Pitanje: Kako znanje o duhovnosti može da pomogne profesionalcima u njihovom naporu da doprinesu čovečanstvu kroz svoj posao?

Šri Činmoj: Pre svega, da probamo da shvatimo šta duhovnost znači. Duhovnost nije nešto apstraktno, nešto što nas ohrabruje da napustimo svet. To nije nešto što je samo za nekolicinu odabranih. Ne! Duhovnost je čista izvesnost. A ako je to prava duhovnost, onda nas ona uvek ohrabruje da prihvatimo život.

Svaki pojedinac ima nešto da radi na ovom svetu, pa se on svesno ili nesvesno upušta u raznovrsne aktivnosti. On hoće da sve uradi što brže kako bi mogao da učini i nešto novo, kako bi mogao da nastavi ka nečem boljem, nečem što više prosvetljuje, nečem što više ispunjava.

Dakle, postoji jedan kratak put da se stigne do cilja, koji nazivamo suncem obasjan put. Vi sedite preda mnom. Ako pođem pravo, nesumnjivo ću stići do Vas brže nego ako bih išao unaokolo, ovde skrećući ulevo, tamo udesno, pa tek onda do Vas. Ta prečica je put koncentracije. Trebalo bi da se koncentrišemo na stvaru koju imamo da učinimo. Svaki put kad se koncentrišemo na nešto, mi uklanjamo konfuziju, pritisak, strepnju, brigu, nevoljnost i tvrdoglavost koji se nalaze unutar samog tog predmeta, unutar svakog poduhvata. A istovremeno mi sami sebi pružamo svoju sposobnost, pouzdanje i uverenje. Ili iznosimo na površinu našu unutrašnju sposobnost, pouzdanje i uverenje iznutra, ili ih donosimo odozgo.

Ako svaki put pre nego što preduzmemo nešto možemo da se koncentrišemo, pojednostavićemo tu stvar, a istovremeno ubrzati njeno izvršenje na jedan zadovoljavajući način. Koncentracija smesta raščišćava put. Sa obe strane puta ima drveća sumnje, drveća nesigurnosti, drveća strepnje, drveća brige. Čim se koncentrišemo, vidimo preobražaj tog drveća. Sumnja postaje vera, nesigurnost postaje sigurnost; sve što je obeshrabrujuće postaje ohrabrujuće i pruža nam pomoć dok idemo ka svom cilju.

Dakle, duhovnost je pojednostavljenje života, a ne odbacivenje ili negiranje života. Duhovnost je nešto što nam pokazuje suncem obasjan put kako bismo stigli do svog cilja što je pre moguće. Ma šta da hoćemo da učinimo sa životom ili u životu, duhovnost nam je najbolji prijatelj koji nam može pomoći. Ona pojednostavljuje, pročišćuje, prosvetljava, ispunjava i ovekovečuje ono što želimo da imamo ili ono u šta želimo da izrastemo. Duhovnost nije nešto neizvesno, nejasno, besmisleno i jalovo. Ne. Ona je nešto smisaono i plodno, nešto što nas stalno prosvetljuje i ispunjava. A unutar prosvetljenja i ispunjenja ja zadovoljstvo koje želimo.

Ako hoćemo efikasnost i savršenstvo u svojoj profesiji, onda je duhovnost jedino rešenje, zato što ona čisti put od pometnje; ona pročišćava i prosvetljuje naš um. Kad se pročišćenje i prosvetljenje odigraju u našem umu, vidimo da je cilj tik pred nama. Potom vidimo da je cilj u nama. I na kraju vidimo da ne samo da je cilj u nama, već da smo mi sami taj cilj. Ovog trenutka smo tragaoci koji trče prema cilju; narednog trenutka osećamo da smo postali sam cilj. Duhovnost je jedina stvar koja će nam reći da nam je potreban cilj, jedina stvar koja će nam pokazati kako da stignemo do cilja i jedina stvar koja će učiniti da jasno vidimo da nismo ništa drugo do sam cilj.

Pitanje: Da li je dobra ideja da koristimo intuiciju u našim svakodnevnim poslovima?

Šri Činmoj: Čim počnemo da koristimo svoju intuiciju, treba da znamo da radimo pravu stvar. Ali, ne možemo reći da ćemo odmah postići neki rezultat samo zato što smo danas uradili pravu stvar. Treba da nastavimo da radimo pravu stvar dva dana, deset dana, dva meseca, tri meseca. Ona je kao seme. Seme ne proklija odmah. Potrebno je vreme da seme proklija. Potom ono izraste u biljčicu, pa u izdanak i na kraju postaje ogromno banjan drvo. Današnja moć intuicije je takođe nešto što raste. Današnja moć intuicije ne mora biti i ne može biti sveprožimajuća; ali se ona može razviti, kao mišić. Ona može da postane snažnija i plodonosnija.

Onaj ko ima moć intuicije trebalo bi da oseća da se ta moć javila u njemu da bi mogao da služi drugima koji imaju manje moći intuicije, koji imaju manje sposobnosti, koji imaju manje moći i mudrosti. Ako služi svojoj braći i sestrama na Zemlji, on donosi trajni mir, trajnu sreću na Zemlju.

Kad imate moć intuicije, možete da osećate da ste već napredni. Možete da vodite druge; vi idete napred, a ljudi iza vas, prateći vas. Ali, treba da znate da je moć intuicije došla ili iz najvećih dubina vašeg srca ili sa veoma visokog nivoa svesti. I trebalo bi da osećate da vam ta moć nije došla zato da vladate drugima, već da biste mogli da služite drugima. Zato što je moć intuicije ušla u vas, treba da osećate da ste stariji brat u porodici. Imate nekoliko mlađe braće i treba da svojoj mlađoj braći pokažete put do odredišta, sa ljubavlju, sa brižnošću, sa jedinstvom.

Kad moć intuicije dođe, naprosto uđite u svoj zadatak. Imate nešto da uradite i nešto vam je sinulo. Tada treba da uđete u to. Dok ulazite u to, molim vas da osećate da ne ulazite u taj zadatak da biste pokazali svetu šta ste postigli, već da pokažete svetu da ste videli nešto novo, što će odmah doneti neku korist. Kome? Vama samima i ostalom svetu. Kad koristite intuiciju, odmah osetite i potrebu za posvećenošću. Intuiciju ste dobili; a za šta ćete je upotrebiti? Za posvećenost. Uđite sa svojom moći intuicije u predmet ili zadatak koji imate; i izađite odatle trijumfalno da biste stavili na raspolaganje svoje otkriće onima koji još nisu videli svetlost koju ste vi otkrili. Dakle, najbolji način da se upotrebi inituicija je da se ona stalno posvećuje stvarnosti koju otkrivate dok je koristite. Posvećenost je najbolji način da upotrebite moć intuicije i posvećenost je pravo zadovoljstvo koje dobijamo od intuicije.

Intuicija nam pokazuje kako da počnemo, kako da nastavimo i kako da završimo. Reč „kraj“ nije najbolji izraz kada govorimo o potrazi za večnom srećom. Nema kraja. Mi stalno prevazilazimo svoje prethodne ciljeve. Današnji cilj je sutrašnja polazna tačka za neki još viši cilj.

Pitanje: Može li meditacija da pomogne da se izleče fizičke bolesti, kao što je visok krvni pritisak?

Šri Činmoj: Kad meditiramo, mi svesno nastojimo da pođemo Izvoru, koji je potpuno savršenstvo. Meditacija znači svesno znanje o našem Izvoru. Naš Izvor je Bog, naš Izvor je Istina, naš Izvor je Svetlost, naš Izvor je Savršenstvo. Meditacija nas vodi našem Izvoru, a to je mesto gde nema nesavršenosti, gde nema bolesti. A gde je taj Izvor? Taj Izvor je u nama.

Kakav rezultat postižemo u spoljašnjem životu kad meditiramo? Naš um postaje miran i spokojan. Ljudima je gotovo nemoguće da steknu mir uma. A onaj ko nema mir uma je poput pravog prosjaka; on je poput majmuna u ljudskom telu. Ničim nije zadovoljan. Ali, ako postignemo mir uma makar i na sekundu, osetićemo da smo postigli dosta u životu. Kad imamo mir uma, naša vitalna energija ostaje mirna i naše telo ostaje mirno: a gde je mir, tu nema poremećaja. Bolesti postoje jedino u svetu brige, napetosti i konfuzije. Inače, ne može biti bolesti.

Dakle, meditacija je rešenje. Meditacija nam daje mir uma, spokoj uma. Kad um ima mir, sve patnje ljudskog života se mogu okončati. Kad je um spokojan, sklad neprekidno teče. Taj sklad ulazi u vital, a iz vitala ulazi u fizičko. Kad u našem sklopu postoji sklad, ne može biti bolesti.

