Deo I

SCA 531-548. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja dece svojih učenika 2. jula 1997. tokom proslave Dana dedova na Tlu težnje u Džamajci u Njujorku.

Pitanje: Kakav oblik ima Bog?

Šri Činmoj: Bog ima bezbroj oblika. Ali, stvari koje su male on više voli od onih koje su velike, veće, najveće. Sićušne od najsićušnijih stvari On najviše voli.

Pitanje: Šta Bog radi u slobodno vreme?

Šri Činmoj: Bog zbija šale sa samim sobom kad ima slobodnog vremena, ako ga uopšte ima!

Pitanje: Mogu li ljudi da vide vile?

Šri Činmoj: Ljudi mogu da vide vile, ali ne svi. Obični ljudi mogu da vide vile u snu. Ako je neko duhovno napredan, lako može da vidi vile kad god hoće, tik pred sobom.

Pitanje: Koji je Božji omiljeni zvuk?

Šri Činmoj: Božji omiljeni zvuk je bezvučan. Istovremeno, bezvučni zvuk je glasniji od najglasnijeg. Božji bezvučni zvuk može biti glasniji od atomske bombe.

Pitanje: Kako mogu da se radujem najviše?

Šri Činmoj: Prosto, tako što ćeš zamisliti dete koje je beskrajno lepše od bilo kog deteta koje si videla na ovom svetu. Ti u sebi imaš dete koje je beskrajno lepše. Samo ga zamisli. Dok ga zamišljaš, neizmerno ćeš se radovati.

Pitanje: Koja Božja deca Ga najviše zasmejavaju?

Šri Činmoj: Ona deca koja su krajnje glupa, i koja pokušavaju da Boga navedu da misli da su ona najpametnija od svih, teraju Boga da umire od smeha.

Pitanje: Guru, da li si imao neke ljubimce kad si bio mali?

Šri Činmoj: Da, imao sam dosta ljubimaca, ali su moji najmiliji ljubimci bili dva majmunčeta, Džadu i Madu. Ovde u Americi sam takođe imao dva majmuna. Dao sam im ista imena, Džadu i Madu, ali oni su sada kod Boga. Moji majmuni iz detinjstva, iako su bili moji ljubimci, bili su veoma, veoma nezgodni prema meni. Stalno su me ujedali. Imam mnogo ožiljaka i belega. Ujedali bi bez ikakvog razloga. Otkrio sam trik kako da izbegnem njihove ujede: oni ne ujedaju mrtvace. Tako, kad bih video Madua ili Džadua kako trče prema meni, odmah bih legao na zemlju i pretvarao se da sam mrtav. Podosta puta sam morao tako da legnem na leđa. Oni bi me onda izbliza pregledali. Ja sam se za to vreme pretvarao da sam mrtav. Oni bi bili zadovoljni i ne bi me ujeli. Tako sam uglavnom uspevao da ih izbegnem, ali i dalje imam veoma, veoma velike belege od nekoliko puta kad su me uhvatili na prepad.

Pitanje: Koja je Bogu omiljena vrsta humora?

Šri Činmoj: Božji omiljeni humor je kad zamisli nešto, a to se ne odigra na način na koji je On želeo. Bog može da učini sve, On je svemoguć, ali On ponekad koristi prirodni tok zbivanja. Potom, ako je rezultat na fizičkom nivou, zemaljskom nivou, potpuno suprotan, On se neizmerno zabavlja.

Pretpostavimo da Bog želi da se nešto dogodi na zemaljskom nivou, a sile neznanja to odlažu ili dovedu do sasvim drugačijeg rezultata. Šta Bog čini? On se smeje i smeje. To je njegov omiljeni humor. On zna da ima svemoguću moć i da lako može da učini šta god hoće. Ali, on je dao veoma ograničenu moć i neznanju i nama. Naravno, neznanje nikad tu svoju ograničenu moć ne koristi na ispravan način, i zbog toga se jedino uvećava moć samog neznanja.

Što se tiče ljudskih bića, mi veoma često primimo ograničenu moć koju nam Bog daje, i budući da smo tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga, u stanju smo da to malo slobode koju nam je On dao upotrebimo na ispravan način. Kad Bog vidi da je koristimo ispravno, On je veoma zadovoljan nama, pa nam ukazuje više poverenja i daje nam više moći.

Pitanje: Zašto sam imao tako mnogo ružnih snova kad sam bio mali?

Šri Činmoj: Možda je tvoj vital želeo da ima takve snove. Mnogo puta naš vital stiče zlobno zadovoljstvo prizivajući pogrešne sile. U ovom slučaju, pogrešne sile znače ružni snovi. S jedne strane, mi smo svesni da ne želimo da imamo ružne snove, ali kad smo nesvesni, mi ponekad prizivamo stvari koje nisu božanske. Siguran sam da si išao u zoološki vrt mnogo, mnogo puta. Tamo mi vidimo tigrove i lavove i svakakve divlje i opasne životinje. Mi ne želimo da nas one ubiju, ali uživamo da im se približimo što je više moguće. Slično tome, mi možemo reći da ne želimo ružne snove. Mi ih ne želimo; nikad ih nismo želeli. Ali, na nekom nivou, mi ih jesmo želeli.

Pitanje: Može li neko da bude duhovno debeo ili mršav?

Šri Činmoj: Apsolutno! Duhovno debeli ljudi su oni koji su se svesno predali Božjoj Volji. A duhovno mršavi ljudi su oni koji nemaju vere ni u sebe ni u Boga. Oni koji su načinili ogroman napredak u davanju ljubavi, posvećenosti i predanosti, plus zahvalnosti, jesu duhovno debeli. Ovde, debeli znači da su zasićeni božanskim osobinama. Ostali, koji nisu razvili dobre osobine da ih ponude, jesu duhovno mršavi.

Pitanje: Ima li Bog omiljeno godišnje doba?

Šri Činmoj: Svako godišnje doba ima poseban kvalitet ili sposobnost. Zato, kad neko godišnje doba nastupi, Bog mu se raduje. A kad nastupi drugo doba, Bog se podjednako raduje i njemu. Recimo da otac ima petoro ili šestoro dece. Kad bilo koje od njih dođe ocu, otac čini da to dete oseća da je ono draže od najdražeg. Dete, takođe, čini da otac oseća da ono najviše voli oca. Na taj način, Bog voli svako godišnje doba. Svako godišnje doba ima nešto da ponudi Bogu, a u isto vreme Bog ima poseban blagosloven osećaj za svako godišnje doba.

Pitanje: Šta mogu da učinim da Boga da najviše usrećim Boga?

Šri Činmoj: Moraš da se moliš Bogu da ti da sposobnost da u svakom trenutku pevaš Božju Pobedu. Čak i ako ti Bog u ovom trenutku nije dao sposobnost da se moliš za Njegovu Pobedu sve vreme, činjenica da si voljan i goriš od želje da se moliš za Božju neprekidnu Pobedu, doneće ti radost. Prema tome, čak i ako ne možeš da se satima moliš ili meditiraš za Božju pobedu, nije važno. Činjenica da goriš od želje da se moliš za Božju Pobedu učiniće Boga krajnje srećnim.

Pitanje: Kako da uvek ostanem nasmešen?

