Šri Činmoj odogovara, deo 15

Deo I

Pitanje: Guru,ponekad se čini da nam je potreban mnogo veći trud da bi naši Centri rasli. Od 300 tragalaca, možda će jedan poželeti da dođe na našu stazu. Moramo da nađemo mnogo više tragalaca svakog meseca.

Sa mojim učenicima, sve je postalo teorijski. Niste praktični. Biti praktičan nije držati predavanje o tom i tom predmetu, ili iznajmiti veliku salu ili upaliti sveće ili doneti cveće. Biti praktičan je da učinite da vaša sadana bude živa stvarnost. Morate reći sebi: „Trenutno moj cilj nije ostvarenje Boga. Bog će se pobrinuti za moje ostvarenje Boga. Moj cilj je trenutno da uvedem više prijatelja, više cvetova u vrt srca mog Gurua.“ A opet, cilj ne ostaje utvrđen. Ali za sada, učenici koji stupaju u manifestaciju moraju da osećaju da je njihov cilj da unesu više lepuh, mirisnih cvetova u vrt moga srca.

Možete da mislite, „To će biti urađeno, pošto je Guru govorio.“ „Biće urađeno“ je jedna stvar. Ali „To mora da se uradi upravo sada, danas, sutra“ je nešto drugo. A opet, ako ne uspeš danas, onda kad osvane sutrašnji dan, kaži sebi, „Danas, danas moram da dosegnem svoj cilj. Juče nisam uspeo, ali danas ću uspeti. A čak i ako danas ne uspem, ponovo ću pokušati sutra.“ Svakog dana sebi daj novo obećanje: „Danas moram da uspem. Ali čak i ako ne uspem, sutra ću to uraditi, ili prekosutra.“

Ne razmišljajte o jučerašnjem neuspehu. Ako vam vaši prethodni neuspesi tokom godina padnu na pamet, samo ih odbacite. Ne dozvolite da vam ti neuspesi dođu i blokiraju um. Samo recite sebi da jučerašnji dan više ne postoji. Oni dani kada niste imali uspeha više ne smeju da postoje u vašem srcu.

Pitanje: Kada novi učenik u toku prve godine od kada si ga prihvatio, napusti našu stazu, svi smo skloni da tražimo razlog. Upitamo se, „Da li smo mi uradili nešto pogrešno?“ Koji je za nas najbolji stav kada su u pitanju novi učenici?

Dva puta sam pao na ispitu iz vožnje. Prva dva ispitivača su bili nemogući, ali je treći bio saosećajan u svakom pogledu. Seo sam u auto i nisam pokazao nikakvu nervozu, ali on je odmah rekao: „Ne budite nervozni! I ja sam imao iste teškoće.“ Nisam čak ni počeo da pokazujem nervozu, a on je bio tako samilostan! Kad sam uradio paralelno parkiranje, rekao je: „Ja nisam mogao da uradim bolje. „ Prethodna dva ispitivača naprosto su bili nemogući, a koliko je ovaj čovek imao saosećanja!

Isto tako, naš stav uvek mora da bude ohrabrujući. Po trećem ispitivaču, sve što sam uradio bilo je dobro, veoma dobro. Šezdeset metara odavde jedan drugi auto se polako približavao, i ja sam čekao. Drugi ispitivači bi me grdili. Rekli bi: „Zašto ne ideš napred?“ Ali on je rekao: „Uradio si ispravnu stvar. Isto bih i ja uradio.“ U svakom pogledu me je podsticao. Prethodni ispitivač me je oborio zato što je neko skrenuo kolima ulevo ispred mene kad sam ja imao pravo prvenstva. Rekao je: „Ti si imao pravo prvenstva. Trebalo je da ideš!“ Bio je tako ljut na mene! Da sam otišao, sudario bih se sa čovekom. Ali samo zbog toga što je drugi vozač skrenuo levo, ispitivač me je grdio.

Kad je bilo paralelno parkiranje, prethodni ispitivač je rekao da sam dotakao trotoar. Rekao sam: „Mogu li da vidim gde sam ga dotakao?“ Nije želeo da mi pokaže! Kakav je on bio ispitivač ako nije mogao da mi pokaže kako sam pogrešio? Na polazištu je rekao: „Skrenite ulevo.“ Video sam iza da drugi automobili dolaze, pa ga nisam poslušao. Nisam ga poslušao, i pao sam na ispitu! Ako žele da obore nekoga, oni to mogu. Samo kažu: „Idete sporo, radite to, ne radite ono.“

U jednoj tački ja sam skrenuo levo iz pogrešne trake. Osećao sam se tako jadno, ali ispitivač je rekao: „Vratite se.“ Moj ispit je bio završen. Takvo obeshrabrenje! Samo mi je tražio greške. Čak i ako nije nalazio greške, unervozio bi vas i rekao bi loše stvari. Ali po trećem ispitivaču, sve sam radio na njegovo zadovoljstvo. Stoga, nikada neću zaboraviti njegovo ohrabrenje.

Pitanje: Kad sam došao na aerodrom ovde, pobesneo sam zbog jednog službenika. Zašto se u meni javlja taj bes?

Koji je ispravan stav da zauzmemo kad nas hvališ i kad nas grdiš?

A opet, ako te izgrdim, možda ćeš osećati da to ne zaslužuješ, da ja dobijam zlobno zadovoljstvo time što te nepotrebno prekorevam. To je čas kad treba da kažeš: „Ako mi je stvarno stalo do mog Gurua, zar nemam osećaj da je i njemu stalo do mene? Stvarno mi je stalo do mog Učitelja. Zbog toga sam uradio toliko mnogo dobrih stvari za njega. Ako je meni stalo do njega, zar on nema sposobnost ili voljnost da brine o meni? Tad će doći odgovor: „Da! On takođe ima sposobnost da brine o meni onako kako ja brinem o njemu. Bilo da brine o meni više nego što ja brinem o njemu, ili ja brinem o njemu više nego što on brine o meni, nije važno. Jedino je važna naša obostrana brižnost. On me prekoreva zato što je preuzeo odgovornost za mene.“

Ja neću izaći napolje i izgrditi psa koji laje ili nekoga na ulici koji radi nešto nebožansko ili apsurdno, jer to nije moja odgovornost. Ali ja sam te prisvojio kao svog sopstvenog, a ti si prisvojio mene kao svog sopstvenog. Zato, ako smo obojica prisvojili jedan drugog kao svog sopstvenog, zar onda nije moja dužnost da prema tebi pokazujem brižnost?