Visok krvni pritisak, srčani udar i sve bolesti koje vidimo u Božijoj tvorevini predstavljaju napade nebožanskih sila. Te nebožanske sile možemo prevazići, možemo im se suprotstaviti jedino kada se predamo pozitivnoj sili. Kad meditiramo, mi se trudimo da postanemo savršeni kanali pozitivne sile. Ta pozitivna sila je svetlost, a negativna sila je noć tame. Pozitivna sila je ljubav, ne mržnja. Pozitivna sila je verovanje, a ne neverica. U svakom trenutku našeg života pozitivna sila nam pomaže zato što nas ona svesno vodi Izvoru, našem cilju, koji je savršenstvo.

Ako nam je um tih i smiren, ako nam je vitalna energija dinamična, ako je naše telo svesno šta radi, onda se nalazimo u palati zadovoljstva u kojoj ne može biti bolesti, ne može biti patnje, ne može biti nesavršenosti, ne može biti prepreka našem trajnom miru, trajnoj svetlosti, trajnom zadovoljstvu. Meditacija je sredstvo; ona je način; ona je put. Ako idemo tim putem, stižemo do svog odredišta, koje je potpuno savršenstvo.

Pitanje: Ali, ako smo zbunjeni i nervozni, kako će meditacija uopšte moći da nam pomogne?

Šri Činmoj: Kad neko ima glavobolju ili stomačne probleme u fizičkom svetu, on ide lekaru i lekar ga leči. Ako se neko razboli, kako možemo reći da nikada više neće biti zdrav? Ako uzme lek, sva je prilika da će biti izlečen. Za bolesnog čoveka, lek je rešenje. Ako nekog napadnu strepnje, briga i zbunjenost, lek je meditacija. Samo zato što je žrtva tih stvari ne možemo da kažemo da niko neće moći da ga spase. Spasitelj je tu, pod uslovom da ta osobe želi da bude izlečena.

Pretpostavimo da su nekog spopali zbunjenost i neprijateljske sile koje mu crpu svu energiju i oduzimaju svaku radost njegovom žiivotu. On je potišten i predao se frustraciji zbog bezbrojnih problema u svom životu. Smatrajmo da je on pacijent: treba mu lekar, treba mu lečenje. Kad neko pati od više boljki u mentalnom svetu, treba da pođe nekom drugom ko ima nešto mira uma, nešto svetlosti, nešto unutrašnje podrške za njega. A to je duhovni učitelj. Duhovni učitelj je poput lekara koji će posavetovati tu osobu i obasjati je svetlom, kako bi ona mogla da se oslobodi straha, sumnje, zbunjenosti, tenzije i svih negativnih sila koje je muče. Dakle, ako je neko u stanju mentalnog nemira, on odlazi nekom drugom ko mu može pomoći; i ta druga osoba ga izleči.

Pitanje: Da li je stvarno neophodno da tražimo pomoć kad imamo mentalne probleme? Zar ne možemo naprosto da sami meditiramo i nađemo rešenje?

Šri Činmoj: Pretpostavimo da vam je veoma teško da zaronite duboko unutra. Vi kažete: „Imam određene mentalne teškoće, ali znam da je rešenje unutra. Sada je tamna noć, ali osećam da je u mom srcu svetlost“. To je ono što osećate, ali teško vam je da zaronite duboko unutra i da otkrijete svetlost. Tad treba da pođete nekom ko može da iznese na površinu svetlost koja je u vama. To je kao vaša sopstvena kuća. Zaturili ste ključ i ne znate kako da otvorite vrata. Ali, dolazi vaš prijatelj i pomaže vam da potražite ključ. Nakon što ga nađe, on otvori vrata za vas i odlazi. Ako ste spremni da sami tražite ključ koji se izgubili, onda probajte. Ali, ako imate prijatelja, imaćete više pouzdanja da ćete naći ključ. Dakle, učitelj je pomoćnik, večni prijatelj koji vam pomaže u vašoj potrazi. Kad nađe ključ, on ga neće uzeti. On neće reći da je to njegov ključ. Ne! To je vaš ključ, vaša kuća, vaša svetlost. Onda ćete ući u kuću i dobiti sve što vam treba i što ste želeli.

Pitanje: Govorite o tami i svetlosti. Verujete li da su delovi života mračni i nesavršeni?

_Šri Činmoj: Život je sastavljen od savršenstva, jedino što kažemo da postoji manje savršenstvo i veće savršenstvo. Mi ne kažemo da je ova strana crna, a ona strana bela; kažemo da na ovoj strani ima relativno manje svetlosti. Dakle, ne postoji negativno i pozitivno; postoji samo pozitivno. Ali, stvar koja je manje pozitivna ima manje mogućnosti i ponekad je nazivamo negativnom.

Pitanje: Kako možemo da prevaziđemo da nas u životu motiviše ego i kako da prevaziđemo svoju egocentričnost?

Šri Činmoj: Mi možemo da prevaziđemo svoju egocentričnost i naš život motivisan egom ako jednostavno osećamo da pripadamo Jednom koji otelovljuje mnoštvo. Moramo da osetimo da je naše postojanje, samo za sebe, jalovo. Ma šta da radimo, ma šta da kažemo, ma u šta izrastamo, ma šta postižemo, sve je bezvredno ukoliko ne osećamo da pripadamo Jednom koji otelovljuje mnoštvo i da pripadamo mnoštvu koje treba da ispuni tog Jednog.

Kada se molimo, kad meditiramo, treba da osećamo da su naša dostignuća smislena i plodna jedino kada nam je uspeh doneo posvećeni zajednički napor. Kad hoćemo da vidimo Božije lice bez naših prijatelja, bez naših dragih, treba da znamo da nas Božije lice koje tako vidimo ne može zadovoljiti. Ako ne povedemo članove svoje porodice do svog odredišta, nikad ne možemo biti zadovoljni. Mi pripadamo jednoj velikoj porodici, pa ako svesno i posvećeno povedemo članove svoje porodice, onda možemo doživeti ispunjenje i zadovoljenje. Na taj način možemo da prevaziđemo svoj ego, svoja egocentrična osećanja.

Pitanje: Postoji li neka veza između svetlosti koju prima tragalac i svetlosti koju prima Zemlja?

Šri Činmoj: Svetlost Svevišnjeg se spušta na Zemlju u beskrajnom obilju. Zavisi od tragaoca da li će je prihvatiti ili odbaciti. U skladu sa svojom sposobnošću prijemčivosti, svaki tragalac prima Svetlost Svevišnjeg. Zemlja otelovljuje tragaoce, a istovremeno, tragaoci predstavljaju Zemlju, Majku Zemlju. Kad tragalac prihvati svetlost, ta svetlost odmah ulazi u svest Zemlje-majke u njemu. A opet, kad Zemlja primi Svetlost, kad majka primi Svetlost, ona je daje svojoj deci.

Kad duša Zemlje prima svetlost, ona je deli sa tragaocima, svojom decom. A kad deca prime Svetlost, ona takođe tu Svetlost dele sa svojom majkom, Zemljom. Jednog trenutka sin zaradi platu; narednog trenutka majka zaradi platu. Potom oni dele svoja dostignuća među sobom.

Pitanje: Kako Vi gledate na ravnopravnost polova?

Šri Činmoj: Žene ne bi trebalo da stalno budu pod kontrolom muškaraca: žene treba da stoje na sopstvenim nogama. I muškarci i žene su podjednako važni u Božijem Oku. Bog je i muško i žensko. Ako kažemo da je muškarac Božije Lice, treba da kažemo da je žena Božiji Osmeh. Ako vidimo lice bez osmeha, ne cenimo ga. Osmeh smesta osvaja naše srce. Ali, ako nema lica, kako može biti osmeha? Oboje su podjednako važni, ali ne treba oboje da igraju istu ulogu. I muškarci i žene treba da stupaju ka istom cilju. Žene ne treba da zaostaju. One treba da duševno, posvećeno i hitro trče ka istom cilju.

Pitanje: Kad završimo sa meditacijom, kako da zadržimo nivo svesti koji smo dostigli tokom naše meditacije?

Šri Činmoj: Ovde svi mi težimo; zato nam je svest uzdignuta. Ovaj sastanak će trajati još pola sata. Onda ćemo poći kući i naša svest će opasti. Kako da zadržimo sadašnji nivo svesti? To možemo da uradimo stalnim pamćenjem.

Nakon što odete iz Centra kući, možda nećete zadržati isti nivo težnje zbog nekih porodičnih teškoća ili drugih problema. Ali, čak i ako nema ničeg što bi vas sprečilo da nastavite da težite, vaše sopstveno ograničeno biće vam neće dozvoliti da ostanete na vrhu drveta. Vi težite pola sata sa krajnjom iskrenošću, a onda počne opuštanje. Osećate da ste radili veoma naporno i da sad zaslužujete odmor.