Šri Činmoj: Možeš uvek da ostaneš nasmešen zamislivši najlepši cvet. To može da bude ruža ili bilo koji drugi cvet koji ti se sviđa. Najpre probaj da zamisliš da je cvet tik pred tobom, a ti ga ceniš i diviš mu se. Tad pokušaj da osetiš da baš taj cvet nije ništa drugo nego tvoje sopstveno Ja. Na taj način, bićeš u stanju da ostaneš uvek, uvek srećan i nasmejan.

Zamolio sam te da se uvek smešiš, i najčešće mi se i smešiš. Ali, iako to nisam tražio od tvoje majke, ona se uvek smeši kad me vidi. To je veoma dobro. Kad se iskreno smešiš, istog trenutka sav otrov odlazi iz tebe.

Pitanje: Sa kakvim se igračkama Bog igra?

Šri Činmoj: Njegove omiljene igračke su ljudska bića. A oni koji vole da se igraju s Njim sve vreme, su mu najomiljeniji. Mi se umorimo od igre sa svojim prijateljima, roditeljima ili rođacima. Ali, postoje neki ljudi koji žele da se stalno, besano, neumorno i požrtvovano igraju sa Bogom. Zato su ti ljudi Božje najomiljenije igračke.

Pitanje: Da li bi trebalo da nastojimo da zapamtimo svoje snove?

Šri Činmoj: U našem slučaju, mi sanjamo samo kad čvrsto zaspimo. Što se tiče Boga, On ima Vizije kad je potpuno budan. Naši snovi mogu biti veoma slatki, slađi od najslađeg. A opet, oni mogu biti bolni, bolniji, najbolniji. Mi nemamo predstavu o tome kakve ćemo snove imati. Međutim, sposobnost naših snova je ograničena. Čak i ako imamo najslađi san, recimo, apsolutno najlepši san, on ne traje duže od nekoliko sati ili nekoliko dana. Zatim zaboravljamo sve što smo sanjali. Imamo nejasno sećanje da smo pre dve godine imali san, ali tu je kraj. Na početku, nekoliko dana ili nekoliko sati, dirnuti smo što smo imali tako divan san, ali on ne traje.

U slučaju duhovnog Učitelja ili nekog ko je duhovno napredan, Bog tu osobu blagosilja sposobnošću vidovitosti. Šta on vidi? Prošlost, sadašnjost i budućnost čitavog univerzuma tik pred sobom. Kako on može da vidi čitav univerzum? On je tako prostran, tako ogroman.

Treba da znaš da ova planeta Zemlja nije jedini svet. Ima mnogo, mnogo svetova. Ono što Bog može da učini jeste da sve te svetove donese pravo pred tebe i pokaže ti ih. Isto tako kao što mu je lako da konačno preobrazi u Beskonačno, veoma mu je lako da preobrazi Beskonačno u konačno. U ovom trenutku On ti može pokazati čitav okean unutar jedne kapi. A opet, ako to želi, On može preobraziti kap u sam okean. Zato, On lako može pred nas staviti prostranstvo univerzuma kad razvijemo univerzalnu viziju ili transcendentalnu moć vidovitosti, ili može to isto prostranstvo preobraziti u nešto što je manje od najmanjeg. Mi svoje iskustvo nazivamo san zato što nismo svesni onoga što se događa oko nas. Ali, za Boga je to Njegova Vizija. Ja koristim reč „Vizija“, zato što je On, dok ima Viziju, potpuno budan.

Ja uvek kažem da je današnji san sutrašnja stvarnost. Ako sanjaš lep san, moli Boga da ga On ispolji u stvarnosti. A ako sanjaš ružan san, moli se Bogu da ga poništi što je pre moguće, tako da ti ne naškodi.

Pitanje: Da li Bog živi na nebu?

Šri Činmoj: Bog živi svuda. On ne živi samo na nebu, na planetama, na Suncu i Mesecu, već svuda. Ali, ako pitaš koje mesto On više voli – prostranstvo neba ili nesebičnost srca – onda ti moram reći da On više voli nesebičnost srca nego prostranstvo neba. Obično, kad je nešto prostrano kao nebo, mi to poistovećujemo sa Bogom. Mi mislimo da On prebiva samo u ogromnom prostranstvu. Ali, Bog je sveprisutan i svemoguć. On može biti sam Beskraj, a opet, On se lako može pretvoriti u nešto konačno. Boga možemo naći unutar atoma isto kao i na prostranom nebu. Božje omiljeno prebivalište je u našem srcu težnje. Srce koje teži moli se i meditira za Božju Pobedu, dok se prostranstvo neba možda uopšte ne moli Bogu. Ima mnogo, mnogo planeta, ali te se planete ne mole za Božju pobedu onako kao što to čini srce koje teži.

Pitanje: Ko je Božji najbolji prijatelj?

Šri Činmoj: Tragalac koji je svoju predanost učinio potpunom, bezuslovnom, neumornom i beskrajnom, prirodno je Božji najbolji prijatelj. A opet, postoji nešto drugo što uvek ostaje Božji najbolji prijatelj, a to je Božji unutrašnji Spokoj. Ništa na Zemlji ne može poremetiti Božji unutrašnji Spokoj. Zato su Božji unutrašnji Spokoj i Bog večni prijatelji i besmrtni prijatelji.

Pitanje: Ko je najbolji prijatelj Majke Kali?

Šri Činmoj: Najbolji prijatelj Majke Kali je Gospod Šiva, njen suprug, njen božanski partner. On je apsolutno njen najbolji prijatelj. A opet, neke duše najviše visine koje su uzele ljudsku inkarnaciju i molile se i molile i postale nerazdvojno jedno sa Majkom Kali, kao Šri Ramakrišna, postali su njeni najbolji prijatelji. Oni neprestano misle na Majku Kali, mole se Majci Kali i meditiraju na Majku Kali. Te uzvišene duše, koje su postale duhovni Učitelji, razvile su stalno jedinstvo, nerazdvojno jedinstvo sa Majkom Kali. Zbog toga, su oni nesumnjivo njeni najbolji prijatelji. Sa jedne strane, oni su kao roditelji i deca. Sa druge strane, oni su najbolji prijatelji. Najbolji prijatelji su oni koji se uzdaju jedno u drugo, koji su spremni da daju sebe jedno drugom. I tako, Gospod Šiva je najbolji prijatelj Majke Kali. A opet, duhovni Učitelji koji su uzeli ljudsku inkarnaciju, kao Šri Ramakrišna, Ramprasad i tako dalje, postali su njena omiljena deca i najbolji prijatelji.

Na Dan dedova²

Dan dedova je za mene slađi od najslađeg. Deda nikad, nikad, nikad neće ništa očekivati od svojih unučića. On će samo davati i davati i davati. Unučići koji očekuju i stalno nešto traže od dede i babe biće njihova najslađa i najdraža deca. Oni koji očekuju i traže osećaju da je njihov deda jedina osoba koja će izaći u susret njihovim slatkim očekivanjima i zahtevima. To je apsolutna istina! Dede i babe imaju srce šire od najšireg za svoje unučiće. Kad se radi o unučićima, takve stvari kao što je um kod njih nema. Oni su sama srca. Zato čitav svet treba da bude sačinjen od ljubavi unučića i naklonosti deda i baba. Tada ovaj svet može biti slađi od najslađeg i lep, lepši, najlepši.