Ako osećaš da ne zaslužuješ moju grdnju, samo kaži sebi, „Premda ne zaslužujem ovu grdnju, ipak Guru pokazuje svoju brigu za mene.“ Moraš osećati da je čak i moja nepravedna grdnja zasnovana na mojoj brizi za tebe. Nemam zlobno zadovoljstvo! Kad bih imao zlobno zadovoljstvo dok prekorevam svakog pojedinca, onda bih mogao da izađem na ulicu i počnem da kritikujem i da prigovaram ljudima oko sebe.

Svaki put kada pomisliš da ne zaslužuješ moju grdnju, samo oseti da je u mojoj grdnji prisutna moja brižnost. Moja brižnost se javlja u vidu mog nezadovoljstva. A opet, moja brižnost je ta koja izlazi na površinu da te ceni, da ti se divi i da te obožava kada uradiš nešto dobro, jer znam da ćeš ti, kad te cenim, divim ti se i obožavam te, načiniti najduži korak napred. Ako na isti način možeš da gledaš na moju grdnju, napreduješ najbrže.

Mogu ti na dva načina pomoći da načiniš najbrži napredak: osmehujući ti se, kad je to potrebno, i mršteći se na tebe, kad je potrebno. Kad je dete bolesno, majka drži dete na posebnoj dijeti. Kad dete ojača, majka daje detetu nešto drugo da jede. To je isto dete i ista je majka, ali onda kada je dete bolesno, i ako potreba nalaže, majka daje detetu vrlo lagani, specijalni sadržaj. I ovde takođe, upravo na isti način, kad uradiš nešto pogrešno, dajem ti specijalnu vrstu hrane. Ako jedeš tu hranu, ponovo ćeš ojačati. A kad opet ojačaš, onda opet dobijaš moj blagoslov, moju naklonost i moju brižnost, zato što radiš ispravnu stvar.

Ljudi mogu da održavaju moje nezadovoljstvo danima, mesecima i godinama. A opet, upravo pre nedelju dana ako sam nekome uputio ogromno uvažavanje, divljenje i zahvalnost, to ne računaju. Recimo da si dobio punu kantu nektara zbog tvoje težnje. Jedna kap otrova iz sumnjajućeg uma, uma koji stvara podele, dovoljna je da uništi celu kantu nektara. Moć negativne sile, otrova-sumnje, beskrajno je veća od moći pozitivne sile.

Opet, ako uvek zauzmeš pozitivan stav, ne može da postoji negativna sila. Kada dobiješ grdnju od mene, samo kaži sebi: „Moj Guru sve radi za moje dobro. On je preuzeo punu odgovornost za mene, te je na njemu da odluči šta da se radi. On je preuzeo kao svoju obavezujuću dužnost da me voli. Zato, ako on želi da dokaže da mu je stalo do mene, onda će pokušati da me usavrši. A ako mu je stvarno stalo do toga da me usavrši, on ima svoje sopstvene načine. Ne mora samo da se osmehuje. Nekad može da izrazi nezadovoljstvo, ljutnju i ostale aspekte.“ Potom, kroz nekoliko dana, ako si iskren i ako opet postaneš prijemčiv, reći ćeš: „Oh, ja sam tako srećan! Moj Guru je mogao oštrije da me izgrdi. Sad osećam da je moj prestup bio ozbiljniji nego što sam mislio. Ranije sam mislio da to čak nije bio prestup i da me je on nepotrebno izgrdio. Sad osećam da je moj postupak stvarno bio prestup, i to ozbiljan.“

Nešto drugo želim da ti kažem. Bezbroj puta su učenici uradili pogrešne stvari, ali Svevišnji u meni im je oprostio ili je ignorisao te gotovo neoprostive greške. Neki učenici ne veruju u to. Misliš da si možda za dvadeset ili dvadeset pet godina načinio deset grešaka, i da je bilo godina kad nisi grešio, po tvom sudu. Za sve što radiš, čak i kad radiš nešto pogrešno, odmah nađeš opravdanje. Kažeš da je bilo neizbežno. Kad radiš nešto pogrešno i opravdaš to govoreći da je to bilo neizbežno i da niko ne bi drugačije uradio, onda to po tebi može da se opravda.

Isto tako, praktično svakog dana, ili barem pet ili šest puta nedeljno, skoro svako će opravdati svoje greške. Oni kažu: „Ne bih mogao da uradim drugačije. Niko ne bi mogao da uradi drugačije, tako sam bio uhvaćen. Morao sam to da uradim.“ Svaki put kad načine grešku, oni je opravdaju.“ Ne žele da je isprave, ne žele da je prosvetle. To se nastavlja godinu za godinom, u životu svakog učenika: „Niko ne bi mogao bolje da uradi, zašto onda moraš da me okrivljuješ?“ Ako je to greška, moramo priznati da je greška. Tad je ispravno reći: „Oh ne, napravio sam grešku! Više to neću raditi.“

Ne možemo da načinimo ni jednu grešku u životu ako svakog dana negujemo život poslušnosti. Ako možemo da shvatimo poslušnost kao najvažniju stvar u svom životu, uspećemo. Ljubav, posvećenost, predanost, dobra osobina nikada neće moći da se održi u srcu, u našem životu, ako biljka poslušnosti uvene. Možda ćeš misliti, „Oh, ova neposlušnost je zanemarljiva.“ Ali, današnja zanemarljiva neposlušnost je uvod u najgoru moguću neposlušnost koja će doći. Naša filozofija je ljubav, posvećenost i predanost. Ako želiš da uvećaš svoju ljubav, posvećenost i predanost, ili čak da ih održavaš na našoj stazi, poslušnost je neophodna.

