadašnjost i budućnost u tom snežnom svetu. Proroci kažu: „Mi vidimo nešto božansko. Ako želite, možete i vi da dođete i vidite. Ali nećemo da vam pokažemo način ili da uradimo nešto da vam pomognemo.“ Nastavnici u osnovnoj školi i vrtiću ponekad žele da imaju učenike. Kažu: „Voleo bih da imam nekoliko đaka.“ Proroci kažu: „Ako dođeš, spreman sam da te učim, ali ne žudim da imam učenike.“

Postoji velika razlika između proroka i jogija. Jogi je milione milja više u poređenju sa prorokom. Njegov cilj je jedino da se poistoveti sa Bogom u svakom, ali baš svakom delu. Jogi se moli i meditira dvadeset četiri časa na dan. Ali jogijev stav nije poput stava svetaca i mudraca. Mudraci bi želeli da steknu okultnu moć i razne druge moći. Proroci ne žele okultnu moć. Oni jedino žele da budu zadovoljni spoznavanjem onoga što se dešava. A onda opet, neki će reći da je samo spoznavanje moć. Znam šta je u sobi. Kako? Na osnovu neke mudrosti, neke intuitivne sposobnosti. Ali jogi se mole i meditiraju samo da ostanu u svesti Boga. Oni žele da budu jedno sa Bogom.

Arđuna je potvrđivao sve što je Šri Krišna rekao. Ako je Šri Krišna rekao da je nešto crno, Arđuna bi se smesta složio. Time što kažem da mom Učitelju, ne ponašam se kao budala. Ja sam kap, i želim da postanem beskrajni okean. Svet će reći da sam budala, nemam pameti. Ali Arđuna je rekao Šri Krišni: „Ako posvećeno osećam da sam kap a ti si okean, onda videći ono što ti vidiš, ulazim u tvoju svest.“ Na taj način, Arđuna je dobio svest Krišne.

Jogi je onaj koji je jedno sa Voljom svog Gospoda Boga. Drugi možda ne mare stalno za Božiju Volju. Ako proroci mogu odavde da vide šta se dešava u Africi, zadovoljni su. A mudraci kažu: „Ako mogu da imam malo okultne moći, biću zadovoljan.“ Sveci jedino kažu: „Ja sam svetac. Ja sve dotaknem sa osećanjem svetosti.“ Ta trojica imaju osećanje odvojenosti, premda su hiljade koraka iznad ostatka čovečanstva. Ali jogi uvek želi da ostane u Božijoj svesti. Tu je on jedno sa Bogom. Ako Bog želi da on uradi nešto, on će to uraditi. On se samo besano i bez daha trudi da postane jedno sa Božijom Voljom.

TOnda dolaze Avatari. Može se reći da je Jogi veoma, veoma veliki talas. Ali kad Avatar dođe, postoji ogroman okean sa hiljade talasa. Kad se tih hiljade ogromnih talasa iz različitih delova sveta stišaju, postanu sam okean. A ko je okean? Sam Bog je okean.

Avatari su beskrajno, beskrajno viši od jogija, jer su potpuno svesni svoje najviše božanstvenosti, svog sjedinjenja sa Bogom. Ali ponekad im Bog kaže: “Nećeš biti u stanju da Me ispoljiš ako ostaneš sve vreme u tvojoj najvišoj svesti. Ako si stalno u bezličnom aspektu, nećeš moći ništa da uradiš za Mene. Moraš da se spustiš na zemlju. Želim da otelotvoriš lični aspekt. Ja ostajem ovde sa Mojim bezličnim aspektom. Ti silaziš kao lični aspekt i postaješ Moj predstavnik. Dajem ti Moju Božanstvenost i Moju Dozvolu da siđeš i uradiš Moj Posao. Ali nekad ću morati da ti stavim veo. Inače nećeš moći da budeš sa čovečanstvom. Čovečanstvo će reći: „Postoji toliki zjapeći jaz između tvog života i našeg života. Ti sve znaš o Bogu. Nemoguće je da mi postanemo kao ti. Milioni inkarnacija će proći.“

Avatari se mole i meditiraju, kao jogiji, ali oni imaju brzinu metka. Njihov pristup Bogu je kao telefonska linija otvorena za pomoć 24 sata dnevno. Bez obzira kad žele da pristupe Bogu, vrata su im uvek otvorena. Imaju slobodan pristup Bogu, i u kontaktu su sa Bogom. Bog radi u i kroz Avatara milione i milijarde stvari koje Sam Bog, u Svom bezličnom aspektu, ne želi da radi. U Svom ličnom aspektu, kao Avatar, Bog mora da uzme ljudsko telo. Imaće bolesti koje čovek ima i svakakvu patnju. Ljudsko telo je po prirodi podložno bolu, patnji i bolesti.

Bog kaže Avataru: “Ti uzmi patnju ljudskih bića. Ja već uzimam tako mnogo od čovečanstva. Spreman sam da uzmem patnju od tebe, ali ne želim da je uzmem direktno od svakog pojedinca. Moja tvorevina je ogromna! Postoje milioni i milijarde ljudi. Ti ćeš direktno brinuti o hiljadama ljudi, i jogi će brinuti o nekima.“ Niže od jogija, nivo koji imaju proroci i drugi je potpuno drugačiji. Jadan Avatar mnogo pati. Ali, dok pati, u isto vreme je iznutra srećan što udovoljava Bogu.

Nažalost, lični aspekt Boga je skoro uvek pogrešno shvaćen od strane čovečanstva. Većina ljudi ne može da prihvati ljudsko biće kao Boga. U snu, čak iako vidiš svoju vlastitu dušu, reći ćeš, „Oh, da li je to moja duša? Mislio sam da će moja duša biti beskrajno lepša!“ Ako Sam Bog stoji ispred tebe, i ako pokušavaš da vidiš Boga tvojom sopstvenom ograničenom sposobnošću, opazićeš da Božiji Nos nije tako lep kao što si mislio da je. Mislio si da će Božije Uši biti malo veće, ili da će Bog imati više kose. Kad nešto procenjuješ svojim umom, nećeš biti zadovoljan. Reći ćeš: „Ne, mislio sam da će On drugačije izgledati.“

Bezlični aspekt Boga ne vidiš. To je najbolje! Ovde pričaš sa mnom, zbijaš šale i radiš razne stvari, dok će neko u Nemačkoj ili Švajcarskoj misliti, „Oh, možda Guru meditira upravo sad. On je u najvišoj svesti.“ Ne videvši me, ti ljudi mogu da razviju više ljubavi i posvećenosti prema bezličnom aspektu Boga. A opet, vrlo je lako imati ljubav, posvećenost i predanost prema ličnom aspektu, ali imati stalnu veru, ljubav, posvećenost i predanost prema bezličnom aspektu veoma je teško.

Kad je u pitanju prihvatanje Avatara, većina ljudskih bića prave ozbiljnu grešku. Imaju ogromne poteškoće da prihvate ljudsko biće kao predstavnika Boga. Kad bi bili mudri, znali bi da mora postojati most da se pređe sa jedne obale okeana neznanja na drugu. Ko je taj most? Ko je vodič na putu? Avatar mora da bude most. On mora da bude vodič. Pošto je preveo ljudska bića preko mosta koji je sam sagradio, i pošto je zauzeo svoje mesto na drugoj obali, tek tada ta ljudska bića kažu: „O moj Bože, on je bio taj!“ Tada upravo osoba koja je sagradila most i poslužila kao vodič staje pred njih kao Sam Bog.