Svakom svom duhovnom unučetu želim da ponudim svoju beskrajnu naklonost, beskrajnu ljubav i beskrajni ponos i ponos i zahvalnost i zahvalnost.

Sada bih želeo da ispričam nekoliko priča o svom dedi i babi. Otac mog oca zvao se Ramačandra Goš. Njegov pretpostavljeni je bio jedan Englez. Desilo se da je taj čovek bio upleten u neki sudski proces i od mog dede je zatražio da kaže laž u njegovu odbranu. Moj deda se nije složio; nije želeo da laže. Zbog toga, bio je degradiran. Potom, drugom prilikom, isti taj engleski gazda je od njega opet zatražio da slaže u njegovu odbranu. I moj deda opet nije poslušao. Tog puta je dobio otkaz. Tada je otišao iz sela, ne ponevši ništa. Rekao je: „Neću da lažem da bih pomogao tom gazdi. Najbolje je da se preselim u drugo selo“.

Mogu takođe da kažem nešto o mojoj baki, majci mog oca. Kad sam se rodio, našu kuću u gradu je zahvatila vatra. Zato je njeno trenutno predviđanje bilo da će ovaj momak uništiti celu porodicu. Moja majka joj se usprotivila. Ona je rekla da ću porodici doneti ime i slavu.

Moja druga baba izjavila je da ću biti službenik. U našim indijskim selima, biti službenik je znak znanja. To znači da ste išli u školu. Biti službenik je nešto veoma posebno, veoma veliko. Službenik je onaj ko ima posla sa papirima, i u tom smislu moja baka je bila apsolutno u pravu. U svojoj trideset drugoj godini postao sam mlađi službenik ovde u Americi, na tri godine. A sada, svakog dana, imam posla sa papirom. Tako se njeno predskazanje o meni obistinilo.

Oca svoje majke nikad nisam video – čak ni na slici. Ali, postoji fotografija majke moje majke. Moja majka je takođe na toj slici. Snimljena je pre nego što sam se rodio. Blagoslovio sam dušu te bake bar deset puta dok sam gledao njenu sliku ovde u Njujorku. Osećam veliku samilost prema majci moje majke. Zato sam blagoslovio njenu dušu kad se vratila u ovaj svet. Ona nije više u svetu duša.

Deo II

On shyness³

Kad vidimo dete koje je krajnje stidljivo, mi osećamo da je to dete veoma slatko. Na nesreću, iz duhovne perspektive, stidljivost uopšte nije dobra osobina. Kad izražavate stidljivost, vi se spolja pretvarate da ste ono što niste, a iznutra se trudite da privučete pažnju i naklonost celog sveta. Stidljivost je samo lukav način da se nešto postigne. Umesto da nešto prirodno i normalno damo svetu, trudimo se da privučemo pažnju postajući nenormalni.

Neke stvari umiru same u sebi; one ne stvaraju druga osećanja. Ali, stidljivost nije takva. Stidljivost se ne završava u stidljivosti. Od stidljivosti dolazi zlovolja, a posle zlovolje dolazi neka vrsta rušilačkih osobina. Ja snažno osećam da što više ohrabrujemo decu da budu stidljiva, to sporiji postaje njihov napredak. Stidljivost je nešto što se mora prevazići ako hoćemo da dete bude spontano, slobodno i prirodno i ako hoćemo da ga svi vole. Ovo moje mišljenje zasnovano je na mojim ličnim zapažanjima dok sam radio sa svojim učenicima širom sveta.

Deo III

SCA 551-557. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja 7. juna 1997. u restorana Annam Brahma u Kvinsu u Njujorku.

Pitanje: Kako možemo mi, kao učenici, da ti verujemo više tako da možemo da ti predamo svoje neznanje?

Šri Činmoj: Vi trenutno mislite da ćete biti u stanju da mi date više svog neznanja ako uvećate svoje poverenje u mene. Ali, želim da kažem da poverenje nije u umu. Poverenje je u srcu. Kad majka veruje svom detetu, čak i ako dete sve razbija, sve radi naopako, ona će imati veru u svoje dete. Ona će reći: „Ne radi on to. Neka druga sila to radi. On će biti sasvim u redu kroz nekoliko godina“.

Važna stvar je da ne koristimo um. Vi kažete da ćete, ako imate više poverenja, imati više ljubavi, posvećenosti i predanosti. Ja kažem, postupite obrnuto. Ako imate više ljubavi, posvećenosti i predanosti, imaćete više poverenja. Ako stojite na ivici bazena i vidite da je voda topla, poželećete da skočite u vodu. U suprotnom, ostaćete napolju. Ali, ako volite vodu kao takvu, bez obzira da li je topla ili mlaka, jednostavno ćete skočiti u vodu. Reći ćete: „Ko mari da li je hladna ili topla?“

Slično tome, u duhovnom životu, ako neko želi da napreduje, ako želi da ima više vere, to neće postići posmatrajući ili prosuđujući Učitelja – ako učini ovo, ako kaže ono – onda ću imati veru u njega. Ne. Samo zato što plivač voli vodu, on skače u bazen. Na potpuno isti način, ako volite Učitelja, nećete brinuti o tome šta on kaže ili šta čini. Samo ćete uspostaviti jedinstvo sa njim. Kad uđemo u vodu sa jedinstvom, istog trenutka počinjemo da plivamo u njoj. Ako volite Učitelja, njegov put i njegovu duhovnost, nećete reći: „Ako učini ovo, imaću više poverenja. Ako učini nešto drugo, imaću manje poverenja. Povećavaću ga i smanjivati u skladu sa tim šta on govori i šta čini“. Vera nije stvar povećavanja i smanjivanja. To je samo prosuđivanje našeg glupog uma. Morate da koristite srce.

Kad uđemo u vrt, mi ne gledamo da vidimo da li je svaka cvetna latica podjednako razvijena ili je neka deformisana. Mi ulazimo u vrt i istog trenutka prigrlimo lepotu i miris tog vrta. Tad naš um, vital i telo postaju čisti, razdragani i radosni. Ali, ako uđemo u vrt i počnemo da gledamo koji je cvet najlepši, onda nećemo biti tako radosni. Ako je jedan cvet lepši, provešćemo pet minuta gledajući u njega. Potom ćemo otići do drugog cveta i reći: „O, Bože, prevario sam se, ovaj cvet je lepši. Hajde da ovde ostanem deset minuta“. U međuvremenu, vreme vam je isteklo! Morate da idete kući. Imate važnija posla.

Kad jednom uđete u vrt, istog trenutka teba da pokušate da vidite lepotu i osetite miris vrta. Na isti način, kad jednom odaberete Učitelja i stazu, nemojte da govorite: „Ako mi staza da ovo, onda ću joj verovati. Ako Učitelj kaže ono, onda ću imati više vere u njega“. Ne, odmah skočite u more Učiteljeve samilosti ili naklonosti ili ljubavi. Morate da kažete: „Ako ne osećam Učiteljevu samilost ili nežnost ili ljubav, ne marim. Došao sam da mu dam ono što imam i ono što jesam. Znam da će mi on dati sve u času koji sam odabere“.