Ti osećaš da mogu da ti oprostim neposlušnost. Da, oprostiću ti, ali ti si već udaljen od moje svesti milione milja. Možeš da obmanjuješ sebe govoreći: „Guru mi je oprostio, i Guru će mi ponovo oprostiti.“ Ali već si se udaljio milionima milja od moje večne brige. Na fizičkom nivou, vitalnom nivou, mentalnom, psihičkom ili duhovnom nivou, u materijalnoj ravni ili u nekoj drugoj ravni, ako nedostaje poslušnost, nećeš moći da uspeš.

Pitanje: Ako pokušavate da vodite preduzeće ili centar, kako možete izbeći da dozvolite da vaša sopstvena svest bude pogođena onim što se dešava?

Nažalost, tebe pogađa zato što učestvuješ u onome što se dešava. Ti kažeš: „On je uradio nešto veoma loše; ona se loše ponašala.“ Ne dozvoli svom umu da prigovara ili da kritikuje druge. Samo oseti da se dogodio incident, a o tom incidentu izveštavaš tvom Guruu. To je tvoj posao. Zatim pusti da se tvoj Guru pobrine za to. Ako osećaš da kao vlasnik ili poslovođa, moraš da uđeš u tuđa nedela ili probleme, to će uticati na tvoju svest.

Tvoj posao je da mi samo pošalješ poruku, a ne da je zadržiš. Kada u svom umu zadržavaš pogrešno delo neke osobe, počinješ da prosuđuješ tu osobu. Prvo zadržavaš, zatim procenjuješ, pa sudiš toj osobi. Ali ako ne dopustiš sebi da zadržavaš taj incident u umu, bezbedan si. Kad vidiš da je neko uradio nešto veoma loše, samo oseti da si dodirnuo mastilo. Šta ćeš onda uraditi? Smesta ćeš otrčati da se opereš. Svaki put kad vidiš tuđu nesavršenost, pre nego što budeš potpuno poistovećen sa situacijom, pre nego što mastilo može da ostavi trag na dlanu tvoje ruke, samo pođi i operi se dajući mi poruku.

Ti si vlasnik i šef. Ali samo zato što si vlasnik i šef, nemoj misliti o sebi kao o sudiji. Postoji neko ko će da uradi taj posao za tebe, a to je tvoj Guru. Kad ne bi imao Gurua, ne bi bilo tog pitanja. Ti bi bio vlasnik, bio bi odgovoran za sve, i otpuštao bi radnike po svojoj volji. Drugi vlasnici restorana i šefovi nemaju pretpostavljenog. Kad postanu vlasnici, ko može da gospodari njima? Oni mogu da otpuste ljude; mogu da rade sve što žele. Ali ti gledaš na nekoga kao na tvog pretpostavljenog, da bi pretpostavljeni doneo odluke za tebe. Tad tvoj problem nestaje. Moraš ubediti sebe da osećaš da si samo još jedan radnik. Druga dva zvanja – „vlasnik i „šef“ – samo zaboravi! Reci sebi: „Ja sam radnik i posmatrač.“ Ako postaneš više od toga, danas ćeš imati glavobolju a sutra ćeš imati infarkt!

Pitanje: Kako najbolje možemo da iskoristimo slobodno vreme?

Ako želiš da se odmoriš, i, ako možeš da spavaš, divno! Ali ako ne možeš da spavaš, ne gledaj televiziju i ne uništavaj nerve. Neću ti reći da nikada ne treba da gledaš televiziju, ali postoji neko oružje razorno, pogubno za nerve koje su ljudska bića stvorila, a televizija stvarno utiče na nerve.

Svaki put kad imaš slobodan sat, a ne koristiš ga kako treba, stvaraš ozbiljne probleme sebi. A opet, ako si inteligentan, ako si mudar, možeš iskoristiti taj sat na produktivan način. Ali ako ga ne koristiš za nešto produktivno, ako baš ništa ne radiš, onda samo sebi stvaraš probleme. Misliš da uživaš u slobodnom satu, ali koliko mnogo neprijateljskih sila puštaš da uđu u tvoj mozak, samo Bog zna! Koliko nižih vitalnih sila, koliko mentalnih sila-halucinacija, koliko destruktivnih sila puštaš u svoj sistem! Srdačno dočekuješ neprijatelje iz različitih mesta da bi te napali i na kraju uništili. Zato, stalno radi nešto, čak i ako to nije na spoljašnjem planu produktivno. Jednostavno razgovaraj o nevažnim stvarima sa prijateljima. Dok pričaš o nevažnim stvarima, ne dozvoljavaš tim pogrešnim silama da uđu u tebe. Ali ukoliko ništa ne radiš, ozbiljni problemi će se pojaviti.

Što više zloupotrebljavaš svoje slobodne sate, manje vere ćeš imati u sebe na božanski način, dok ćeš na nebožanski način osećati da možeš da radiš sve što želiš. Sa jedne strane, osećaćeš da si, s obzirom da ne koristiš svoju sposobnost, beznadežan i beskoristan. Sa druge strane, ti časovi koji nisu iskorišćeni na pravi način unose u tvoj um svakakve misli da možeš da uradiš šta god želiš. Osećaćeš da ti nije potrebna ničija pomoć; nije ti potrebna čak ni Božija pomoć. Ti si samodovoljan. Kažu da je zaludan mozak đavolja rabota. To je tačno! Zato uvek radi nešto! Ne dozvoli sebi da imaš slobodno vreme. Ne bi trebalo da bude slobodnog vremena. Radi nešto!