Duhovni život, međutim, nije takav. Ako hoćete da održite svoj nivo, ako hoćete da održite visinu svoje težnje, onda bi vaša težnja trebalo da stalno teče. Pretpostavimo da ste meditirali jedan sat; onda možda nećete biti u stanju da ponovo meditirate još jedan sat. Zasad, nama je teško da meditiramo osam sati. Ali, nije važno. Lako možete da meditirate pola sata. Potom možete da radite nešto što će održati i sačuvati vašu meditaciju. Narednih pola sata možete da čitate duhovne knjige; posle toga možete da pevate duhovne pesme. Potom možete da posetite nekog od vaše duhovne braće ili sestara, ili, ako to nije moguće, možete pozvati nekog telefonom i razgovarati samo o duhovnim temama.

I još, možete da pišete o svojim iskustvima na svoj način, ne sa idejom da to objavite, već samo da podržite svoju svest. Dok zapisujete, vi usavršavate svoju duhovnu prirodu. Možete da to zapisujete pola sata, a onda ćete pročitati šta ste napisali. Kad zapišete svoja iskustva, stvorili ste nešto. Tvorac uvek želi da uživa u svojoj tvorevini. Pogledajte baštovana kad ugleda lepu ružu. Trebalo mu je mnogo truda da posadi ružin grm i pobrine se o njemu; onda, nakon šest ili sedam meseci, kad vidi ružu, on je ceni i duboko se divi lepom cvetu. Slično tome, i vas može obradovati kad budete čitali o sopstvenim iskustvima.

Porebno vam je petnaest ili dvadeset minuda da jedete. Za to vreme pokušajte da se prisetite kakva iskustva ste imali rano ujutru dok ste meditirali. Naprosto ih zamislite. To zamišljanje nije fantaziranje ili samoobmana; to je kao da punite baterije. Vi punite svoje pamćenje svojim dostignućem, svojim duhovnim napretkom. Svaki put kad pomislite na svoja iskustva vratićete se u to vreme i dobićete obilje Mira, Svetlosti i Blaženstva i sličnog. Dakle, na taj način uvek možete da zadržite svoju meditaciju koju ste obavili rano ujutru i moći ćete da održite svoj nivo dok vam ne dođe vreme za narednu meditaciju.

Na nesreću, mi to ne radimo. Mi meditiramo pola sata ili četrdeset pet minuta i odmah osetimo da smo umorni i iscrpljeni. Onda činimo mnoge pogrešne stvari. To je neka vrsta negativne reakcije. Osećamo da smo videli jednu stranu reke, a sad hoćemo da odemo na drugu obalu. Ali, na nesreću, druga obala je u potpunoj tami. Treba da se potrudimo da ostanemo na onoj obali koja ima svetlost. Zato, da bismo sačuvali svoju meditaciju, radićemo druge stvari koje će uvećati ili bar zadržati moć naše meditacije.

Tokom nedelje treba da idemo na posao. Rano ujutru meditiramo i uzdignemo svoju svest, a onda provedemo osam sati na poslu gde smo, na nesreću, prisiljeni da kontaktiramo sa ljudima koji ne teže. Bačeni smo u svet želje, straha, strepnje, brige i sličnog, pa nam svest opadne. I šta da uradimo? Molim vas, meditirajte rano ujutru i čitajte duhovne knjige, pevajte duhovne pesme, družite se sa duhovnim ljudima. Potom, dok ste u kancelariji ili se bavite nečim drugim, probajte da zadržite u svesti svoju ranu jutarnju meditaciju i druge duhovne aktivnosti. U svojoj ranoj jutarnjoj meditaciji ste stekli Mir, Svetlost i Blaženstvo, a to je duhovni novac. Držite ga u svom srcu, koje je najsigurnija od svih banaka. Onda, kad uđete u svet, kad ste u kancelariji gde vladaju strepnja, briga i želje, podignite nešto svog duhovnog bogatstva. Koncentrišite se na svoje srce i iznesite u prvi plan nešto od Mira, Svetlosti i Baženstva koje ste stekli rano ujutru. To je vaše bogatstvo i možete da ga koristite. Na taj način ćete moći da održite svoj duhovni nivo i održite visok nivo svesti.

Zasad, moramo da budemo veoma pažljivi i mudri u našem svakodnevnom životu u pogledu toga kako koristimo svaki sat. Ali, doći će vreme kada će sam naš život biti neprekinuti tok težnje. Sada, nakon meditacije, mi koristimo um i mislimo: „O, sad je vreme da čitam duhovne knjige“. Međutim, jednog dana nećemo morati da ulažemo nikakav svesni napor. Naše unutrašnje biće će nas inspirisati da čitamo duhovne knjige. Zasad je naše unutrašnje biće unutra, duboko sakriveno, ali mi dajemo sve od sebe da ga pomoću joge iznesemo na povišinu.

Pitanje: Iz duhovne perspektive, ima li Nova godina ikakav duhovni značaj?

Šri Činmoj: Iz duhovne perspektive, Nova godina ima određeni značaj. Uoči Nove godine, jedna nova svest sviće na Zemlji. Bog još jednom inspiriše svako ljudsko biće, svako stvorenje, novom nadom, novom svetlošću, novim mirom i novim blaženstvom. Bog od nas uvek želi da idemo napred; On ne želi da se osvrćemo unazad. Ako trkač brzo trči, znamo da će, ukoliko se osvrće za sobom, pasti na zemlju. Slično tome, ako stalna gledamo unazad na godinu koju smo ostavili za sobom, mislićemo na svoju tugu, jad, frustraciju, neuspeh i slično. Ali, ako pogledamo napred, videćemo kako duboko u nama osviće buduća nada. Videćemo kako nova svetlost prosvetljava našu svest.

Svaka godina je poput prečke na lestvici svesti na koju treba da se popnemo. Kad osvane Nova godina, treba da sebe učinimo svesnim činjenice da ove godine treba da prevaziđemo sebe. Treba da prevaziđemo svoju sadašnju sposobnost, da prevaziđemo svoje sadašnje dostignuće. Kad imamo tu vrstu čvrste rešenosti, Bog će našu posvećenu glavu obasuti Svojim najlepšim Blagoslovima. Bog kaže: „Sviće Nova godina i u vama sviće nova svest. Trčite prema svom suđenom Cilju“. Mi slušamo Boga. Mi slušamo zapovesti našeg Unutrašnjeg Pilota i trčimo prema Krajnjoj Stvarnosti. Nova godina nas puni energijom, ohrabruje nas i inspiriše da trčimo ka tom krajnjem Cilju.

Pitanje: Kako da shvatim suštinu Večnosti?

Šri Činmoj: Mentalno nikad nećemo znati šta je večnost. To je sve imaginacija. Ali, dođe vreme kada se imaginacija pretvori u stvarnost. Da mi je neko nekad rekao da postoji osoba po imenu Krišna Ganešan, sve dok tu osobu ne vidim, ona bi ostala samo imaginacija. Ali, sada sam te video. Sada si za mene stvarnost.

U skladu sa tvojom fizičkom stvarnošću ti si visok oko 174 saantimetra, ali u toj fizičkoj stvarnosti se nalazi unutrašnja stvarnost – tvoja brojna unutrašnje iskustva. Neka od tih iskustava su veoma visoka, veoma duboka, a neka nisu. A opet, neka od tih iskustava su iz ove inkarnacije, a neka su iz prethodnih inkarnacija. Čak i kad vidim iskustva samo iz ove inkarnacije, vidim da si imao na hiljade iskustava.

Sad, ko drži ta iskustva? Duša, ili ono što nazivamo psihičkim bićem. Na sanskritu to zovemo čaitja puruša. To psihičko biće je sakupilo i pohranilo iskustva iz prethodnih inkarnacija, kao i iz ove. Suštinu svih tvojih prethodnih inkarnacija čuva psihičko biće. Duboko u našem biću, u duši, unutar psihičkog bića, unutar uma, unutar vitalne energije, unutar grubog fizičkog, sva ta iskustva su prisutna.

Ali, kada lekari operišu, ili kada te pregledaju, oni ne mogu da ih otkriju, to tvoje unutrašnje blago. Zašto? Zato što to beskrajno unutrašnje blago koje imaš može da vidi jedino nešto što je takođe beskonačno. Jedino Beskonačnost može da izmeri Beskonačnost; jedino Svetlost može da meri Svetlost. Mi možemo da vidimo nešto pred sobom, ali da bismo ga procenili, i mi moramo da imamo nešto što je podjednako moćno ili podjednako prosvetljeno.

Ti ćeš moći da vidiš Beskonačnost, osetiš je i postaneš jedno sa njom kada postaneš jedno sa svojim duhovnim srcem, koje je i samo Beskonačnost. A to jedinstvo se postiže pomoću molitve i meditacije.

Pitanje: Ima li suštinske razlike među religijama?