Uvek morate da razvijate stav bezuslovnog jedinstva. Sve dok postavljamo uslove u svojoj ljubavi i u svojoj veri, bićemo razočarani. Naši uslovi će naše živote učiniti jadnim. Počinjemo rečima: „Ako mi on da 50 centi, ja ću njemu dati 50 centi“. Zatim kažemo: „Ako mi on da 90 posto, učiniću nešto za njega“. Na kraju, naše očekivanje zahteva: „On mora da mi da 99 posto da bi me usrećio“. Najpre smo počeli sa 50:50. Potom dolazi pohlepa, i mi zahtevamo 60:40, ili 70:30. Na kraju kažemo: „Ako on ispuni moje želje 99 od 100 puta, onda je on moj Učitelj“.

Ali, zašto bismo započinjali sa uslovima? Drugi način je da idemo do korena. Možemo da kažemo: „Čak i ako mi on ne da ništa, želim da mu dam sto posto. Ako mi on ne da ništa zauzvrat, Bog je tu iznad njega da mu razbije glavu. Ali, to nije moj posao. Moj posao je da se predam njemu. Tad on mora da položi račun o svom ponašanju Nekom drugom, ko je njegov pretpostavljeni“. Možete to posmatrati u tom svetlu, da će Svevišnji biti nezadovoljan Učiteljem ako on ne učini pravu stvar. A opet, ako ste pravi učenik, reći ćete: „Koga je briga da li će Svevišnji biti nezadovoljan njime ili ne? Pošto ja sledim njegov put, moram da slepo sledim njegovu filozofiju“. U mom slučaju, moja filozofija je ljubav, posvećenost i predanost. Ako sledite put ljubavi, posvećenosti i predanosti, zar će nedostatak poverenja vašeg uma biti u stanju da se bori protiv ljubavi vašeg srca prema meni i mom putu?

Pitanje: Ja nisam siguran da molitva ima nekog smisla. Ako je naš cilj da se predamo – kao što je Hrist rekao: „Neka bude Volja Tvoja“ – zašto bismo od Boga tražili da bilo šta učini?

Šri Činmoj: Zar je zločin tražiti dobre stvari, a ne loše stvari? Možeš da se moliš Bogu: „Učini me najboljim učenikom mog Gurua“. Ja ne mislim da ćeš ti tražiti od Boga da ti da deset automobila! Uvek moramo da dobro odaberemo. Moliti se za dobre stvari uopšte nije loše: „Bože, daj mi mir, daj mi radost, daj mi ljubav“. Potom ćemo reći: „Bože, od Tebe zavisi da li ćeš mi te stvari dati danas ili sutra, za deset dana ili za dvadeset godina“. Bog će biti srećan što od Njega tražimo mir. Potom će doći dan kad ćemo imati mir, ljubav i svetlost u veoma velikoj meri. U tom trenutku, mi ćemo početi da govorimo Bogu: „Daj mi šta god Ti želiš da mi daš. Učini šta god Ti želiš da učiniš sa mojim životom“.

Moraš da budeš aktivan i dinamičan iznutra isto kao i spolja. Kad jednom dobiješ nešto svetlosti od Boga, možeš da kažeš: „Neka bude Tvoja Volja“. Kad jednom svoju predaju učiniš potpunom, ne moraš da govoriš: „Daj mi ovo, daj mi ono“. Ali, da bi svoju predaju učinio potpunom, najpre treba da se moliš Bogu i meditiraš da Boga. Samo pomoću svoje molitve i meditacije bićeš u stanju da postaneš jedno sa Božjom Voljom. Ako se ne moliš i ne meditiraš, bićeš jednostavno lenj. Valjaćeš se u zadovoljstvima lenjosti i reći: „O, Bog će sve učiniti za mene“. Zašto bi Bog bilo šta učinio za lenje tragaoce? Zato, moraš da izabereš želiš li svetlost ili tamu. Mi smo već u tami, ali ako ne stremimo svetlosti, onda ćemo ostati u tami.

Hrist je rekao: „Neka bude Volja Tvoja“. Ali, pre nego što je izgovorio ovu besmrtnu rečenicu, on se molio, meditirao, učinio je sve. Tada je rekao: „Sad sve zavisi od Tebe“. U suprotnom, kakva je razlika između tragalaca za Bogom i ljudi na ulici? Ako predaja znači da ne činimo ništa govoreći: „Neka bude Tvoja Volja“, onda su se ulične skitnice koje piju i puše već predali! Treba li Bogu takva predaja? Ne! Uvek moramo da se molimo za dobre stvari: „Molim te, Bože, daj mi mir, daj mi svetlost, daj mi radost, daj mi božansku ljubav“. Tada ćemo čekati na Božji Čas, kada će On ispuniti naše snežnobele molitve.

Uvek se moli i meditiraj. Molitva je mnogo lakša nego meditacija. A opet, dok se moliš da ti Bog da nešto dobro, tvoj um možda neće biti tu, ili tvoje srce neće biti tu. Možda ćeš se moliti kao papagaj. Ali, ako meditiraš, moraš da budeš ozbiljan. Tada nećeš dozvoliti da dođe nikakva misao. Sve mora da bude tiho i mirno. Inače, kakva bi to bila meditacija? Meditacija je mnogo teža od molitve, ali molitva je potrebna.

Teškoća sa molitvom je u tome što se, ako ne postigneš rezultat, možeš razočarati i početi da se duriš. Ali, kad meditiraš i kad učiniš svoj um mirnim i tihim, onda stičeš ogroman mir. Tada ne moraš da brineš o tome šta očekuješ od svoje meditacije. Kad svoj um učiniš tihim i mirnim, iako možda nisi postigao stvar koju želiš, sama činjenica da si svoj um učinio tihim i mirnim daje ti ogromnu radost i mir. To je trenutna unutrašnja dobrobit.

Mi možemo da se molimo dva dana ili dva meseca ili deset godina za nešto, ali ako naša molitva ne bude uslišena, možemo se razočarati ili nam se može smučiti. Možda ćemo pomisliti da Bog ne sluša naše molitve. Mi moramo da znamo da nas ponekad Bog proverava kad se molimo za nešto. Ako se molimo Bogu: „Bože, molim te, ukloni moj bol u kolenu“, Bog nas proverava da vidi da li Ga zaista volimo ili ne. Tad Bog može da uveća naš bol da bi video koliko Ga duboko volimo. Ako zaista volimo Boga, mi nećemo reći: „Bože, kako to da si tako okrutan prema meni?“ Umesto toga ćemo reći: „O, Bože, ja sam Ti se molio da umanjiš moj bol, a Ti si ga uvećao. To je Tvoja stvar. Molio sam se za pravu stvar, da umanjiš moj bol, ali ako od mene želiš da dokažem da Te zaista volim, onda ga uvećaj, uvećaj ga koliko god hoćeš“.

Pitanje: Ako se molimo za nešto za šta treba da se molimo, koji je najefikasniji način da se molimo?

Šri Činmoj: Ako hoćete da pstignete nešto, vaša molitva mora da bude veoma, veoma intenzivna i veoma, veoma moćna. Ja sad lagano dodirujem svoju ruku, ali ako je zgrabim, mogu da osetim koliko snage tu imam. Zato, kad se molite, u svojoj molitvi morate da budete veoma, veoma intenzivni. Tada treba da osetite da se ono za šta se molite događa ili je već učinjeno. Spolja to nije učinjeno, istina je. Morate da zamislite da stvar za koju molite ne samo što će se dogoditi, već je neizbežno da se dogodi. Mnogo puta kad se molite za nešto – „Bože, daj mi ovo“, ili „Bože, učini to za mene“ – to je sve u umu. Morate da osetite da je molitva ušla u vas, i da će, ako ne dobijete to za šta se molite, voz života otići. Voz prolazi, i ako niste iskreni, nećete biti u stanju da uđete u voz. Intenzitet je potreban, plus gorljivost.