Ako radiš pri Ujedinjenim nacijama, možda tu nećeš pričati o duhovnim stvarima sa kolegama, ali ti si u struji koja teče. Možda nećeš odmah doći do svog odredišta, ali ti napreduješ. Ali ako nisi sa svojim prijateljima, ili ako ne pričaš o poslu, ako ništa ne radiš, onda si u ustajaloj bari.

Ima toliko mnogo stvari koje možeš da radiš. Možeš da čitaš duhovne knjige. Možeš da pevaš pesme. Svi misle da ova ili ona osoba najbolje peva, gde je onda problem ako pevaš sam? Onda nije problem, jer ti si pevač, ti si slušalac i ti si sudija. Možeš da daš sebi najbolju ocenu, kao što moj brat Mantu radi.

Pitanje: Kada ljudi imaju neproduktivan ili negativan obrazac razmišljanja koji im se vrti u glavi i kojim su zarobljeni godinama, kako mogu da ga se otarase?

Obični ljudi se venčaju i imaju decu. Oni osećaju da će kad se venčaju i dobiju nekoliko dece, biti samodovoljni. Naprotiv, stvaraju više vezanosti u svojim životima zbog toga što njihova deca zavise od njih, a oni zavise od dece. Prosečni ljudi zavise od svoje dece a deca zavise od roditelja. Kad imaju vremena da zavise od Boga? Ali duhovni ljudi, posebno oni koji nisu u braku, imaju tu zlatnu priliku. Oni osećaju da zavise od Boga a Bog zavisi od njih.

Obični ljudi, ljudi koji ne teže, oni koji imaju porodice, nikada ne misle da moraju da zavise od Boga. Jedino će plakati Bogu kad je neko u porodici bolestan. Samci koji su duhovni, koji nemaju taj teret, automatski se mole Bogu ili plaču za Bogom. Njihova veza sa Bogom je dobro učvršćena. Možda u ovom trenutku ne vole Boga, ali u narednom trenutku ponovo vole Boga. Oni moraju da vole Boga. Uvek iznova se vraćaju Bogu. Mogu da se ljute na Boga deset dana, pa će prestati da se mole i da meditiraju. Ali onda, premda ne znaju kako ili zašto, ponovo će početi da se mole i da meditiraju. Da li će ljudi koji ne teže to uraditi? Mesec za mesecom, godinu za godinom ne mare za Boga. Godinama su duhovni ljudi išli pravim putem. Odjednom mogu skrenuti sa glavnog puta, ali nekoliko dana kasnije vraćaju se.

Kada pogrešne sile napadnu neke ljude i oni postanu njihov rob, moraju uvek da osećaju da nisu dovoljni sami sebi. Usled pogrešnih misli osećaju da su samodovoljni: „Ne treba ti niko drugi. Ne treba ti Učitelj. Nisu ti potrebni prijatelji. Sve možeš sam da uradiš.“ Sasvim sami ne možemo živeti na Zemlji. Ako sve mogu sam da uradim, zašto onda izađem da jedem? Zašto odem u prodavnicu da kupim hranu ili neke druge stvari?

Postoji li iko ko u svakom trenutku može da kaže: „Ja ne zavisim ni od koga“? Zar ne zavisim od vode? Da vidim mogu li da živim bez vode. Zar ne zavisim od vazduha? Da vidim mogu li da živim bez vazduha. Bio bih tako glup kad bih rekao, „Ne treba mi niko i ništa!“ Ako mi niko ne treba, onda me samo pusti da držim vrata zatvorena i da vidim šta se dešava.

Toliko mnogo stvari nam je potrebno u životu, ali im ne pridajemo vrednost. A stvari koje su nam najpotrebnije, poput vode i vazduha, najmanje cenimo. Koliko ljudi svesno ceni vodu? Voda je život. Moramo da je pijemo. Ali samo zato što dobijamo vodu ovde, tamo, svugde, osećamo da voda nema vrednost. Osećamo da mleko ima vrednost, mleko je hranljivo, mleko je slatko. Mislimo, „Ako ne pijem vodu, ništa se neće desiti.“ Ali samo neka probamo nekoliko dana i vidimo šta se dešava

Jedino nas poniznost u svakom trenutku spašava. Moja poniznost mi kaže da si mi potreban. A opet, ti moraš imati istu vrstu poniznosti da kažeš da sam ti ja potreban. Treba nam jednaka poniznost. Moja poniznost mi kaže da zavisim od tebe jer ima toliko mnogo stvari koje su mi potrebne od tebe. Tvoja poniznost će reći da je i tebi potrebno prilično mnogo stvari od mene. Onda Bog nastupa. Bog je stvorio tebe i stvorio je mene. Bog ti je dao određene osobine i sposobnosti koje On nije dao meni, i obrnuto. Dakle, ti si mi potreban, i ja sam tebi takođe potreban.

Niko nije dovoljan sebi. Svakog trenutka zavisiš od nečega, samo nisi toga svestan. Osećaš da možeš dobiti što god ti treba ukoliko imaš moć novca. Istina je da možda imate novčanu moć, ali ko ima materijalne stvari koje će vam pružiti radost?Opet, Bog stupa na scenu. Bog je dao tebi sposobnosti koje mi trebaju od tebe, i Bog je dao meni sposobnosti koje su ti potrebne od mene. Ako se moliš Bogu, Bog će te učiniti srećnim tako da ćeš mi ti dati ono što mi je potrebno i učinićeš me srećnim. A ako se ja molim Bogu, Bog će isto učiniti. Daće mi sposobnost da uradim nešto što će me učiniti srećnim, a onda će mi On reći da ti dam ono što imam.

Svaka osoba je božanski instrument. Samo zato što si božanski instrument, moraš osećati da pripadaš jednoj porodici, a tu porodicu vodi viša sila, Bog. A opet, ako se ne koristi sposobnost data od Boga, sutradan Bog oduzima tu sposobnost. Bog ti je podario toliko mnogo sposobnosti. Ako ih ne koristiš, ili ih koristiš na pogrešan način, Davalac ih uzima.