Šri Činmoj: Nema suštinske razlike među religijama zato što svaka religija otelovljuje krajnju Istinu. Svaka religija je u pravu, apsolutno u pravu, zato što svaka religija prenosi poruku Istine na svoj način. Ako zaronite duboko unutra, videćete da među religijama uopšte nema razlike. To je sve jedna Istina koju razni tragaoci zovu različitim imenima. Vaša religija može da kaže jednu stvar, a moja može da kaže nešto drugo. Ali, naše religije se nikad neće razlikovati kada je u pitanju najviša Istina. Krajnji Cilj svake religije je da ostvari najvišu Istinu. Na putu do našeg Cilja mi se možda nećemo slagati i raspravljaćemo se, možda nećemo razumeti jedni druge. Zašto? Upravo zato što postoje mnogi putevi koji vode Cilju. Neko će ići jednim putem, a neko drugi će ići nekim drugim putem. Svaki put će moći da pruži inspiraciju. Nakon nekog vremena, jedna osoba će reći da je njen put najbolji, zato što joj odgovara. Onda će druga osoba kazati da je njen put najbolji. Ali, kad obe stignu do svog odredišta, to će biti isti Cilj: Istina. U Istini nema rasprava, nema sukoba; Istina ili ostvarenje Boga nadilazi sve religije.

Pitanje: Da li možete da definišete dušu?

Šri Činmoj: Duša je tananija od najtananijeg, manja od najmanjeg, a istovremeno veća od najvećeg. To je opis duše koji nalazite u Giti, kao i u našim svetim Upanišadama. Tu istinu možemo da vidimo, osetimo i spoznamo kad meditiramo.

Duša je predstavnik Boga ovde, na Zemlji, Božija iskra. Bog Sveznajući, Svemogući, Sveprisutni je jedan; ali ovde, u ovom svetu mnogostrukosti, svaka duša predstavlja drugačiji aspekt Božije mnogostrukosti. Kad duša poprimi ljudski oblik, ona najpre nastoji da stvori mogućnosti, a potom neizbežnosti. Potom se duša potrudi da ispolji istinu koju je već postigla. Ona vidi svet neznanja i trudi se da preobrazi to neznanje u znanje i mudrost.

Postoji neispoljeno Sopstvo, koje nazivamo puruša, a opet, postoji i ispoljeno Sopstvo. Sopstvo koje se ispoljava na Zemlji kroz dušu naziva se prakriti. Puruša nije ravnodušan, već uvek ostaje na najvišem transcendentalnom nivou svesti. A to drugo Sopstvo, prakriti, uzima učešće u Kosmičkoj Igri kroz individualnu dušu.

Kad postanemo jedno sa našom dušom, mi ulazimo u beskrajni Mir i Blaženstvo – najvišu Svest, koju nazivamo sat-čit-ananda. To je trostruka Svest, u kojoj Postojanje, Svest i Blaženstvo idu zajedno. Kad živimo u duši, na kraju ulazimo u tu trostruku Svest.

Pitanje: Kažeš da se duša vraća u sopstveni svet nakon što telo umre. Šta je to svet duša?

Šri Činmoj: Duša se vraća tamo odakle je došla, svojoj pravoj kući, da bi se neko vreme odmorila. Kao što je Zemlja svet našeg tela, tako postoji i jedan svet koji nazivamo svet duša. Ti imaš kuću. Ideš da se igraš na igralište, pa se vratiš kući nakon što si se igrao nekoliko sati. Potom, nakon što si se odmorio, sutra opet ideš da se igraš. Slično tome, duša dolazi ovde na Zemlju da se igra tokom nekoliko godina, a potom se duša vraća u svoju zemlju. Nakon toga se vraća na Zemlju u drugom telu.

Izvorno boravište duše je sat-čit-ananda. To znači Postojanje-Svest-Blaženstvo. Postoji jedna bengalska pesma, Fire čalo, što znači: vratimo se kući. Ta kuća je kuća naše duše. Duša, težeća duša, se vraća kući, gde je sve Svetlost i Blaženstvo. U toj kući nema smrti, nema patnje, nema tuge, nema propadanja; tamo je sve Radost, Svetlost i Blaženstvo.

Pitanje: Da li duša može da oseti tugu?

Šri Činmoj: Ne, duša ne može da bude tužna. Naša spoljašnja čula – emocije i vitalna energija – su to što oseća tugu. Duša, koja je u stalnom dodiru sa Izvorom, je fontana neprekidne radosti.

Pitanje: Ako je duša razvijenija, da li će uzeti telo koje je fizički lepše, ili između fizičke lepote i duhovnog razvoja ne postoji neka veza?

Šri Činmoj: Ne, to nema nikakve veze. Bilo je dosta duhovnih Učitelja koji su fizički bili prilično ružni, a bilo ih je i dosta koji su bili veoma lepi. Ako pitate Boga da li je moje duša lepša ili razvijenija od duše nekog zgodnog filmskog glumca, Bog će vam iskreno reći da je moja duša daleko razvijenija. U potpunosti zavisi od Božije volje i od volje duše nekog pojedinca u kakvoj će kući živeti njegova duša.

Čak i ako neko ima mnogo novca, možda mu neće biti važno da živi u velikoj kući. Smatraće da mu je mala soba dovoljna. A neko, ko ima veoma malo novca, potrošiće sve što ima da iznajmi veliku kuću da bi se pravio važan. Ali, ta velika kuća ga može uvaliti u velike novčane nevolje. Onda će morati da pozajmljuje od banke da bi platio kiriju, pa možda neće moći da se dobro hrani. Dakle, iako ima veliku kuću, može da dođe u situaciju da gladuje i bankrotira.

Lepota koju vidimo u duhovnim Učiteljima je lepota duše, a ne fizička lepota. Ta lepota ne stvara nikakve probleme, ni za svog vlasnika ni za druge. Zato što imate težnju, vi vidite tu unutrašnju lepotu i prihvatate ih zbog nje.

Pitanje: Kad neko u sebi oseća neku lepu pesmu, šta sprečava da se ona spolja izrazi?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Postoje dva glavna razloga. Prvi razlog je sledeći: kad osećate neku pesmu, vi sumnjate u nju, sumnjate da li je stvarna ili ne. Mislite: „Kako ja mogu da imam tako lep osećaj? Pre pet minuta sam slagao, pre deset minuta sam bio ljubomoran na nekoga, pa nije moguće da sada ovako osećam“. Ali to što se desilo pre pet minuta nema nikakve veza sa time kako se osećate sada. Um je baš prepreden. Kad imate neko sjajno iskustvo, veoma dobro, visoko iskustvo, um će smesta pokušati da ga omalovaži, zato što vaš um neće da imate radost u njenom čistom obliku. Um će vas odmah pitati kako možete da doživite tako nešto kad ste se pre samo malo vremena ponašali nebožanski. Um će reći da je to samo mentalna halucinacija. A onog trenutka kad odustanete od tog iskustva, isti taj um će doći i reći: „Vidiš kako si glup! Izubio si sve, odbacio si sve. Sam Bog zna koliko će ti meseci trebati da ti se opet vrati takvo iskustvo“.

Drugi razlog što ne možete da izrazite neku poemu je to što u vama postoji jaz između vašeg osećanja i onoga što postajete. Kad nešto osetite, ako smesta ne postanete baš to, vaše vitalno biće počinje da se buni. Vitalno biće oseća da ste pustili stranca da uđe u vas, pa postaje ljubomorno. Ono se ponaša kao dete kad vidi da su njegova majka i otac pustili da neko drugi dođe i smesti se u njihovoj kući. Prirodno, ono postaje ljubomorno zato što oseća da sada njegovi roditelji neće moći da mu posvećuju pažnju kao ranije. Kad osetite nešto u sebi, to znači da ste pozvali nekog ili nešto u svoju kuću, ali on još nije ušao. Kad stvarno uđe, onda će gotovo sigurno izraziti, ali pre nego što uđe, dete može da se pobuni. Ono može da počne da plače i da kaže: „Ja ga neću; ja ga neću“. Ali, ako se roditelji uozbilje i kažu: „Ja sam ga pozvao i on ostaje ovde“, priča je završena. Kad jednom postanete ono što osećate, prebrodili ste teškoću. To su dve glavne stvari koje vas sprečavaju da u svom spoljašnjem životu ispoljite ono što osećate u sebi.

Pitanje: Da li će svest svakog pojedinca na svetu morati da se preobrazi da bismo postigli svetski mir?

Šri Činmoj: U određenoj meri je tačno da se svako pojedinačno mora promenitii potpuno, iz korena, pre nego što nastupi svetski mir. A opet, iz jedne dublje perspektive, upravo je svetski mir to što će moći da korenito preobrazi svest svakog pojedinca.