Molitva će biti efikasnija ako se molite redovno. Tačnost je od vrhunskog značaja u životu molitve i životu meditacije. Ako se molite i meditirate, vi ste beskrajno bolji od onih koji to ne čine, ali, ako želite da budete izvrstan tragalac ili učenik, ne zanemarujte tačnost. Jednog dana možda meditirate tačno u šest, jednog dana u sedam, jednog dana u osam. To nije ispravan način. Morate da budete mudri. Morate da osetite da je tu Neko ko posmatra. Niko neće ostati neograničeno dugo i čekati da učinimo nešto dobro. Ako želite da učinite nešto dobro, onda to učinite na vreme. Postoje mnoge stvari u kojima ne morate da budete tačni, jer ne možete biti tačni u svemu. Ali, morate da budete tačni kad se radi o molitvi i meditaciji. Božja je stvar da li nas On posmatra ili ne. Ali, pošto je Bog sveznajući i sveprisutan, On sigurno posmatra.

Pomoću molitve nesumnjivo možemo da ostvarimo Boga. Ali, ako znate dobro da meditirate, onda imate ogromno poverenje u svoje konačno Bogoostvarenje – ne preterano poverenje, već pravo poverenje da ćete biti u stanju da udovoljite Bogu na Božji sopstveni Način. Kad ste samo u svetu molitve, to je veoma rizično. Vi se sve vreme molite da nešto bude učinjeno. Mentalno ćete utvrditi datum – to može biti sutra ili kroz deset dana. Tada, kad prođe godinu dana, vi mislite da sa vašom molitvom nešto nije u redu. Ali, ako dobro meditirate, uvek ste sigurni. Ako dobro meditirate, vi osećate: „Bog ne mora da dođe. Ja moram da odem k Njemu, pošto sam gladan“. I tako, aspekt molitve je da dovede Boga da vas nahrani, a aspekt meditacije je da odete Bogu.

Te unutrašnje stvari, posebno molitva, možemo da činimo bilo kad. Možete da se molite dok hodate. Dok ste u kancelariji, ako ne radite dva ili tri minuta, ko će vas uhvatiti? Ko će znati šta radite? Kad se radi o spoljašnjim stvarima – morate da napišete nešto, učinite nešto, kažete nešto – ljudi mogu da kažu da ne radite svoj posao. Ali, meditacija i molitva su unutrašnje aktivnosti. Možete obmanuti ceo svet. Drugi vide da hodate ili sedite za svojim stolom, ali vi ste u dubokoj meditaciji. Zato ste tu u prednosti. Kad je nešto unutrašnje, niko ne može da vidi šta radite.

Da se vratim na tvoje pitanje. Da biste dobili rezultate od svoje molitve, morate da budete veoma strogi prema sebi. Razvijte revnost, revnost, revnost. Spremnost je tu, ali spremnost mora da se pretvori u revnost i tačnost. To mora da postane kao ishrana. Svakog dana mi redovno uzimamo svoju spoljašnju hranu. Kad se radi o unutrašnjoj hrani, moramo da budemo ne samo redovni, već i tačni. Najveći broj mojih učenika, ako ne i svi, ne veruju u tačnost. Zato rezultati ostaju na gornjem spratu. Najukusniji mango ostaje na drvetu. Božja milost, koja je vetar, ne pomaže da se mango spusti.

Pitanje: Ako imamo dužnost koju nam je Bog odredio, a um se odupire, kako da prevaziđemo otpor uma?

Šri Činmoj: Tvoju dužnost određenu od Boga tvoje srce je uvek spremno da ispuni, ali se um opire. Zato, možeš da pitaš svoj vital, možeš da pitaš svoje telo da li će ti pomoći. Zamoli svoje srce da govori s njima u tvoje ime. Ako oni kažu da će ti pomoći, onda imaš troje na svojoj strani. Onda kažite umu: „Baš me briga da li si sa mnom ili ne. Nas ima četiri. Ne moramo da čekamo na tebe“.

Ako tvoje srce može da dobije pomoć od vitala i tela, onda ćeš sigurno uspeti. Srce takođe može da ode svom nadređenom, duši. Ako su duša, srce, vital i telo na istoj strani, šta um može da učini? Ako su četiri na jednoj strani, ili um možeš da odbaciš negde, ili ćeš biti u stanju da lako povučeš um. Ako um ne želi da dođe, samo reci umu: „Ostani gde si“. Mnogo, mnogo puta srce ne uspeva sa umom. Ako um ne želi da se preda, tada nam nije potreban um da bismo postigli cilj. Duša, srce, vital i telo su više nego dovoljni.

Pitanje: Šta je potrebno da se postane savršen učenik?

Šri Činmoj: Da se postane savršen učenik, potrebna je samo jedna stvar, a to je bezuslovna predanost. U ovom trenutku, ti ne znaš šta je Božja Volja. Ti ćeš se moliti za sebe, svoju ćerku, svog sina, svog muža. To je apsolutno prava stvar. Moraš da se moliš i moliš i moliš. Tada će doći dan kad ćeš iznutra dobiti poruku da si se dovoljno molila za članove svoje porodice. Bog će reći: „Dosta, dosta. Dosta si se molila. Sad ću se Ja pobrinuti o njima na Moj sopstveni Način“. Tada, moraš da imaš veru da će se On pobrinuti o njima, čak i ako tvoj um govori: „O, Bog se brine o njima na Svoj sopstveni Način? Sve ide sa zla nagore“. Ali, dok ne dobiješ tu poruku, moraš da se moliš i meditiraš najiskrenije.

A opet, može se dogoditi da dok se najiskrenije, najposvećenije moliš i meditiraš, Bog ispuni tvoje molitve. Ali, nemoj da misliš: „Samo zato što se iskreno molim, Bog to mora da učini“. Bog to konačno mora da učini, ali Bog ima Svoje sopstveno vreme. Naše vreme nije Božje vreme.

Mnogo puta se dešava da krivimo sebe kad naše molitve ne daju rezultat, što znači da indirektno krivimo Boga. Ili kažemo da nam Bog nije dao sposobnost da budemo iskreniji ili požrtvovaniji, ili kažemo: „Kako sam iskren bio, kako sam duševan bio! Kako to da moja molitva nije uslišena?“ Ali, zašto bi naše vreme i Božji čas bili isti? On može da ima Svoje sopstveno vreme. On je Vrhovni Gazda.

Recimo da je tvoj šef tražio da dođeš u osam da bi ti dao neki posao. Potom, kad odeš tamo, on čita novine i ne obraća nikakvu pažnju na tebe. Ti dolaziš u vreme u koje ti je rekao da dođeš, ali on nije spreman za tebe. Kad je taj šef Bog, On će biti veoma zadovoljan što si došao na vreme, ali Njegova je stvar da li će ti dati posao tačno u osam ili mnogo kasnije. On ima u glavi određen čas, što znači kad god On hoće. Ti ćeš čekati pred vratima sve dok ti On ne kaže nešto. To je Njegov odabrani Čas.