Da li možeš bilo šta da poseduješ stalno? Konačno, to nestane. Da li si isto tako jak kao što si bio kad si imao petnaest godina? U petnaestoj godini, imao si svoj život, svoje ruke, noge. Kako onda nisi mogao da zadržiš na istom nivou to što si imao? Ranije sam u ašramu bio prvak u trčanju, a sada hramljem. Ko mi je dao sposobnost da trčim? Da li sam u Indiji dao sebi sposobnost ? Ne! Sam Bog mi je podario sposobnost, a On ju je i oduzeo. Tu je dokaz da danas On može da daruje, a sutra može da oduzme upravo tu sposobnost.

Gospod Krišna je dao Arđuni sposobnost da radi sve. U bici na Kurukšetri, Arđuna je bio najveći junak. Zatim, kada je Šri Krišna napustio telo, Arđuna je bio veoma nesrećan! Nije mogao da se bori ni sa kim, čak ni sa jednostavnim ljudima. Postao je sasvim plašljiv. Nije mogao da podigne svoje sopstveno oružje, Gandiva, koje je ranije koristio kako bi uništavao svoje neprijatelje.

Isto je sa mnom. Nekad sam bacao kuglu prilično daleko. Samo podići kuglu od 7.2 kg sada je vrlo težak zadatak. Ko mi je podario sposobnost? Da li sam pre četrdeset godina sam sebi dao sposobnost ? Ne, to je bio neko drugi: Bog, moje sopstveno Najviše. Kada to spoznamo, u naš život ulazi poniznost

Moramo osećati da nam je neko dao sve, i da neko može to da oduzme. Osoba koja je to darovala može lako to i da oduzme. On može da kaže: „Sada ti više nije potrebno da to imaš.“ Možemo biti srećni samo ako kažemo Bogu: „Ti si mi dao nešto kada si Ti osetio da mi je potrebno. Sada si Ti opet to uzeo zato što Ti osećaš da to više nije potrebno. Znam da ćeš mi dati neku sposobnost u nekoj drugoj oblasti koja je bolja.“

IU mom slučaju, neke sposobnosti On je dao, a neke je oduzeo. On je zadržao nekoliko sposobnosti u meni. Postao sam umetnik. Postao sam kompozitor, postao sam pesnik, muzičar. Sposobnost da pišem poeziju imao sam u Indiji, i čak i sad On je zadržao tu sposobnost u meni. Ali za nekoliko godina je mogao da kaže: „Meditiraj, meditiraj! Zaboravi na pisanje!“ Isto tako, došao je dan kad je Šri Aurobindo odustao od pisanja, diktiranja i svih drugih aktivnosti samo da bi meditirao.

Jedina stvar koja će nas ispuniti svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde je poslušnost. Ako imate poslušnost prema Bogu ili vašem Učitelju, život je mirna plovidba. Ne postoji ništa što Bog ili duhovni Učitelj ne može postići u i kroz učenika ako je taj učenik poslušan prema Učitelju na svakodnevnoj osnovi. U suprotnom, bez obzira koliko misli da je veliki, njegov život će se završiti na najnesrećniji način. Kad su učenici neposlušni prema svom Učitelju, kažem vam sa svim mojim autoritetom na osnovu mog Bogostvarenja, njihovi životi će završiti na veoma žalostan način. Ako ljudi nisu prihvatili duhovni život, sam Bog zna njihovu sudbinu. Ne znam o ljudima koji nisu na mojoj stazi. Ne znam ništa o njihovoj sudbini i ne želim da znam. Ali što se tiče ljudi koji su na mojoj stazi stvarno znam, jer treba da znam o budućnosti mojih učenika.

A opet, uvek kažem: „Ne mislite na budućnost.“ Kad imate Učitelja, položite vašu prošlost, sadašnjost i budućnost pred Učiteljeva stopala. Vi ste budale ako ne možete da imate potpunu veru u vašeg Učitelja. Ako morate da budete samodovoljni, ako kažete, „Oh, ako ne zaradim novac danas, kako ću sutra uspeti?“ to je ljudski, mentalni pristup. Ako imate veru u svog Učitelja, ako ga volite, ne morate da se brinete za sutra, zato što je on stvorio jučerašnjicu, on je stvorio današnjicu i stvoriće sutrašnjicu. Juče je brinuo o vama. Danas brine o vama. Zar sutra neće brinuti o vama?

Gospod Buda je rekao da samo mislimo na ovaj trenutak. Ne znamo čak ni šta će se dogoditi sledećeg trenutka. Zaboravite na smrt i na život posle smrti. Samo mislite da vam je Bog dao ovaj trenutak da uradite ono što je potrebno. Kad vam Bog da sledeći trenutak, On će ponovo delovati u vama i kroz vam. Kada duhovna osoba razmišlja o budućnosti i pita se, „Oh, šta će se desiti? Šta će se desiti?“ velika je uvreda za dušu.

Pitanje: Da li više primamo od tebe dok smo na odmoru sa tobom ili za vreme proslava?

U mom slučaju, radost ostalih deset meseci ne može da se uporedi sa radošću koju dobijem tokom ova dva meseca za vreme Božića. Ali opet, nesreća tih deset meseci proguta moju dvomesečnu radost. Ona ne traje ni do juna. Kad se vratimo, tad je februar, mart i april, a kada dođe maj, moja radost je nestala! Bankrotirao sam. Do tada je sve nestalo. Radost držim u džepu svog srcu, ali se onda toliko iznesem iz njega da ona nestane.

Na Božićnom putovanju takođe imam odgovornost, ali ona nije toliko teška kao što je u Americi. Tokom preostalog dela godine ima vrlo mnogo pritiska. U svakom trenutku ima mnogo slonova na mojim ramenima. Ovde ne moram da nosim te slonove, jer oni nemaju moć-novca da lete. U vreme Božića ja letim ovde-onde, ali slonovi me čekaju. Potom, kad se vratim, ponovo skaču na moja ramena.