To vam je ovako. Tragalac ima podosta članova u svojoj porodici. Ali, svi oni se ne mole i ne meditiraju; on je jedini koji se moli i meditira. On prima Mir, Svetlost i Blaženstvo, potom odlazi i daje to ostalim članovima svoje porodice. Svetlost i Blaženstvo koje on dobija dolaze direktno od jednog Izvora, recimo, iz Univerzalnog Izvora. Taj Univerzalni Izvor je izvor ne samo Svetlosti i Blaženstva, već i i Mira. I on deli tu Svetlost i Blaženstvo, koji nisu ništa drugo nego mir. Svetlost koju on daje donosi Mir, i taj Mir on daje članovima svoje porodice. Ali, oni moraju da budu bar donekle prijemčivi. Oni žele mir, on im je potreban, a istovremeno, možda ga neće prihvatiti radosno i od sveg srca.

Mir treba da se spusti; a opet, naša težnja treba da se uspne. Svako ljudsko biće može da bude savršeno u određenoj meri, zahvaljujući svojoj težnji. A istovremeno, treba da znamo da se Mir spušta polako. Samo kada se jednog dana Samilost Odozgo i težnja odozdo sretnu, imaćemo svetski mir. To nije jednostrano; treba da postoji reakcija sa obe strane. Pojedinac treba da vapi za mirom, a mir treba da se spusti. Jedino ako se mir spusti, a pojedinci ga hoće i prihvataju ga, ceo svet će imati mir.

Ponekad mi hoćemo nešto što nam ne treba. A ponekad nam nešto treba, ali mi ne činimo ništa da to dobijemo. Pretpostavimo da je neko veoma siromašan. Nesumnjivo mu treba novac, ali on ne radi da zaradi. Prilika ima svuda. Prilika kuca na njegova vrata, ali on ne otvara vrata iako mu je neophodna moć novca. Slično tome, nama, kao pojedincima, potreban je mir. Ali, kada se mir spusti, ako ga ne prihvatimo smesta, ta prilika će biti izgubljena. Dakle, najpre svi mi moramo da osetimo potrebu za mirom, sveopštim mirom, svetskim mirom. A potom, treba da pođemo korak dalje i da prihvatimo taj mir, kad dođe. Ali, ako treba da se oslonimo na savršenstvo svakog pojedinca na svetu da bi se mir spustio na nas, onda se mir nikad, nikad neće spustiti.

Pitanje: Pitam se da li postoji neki duhovni razlog zašto Zemlja u naše vreme doživljava elementarne nepogode.

Šri Činmoj: U ovo vreme, elementarne nepogode se zaista povremeno dešavaju. Iz duhovne perspektive, sve treba da smatramo iskustvima. U Svojoj Krajnjoj Viziji, Bog će zadovoljiti svako ljudsko biće. A opet, svako ljudsko biće će biti zadovoljno i savršeno jedino kada udovolji Bogu na Njegov Način. Nema čvrstog pravila da će Bog delovati na ovaj ili onaj način. On može da deluje na mnogo načina, koje mi ne možemo da razumemo. Ljudska bića ne znaju šta je Božija Krajnja Vizija. Ovde, na fizičkom planu, neko umre; ali, možda je Bog na unutrašnjem planu odlučio da ubrza napredak njegove duše. Dakle, najbolji način je da smatramo takozvane katastrofe iskustvom koje Bog daje pojedincima koji su neposredno u to uključeni i onima koji posmatraju tu situaciju.

Svaka katastrofa ima svoju svrhu. A opet, treba da znamo da planeta Zemlja nije savršena. Zato, kada planete nisu savršene, pogrešne sile mogu da deluju pomoću njih. Bog odobrava neke stvari. Neke druge stvari samo prihvata ili toleriše. A opet, ima nekih stvari koje On pokreće i inspiriše. Kad vidimo zemljotrese ili poplave ili glad i slično, treba da znamo da su to stvari koje Bog naprosto toleriše. Ako su neke pogrešn esile uništile neku grupu ljudi ili razorile neka mesta, Bog naprosto toleriše te stvari. A opet, u tim stvarima postoji jedna viša svrha. Danas Bog toleriše tu patnju, ali će sutra u osobama koje su propatile poteći Božija duboka Samilost i On će im na neki način to nadoknaditi. Tu nadoknadu, međutim, mi nećemo videti svojim ljudskim očima. To moramo da vidimo SVOJOM svešću koja teži.

Moramo da znamo da katastrofe i nesreće i stvari koje nas navode da osećamo da nailazi sunovrat ljudske rase nisu jedini štetni faktori. To su stvari koje mi vidimo na planeti Zemlji. Pošto živimo na fizičkom nivou, mi primećujemo sve što se tu dešava i mislimo da se ovde događaju strahovite nesreće. Ali, na unutrašnjem planu postoje druge planete, na kojima se takođe stalno dešavaju katastrofe. Jer, nebožanske sile, neprijateljske sile, zle sile, takođe mogu da deluju i na unutrašnjem nivou.

Pogledajte sukob između vere i sumnje. U tom sukobu, vera može da podlegne; sumnja može da pobedi. Ako sumnja uništi veru, trebalo bi da smatramo da je to kao eksplozija atomske bombe. Kada u nekom ljudskom biću vera mora da se preda sumnji – kad neko prihvati duhovni život, a onda mora da odustane u njega zato što nije u stanju da ima vere u svoj put, ili u Učitelja, ili u sopstvenu duhovnu sposobnost – to je onda beskrajno gore nego eksplozija atomske bombe. Možda će biti potrebni vekovi i vekovi da se ta nesreća ispravi. Ovde na Zemlji, kad se desi neka nesreća i ljudi nastradaju, njihove duše će za šest ili deset ili dvadeset godina ponovo uzeti novi oblik i doći u svet da steknu i daju svetlost. Radi se samo o nekoliko godina. Ali, ako neko mora da odustane od duhovnog života zato što ga je napala sumnja, njegov život može da bude uništen u mnogo inkarnacija. Zato je unutrašnja nesreća mnogo snažnija i štetnija nego spoljašnja nesreća.

Pitanje: Da li je um ljubomoran na srce?

Šri Činmoj: Um je veoma često ljubomoran na srce. Srce uživa u svojoj predaji duši i kad udovolji duši onako kako to duša želi, srce se ispuni ushićenjem. Sa jedne strane, um ne želi da se preda duši. Ali, istovremeno, kad vidi da srce uživa u vrhunskom ushićenju zahvaljujući tome što se predalo duši, um postaje ljubomoran na srce.

Pitanje: Kad nekoliko ljudi oforme komisiju da urade neki projekat, imate, recimo, pet raznličitih ljudi koji raspravljaju o nečemu iz sopstvene perspektive i na osnovu sopstvenih ideja. A u Ujedinjenim nacijama, možete imati pet različitih zemalja, ili čak i više, koje raspravljaju o jednoj temi, pri čemu svaka zemlja ima svoje čvrsto uverenje. Šta je najbolje činiti u takvim situacijama?

Šri Činmoj: Ponekad, kao pojedinac, vi imate neku ideju. Potom, nakon nekoliko minuta, razvijete ili stvorite drugu ideju. Potom, ako sačekate dan ili dva, stvorite ili razvijete neku bolju ideju ili je postanete svesni iznutra – ne spolja. Na taj način, različite ideje u raznim trenucima dođu istom pojedincu. Ne može se reći da je svaka nova ideja koju dobijete bolja od onih prethodnih. Ujutru, imate ideju da nešto postgnete na jedan način, a po podne imade drugu ideju kako da to postignete na neki drugi način. Ali, ideja koju dobijete uveče ne mora biti bolja.

Dakle, ako u nekoj komisiji ima pet članova, svaki pojedinac treba da proba da zaroni duboko unutra i vidi da li će se, u neko drugo vreme, možda moći da složi sa idejom koju je dao neko drugi. Sada se on bori za svoj predlog. Međutim, nakon nekoliko dana se može desiti da će on sam imati iste poglede kao i oni drugi kojima se sada suprotstavlja. A ako ste Vi uspostavili jedinstvo sa drugim članovima, onda ćete bar pokušati da razumete njihovu tačku gledišta i da vidite ima li u njoj neke istine. Tada možete da vidite da li je Vaša ideja zaista najbolja ili je ideja nekog drugog zaista najbolja.

Gledajte na pet ideja kao na pet voćki. Jedna ideja može da bude zrelija, praktičnija od drugih. Svako želi da jede zrelo voće. Ali, ako svako hoće da jede zrelo voće, onda svako treba pažljivo da pregleda voće koje ima. Ako ima pet voćki, neke će biti nezrele. Niko ne želi da jede nezrelo voće. Poješćete samo onu ideju koja je najzrelija i najukusnija. A to što je jedna osoba donela zrelu voćku ne znači da će ona sama pojesti tu voćku i da je neće dati ostalima. I drugi će dobiti svoj deo voćke koju je neko doneo. Ma ko da je doneo neku ideju, neka drugi dobiju podjednaku priliku da primene tu ideju na svoje sopstvene živote. Onda, ko god je doneo voćku, ukoliko svi mogu da je jedu, ukoliko svi žele da je podele, ta voćka će postati zajedničko vlasništvo. Na taj način se može steći osećaj jedinstva.