Zato nastavi da se moliš i meditiraš. Ili će vremenom tvoje molitve biti uslišene, ili ćeš dobiti unutrašnju poruku. Molim te, moli se za sebe, svoju ćerku, svog muža i svog sina. Oni su takođe prihvatili duhovni život, tako da smanjuju tvoj teret.

Dok ne postanemo bezuslovno predani u svakom trenutku, ne možemo da zadovoljimo Boga. To moramo da uradimo srećno, veselo, duševno i samodajući. U suprotnom, naša predanost nije predanost. To je predanost uličnog prosjaka. Ako želiš da postaneš savršeni učenik u svakom trenutku, moraš da postaneš bezuslovna. Možeš da obavljaš đapu ponavljajući sebi: „Želim da postanem bezuslovno predan učenik“. Tada ćeš automatski postati savršen učenik.

Pitanje: Kako to da, kada osećamo da duhovno napredujemo, mogu doći neprijateljske sile?

Šri Činmoj: Kad neprijateljske sile vide da postaješ sve jači i jači, onda ti one zadaju poslednji ugriz. One vide da izlaziš izvan njihovog domašaja. Kad vide da krećeš na mnogo višu visinu, onda te one poslednji put silovito napadnu. One su vladale određenom oblašću dugo vremena, a ti si bio u njihovom domenu. Zato, kad vide da odlaziš izvan tih granica, prirodno je da će da te napadnu. Ti udovoljavaš Bogu pokušavajući da odeš van toga. One kažu: „Kuda si pošao? Bio si naš podanik toliko dugo vremena. Kako se usuđuješ da odeš?“

A opet, Bog posmatra da vidi da li iskreno želiš da izađeš iz zatvora uma. Ako Bog vidi da iskreno želiš da pobegneš iz zatvora uma, onda Bog otvara tajna vrata za tebe. Ti prolaziš kroz vrata, i onda si na čistini, slobodan od tih neprijateljskih napada.

Pitanje: Nekoliko puta, pošto bih istrčao trku, ili završio naporan trkački trening, imao sam određeni poseban osećaj o planetama i zvezdama. Rekao sam sebi da ja to samo zamišljam. Ali potom si ti 1980. godine napisao pesmu „Trčim ceo dan“, za 24-časovnu trku. U toj pesmi si pomenuo Sunce, Mesec, zvezde i planete. Zato sam se pitao, kad uradimo fizički nešto dobro, kad damo sve od sebe, da li naša duša dobija blagoslov od planeta, ili ja to samo zamišljam?

Šri Činmoj: To nije tvoja fantazija; to je apsolutno istinito. Sunce, Mesec, zvezde i planete uvek posmatraju. Kad vide da je neko veoma molitven i duševan, u dobroj svesti, oni pored toga što posmatraju i blagosiljaju tu osobu. U suprotnom, neće blagosloviti nikog. Zato, u tvom slučaju, kad trčiš, ako si u veoma dobroj svesti, bez obzira kakav ti je rezultat, dobićeš blagoslove. A opet, ako si dobro trčao, i rezultat ti je takođe dobar, dobićeš blagoslove. To, međutim, potpuno zavisi od tvog stava. Ako si u veoma duševnoj svesti sve vreme, i ako takođe finiširaš u dobroj svesti, sigurno ćeš dobiti blagoslove. To nije tvoja mašta, već apsolutna stvarnost.

Zvezde i planete pripadaju celom svetu, ali određene zvezde posebno vole određene zemlje. Tvoja zemlja, Japan, sigurno ima neke planete i zvezde koje joj posebno pomažu. One imaju više ljubavi i brige prema Japanu nego prema drugim zemljama. A opet, neke druge zvezde više će voleti neku drugu zemlju. Zato, u tvom slučaju, ti imaš prednost što ti zvezde i planete koje najviše vole tvoju zemlju zaista pomažu, zato što je tvoja svest, iako živiš u Americi, sto posto japanska svest. Kad te zvezde i planete usmere svoju posebnu koncentraciju i naklonost na Japan, tvoje ostrvo, ti direktno dobijaš rezultat. A opet, ako su neki Amerikanci u veoma dobroj svesti, onda će, zahvaljujući blagoslovu zvezda koje više vole Ameriku, oni dobiti bolje rezultate. U tvom slučaju, priličan broj puta ti si primio blagoslove, ljubav i radost od tih planeta koje imaju poseban osećaj ili naklonost prema Japanu

Deo IV

Pitanje: Šta poručuješ Gvatemali?⁵

Šri Činmoj: Juče sam imao sreću da dobijem blagoslove od nadbiskupa Gvetamale. On mi je rekao da je ovo veoma značajan period. Sad ljudi izlaze iz patnje u novi život. Oni prihvataju novi život. Za mene je krajnje inspirativno i krajnje ohrabrujuće što sam ovde u ovom trenutku.

Moja molitvena poruka srcu, duši i životu Gvatemale je veoma jednostavna: nakon patnje, uvek su tu radost, ljubav i sreća. Patnja je okončana. Sada će novi život, nova radost i novo blaženstvo ući u srce Gvatemale.

Deo V

SCA 559-562. Šri Činmoj je izneo sledeći komentar o poslušnosti, i odgovorio na naredno pitanje u Gvatemali, 26. decembra 1997.

O poslušnosti

U životu, možemo svemu da pristupimo ozbiljno. A opet, možemo sve da uzmemo olako. Ali, baš zato što smo mnoge, mnoge stvari u životu uzeli olako od samog početka, danas je duhovnost za nas postala veoma težak zadatak. U našem duhovnom životu, u svakom trenutku mora da postoji poslušnost. Kad jednom počne neposlušnost, tome nema kraja. Jednim sićušnim činom neposlušnosti, vi sami sebi kopate grob. Naravno, ako su ljudi koji sami sebi kopaju grob na našem putu, onda sam i ja unutar tih nesrećnih učenika.

TNe postoji takva stvar kao što je beznačajna neposlušnost. To morate da napišete na tabli svog srca. Ako mislite: „Ovo je beznačajno ili ono je beznačajno“, tada će upravo ona stvar koja je najvažnija u vašem životu doći i pojaviti vam se ispred nosa, ali vi ćete reći: „O, to takođe nije važno“. Potom će još nešto doći i još nešto nakon toga. Postepeno, postepeno videćete da sve u svom životu uzimate olako, dok kao tragalac za Bogom i zaljubljenik u Boga vi postajete sve gori i gori.

Ako prebrojite koliko ste puta bili neposlušni, makar samo juče, bićete šokirani kad otkrijete koliko puta niste poslušali ne mene, već Svevišnjeg u sebi. Ja sam Njegov portparol na ovom posebnom putu, ali zahtev ili naređenje ne dolaze od mene. Oni dolaze od Najvišeg. Vaše najviše i moje najviše su isti, samo što ja znam malo više od vas. Zato mi je Bog dao bolan ili nemoguć zadatak da vam stalno iznova, iznova i iznova govorim šta Svevišnji očekuje od vas.