Deo II

Pitanje: Molim te da li bi mogao da objasniš značenje jedne od pesama koju si upravo napisao:

Bog može da uradi sve što On želi.

On čak može da uzdrma Svoj sopstveni Brod

```

Duhovni Učitelji se takođe mnogo trude da uspeju zarad napretka čovečanstva. Zatim, kao Gospod Krišna, kažu: „Ako čovečanstvo ne želi ono što mi imamo da ponudimo, onda treba da budemo podjednako srećni. Kad se potrudimo da uradimo najviše što možemo, naš zadatak je završen. Tad položimo rezultat pred Božija Stopala.“ Na isti način, Bog takođe položi Njegovu sudbinu pred Svoja sopstvenih Stopala.

Sad, Bog ponekad može da zaljulja Svoj sopstveni Brod. Možda će doći vreme kada će On reći čovečanstvu: „Pokušavao sam na sve načine da vam pomognem, ali vi spavate i hrčete. Ne samo to, nego se nekad probudite i u iskušenju ste da skočite sa broda. Zašto morate da se naprežete da bi skočili sa broda? Sada ja potapam brod, pa vi ne morate da se naprežete da skočite.“

Bog uvek zadržava Svoj božanski aspekt i Svoj ljudski aspekt. Pošto je On stvorio čovečanstvo, On zadržava Svoj vlastiti ljudski aspekt. I vrlo često, znamo da se Njegov ljudski aspekt potpuno predao Njegovom božanskom aspektu. On je pred Njegovim sopstvenim Stopalima. Ali opet, nekad Bog dozvoljava da ljudski aspekt radi što god poželi. Tada Bog vidi da Njegov ljudski aspekt pravi milione grešaka. Onda Bog kaže Svom ljudskom aspektu: „Dao sam ti dovoljno slobode. Ako se sad ne budeš vratio u božanski aspekt, preduzeću veoma ozbiljnu akciju.“

Volimo da jedemo slatke stvari, ali nekada takođe uživamo i u gorkim stvarima. Obično kad se upotrebljava reč „gorak“, mi kažemo: „O moj Bože, to je nešto gorko! Ko to želi da pojede?“ Ali opet, postoji mnogo stvari u kojima uživamo a koje su prilično gorke. Ponekad čak isto toliko uživamo u gorkom voću kao i u slatkom. Ali uglavnom jedemo samo ono što nas je um naučio da je slatko i prijatno. Kad se radi o Bogu, On podjednako uživa u dijametralno suprotnom od slatkoće. Njemu se sve dopada, ali radi napretka čovečanstva, On iznosi pozitivan aspekt, koji je čista svetlost.

Da bi čovečanstvo napredovalo, Sam Bog napreduje, jer je On dinamičan. Mada je On zapravo i statičan i dinamičan, On voli Svoj dinamički aspekt beskrajno više nego Svoj statični aspekt. On zna da ako On voli Svoj dinamički aspekt, čovečanstvo će biti inspirisano da načini neki korak napred. Inače, ako je Njemu stalo samo do Njegovog statičnog aspekta, On će poput Gospoda Šive ostati na jednom mestu i uživati u transu. Dok On uživa u Svom transu, čovečanstvo će ga ceniti i diviti mu. Ali čovečanstvo ne može da bude jedno sa Šivinim statičnim transom. Stoga Bog kaže: „Ne, trenutno ne razmišljaj o transu. Prvo pretrči ovu i onu stranu.“ Svami Vivekananda je rekao svojim učenicima: „Vi ste lenji ljudi! Pre ćete ostvariti Boga ako igrate futbal umesto što čitate Bagavad Gitu. Idite da igrate futbal!“ Bili su veoma letargični. Pričali su i pričali o Bogu, ali ništa nisu radili, ništa. Nisu hteli da se pomere ni malo.

Pitanje: Možeš li da govoriš o posedovanju Boga i o tome da Bog poseduje nas?

Nekada su težeći vojnici čovečanstva takođe želeli da ih Bog poseduje. Rekli su Bogu: „Ja posedujem Tebe. Sad Ti takođe poseduješ mene. Ako Ti poseduješ mene, Ti nećeš imati vremena da misliš ni na koga drugog. Moraćeš da misliš na mene.“ Ali sad ljudi kažu: „Ako ja posedujem Tebe, onda Ti nećeš moći nigde da odeš.“ Dakle, čovečanstvo je ne napreduje više, jer čovečanstvo ne teži da poseduje Boga i da bude posedovano od Boga. Ljudi osećaju da ukoliko ih Bog poseduje, neće moći da uživaju u svojoj slobodi.

Pitanje: Guru, u jednoj od tvojih pesama, rekao si da ako ljudi kritikuju svet, Bog će im pokazati da su veoma visok stub nesavršenosti.

Pitanje: Tebe priznaje za života veći broj ljudi – učenici i ceo svet – nego bilo kog drugog Avatara. Niko od ostalih Avatara nije imao više od šačice ljudi koji su ih cenili dok su bili živi.

Hrist je imao dvanaest apostola. Niko ga nije smatrao Avatarom. Smatrali su da je samo neko ko ima više duhovnog znanja od njih. U središtu svog srca nisu osećali dvadeset četiri sata na dan da je Hrist bio Božiji predstavnik. Mislili su da je božanski, da je on beskrajno viši od njih, ali nisu ga shvatili kao neodvojivo jedno sa samim Božijim postojanjem. Ne! Jedan se odrekao njega, a jedan drugi ga je izdao; ljubav ostalih je bila mlaka.

Šri Krišna je imao pet osoba koje su ga prepoznale. Toliko mnogo ljudi je bilo deo bitke na Kurukšetri, ali samo njih pet ga je prepoznalo. Šri Ramakrišna je imao šesnaest učenika, i od tih šesnaest, čak je i Svami Vivekananda u jednom trenutku rekao da je on Avatar, a u sledećem, ako Šri Ramakrišna nije uradio ovo ili ono, rekao je da nije Avatar. Više puta je Šri Ramakrišna rekao Svami Vivekanandi da nešto uradi, a Vivekananda je uradio dijametralno suprotno. Koliko puta je posumnjao u svog Učitelja! Ostali su otišli i oženili se i uradili svakakve stvari, kao i moji učenici.