Pitanje: Da li je moguće da mi svesno težimo, a da ipak ne težimo u onim delovima svog bića kojih nismo svesni?

Šri Činmoj: To je sasvim moguće. Jedan deo vašeg bića može svesno da teži, a drugi deo može da bude potpuno netežeći. To je kao vežbanje. Pretpostavimo da uvek bacate kuglu ili koplje svojom desnom rukom. Pošto je zanemarujete, leva ruka ostane slaba. Zato je uvek dobro vežbati sa obe ruke, Ali, kad je u pitanju neko posebno takmičenje, ako tad desna ruka može da ponudi više, naravno da ćete koristiti desnu ruku. Pošto je u pitanju samo nekoliko sekundi, to je sasvim u redu. Ako, međutim, vežbate svakog dana, trebalo bi da radite neku vežbu koja koristi obe ruke.

I što se tiče ovoga, u celom vašem telu – od glave do pete – trebalo bi da postoji težnja. Reka težnje mora da teče od vrha do dna. A opet, treba da znate da postoji glavni deo, a to je srce. Kad imate da ponudite nešto celom sveetu, ili kad treba da pokažete svoj najbolji kvalitet, tada je najvažniji plač srca, težnja srca. Ako hoćete da vam težnja bude veoma koncentrisana, onda je pravo mesto na koje treba da odete da biste težili srce. Međutim, kad težite na uobičajen način, možete da težite u celom svom biću, u celom svom postojanju.

Sasvim je moguće biti svestan jedne stvari, a istovremeno biti potpuno nesvestan nečeg drugog. Ako vežbate svojom desnom rukom, vaša leva ruka ostaje nesvesna. Ali, vi možete da vežbate obema rukama, desnom i levom. Slično tome, svim delovima vašeg bića može se obezbediti odgovarajući trening. Fizičko može da teži, vital može da teži, um može da teži, srce može da teži – svi istovremeno. Ponekad, je međutim, slučaj takav da ste probuđeni ili spremni da težite samo u jednom delu. Kada se rano ujutru molite i meditirate, to je možda vežba jedino za vaše duhovno srce. Možda uopšte nećete čitati duhovne knjige; možda nećete raditi nikakvu mentalnu vežbu. I još, možda nećete obavljati nikakvo nesebično služenje na tim nivoima. Tada ih niste svesni. Ili, možda se na vitalnom nivou ne trudite da pokažete dobrotu ili velikodušnost prema svima. Svaki nivo ima da ponudi nešto drugačije, nešto novo. A opet, jedinstvenosti raznih sposobnosti ili kvaliteta svakog nivoa moraju se ujediniti i upiti zajedno. Ako ne obavljate duhovne vežbe na nekom određenom nivou u obliku težnje i posvećenosti, naravno da ste onda nesvesni tog nivoa. Svesnost dolazi samo pomoću stalnog unutrašnjeg vežbanja.

Pitanje: Koji je najbolji način da uspostavimo radost u svim delovima svog bića?

Šri Činimoj: Najbolji način da uspostavimo radost u svim delovima bića je uz pomoć stalne zahvalnosti Onom čijom smo zaslugom prihvatili duhovni život. U svakom trenutku moramo da predstavimo svom unutrašnjem umu šta smo bili pre nego što smo svesno postali duhovni. A na trenutak možemo da vidimo šta naši prijatelji iz prošlosti rade sada, gde su sada naši bivši poznanici. Čim vidimo šta oni rade i šta smo mi isprva bili, zapazićemo razliku između svog dostignuća iz prošlosti i svog sadašnjeg dostignuća. Ma koliko da je cilj daleko, lako možemo da vidimo koliku smo razdaljinu već prešli. Naši takzovani prijatelji iz prošlosti nisu još ni zakoračili na pravi put, dok u nama postoji određena težnja, određeni unutrašnji plač, bar neka svest o jednom višem idealu i cilju.

Možemo da uputimo zahvalnost Bogu, ili našem duhovnom učitelju, ili našem putu, pa čak i svojim sopstvenim dobrim osobinama koje su nas podstakle da uđemo u duhovni život. A sa druge strane, možemo da uputimo zahvalnost i našem unutrašnjem plaču koji nas je nagnao da idemo pravim putem, ili zahvalnost samom tom dostignuću. Zahvalnost leži u davanju sebe Izvoru, odnosno Onom ko nas je inspirisao da vidimo višu stvarnost i da trčimo ka cilju. Mi nudimo zahvalnost Izvoru, zato što je u nama stvorio unutrašnji poriv da mu se vratimo i da tu potražimo ispunjenje. A to ispunjenje dolazi jedino kad ispunimo sam taj Izvor. Zato nam davanje sebe na razne načine donosi potpunu radost u svim delovima buća. Drugog načina nema.

Pitanje: Koji je najbolji način da inspirišemo druge da vode duhovni život?

Šri Činmoj: Najefikasniji način da inspirišemo druge je da postanemo sama težnja. Ako postanete otelovljenje težnje, drugi će automatski biti inspirisani. Vi možda niste sve vreme preplavljeni težnjom, ali određenu količinu težnje imate, zato što praktikujete duhovni život i zato što se duševno trudite da primite obilje Mira, Svetlosti i Blaženstva.

Ne možete izaći na ulicu i reći svima: „Ja imam Mir, Svetlost i Blaženstvo. Samo dođite i uzmite ih od mene“. Ako kažete da imate nešto da date, ostali će vam se samo smejati. Zato treba da pogledate ko je oko vas i da potom zaronite duboko unutra i iznutra osetite kome treba da priđete. Jedino kad iznutra osetite da bi taj i taj bio raspoložen da makar čuje šta imate da kažete, možete da ponudite svoju inspiraciju.

Zato najpre probajte da iznutra osetite da li bi vaša poruka, vaša ljubav, vaša istina, vaša brižnost, bili prihvaćeni. U suprotnom, izaći ćete napolje i vikati da imate nešto da ponudite, ali niko neće doći. Ali, ako iznutra napravite izbor, sva je prilika da ćete uspeti da inspirišete druge.

Pitanje: Izgleda da bi trebalo da postoji samo jedan moralni zakon. Kako da svi priznaju i prihvate jedan moralni kodeks za čitav svet?

Šri Činmoj: Ne mora nužno da postoji samo jedan moralni zakon. Sanskritska reč za zakon je darma. Na svakom nivou postoji zakon: na fizičkom nivou, na vitalnom nivou, na mentalnom nivou, na psihičkom niivou. Najbolji zakon je, međutim, predaja unutrašnjoj božanstvenosti. Na fizičkom nivou, neko će reći da je nešto apsolutno ispravan zakon, prava svrha života. Na vitalnom nivou to će biti nešto drugo, na mentalnom nivou nešto treće, a na unutrašnjem planu opet nešto drugo. Ako neko hoće da opravda svoj pristup istini, on to može i da uradi. Svaki zakon života donosi određeno zadovoljenje. Vi činite ovo, ili se uzdržavate da ne učinite nešto drugo, pa ste zadovoljni. To vam, međutim, možda neće doneti pravo zadovoljstvo.

Pravo zadovoljstvo ne dolazi od toga što nešto činimo ili nešto postanemo. Pravo zadovoljstvo dolazi jedino kada se čovek preda najvišem principu života, najvišoj stvarnosti, sopstvenoj najvišoj božanstvenosti. Najvišu božanstvenost možete nazvati Bogom, Svetišnjim, ili kako god hoćete. Najviša božanstvenost nekog pojedinca zna beskrajno bolje nego njegova najniža božanstvenost. Šri Krišna je rekao Arđuni: „Ne može biti višeg zakona života nego što je to predanost najdubljoj božanstvenosti“, koju je sam Šri Krišna predstavljao. Božanstvenost je svuda. Božanstvenost je u Izvoru u beskrajnoj meri. A opet, božanstvenost je i u malenom mravu. Ali, mi bi pre trebalo da prihvatimo dušu koja je preplavljena beskrajnom svetlošću i blaženstvom, nego božanstvenost koju otelovljuje maleni mrav.

Na fizičkom nivou mi kažemo da je određeni zakon apsolutno ispravna stvar, ali je sposobnost fizičkog veoma ograničena. Na vitalnom planu, kažemo da je nešto prava stvar, ali je sposobnost vitala veoma ograničena. Um će reći da je nešto apsolutno ispravno, ali je sposobnost uma veoma ograničena. Na svakom nivou postoji istina; a opet, sposobnost te istine je ograničena. Na najvišem nivou, međutim, sposobnost istine je neograničena. Um ne može da shvati sposobnost najviše istine. Na fizičkom planu, vitalnom planu, mentalnom planu, um ponekad može da shvati njihovu sposobnost. Ali na najvišem planu sposobnost se ne može izmeriti. Ako se predamo našoj najvišoj božanstvenosti, tad postajemo jedno sa najvišim sposobnošću i najvišom istinom. Jedino se tada naš zakon života na fizičkom nivou, mentalnom nivou, vitalnom nivou i svim drugim nivoima može lako prevazići.