Svima vama kažem, kad se radi o zbijanju šala među momcima i devojkama, nema beznačajne šale. Kad pričate šale, zar to nije vitalna razmena? Vi možete reći da to nije vitalna razmena na emocionalnom nivou, ali to počinje odatle. Svi problemi u životu čovečanstva započeli su zbog nedostatka ozbiljnosti.

Kada ćemo postati ozbiljni u našem životu težnje? Tu je put sa dve trake. Ako krenemo pogrešnom trakom, možda ćemo misliti da ćemo se za dve sekunde opet vratiti u pravu traku, da nam se ništa neće desiti. Ali, kažem vam, te dve sekunde možda nikad neće doći. Dok ste u pogrešnoj traci, možete zaspati. Tad je kraj! Sudarićete se.

Kad sam prvi put polagao vozački ispit, instruktor mi je rekao da skrenem levo, a ja sam veoma lepo skrenuo desno. Istog trenutka sam znao da sam uradio nešto pogrešno. Da sam rekao instruktoru: „Neću to uraditi opet“, zašto bi morao da mi veruje? Skrenuo sam na pogrešnu stranu, i on me je oborio. Zaslužio sam to. I ovde, ako u duhovnom životu krenete pogrešnom trakom, i zapadnete u san neznanja, ponekad kažete: „O, moj Bože, šta sam to uradio? “ ali tada je suviše kasno. Vaš Instruktor, koji nije niko drugi do naš Voljeni Gospod Svevišnji, reći će: „Šta si uradio? Šta nisi uradio?“

Pitanje: Prošlost je prah, ali ponekad, kad nastojim da učinim pravu stvar, moji prijatelji nastavljaju da me podsećaju na prošle greške. Oni kažu da to rade iz brižnosti.

Šri Činmoj: To nije iz brižnosti! Ja ti kažem da ideš napred, a ne nazad. Ti sada nastojiš da vodiš božanski život, a oni žele da se vratiš u životinjski život, da bi otkrio šta si tamo učinio pogrešno. Gledanje unazad je opasno i razorno. Iz prošlosti treba da pamtiš samo slatke stvari. Ako su ti, kad si imao pet godina, majka ili otac ukazivali ogromnu pažnju, onda treba da nastojiš to da zapamtiš. Svega što je slatko i ispunjeno nežnošću treba da se sećaš.

A opet, treba da znaš da ti slatkoća i ljubav tvoje majke sada nisu dovoljni. Samo kad dobiješ Ljubav i Osmehe od Svevišnjeg, to je dovoljno. A opet, to malo ljubavi koju dobijaš od svojih fizičkih roditelja – što nije ništa, ništa, ništa u poređenju sa Ljubavlju Svevišnjeg – može da te podseti na Ljubav Svevišnjeg. Zato je dobro sećati se tih slatkih iskustava.

Nemoj, međutim, da nastojiš da pamtiš koliko si grešaka napravio u prošlosti ili koliko nesrećnih stvari si učinio. Ako očajnički nastojiš da zaboraviš na te stvari, a drugi te na njih podsećaju iz takozvane brige, jednostavno im reci da gledaju svoja posla. Reci im: „Moj život je za Boga. Moj život je za Svevišnjeg. Moj život je za mog Gurua. Moj život nije za vas. To vas se ne tiče. Brinite se o svom sopstvenom životu“.

Ja molim sve svoje učenike da se bave svojim sopstvenim problemima, a da se ne upuštaju u to da druge podsećaju na njihove probleme. Ljudi koji te podsećaju na tvoje prošle greške nisu ti pravi prijatelji. U najvećem broju slučajeva, ti su ljudi počinili više grešaka od tebe. Zato, neka se bave svojim greškama. Neka pogledaju u svoje sopstvene umove i srca. Videće na šta liče njihovi sopstveni umovi i srca. Zato ne misli na njih. Misli samo na Svevišnjeg.

Ja uvek kažem da je prošlost prah. Kad sam u svojoj životinjskoj inkarnaciji bio lav, sam Bog zna koliko sam nevinih Božjih stvorenja proždrao. Zar ću sada misliti na to i reći: „O, Bože, oprosti mi, oprosti mi“? Bog kaže: „Već sam ti oprostio. Ali, onog trenutka kad pomisliš na svoje prošle životinjske inkarnacije, ja povlačim svoj oproštaj“. Ista je stvar i sa greškama koje smo učinili u svojim ljudskim inkarnacijama. Onog trenutka kad počnemo da obraćamo pažnju na svoj nebožanski život od pre dvadeset, četrdeset ili pedeset godina, naša svest istog trenutka pada na taj nivo. Bog kaže: „Samo idi napred, idi napred!

Ako moraš da misliš o bilo čemu iz prošlosti, misli samo na trenutke kad si imao svoje najviše meditacije. Dok si meditirao, zamišljao si da si na vrhu snegom pokrivenih Himalaja, gde je samo beli sneg. Sve je bilo preplavljeno čistotom. Tik pred tobom bio je Gospod Šiva, koji je blisko povezan s tobom. Ako zamišljaš takve stvari, to nije mentalna halucinacija; ti jesi povezan sa našim Gospodom Šivom.

Ima tako mnogo onih koji ti žele dobro. Ali, ako danas napustiš naš put – a to je nešto što ja ne želim i ti ne želiš – ti takozvani dobro-želatelji će iznutra plesati od radosti. Oni će reći: „Za razliku od nas, on nije bio namenjen za duhovni život“. Njihov ljudski um podeljenosti izbiće na površinu i oni će se osećati srećno što su samo oni namenjeni duhovnom životu. Takvo je ljudsko prijateljstvo. Ljudska briga je potpuno lažna. U najvećem broju slučajeva, briga drugih za nas i naša briga za druge je puka šala.

Mnogi ljudi stiču zlobno zadovoljstvo kad njihovi takozvani bliski i dragi skoče sa duhovnog broda i uđu u košmar neznanja. „Zlobno“ je prava reč! Spolja će oni reći: „O, osećam se jadno što su on ili ona napustili put!“ Ali, devedeset od sto nema pravo saosećanje. Čak i ako su ti nesrećnici članovi njihove sopstvene porodice – otac ili majka ili sestra ili žena ili muž – oni su i dalje srećni kad ovi napuste brod. U takvoj podeljenosti uživa ljudsko biće! Zar ja ne znam ništa o unutrašnjem svetu? Ja vidim kakvu lupešku prirodu ljudi mogu da imaju. Ljudska priroda je uvek podeljenost, podeljenost, podeljenost: „Ja sam bolji, ja sam bolji, ja sam bolji. Zato sam još uvek na putu“.

Pitanje: Koji je glavni razlog što novi učenici posle kratkog vremena odlaze?

Šri Činmoj: Oni moraju da vide nešto i osete nešto u starijim učenicima. Ako uđem u vrt i vidim da je vrt zaista lep, provešću neko vreme tu. Ali, ako vidim da vrt uopšte nije lep, potražiću neki drugi vrt. To je glavni razlog što novi učenici napuštaju naš put.

A opet, može da se desi da oni nisu potpuno spremni za taj vrt. Kad vide lepotu, miris i božanstvenost vrta, oni mogu da kažu: „O, moj Bože, moj vitalni život! Šta će se desiti? Šta će moj momak misliti ili šta će moja devojka misliti? Šta će moji roditelji misliti?“ Mogu se javiti takve ideje.