Vi ljudi ćete mi u jednom trenutku reći , „Ti si Avatar.“ U sledećem, kad se vaše želje ispune, kažete, „Ti nisi samo Avatar, Ti si Sam Bog,“ Ali kad vam želje nisu ispunjene, kažete, „Ti si gori od mene! Nekad si toliko pristrasan. Ni ja nisam toliko pristrastan kao ti.“ Tako nešto se stalno dešava. Dakle vaš Učitelj je Avatar jedino kad ste vi u nasrećnijoj svesti. Onda kažete: „Guru, ti si Avatar.“ Inače govorite, Ni na koji način nisi bolji od mene.“ To je naše ljudsko osećanje.

Kad je u pitanju priznanje sveta, svet me uopšte nije priznao. Samo sam na jedan način priznat: svet me vidi kao zaljubljenika u mir. Neki ljudi me znaju kao pesnika, neki kao pevača ili muzičara. Neki ljudi me znaju kao umetnika. Ali koliko ljudi me vidi kao Božijeg izaslanika? Vi ljudi ste me shvatili na taj način, ali samo shodno vašem izboru. Kad vaše želje nisu ispunjene, gori sam od magarca! To je ljudsko viđenje.

Dobro je da učenici misle da je njihov Učitelj Avatar. Što više mišljenje možete da imate o njemu, čak i uz pomoć vaše mašte, više ćete primiti. Čak iako niste imali posebna iskustva, ako možete da zamislite da je vaš Učitelj viši od najvišeg, to vam pomaže. Ne morate da imate praktično iskustvo da biste težili nečem veoma visokom.

Dobijate radost kada možete da spustite Učitelja na vaš nivo, ali ne želite da dobijete radost penjući se do njegovog pravog nivoa. Stičete radost samo kad možete da ga spustite na vaš nivo tako da može da bude jedan od vaših saigrača. Ali ako želite da ga usrećite, otići ćete do njegove visine. Želite da on bude vaš gost, a vi želite da budete domaćin. Zar i on takođe ne želi da vas vidi kao gosta? Ali vi to ne želite. Kažete: „Učitelju, dođi da vidiš šta imam, i budi zadovoljan.“ Ali on takođe želi da kaže: „Ti dođi da vidiš šta ja imam da ti pokažem.“

Svaki put kad ja udovoljim ljudima na njihov sopstveni način, oni o meni misle kao o najboljem, kao o najvišem. Ali, nikad ne pitaju zašto ih ne ispunjavam nekad ili zašto im ne udovoljim na njihov sopstveni način. Kad im ne udovoljavam na njihov sopstveni način, to je zbog toga što je moj cilj da ih dovedem do njihovog krajnjeg odredišta: do Najvišeg, do Svevišnjeg. Oni ne shvataju da imam zadatak. Ali ako im udovoljim na njihov sopstveni način, onda kažu celom svetu da sam to i to. Ako im ne udovoljim, onda nastaje problem! Sumnjaju u mene; izgube svu veru u mene. Jadan ja onda! Moje obećanje Najvišem propada jer učenici žele da idu na njihov sopstveni način. Kažem, „Postoji samo jedan način: Božiji Način.“ Ali njihov osećaj je da postoji mnogo načina, i nastoje da mi pokažu njihov način. Oni stvaraju tako mnogo puteva za mene. Bog je stvorio samo jedan put, ali moji učenici stvaraju mnogo puteva za mene.

U Istočnom Bengalu u vreme Svami Vivekanande, svako je tvrdio da je njegov Učitelj Avatar. Kao da su Avatari rasli poput pečuraka. Svako bi rekao: „Dođi da vidiš mog Gurua. On je Avatar.“

Pitanje: Možeš li da definišeš šta podrazumevaš pod svecem?

Onda dolaze mudraci. Mudraci su, takoreći, hiljadu koraka iznad svetaca. Mudraci se mole i meditiraju mnogo, više od svetaca. Mudraci mogu da stupe u vrlo, vrlo strog život. Oni žele da steknu moć, ovde, tamo i svuda. A opet, ne žele da se spuste na nivo čovečanstva. Oni kažu: „Dostigni moj nivo. Prvo je tu vaspitač iz vrtića za vas tragaoce. Potom ako završite vrtić, možete doći u osnovnu školu. Spreman sam da podučavam učenike osnovne škole, ne đake u vrtiću.

Zatim dolaze proroci. Proroci imaju viziju – viziju prošlosti, viziju budućnosti. Oni žele da ostanu sasvim u jednom drugom svetu. Proroci ne žele da se spuste čak ni na nivo mudraca. Oni su puni misticizma. Zaljubljeni su u mistični svet. Tamo je sve kao divan sneg. Oni žele da vide prošlost, sadašnjost i budućnost u tom snežnom svetu. Proroci kažu: „Mi vidimo nešto božansko. Ako želite, možete i vi da dođete i vidite. Ali nećemo da vam pokažemo način ili da uradimo nešto da vam pomognemo.“ Nastavnici u osnovnoj školi i vrtiću ponekad žele da imaju učenike. Kažu: „Voleo bih da imam nekoliko đaka.“ Proroci kažu: „Ako dođeš, spreman sam da te učim, ali ne žudim da imam učenike.“