Ako koristimo cipele ili sandale da nam se stopala ne opeku ili ne izgrebu od trnja, biće Bramina koji će odmah pomisliti na životinje. Kad pomisle na životinje, smesta pomisle na brutalnost, okrutnost i uništenje. Neki hindusi, takozvani pobožni hindusi, ne koriste kožu, zato što se ona pravi od životinja. Ali, ako ne nosimo cipele, biće nam veoma teško da hodamo. I dokle smo dospeli? Ali, ako se predamo unutrašnjoj volji, onda nema problema. Unutrašnja volja će reći da sve ima svoju ulogu. Životinja je odigrala svoju ulogu žrtvujući svoje postojanje, voljno ili nevoljno. A mi treba da odigramo svoju ulogu noseći cipele kako bismo mogli da idemo u crkvu, gde ćemo se moliti i meditirati.

Na Zemlji ne možemo da opstanemo a da ne uništavamo život. Čim udahnemo, milioni sićušnih Božijih stvorenja ulaze u naš dah i mi ih uništavamo. Hodamo ulicom, i dok hodamo, koliko insekata uništimo! Prema tome, ne možemo ni sekund da postojimo bez uništavanja.

A sa druge strane, mi uništavamo i svojim mislima. Kad imamo neku zlu misao, željnu misao, ljubomornu misao, nesigurnu misao, sve je to uništavanje. Svaka nebožanska misao koju imamo predstavlja trenutni oblik uništenja na jednom nivou – recimo mentalnom. Svesno, mi postanemo ljubomorni i činimo svakakve nebožanske stari. A opet, mi nesvesno podležemo nebožanskim mislima, idejama i drugim destruktivnim siiama. U svakom trenutku mi uništavamo ili bivamo uništeni na fizičkom planu, na vitalnom planu, na mentalnom planu; na svakom od tih planova sile pokušavjau da unište nas ili mi pokušavamo da uništimo njih. Kad uništavamo nekog ili nešto, činimo veoma nebožansku stvar. A drugi koji to čine nama takođe rade nešto nebožansko. Ili mi ubijamo nekog ili neko ubija i uništava nas. Kako da se izbavimo od te stalne bitke? Ne možemo se svake sekunde boriti sa svojim mislima. Pa šta da uradimo? Bezbedni smo samo ako predamo svoje misli najvišem Autoritetu, koji je sveprisutan. Zato je jedini način sledeći: da težimo i da se predamo najvišem božanskom Autoritetu. Neka nam božanski Autoritet kaže šta je najbolje za nas i šta je najbolje za druge. To je najbolji zakon života na svim nivoima: fizičkom, vitalnom, mentalnom i psihičkom.

Pitanje: Da li je razlika između materijalizma i duhovnosti u tome da u slučaju materijalizma pokušavamo da posedujemo spoljašnji svet, a u drugom slušaju nastojimo da posedujemo unutrašnji svet?

Šri Činmoj: Kad praktikujemo unutrašnju filozofiju, mi nastojimo da osvojimo duhovni svet; mi ne želimo da osvajamo materijalni svet. Mi želimo da posedujemo Božiju kreaciju kao svoju sopstvenu. Jedino želimo da posedujemo Boga i koristimo ga za svoje ciljeve. Ali, u duhovnoj filozofiji, u pravoj duhovnosti, mi posedujemo neku osobu radi njene svrhe ili neku stvar radi njene svrhe. A ako se uspnemo još više u božanskoj filozofiji, mi uopšte ništa ne posedujemo. Jedino ulazimo u beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Tada Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost mogu da igraju svoje uloge na svoj način, ovde na Zemlji.

Pravi božanski vojnik će uvek tragati za Istinom, Svetlošću i Blaženstvom radi njihovog ispoljenja i ispunjenja. Tu filozofija nije: „Hoću za sebe“, već je to božanska filozofija koja kaže: „Neka se Tvoja Volja ispuni na Tvoj sopstveni Način“.

Pitanje: Koja je svrha joge?

Šri Činmoj: Svrha joge je da primi Istinu i Svetlost ovde, na Zemlji. Joga znači svesno jedinstvo sa Bogom. Čovek i Bog su jedno, ali čovek nije svestan svoje unutrašnje božanstvenosti. Mi volimo Boga i Bog nam je potreban. Naša ljubav prema Bogu, međutim, nije stalna i svesna. Isto tako, mi ne znamo svesno da imamo potrebu za Bogom, uprkos činjenici da proučavamo i praktikujemo duhovnost. Mi smo svi Božiji instrumenti, ali nesvesni instrumenti. Naša ljubav prema Boga, naša ljubav prema Istini, naša potreba za Svetlošću nije uvek svesna, nije uvek stalna. Pročitali smo milione knjiga koje se bave postojanjem Boga, ali Bog zasad nije živa stvarnost za nas.

Međutim, kada praktikujemo jogu, kada zaronimo duboko unutra, mi vidimo i osećamo kakav odnos imamo sa Bogom. Duhovni Učitelj je onaj ko je svestan Boga i Božije Stvarnosti. U svakom trenutku svog života sa mnogobrojnim aktivnostima, on svesno zna za svoje jedinstvo sa Bogom. U njegovom slučaju, Bog je praktična stvarnost. Bog je stalan.

Ako praktikujemo jogu, počinjemo da osećamo da Bog dolazi pre svega u našim životima. U Bogu treba da vidimo čovečanstvo, a u čovečanstvu treba da vidimo Boga. U božanstvenosti treba da vidimo kako čovečanstvo teži, a u čovečanstvu treba da vidimo kako se božanstvenost ispoljava. To je ono što joga čini za nas. Joga momentalno uzdiže svest čovečanstva na najviši nivo i donosi Odozgo Svetlost, Mir i Blaženstvo u beskrajnoj meri, kako bi naš život tame, nečistote i nesavršenosti mogao jednog dana da bude uzdignut, prosvetljen, usavršen.

Pitanje: Zašto je važna mantra?

Šri Činmoj: Mantra je vrhunski važna u duhovnom životu. A opet, mnogi ljudi ne ponavljaju mantre: oni teže i meditiraju na drugačiji način. Mantra je proces pojanja kojim se zaranja duboko unutra, da bismo ubrzali svoj duhovni napredak. Ponavljanjem mantre možemo ili da prizovemo prisustvo nekog određenog božanstva, ili možemo da iznesemo na površinu svoju sopstvenu božanstvenost. Ali, ne može se reći da je mantra nadmoćnija od molitve, niti da su molitva i meditacija nadmoćnije od mantre. Ne. Možemo reći da je mantra jedan put koji vodi ka ostvarenju.

Pitanje: Šta možemo da učinimo kako bismo približili Boga ljudima u svetu?

Šri Činmoj: Mi živimo u bezbožnom svetu. Šta možemo da učinimo za zaljubljenike u Boga koji žele da donesu Istinu i Svetlost na Zemlju, koji žele da dovedu Boga Svevišnjeg na Zemlju? Treba da počnemo od sebe, u sebi. Možda ćemo pred sobom videti neku osobu koja ne veruje u Boga, koja sumnja u Božije postojanje. Ali, pre nego što se pozabavimo njome, treba da se pozabavimo sobom.

Mi imamo telo, vitalnu energiju, um i srce. Počnimo tako što ćemo usredsreditii svoju pažnju na fizički nivo. Čim usredsredimo svoju pažnju na fizički nivo, vidimo da smo lenji, da se družimo sa neznanjem. Potom usmeravamo sovju pažnju na vitalnu energiju i vidimo da je naš vitalna energija poput gladnog vuka koji želi da proždere svet. Mi, međutim, od svoje vitalne energije želimo dinamizam i dinamičnu istinu, a ne agresiju. Julije Cezar je rekao: „Dođoh, videh, pobedih“. Naš vital kaže: „Dođoh, videh i postadoh“. Došao sam i video nesavršenost, a potom postao jedno sa njom ovde, u svetu nesavršenstva.

Potom se koncentrišemo na um. Kad se koncentrišemo na um, vidimo da um neprekidno sumnja – sumnja čak i u naše postojanje. Šta da uradimo? Um sumnja u stvarnost u nama, u stvarnost oko nas. Ovog trenutka um kaže da sam ja dobar čovek, narednog trenutka kaže da sam veoma loš čovek, a sledećeg trenutka ne može da oceni da li sam dobar ili loš. Um je uvek nesiguran i nije u stanju da prihvati Istinu i Svetlost.