Kad gledam slike tragalaca i primam ih za učenike, osećam da je tu mnogo izuzetno, izuzetno dobrih tragalaca. Ja vidim da su oni nesumnjivo namenjeni našem putu, ali potom oni odu. Za to moram da krivim učenike. Kad pogledaju stare učenike, novi kažu: „O, ako oni ovako izgledaju pošto su tu bili deset godina, petnaest godina ili dvadeset godina, takav duhovni život mi nije potreban!“ Na taj način smo izgubili nekoliko zaista izuzetnih tragalaca.

Na nesreću, kad većina učenika koji su bili s nama mnogo, mnogo godina meditira, tu nema iskrenog vapaja. To je samo rutinski rad. Rutinski rad možete obavljati redovno ili nasumice, ali se on gotovo uvek obavlja nevoljno i sa odbojnošću. Ako svoju molitvu i meditaciju obavljate nevoljno, sa odbojnošću, kako ćete dobiti iste rezultate kao i oni koji to rade molitveno, duševno i samodajuće?

I tako, postoje dve grupe učenika koji napuštaju put. Jedna grupa oseća da ste suviše dobri, a druga grupa misli da ako je to ono što ste dobili posle dvadeset godina ili posle dvadeset pet godina, onda se za to ne vredi truditi.

Pitanje: Ima li ikakvog značaja u tome što su Majka Tereza i princeza Dajana umrle gotovo u isto vrme?

Šri Činmoj: Da dve svetske ličnosti, Majka Tereza i princeza Dajana odu u jednoj godini! Majka Tereza je bila potpuno procvetala, ali je mogla da ostane na Zemlji u punom cvatu još nekoliko godina. A da princeza Dajana bude otrgnuta u proleće svog života – kakva tragedija! Ona je bila tek pupoljak; nije čak ni počela da cveta. Tada, pre nego što je počela potpuno da se rascvetava, smrt ju je otrgla.

Majka Tereza pravedno zaslužuje odmor. Ona je radila tako naporno, tako naporno, tako naporno za Spasitelja Hrista ovde na Zemlji. U međuvremenu, princeza Dajana želi da se vrati na zemaljski nivo. Tako težak zadatak, tako težak zadatak! Ali Svevišnji je obasipa izuzetnom naklonošću. Za obične duše, postoji minimum od šest godina pre nego što mogu ponovo da uzmu inkarnaciju. Izuzetne duše – duhovni Učitelji ili visoko, visoko razvijene duše – mogu da ostanu u svetu duša dugo vremena, ili, može se reći, neodređeno dugo. Ali opet, ako je to Božja Volja, Volja Svemogućeg, bez obzira koliko je ljudsko biće veliko, duhovno ili bilo šta drugo, Bog može tu osobu poslati nazad na Zemlju sa novim imenom i oblikom za mesec ili dva. Potom ta duša još jednom mora da uđe u svet neznanja i počne da vodi duhovni život mnogo, mnogo godina. Kako stvari stoje, visoke, više, najviše duše ne uzimaju inkarnacije u tako brzom sledu. To će reći, one se ne vraćaju za šest ili deset godina.

Deo VI

SCA 563-566. 11. novembra 1998. na aerodromu Tvid u Njuhavenu u Konektikatu, Šri Činmoj je podigao dvomotorni avion bičkraft napunjen gorivom koristeći prilagođenu mašinu za stojeći kalf-rajz. Težina aviona, goriva i aparata za dizanje bila je 13.040 funti (5850kg). Nakon dizanja, Šri Činmoj je dao intervju reporteru lista //Nju haven redžister.//

Reporter: Vi ste podizali teške predmete kao što su avioni i slonovi pre dosta godina. Šta vas je navelo da sada počnete ponovo to da radite?

Šri Činmoj: Hteo sam da vidim da li godine uopšte utiču na fizičku spremnost. Otkrio sam da je ono što stvara problem samo ljudski um. Ako možemo da prevaziđemo um suprotstavljajući se umu, onda nas fizičko telo sluša. Ali, um nas navodi da se osećamo veoma stari.

Ja sad imam 67 godina. Onog trenutka kad koristim svoje srce, osećam da imam 20 godina. Zato nastojim da koristim srce kad izvodim ovakva podizanja. Kad koristim svoje srce, osećam jedinstvo sa avionom. Sve mi pomaže i svi mi pomažu kad koristim svoje jedinstvo. Međutim, ako bih ostao u umu, uopšte ne bih uopšte bio u stanju da podižem velike težine.

Ljudski um je pun podeljenosti na svim nivoima. Naš um više ceni našu desnu ruku više nego levu ruku, iako su obe nerazdvojni deo našeg tela. Pošto je desna ruka snažnija od leve, um više voli desnu ruku.

Reporter: Da li se podizanje aviona razlikuje od podizanja drugih stvari?

Šri Činmoj: Slonovi su sasvim drugačiji od aviona! Čim vidite slona da stoji pred vama, prestrašite se, jer je on ogroman. Jedan koga sam podigao imao je preko 3600 kilograma, i dok sam stajao na platformi za podizanje, on je bio manje od metra udaljen od mene. Kad podižem slona, iz nekog razloga osećam da mi treba više snage.

Kad podižem avione, dobijam osećaj lakoće od samog aviona. Povrh toga, dobijam neku vrstu unutrašnjeg ushićenja i radosti, zato što letim avionima.

Reporter: Da, teško je pomisliti da je slon lak!

Šri Činmoj: Um nas odmah navodi da osetimo da je slon veoma čvrsta stvar. Kako će to biti moguće podići? Tako da uopšte ne koristim svoj um; Koristim svoje srce i pokušavam da uspostavim svoje jedinstvo sa slonom.

Reporter: Znači li to da je bilo lakše podići avion od 5850 kilograma nego slona?

Šri Činmoj: Za divno čudo, čak i ako je avion tako veliki i tako težak, on ima određeni šarm. Taj šarm uklanja težinu aviona. Ja osećam da letim u avionu. Sa druge strane, kad mislimo o slonu, u nas ulazi neka vrsta neobuzdanog straha. Zato sve zavisi od našeg unutrašnjeg osećaja.

Reporter: Šta pokušavate da dokažete kad ovakve stvari radite javno?

Šri Činmoj: Ja podižem te velike težine da bih nadahnuo ljude. Vi ste tako ljubazni što ste došli da posmatrate moje podizanje po ovako lošem vremenu. Možda ćete ga pomenuti u svojim novinama, ili će se možda pojaviti na vašoj lokalnoj televiziji. Na taj način, mi pokušavamo da proširimo našu inspiraciju.

Kad smo mi, kao ljudi, inspirisani, mi činimo mnoge dobre stvari za sebe, a takođe i za dobro sveta. Ako nismo inspirisani, onda nećemo imati ništa da ponudimo svetu. Možda ćemo čak pokušati da uništimo sebe ili druge. Inspiracija nam može doneti mnogo sreće, a ako smo srećni, tad ćemo takođe steći mir. Unutar sreće obitava mir. Ako smo srećni, nećemo se svađati i boriti sa drugima. Nećemo im pronalaziti mane. Ako ste srećni, bićete ljubazni prema meni, a ja ću biti ljubazan prema nekom drugom, i tako će se to proširiti. Ta sreća dolazi od nadahnuća. To je moja jednostavna filozofija.