Postoji velika razlika između proroka i jogija. Jogi je milione milja više u poređenju sa prorokom. Njegov cilj je jedino da se poistoveti sa Bogom u svakom, ali baš svakom delu. Jogi se moli i meditira dvadeset četiri časa na dan. Ali jogijev stav nije poput stava svetaca i mudraca. Mudraci bi želeli da steknu okultnu moć i razne druge moći. Proroci ne žele okultnu moć. Oni jedino žele da budu zadovoljni spoznavanjem onoga što se dešava. A onda opet, neki će reći da je samo spoznavanje moć. Znam šta je u sobi. Kako? Na osnovu neke mudrosti, neke intuitivne sposobnosti. Ali jogi se mole i meditiraju samo da ostanu u svesti Boga. Oni žele da budu jedno sa Bogom.

Arđuna je potvrđivao sve što je Šri Krišna rekao. Ako je Šri Krišna rekao da je nešto crno, Arđuna bi se smesta složio. Time što kažem da mom Učitelju, ne ponašam se kao budala. Ja sam kap, i želim da postanem beskrajni okean. Svet će reći da sam budala, nemam pameti. Ali Arđuna je rekao Šri Krišni: „Ako posvećeno osećam da sam kap a ti si okean, onda videći ono što ti vidiš, ulazim u tvoju svest.“ Na taj način, Arđuna je dobio svest Krišne.

Jogi je onaj koji je jedno sa Voljom svog Gospoda Boga. Drugi možda ne mare stalno za Božiju Volju. Ako proroci mogu odavde da vide šta se dešava u Africi, zadovoljni su. A mudraci kažu: „Ako mogu da imam malo okultne moći, biću zadovoljan.“ Sveci jedino kažu: „Ja sam svetac. Ja sve dotaknem sa osećanjem svetosti.“ Ta trojica imaju osećanje odvojenosti, premda su hiljade koraka iznad ostatka čovečanstva. Ali jogi uvek želi da ostane u Božijoj svesti. Tu je on jedno sa Bogom. Ako Bog želi da on uradi nešto, on će to uraditi. On se samo besano i bez daha trudi da postane jedno sa Božijom Voljom.

TOnda dolaze Avatari. Može se reći da je Jogi veoma, veoma veliki talas. Ali kad Avatar dođe, postoji ogroman okean sa hiljade talasa. Kad se tih hiljade ogromnih talasa iz različitih delova sveta stišaju, postanu sam okean. A ko je okean? Sam Bog je okean.

Avatari su beskrajno, beskrajno viši od jogija, jer su potpuno svesni svoje najviše božanstvenosti, svog sjedinjenja sa Bogom. Ali ponekad im Bog kaže: “Nećeš biti u stanju da Me ispoljiš ako ostaneš sve vreme u tvojoj najvišoj svesti. Ako si stalno u bezličnom aspektu, nećeš moći ništa da uradiš za Mene. Moraš da se spustiš na zemlju. Želim da otelotvoriš lični aspekt. Ja ostajem ovde sa Mojim bezličnim aspektom. Ti silaziš kao lični aspekt i postaješ Moj predstavnik. Dajem ti Moju Božanstvenost i Moju Dozvolu da siđeš i uradiš Moj Posao. Ali nekad ću morati da ti stavim veo. Inače nećeš moći da budeš sa čovečanstvom. Čovečanstvo će reći: „Postoji toliki zjapeći jaz između tvog života i našeg života. Ti sve znaš o Bogu. Nemoguće je da mi postanemo kao ti. Milioni inkarnacija će proći.“

Avatari se mole i meditiraju, kao jogiji, ali oni imaju brzinu metka. Njihov pristup Bogu je kao telefonska linija otvorena za pomoć 24 sata dnevno. Bez obzira kad žele da pristupe Bogu, vrata su im uvek otvorena. Imaju slobodan pristup Bogu, i u kontaktu su sa Bogom. Bog radi u i kroz Avatara milione i milijarde stvari koje Sam Bog, u Svom bezličnom aspektu, ne želi da radi. U Svom ličnom aspektu, kao Avatar, Bog mora da uzme ljudsko telo. Imaće bolesti koje čovek ima i svakakvu patnju. Ljudsko telo je po prirodi podložno bolu, patnji i bolesti.

Bog kaže Avataru: “Ti uzmi patnju ljudskih bića. Ja već uzimam tako mnogo od čovečanstva. Spreman sam da uzmem patnju od tebe, ali ne želim da je uzmem direktno od svakog pojedinca. Moja tvorevina je ogromna! Postoje milioni i milijarde ljudi. Ti ćeš direktno brinuti o hiljadama ljudi, i jogi će brinuti o nekima.“ Niže od jogija, nivo koji imaju proroci i drugi je potpuno drugačiji. Jadan Avatar mnogo pati. Ali, dok pati, u isto vreme je iznutra srećan što udovoljava Bogu.

Nažalost, lični aspekt Boga je skoro uvek pogrešno shvaćen od strane čovečanstva. Većina ljudi ne može da prihvati ljudsko biće kao Boga. U snu, čak iako vidiš svoju vlastitu dušu, reći ćeš, „Oh, da li je to moja duša? Mislio sam da će moja duša biti beskrajno lepša!“ Ako Sam Bog stoji ispred tebe, i ako pokušavaš da vidiš Boga tvojom sopstvenom ograničenom sposobnošću, opazićeš da Božiji Nos nije tako lep kao što si mislio da je. Mislio si da će Božije Uši biti malo veće, ili da će Bog imati više kose. Kad nešto procenjuješ svojim umom, nećeš biti zadovoljan. Reći ćeš: „Ne, mislio sam da će On drugačije izgledati.“

Bezlični aspekt Boga ne vidiš. To je najbolje! Ovde pričaš sa mnom, zbijaš šale i radiš razne stvari, dok će neko u Nemačkoj ili Švajcarskoj misliti, „Oh, možda Guru meditira upravo sad. On je u najvišoj svesti.“ Ne videvši me, ti ljudi mogu da razviju više ljubavi i posvećenosti prema bezličnom aspektu Boga. A opet, vrlo je lako imati ljubav, posvećenost i predanost prema ličnom aspektu, ali imati stalnu veru, ljubav, posvećenost i predanost prema bezličnom aspektu veoma je teško.