Mi, takođe, imamo i srce. To srce, zahvaljujući svom nerazdvojnom jedinstvu sa Apsolutom, može da postane potpuno božanstveno. Ali, zasad, to srce je potpuno nesigurno. Srce kaže: „Bože, ja ne dobijam ono što želim“, ili „Ja želim da se nešto učini, ali to nije urađeno“. Sve vreme srce peva pesmu nesigurnosti. Ali, isto to srce, zahvaljujući svojoj sposobnosti za jedinstvo, može da postane jedno sa Univerzalnim Srcem.

Kada se ja, kao pojediniac, usredsredim na sebe, vidim ogromnu nesavršenost i ogromnu potrebu za svetlošću savršenstva. Svaki pojedinac mora najpre da se koncentriše na sebe, zato što u svakom postoji ogromno nesavršenstvo. Čak i ako svet oko njega možda ima mnogo više nesavršenosti nego što on ima, sve dok ostaje nesavršen makar i u mikroskopskoj meri, on neće moći da poučava druge. Školski učitelj koji ima više znanja od svojih učenika može da ih poučava, iako nema najviši nivo. U duhovnom životu, međutim, strahovito grešimo ako pokušavamo da učimo druge a da sami nismo prosvetljeni. Tu imamo posla sa životnim principom pojedinca. U školi poučavamo istoriju, georafiju ili neki drugi posebni predmet, ali taj posebni predmet nije čitav život nekog pojedinca; to nije njegov život ostvarenja Boga.

Zato, kad vidimo u nekome bezbožan stav, treba da budemo svesni sopstvene sposobnosti ili nesposobnosti. Ako možemo da usavršimo sebe zahvaljujući svom unutrašnjem plaču, težnji, svojoj ljubavi prema Istini i Svetlosti, onda kao pojedinci nećemo više pripadati svetu nesavršenstva. Ja, kao pojedinac, neću pripadati svetu nesavršenstva. Ti, kao pojedinac, stvorićeš sopstveni svet savršenstva. Ona će stvoriti svoj svet savršenstva. Na taj način će biti tri nebožanske duše manje u svetu i svet će biti blagoslovljen sa tri božanske duše, tri božanska vojnika, tri božanska instrumenta Boga. Danas ti postaješ savršen, sutra on postaje savršen, narednog dana ja postajem savršen. Na taj način to napreduje od jednog ka mnoštvu, pa čitav svet postaje savršen.

Kada mi, kao pojedinci, postanemo dobri, božanski i savršeni, pre ili kasnije svet oko nas postaje savršen, zato što svetlost koju imamo ne ostaje u nama. Ona će imati sopstveni spontani talas izražavanja. Potom, sa našom svetlošću ćemo moći da vidimo kako se svet oko nas, svet nesavršenstva, preobražava i prosvetljuje. Spoljašnji svet nije van nas; on je u nama. Mi imamo um i drugi u svetu imaju um; ali, u krajnjoj liniji, to je isti um. Svet koji vidimo je u stvari u nama; on je u našem umu, u našoj vitalnoj energiji, u našem telu, u našem srcu. Zato, kad postanemo savršeni iznutra, i svet spolja postaće savršen.

Pitanje: Šta je vital?

Šri Činmoj: Postoje dva vitalne energije u nama: jedna je dinamična, a druga je agresivna vitalna energija. Agresivna vitalna energija je životinja u nama; ona hoće da proždere svet. Dinamična vitalna energija ne želi da proždere; ona jedino hoće da ispuni energijom svet koji čvrsto spava. Milioni ljudi još uvek čvrsto spavaju. Oni ne znaju za Boga; oni ne znaju za svetlost istine. Međutim, pomoću dinamične vitalne energije mi možemo da probudimo uspavano čovečanstvo.

Pitanje: Kako postajemo svesni istine?

Šri Činmoj: Pomoću molitve i meditacije. U ovom trenutku, ovo telo, koje smatramo svojim, naša je jedina istina. Ovo telo, koje će živeti šezdeset ili sedamdeset godina, naš je život. Ali, kada se molimo i meditiramo, uviđamo da ovo telo nije čitavo naše postojanje. Naše celovito postojanje je život večni. Ovde na Zemlji sedamdeset godina mi igramo neku određenu ulogu; potom napuštamo telo i odmaramo se. Nakon nekog vremena, opet ćemo se vratiti na Zemlju da volimo Boga, da ispoljimo Boga.

Kako možemo da večno budemo svesni onoga što imamo u sebi? Mi možemo da večno budemo svesni svog unutrašnjeg postojanja, svog unutrašnjeg života, jedino pomoću stalne molitve i meditacije. Kada nismo svesni te istine, to je kao da smo bolesni. Treba da uzmemo lek, a taj lek je naša težnja. Kada nismo svesni onoga što imamo, to znači da smo dobili neku vrstu bolesti. A da bismo izlečili tu bolest, potrebna nam je težnja.

Pitanje: Kakav je odnos joge i religije?

Šri Činmoj: Joga nije religija; joga otelovljuje sve religije. Religija ima svoj specifičan pogled na istinu. U religiji mi nemamo osećaj univerzalnog jedinstva. Ali, kad prihvatimo jogu, sve je jedinstvo. Joga prihvata sve religije. Ona na religiju gleda kao na kuću. Ti živiš u tvojoj kući, ja živim u mojoj kući, on živi u svojoj kući. Ali, kad dođe vreme za učenje, svi izlazimo iz svojih kuća i idemo u istu školu. Dakle, joga je škola. Joga nije ni u kakvom sukobu sa religijom. To si došao iz svoje kuće, ja sam došao iz moje kuće i mi ćemo učiti zajedno.

Joga nikad neće reći da je ova kuća veoma loša ili da je ona kuća veoma loša. Joga će jedino reći da je Bog u svemu. Međutim, u nekim slučajevima je Bog potpuno ispoljen na božanski način, dok u nekim slučajevima nije.

Pitanje: Šta je to zvuk Aum (Om)?

Šri Činmoj: Aum je Bog u Njegova tri aspekta: Bog Tvorac, Bog Održavalac i Bog Uništitelj. Ali, „Uništitelj“ je pogrešan izraz. Bog nije Uništitelj, već Preobrazitelj. Sve što je nebožansko u nama, Bog preobražava i prosvetljuje. „A“ predstavlja Boga Tvorca, „U“ predstavlja Boga Održavaoca i „M“ predstavlja Boga Preobrazitelja.

Bog Tvorac nas je stvorio. Bog Održavalac nas održava. Ali, dok nas održava, On primećuje u nama neke nesavršenosti i pokušava da ih usavrši. Kada nas usavršava, On postaje Bog Preobrazitelj. Zato, kad pojemo Aum, mi prizivamo Boga u Njegova tri aspekta.

Pitanje: Zašto je Bog stvorio zlo?

Šri Činmoj: Ono što vi nazivate zlom, ja nazivam neznanjem. Postoji velika razlika između neznanja i zla. Neznanje je jedno iskustvo, i to iskustvo će me u krajnem ishodu voditi jednoj višoj istini. Mi idemo od malo svetlosti ka više svetlosti, do najveće svetlosti. Ono što vi nazivate zlom i grehom su u stvari iskustva ropstva i nesavršenosti. Zlo je u našem umu. U našem težećem srcu nešto takvo kao što je zlo ne postoji, već postoji samo nesavršenost. A ta nesavršenost se lako može usavršitii kada se molimo Bogu za Svetlost, Mir i Blaženstvo.

Da služim vama

Izuzetno sam zahvalan svima vama što ste mi dopustili da vam služim. Služiti vama znači služiti našem Večnom Ocu.

[Šri Činmoj je otpevao Gajatri mantru.]

Aum bhur bhuvah svah
Tat savitur varenyam
Bhargo devasya dhimahi
Dhiyo yo na pracodayat

Dodatak: ovi citati, iz drugih spisa Šri Činmoja, uključeni su u prva izdanja

ni unutrašnji.
i neprekidan, usavršavajući moju prirodu i ispunjavajući Božiji Dah, ubijajući moje neznanje i gradeći Božiju Milost, proždirući ponos neistine i ispijajući Svetlost Istine.

Predgovor urednika prvom izdanju

Pitanja u ovoj knjizi postavili su članovi Grupe za meditaciju Ujedinjenih nacija, neformalne grupe članova osoblja Ujedinjenih nacija, delegata i predstavnika nevladinih organizacija akreditiranih pri Ujedinjenim nacijama koji veruju da postoji duhovni način rada za svet mirovni kao i politički način. Dvaput nedeljno, Grupa se sastaje u UN-u pod vodstvom Šri Činmoja radi meditacija nevezanih ni za jednu sektu i radi duhovnih diskusija o bratstvu i svetskom jedinstvu.

Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama.Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži na sledeći način: