Svaki pojedinac ima nešto da radi na ovom svetu, pa se on svesno ili nesvesno upušta u raznovrsne aktivnosti. On hoće da sve uradi što brže kako bi mogao da učini i nešto novo, kako bi mogao da nastavi ka nečem boljem, nečem što više prosvetljuje, nečem što više ispunjava.
Dakle, postoji jedan kratak put da se stigne do cilja, koji nazivamo suncem obasjan put. Vi sedite preda mnom. Ako pođem pravo, nesumnjivo ću stići do Vas brže nego ako bih išao unaokolo, ovde skrećući ulevo, tamo udesno, pa tek onda do Vas. Ta prečica je put koncentracije. Trebalo bi da se koncentrišemo na stvaru koju imamo da učinimo. Svaki put kad se koncentrišemo na nešto, mi uklanjamo konfuziju, pritisak, strepnju, brigu, nevoljnost i tvrdoglavost koji se nalaze unutar samog tog predmeta, unutar svakog poduhvata. A istovremeno mi sami sebi pružamo svoju sposobnost, pouzdanje i uverenje. Ili iznosimo na površinu našu unutrašnju sposobnost, pouzdanje i uverenje iznutra, ili ih donosimo odozgo.
Ako svaki put pre nego što preduzmemo nešto možemo da se koncentrišemo, pojednostavićemo tu stvar, a istovremeno ubrzati njeno izvršenje na jedan zadovoljavajući način. Koncentracija smesta raščišćava put. Sa obe strane puta ima drveća sumnje, drveća nesigurnosti, drveća strepnje, drveća brige. Čim se koncentrišemo, vidimo preobražaj tog drveća. Sumnja postaje vera, nesigurnost postaje sigurnost; sve što je obeshrabrujuće postaje ohrabrujuće i pruža nam pomoć dok idemo ka svom cilju.
Dakle, duhovnost je pojednostavljenje života, a ne odbacivenje ili negiranje života. Duhovnost je nešto što nam pokazuje suncem obasjan put kako bismo stigli do svog cilja što je pre moguće. Ma šta da hoćemo da učinimo sa životom ili u životu, duhovnost nam je najbolji prijatelj koji nam može pomoći. Ona pojednostavljuje, pročišćuje, prosvetljava, ispunjava i ovekovečuje ono što želimo da imamo ili ono u šta želimo da izrastemo. Duhovnost nije nešto neizvesno, nejasno, besmisleno i jalovo. Ne. Ona je nešto smisaono i plodno, nešto što nas stalno prosvetljuje i ispunjava. A unutar prosvetljenja i ispunjenja ja zadovoljstvo koje želimo.
Ako hoćemo efikasnost i savršenstvo u svojoj profesiji, onda je duhovnost jedino rešenje, zato što ona čisti put od pometnje; ona pročišćava i prosvetljuje naš um. Kad se pročišćenje i prosvetljenje odigraju u našem umu, vidimo da je cilj tik pred nama. Potom vidimo da je cilj u nama. I na kraju vidimo da ne samo da je cilj u nama, već da smo mi sami taj cilj. Ovog trenutka smo tragaoci koji trče prema cilju; narednog trenutka osećamo da smo postali sam cilj. Duhovnost je jedina stvar koja će nam reći da nam je potreban cilj, jedina stvar koja će nam pokazati kako da stignemo do cilja i jedina stvar koja će učiniti da jasno vidimo da nismo ništa drugo do sam cilj.Onaj ko ima moć intuicije trebalo bi da oseća da se ta moć javila u njemu da bi mogao da služi drugima koji imaju manje moći intuicije, koji imaju manje sposobnosti, koji imaju manje moći i mudrosti. Ako služi svojoj braći i sestrama na Zemlji, on donosi trajni mir, trajnu sreću na Zemlju.
Kad imate moć intuicije, možete da osećate da ste već napredni. Možete da vodite druge; vi idete napred, a ljudi iza vas, prateći vas. Ali, treba da znate da je moć intuicije došla ili iz najvećih dubina vašeg srca ili sa veoma visokog nivoa svesti. I trebalo bi da osećate da vam ta moć nije došla zato da vladate drugima, već da biste mogli da služite drugima. Zato što je moć intuicije ušla u vas, treba da osećate da ste stariji brat u porodici. Imate nekoliko mlađe braće i treba da svojoj mlađoj braći pokažete put do odredišta, sa ljubavlju, sa brižnošću, sa jedinstvom.
Kad moć intuicije dođe, naprosto uđite u svoj zadatak. Imate nešto da uradite i nešto vam je sinulo. Tada treba da uđete u to. Dok ulazite u to, molim vas da osećate da ne ulazite u taj zadatak da biste pokazali svetu šta ste postigli, već da pokažete svetu da ste videli nešto novo, što će odmah doneti neku korist. Kome? Vama samima i ostalom svetu. Kad koristite intuiciju, odmah osetite i potrebu za posvećenošću. Intuiciju ste dobili; a za šta ćete je upotrebiti? Za posvećenost. Uđite sa svojom moći intuicije u predmet ili zadatak koji imate; i izađite odatle trijumfalno da biste stavili na raspolaganje svoje otkriće onima koji još nisu videli svetlost koju ste vi otkrili. Dakle, najbolji način da se upotrebi inituicija je da se ona stalno posvećuje stvarnosti koju otkrivate dok je koristite. Posvećenost je najbolji način da upotrebite moć intuicije i posvećenost je pravo zadovoljstvo koje dobijamo od intuicije.
Intuicija nam pokazuje kako da počnemo, kako da nastavimo i kako da završimo. Reč „kraj“ nije najbolji izraz kada govorimo o potrazi za večnom srećom. Nema kraja. Mi stalno prevazilazimo svoje prethodne ciljeve. Današnji cilj je sutrašnja polazna tačka za neki još viši cilj.Kakav rezultat postižemo u spoljašnjem životu kad meditiramo? Naš um postaje miran i spokojan. Ljudima je gotovo nemoguće da steknu mir uma. A onaj ko nema mir uma je poput pravog prosjaka; on je poput majmuna u ljudskom telu. Ničim nije zadovoljan. Ali, ako postignemo mir uma makar i na sekundu, osetićemo da smo postigli dosta u životu. Kad imamo mir uma, naša vitalna energija ostaje mirna i naše telo ostaje mirno: a gde je mir, tu nema poremećaja. Bolesti postoje jedino u svetu brige, napetosti i konfuzije. Inače, ne može biti bolesti.
Dakle, meditacija je rešenje. Meditacija nam daje mir uma, spokoj uma. Kad um ima mir, sve patnje ljudskog života se mogu okončati. Kad je um spokojan, sklad neprekidno teče. Taj sklad ulazi u vital, a iz vitala ulazi u fizičko. Kad u našem sklopu postoji sklad, ne može biti bolesti.
Visok krvni pritisak, srčani udar i sve bolesti koje vidimo u Božijoj tvorevini predstavljaju napade nebožanskih sila. Te nebožanske sile možemo prevazići, možemo im se suprotstaviti jedino kada se predamo pozitivnoj sili. Kad meditiramo, mi se trudimo da postanemo savršeni kanali pozitivne sile. Ta pozitivna sila je svetlost, a negativna sila je noć tame. Pozitivna sila je ljubav, ne mržnja. Pozitivna sila je verovanje, a ne neverica. U svakom trenutku našeg života pozitivna sila nam pomaže zato što nas ona svesno vodi Izvoru, našem cilju, koji je savršenstvo.
Ako nam je um tih i smiren, ako nam je vitalna energija dinamična, ako je naše telo svesno šta radi, onda se nalazimo u palati zadovoljstva u kojoj ne može biti bolesti, ne može biti patnje, ne može biti nesavršenosti, ne može biti prepreka našem trajnom miru, trajnoj svetlosti, trajnom zadovoljstvu. Meditacija je sredstvo; ona je način; ona je put. Ako idemo tim putem, stižemo do svog odredišta, koje je potpuno savršenstvo.Nakon što odete iz Centra kući, možda nećete zadržati isti nivo težnje zbog nekih porodičnih teškoća ili drugih problema. Ali, čak i ako nema ničeg što bi vas sprečilo da nastavite da težite, vaše sopstveno ograničeno biće vam neće dozvoliti da ostanete na vrhu drveta. Vi težite pola sata sa krajnjom iskrenošću, a onda počne opuštanje. Osećate da ste radili veoma naporno i da sad zaslužujete odmor.
Duhovni život, međutim, nije takav. Ako hoćete da održite svoj nivo, ako hoćete da održite visinu svoje težnje, onda bi vaša težnja trebalo da stalno teče. Pretpostavimo da ste meditirali jedan sat; onda možda nećete biti u stanju da ponovo meditirate još jedan sat. Zasad, nama je teško da meditiramo osam sati. Ali, nije važno. Lako možete da meditirate pola sata. Potom možete da radite nešto što će održati i sačuvati vašu meditaciju. Narednih pola sata možete da čitate duhovne knjige; posle toga možete da pevate duhovne pesme. Potom možete da posetite nekog od vaše duhovne braće ili sestara, ili, ako to nije moguće, možete pozvati nekog telefonom i razgovarati samo o duhovnim temama.
I još, možete da pišete o svojim iskustvima na svoj način, ne sa idejom da to objavite, već samo da podržite svoju svest. Dok zapisujete, vi usavršavate svoju duhovnu prirodu. Možete da to zapisujete pola sata, a onda ćete pročitati šta ste napisali. Kad zapišete svoja iskustva, stvorili ste nešto. Tvorac uvek želi da uživa u svojoj tvorevini. Pogledajte baštovana kad ugleda lepu ružu. Trebalo mu je mnogo truda da posadi ružin grm i pobrine se o njemu; onda, nakon šest ili sedam meseci, kad vidi ružu, on je ceni i duboko se divi lepom cvetu. Slično tome, i vas može obradovati kad budete čitali o sopstvenim iskustvima.
Porebno vam je petnaest ili dvadeset minuda da jedete. Za to vreme pokušajte da se prisetite kakva iskustva ste imali rano ujutru dok ste meditirali. Naprosto ih zamislite. To zamišljanje nije fantaziranje ili samoobmana; to je kao da punite baterije. Vi punite svoje pamćenje svojim dostignućem, svojim duhovnim napretkom. Svaki put kad pomislite na svoja iskustva vratićete se u to vreme i dobićete obilje Mira, Svetlosti i Blaženstva i sličnog. Dakle, na taj način uvek možete da zadržite svoju meditaciju koju ste obavili rano ujutru i moći ćete da održite svoj nivo dok vam ne dođe vreme za narednu meditaciju.
Na nesreću, mi to ne radimo. Mi meditiramo pola sata ili četrdeset pet minuta i odmah osetimo da smo umorni i iscrpljeni. Onda činimo mnoge pogrešne stvari. To je neka vrsta negativne reakcije. Osećamo da smo videli jednu stranu reke, a sad hoćemo da odemo na drugu obalu. Ali, na nesreću, druga obala je u potpunoj tami. Treba da se potrudimo da ostanemo na onoj obali koja ima svetlost. Zato, da bismo sačuvali svoju meditaciju, radićemo druge stvari koje će uvećati ili bar zadržati moć naše meditacije.
Tokom nedelje treba da idemo na posao. Rano ujutru meditiramo i uzdignemo svoju svest, a onda provedemo osam sati na poslu gde smo, na nesreću, prisiljeni da kontaktiramo sa ljudima koji ne teže. Bačeni smo u svet želje, straha, strepnje, brige i sličnog, pa nam svest opadne. I šta da uradimo? Molim vas, meditirajte rano ujutru i čitajte duhovne knjige, pevajte duhovne pesme, družite se sa duhovnim ljudima. Potom, dok ste u kancelariji ili se bavite nečim drugim, probajte da zadržite u svesti svoju ranu jutarnju meditaciju i druge duhovne aktivnosti. U svojoj ranoj jutarnjoj meditaciji ste stekli Mir, Svetlost i Blaženstvo, a to je duhovni novac. Držite ga u svom srcu, koje je najsigurnija od svih banaka. Onda, kad uđete u svet, kad ste u kancelariji gde vladaju strepnja, briga i želje, podignite nešto svog duhovnog bogatstva. Koncentrišite se na svoje srce i iznesite u prvi plan nešto od Mira, Svetlosti i Baženstva koje ste stekli rano ujutru. To je vaše bogatstvo i možete da ga koristite. Na taj način ćete moći da održite svoj duhovni nivo i održite visok nivo svesti.
Zasad, moramo da budemo veoma pažljivi i mudri u našem svakodnevnom životu u pogledu toga kako koristimo svaki sat. Ali, doći će vreme kada će sam naš život biti neprekinuti tok težnje. Sada, nakon meditacije, mi koristimo um i mislimo: „O, sad je vreme da čitam duhovne knjige“. Međutim, jednog dana nećemo morati da ulažemo nikakav svesni napor. Naše unutrašnje biće će nas inspirisati da čitamo duhovne knjige. Zasad je naše unutrašnje biće unutra, duboko sakriveno, ali mi dajemo sve od sebe da ga pomoću joge iznesemo na povišinu.U skladu sa tvojom fizičkom stvarnošću ti si visok oko 174 saantimetra, ali u toj fizičkoj stvarnosti se nalazi unutrašnja stvarnost – tvoja brojna unutrašnje iskustva. Neka od tih iskustava su veoma visoka, veoma duboka, a neka nisu. A opet, neka od tih iskustava su iz ove inkarnacije, a neka su iz prethodnih inkarnacija. Čak i kad vidim iskustva samo iz ove inkarnacije, vidim da si imao na hiljade iskustava.
Sad, ko drži ta iskustva? Duša, ili ono što nazivamo psihičkim bićem. Na sanskritu to zovemo čaitja puruša. To psihičko biće je sakupilo i pohranilo iskustva iz prethodnih inkarnacija, kao i iz ove. Suštinu svih tvojih prethodnih inkarnacija čuva psihičko biće. Duboko u našem biću, u duši, unutar psihičkog bića, unutar uma, unutar vitalne energije, unutar grubog fizičkog, sva ta iskustva su prisutna.
Ali, kada lekari operišu, ili kada te pregledaju, oni ne mogu da ih otkriju, to tvoje unutrašnje blago. Zašto? Zato što to beskrajno unutrašnje blago koje imaš može da vidi jedino nešto što je takođe beskonačno. Jedino Beskonačnost može da izmeri Beskonačnost; jedino Svetlost može da meri Svetlost. Mi možemo da vidimo nešto pred sobom, ali da bismo ga procenili, i mi moramo da imamo nešto što je podjednako moćno ili podjednako prosvetljeno.
Ti ćeš moći da vidiš Beskonačnost, osetiš je i postaneš jedno sa njom kada postaneš jedno sa svojim duhovnim srcem, koje je i samo Beskonačnost. A to jedinstvo se postiže pomoću molitve i meditacije.Duša je predstavnik Boga ovde, na Zemlji, Božija iskra. Bog Sveznajući, Svemogući, Sveprisutni je jedan; ali ovde, u ovom svetu mnogostrukosti, svaka duša predstavlja drugačiji aspekt Božije mnogostrukosti. Kad duša poprimi ljudski oblik, ona najpre nastoji da stvori mogućnosti, a potom neizbežnosti. Potom se duša potrudi da ispolji istinu koju je već postigla. Ona vidi svet neznanja i trudi se da preobrazi to neznanje u znanje i mudrost.
Postoji neispoljeno Sopstvo, koje nazivamo puruša, a opet, postoji i ispoljeno Sopstvo. Sopstvo koje se ispoljava na Zemlji kroz dušu naziva se prakriti. Puruša nije ravnodušan, već uvek ostaje na najvišem transcendentalnom nivou svesti. A to drugo Sopstvo, prakriti, uzima učešće u Kosmičkoj Igri kroz individualnu dušu.
Kad postanemo jedno sa našom dušom, mi ulazimo u beskrajni Mir i Blaženstvo – najvišu Svest, koju nazivamo sat-čit-ananda. To je trostruka Svest, u kojoj Postojanje, Svest i Blaženstvo idu zajedno. Kad živimo u duši, na kraju ulazimo u tu trostruku Svest.Čak i ako neko ima mnogo novca, možda mu neće biti važno da živi u velikoj kući. Smatraće da mu je mala soba dovoljna. A neko, ko ima veoma malo novca, potrošiće sve što ima da iznajmi veliku kuću da bi se pravio važan. Ali, ta velika kuća ga može uvaliti u velike novčane nevolje. Onda će morati da pozajmljuje od banke da bi platio kiriju, pa možda neće moći da se dobro hrani. Dakle, iako ima veliku kuću, može da dođe u situaciju da gladuje i bankrotira.
Lepota koju vidimo u duhovnim Učiteljima je lepota duše, a ne fizička lepota. Ta lepota ne stvara nikakve probleme, ni za svog vlasnika ni za druge. Zato što imate težnju, vi vidite tu unutrašnju lepotu i prihvatate ih zbog nje.To vam je ovako. Tragalac ima podosta članova u svojoj porodici. Ali, svi oni se ne mole i ne meditiraju; on je jedini koji se moli i meditira. On prima Mir, Svetlost i Blaženstvo, potom odlazi i daje to ostalim članovima svoje porodice. Svetlost i Blaženstvo koje on dobija dolaze direktno od jednog Izvora, recimo, iz Univerzalnog Izvora. Taj Univerzalni Izvor je izvor ne samo Svetlosti i Blaženstva, već i i Mira. I on deli tu Svetlost i Blaženstvo, koji nisu ništa drugo nego mir. Svetlost koju on daje donosi Mir, i taj Mir on daje članovima svoje porodice. Ali, oni moraju da budu bar donekle prijemčivi. Oni žele mir, on im je potreban, a istovremeno, možda ga neće prihvatiti radosno i od sveg srca.
Mir treba da se spusti; a opet, naša težnja treba da se uspne. Svako ljudsko biće može da bude savršeno u određenoj meri, zahvaljujući svojoj težnji. A istovremeno, treba da znamo da se Mir spušta polako. Samo kada se jednog dana Samilost Odozgo i težnja odozdo sretnu, imaćemo svetski mir. To nije jednostrano; treba da postoji reakcija sa obe strane. Pojedinac treba da vapi za mirom, a mir treba da se spusti. Jedino ako se mir spusti, a pojedinci ga hoće i prihvataju ga, ceo svet će imati mir.
Ponekad mi hoćemo nešto što nam ne treba. A ponekad nam nešto treba, ali mi ne činimo ništa da to dobijemo. Pretpostavimo da je neko veoma siromašan. Nesumnjivo mu treba novac, ali on ne radi da zaradi. Prilika ima svuda. Prilika kuca na njegova vrata, ali on ne otvara vrata iako mu je neophodna moć novca. Slično tome, nama, kao pojedincima, potreban je mir. Ali, kada se mir spusti, ako ga ne prihvatimo smesta, ta prilika će biti izgubljena. Dakle, najpre svi mi moramo da osetimo potrebu za mirom, sveopštim mirom, svetskim mirom. A potom, treba da pođemo korak dalje i da prihvatimo taj mir, kad dođe. Ali, ako treba da se oslonimo na savršenstvo svakog pojedinca na svetu da bi se mir spustio na nas, onda se mir nikad, nikad neće spustiti.Svaka katastrofa ima svoju svrhu. A opet, treba da znamo da planeta Zemlja nije savršena. Zato, kada planete nisu savršene, pogrešne sile mogu da deluju pomoću njih. Bog odobrava neke stvari. Neke druge stvari samo prihvata ili toleriše. A opet, ima nekih stvari koje On pokreće i inspiriše. Kad vidimo zemljotrese ili poplave ili glad i slično, treba da znamo da su to stvari koje Bog naprosto toleriše. Ako su neke pogrešn esile uništile neku grupu ljudi ili razorile neka mesta, Bog naprosto toleriše te stvari. A opet, u tim stvarima postoji jedna viša svrha. Danas Bog toleriše tu patnju, ali će sutra u osobama koje su propatile poteći Božija duboka Samilost i On će im na neki način to nadoknaditi. Tu nadoknadu, međutim, mi nećemo videti svojim ljudskim očima. To moramo da vidimo SVOJOM svešću koja teži.
Moramo da znamo da katastrofe i nesreće i stvari koje nas navode da osećamo da nailazi sunovrat ljudske rase nisu jedini štetni faktori. To su stvari koje mi vidimo na planeti Zemlji. Pošto živimo na fizičkom nivou, mi primećujemo sve što se tu dešava i mislimo da se ovde događaju strahovite nesreće. Ali, na unutrašnjem planu postoje druge planete, na kojima se takođe stalno dešavaju katastrofe. Jer, nebožanske sile, neprijateljske sile, zle sile, takođe mogu da deluju i na unutrašnjem nivou.
Pogledajte sukob između vere i sumnje. U tom sukobu, vera može da podlegne; sumnja može da pobedi. Ako sumnja uništi veru, trebalo bi da smatramo da je to kao eksplozija atomske bombe. Kada u nekom ljudskom biću vera mora da se preda sumnji – kad neko prihvati duhovni život, a onda mora da odustane u njega zato što nije u stanju da ima vere u svoj put, ili u Učitelja, ili u sopstvenu duhovnu sposobnost – to je onda beskrajno gore nego eksplozija atomske bombe. Možda će biti potrebni vekovi i vekovi da se ta nesreća ispravi. Ovde na Zemlji, kad se desi neka nesreća i ljudi nastradaju, njihove duše će za šest ili deset ili dvadeset godina ponovo uzeti novi oblik i doći u svet da steknu i daju svetlost. Radi se samo o nekoliko godina. Ali, ako neko mora da odustane od duhovnog života zato što ga je napala sumnja, njegov život može da bude uništen u mnogo inkarnacija. Zato je unutrašnja nesreća mnogo snažnija i štetnija nego spoljašnja nesreća.Dakle, ako u nekoj komisiji ima pet članova, svaki pojedinac treba da proba da zaroni duboko unutra i vidi da li će se, u neko drugo vreme, možda moći da složi sa idejom koju je dao neko drugi. Sada se on bori za svoj predlog. Međutim, nakon nekoliko dana se može desiti da će on sam imati iste poglede kao i oni drugi kojima se sada suprotstavlja. A ako ste Vi uspostavili jedinstvo sa drugim članovima, onda ćete bar pokušati da razumete njihovu tačku gledišta i da vidite ima li u njoj neke istine. Tada možete da vidite da li je Vaša ideja zaista najbolja ili je ideja nekog drugog zaista najbolja.
Gledajte na pet ideja kao na pet voćki. Jedna ideja može da bude zrelija, praktičnija od drugih. Svako želi da jede zrelo voće. Ali, ako svako hoće da jede zrelo voće, onda svako treba pažljivo da pregleda voće koje ima. Ako ima pet voćki, neke će biti nezrele. Niko ne želi da jede nezrelo voće. Poješćete samo onu ideju koja je najzrelija i najukusnija. A to što je jedna osoba donela zrelu voćku ne znači da će ona sama pojesti tu voćku i da je neće dati ostalima. I drugi će dobiti svoj deo voćke koju je neko doneo. Ma ko da je doneo neku ideju, neka drugi dobiju podjednaku priliku da primene tu ideju na svoje sopstvene živote. Onda, ko god je doneo voćku, ukoliko svi mogu da je jedu, ukoliko svi žele da je podele, ta voćka će postati zajedničko vlasništvo. Na taj način se može steći osećaj jedinstva.I što se tiče ovoga, u celom vašem telu – od glave do pete – trebalo bi da postoji težnja. Reka težnje mora da teče od vrha do dna. A opet, treba da znate da postoji glavni deo, a to je srce. Kad imate da ponudite nešto celom sveetu, ili kad treba da pokažete svoj najbolji kvalitet, tada je najvažniji plač srca, težnja srca. Ako hoćete da vam težnja bude veoma koncentrisana, onda je pravo mesto na koje treba da odete da biste težili srce. Međutim, kad težite na uobičajen način, možete da težite u celom svom biću, u celom svom postojanju.
Sasvim je moguće biti svestan jedne stvari, a istovremeno biti potpuno nesvestan nečeg drugog. Ako vežbate svojom desnom rukom, vaša leva ruka ostaje nesvesna. Ali, vi možete da vežbate obema rukama, desnom i levom. Slično tome, svim delovima vašeg bića može se obezbediti odgovarajući trening. Fizičko može da teži, vital može da teži, um može da teži, srce može da teži – svi istovremeno. Ponekad, je međutim, slučaj takav da ste probuđeni ili spremni da težite samo u jednom delu. Kada se rano ujutru molite i meditirate, to je možda vežba jedino za vaše duhovno srce. Možda uopšte nećete čitati duhovne knjige; možda nećete raditi nikakvu mentalnu vežbu. I još, možda nećete obavljati nikakvo nesebično služenje na tim nivoima. Tada ih niste svesni. Ili, možda se na vitalnom nivou ne trudite da pokažete dobrotu ili velikodušnost prema svima. Svaki nivo ima da ponudi nešto drugačije, nešto novo. A opet, jedinstvenosti raznih sposobnosti ili kvaliteta svakog nivoa moraju se ujediniti i upiti zajedno. Ako ne obavljate duhovne vežbe na nekom određenom nivou u obliku težnje i posvećenosti, naravno da ste onda nesvesni tog nivoa. Svesnost dolazi samo pomoću stalnog unutrašnjeg vežbanja.Ne možete izaći na ulicu i reći svima: „Ja imam Mir, Svetlost i Blaženstvo. Samo dođite i uzmite ih od mene“. Ako kažete da imate nešto da date, ostali će vam se samo smejati. Zato treba da pogledate ko je oko vas i da potom zaronite duboko unutra i iznutra osetite kome treba da priđete. Jedino kad iznutra osetite da bi taj i taj bio raspoložen da makar čuje šta imate da kažete, možete da ponudite svoju inspiraciju.
Zato najpre probajte da iznutra osetite da li bi vaša poruka, vaša ljubav, vaša istina, vaša brižnost, bili prihvaćeni. U suprotnom, izaći ćete napolje i vikati da imate nešto da ponudite, ali niko neće doći. Ali, ako iznutra napravite izbor, sva je prilika da ćete uspeti da inspirišete druge.Pravo zadovoljstvo ne dolazi od toga što nešto činimo ili nešto postanemo. Pravo zadovoljstvo dolazi jedino kada se čovek preda najvišem principu života, najvišoj stvarnosti, sopstvenoj najvišoj božanstvenosti. Najvišu božanstvenost možete nazvati Bogom, Svetišnjim, ili kako god hoćete. Najviša božanstvenost nekog pojedinca zna beskrajno bolje nego njegova najniža božanstvenost. Šri Krišna je rekao Arđuni: „Ne može biti višeg zakona života nego što je to predanost najdubljoj božanstvenosti“, koju je sam Šri Krišna predstavljao. Božanstvenost je svuda. Božanstvenost je u Izvoru u beskrajnoj meri. A opet, božanstvenost je i u malenom mravu. Ali, mi bi pre trebalo da prihvatimo dušu koja je preplavljena beskrajnom svetlošću i blaženstvom, nego božanstvenost koju otelovljuje maleni mrav.
Na fizičkom nivou mi kažemo da je određeni zakon apsolutno ispravna stvar, ali je sposobnost fizičkog veoma ograničena. Na vitalnom planu, kažemo da je nešto prava stvar, ali je sposobnost vitala veoma ograničena. Um će reći da je nešto apsolutno ispravno, ali je sposobnost uma veoma ograničena. Na svakom nivou postoji istina; a opet, sposobnost te istine je ograničena. Na najvišem nivou, međutim, sposobnost istine je neograničena. Um ne može da shvati sposobnost najviše istine. Na fizičkom planu, vitalnom planu, mentalnom planu, um ponekad može da shvati njihovu sposobnost. Ali na najvišem planu sposobnost se ne može izmeriti. Ako se predamo našoj najvišoj božanstvenosti, tad postajemo jedno sa najvišim sposobnošću i najvišom istinom. Jedino se tada naš zakon života na fizičkom nivou, mentalnom nivou, vitalnom nivou i svim drugim nivoima može lako prevazići.
Ako koristimo cipele ili sandale da nam se stopala ne opeku ili ne izgrebu od trnja, biće Bramina koji će odmah pomisliti na životinje. Kad pomisle na životinje, smesta pomisle na brutalnost, okrutnost i uništenje. Neki hindusi, takozvani pobožni hindusi, ne koriste kožu, zato što se ona pravi od životinja. Ali, ako ne nosimo cipele, biće nam veoma teško da hodamo. I dokle smo dospeli? Ali, ako se predamo unutrašnjoj volji, onda nema problema. Unutrašnja volja će reći da sve ima svoju ulogu. Životinja je odigrala svoju ulogu žrtvujući svoje postojanje, voljno ili nevoljno. A mi treba da odigramo svoju ulogu noseći cipele kako bismo mogli da idemo u crkvu, gde ćemo se moliti i meditirati.
Na Zemlji ne možemo da opstanemo a da ne uništavamo život. Čim udahnemo, milioni sićušnih Božijih stvorenja ulaze u naš dah i mi ih uništavamo. Hodamo ulicom, i dok hodamo, koliko insekata uništimo! Prema tome, ne možemo ni sekund da postojimo bez uništavanja.
A sa druge strane, mi uništavamo i svojim mislima. Kad imamo neku zlu misao, željnu misao, ljubomornu misao, nesigurnu misao, sve je to uništavanje. Svaka nebožanska misao koju imamo predstavlja trenutni oblik uništenja na jednom nivou – recimo mentalnom. Svesno, mi postanemo ljubomorni i činimo svakakve nebožanske stari. A opet, mi nesvesno podležemo nebožanskim mislima, idejama i drugim destruktivnim siiama. U svakom trenutku mi uništavamo ili bivamo uništeni na fizičkom planu, na vitalnom planu, na mentalnom planu; na svakom od tih planova sile pokušavjau da unište nas ili mi pokušavamo da uništimo njih. Kad uništavamo nekog ili nešto, činimo veoma nebožansku stvar. A drugi koji to čine nama takođe rade nešto nebožansko. Ili mi ubijamo nekog ili neko ubija i uništava nas. Kako da se izbavimo od te stalne bitke? Ne možemo se svake sekunde boriti sa svojim mislima. Pa šta da uradimo? Bezbedni smo samo ako predamo svoje misli najvišem Autoritetu, koji je sveprisutan. Zato je jedini način sledeći: da težimo i da se predamo najvišem božanskom Autoritetu. Neka nam božanski Autoritet kaže šta je najbolje za nas i šta je najbolje za druge. To je najbolji zakon života na svim nivoima: fizičkom, vitalnom, mentalnom i psihičkom.Međutim, kada praktikujemo jogu, kada zaronimo duboko unutra, mi vidimo i osećamo kakav odnos imamo sa Bogom. Duhovni Učitelj je onaj ko je svestan Boga i Božije Stvarnosti. U svakom trenutku svog života sa mnogobrojnim aktivnostima, on svesno zna za svoje jedinstvo sa Bogom. U njegovom slučaju, Bog je praktična stvarnost. Bog je stalan.
Ako praktikujemo jogu, počinjemo da osećamo da Bog dolazi pre svega u našim životima. U Bogu treba da vidimo čovečanstvo, a u čovečanstvu treba da vidimo Boga. U božanstvenosti treba da vidimo kako čovečanstvo teži, a u čovečanstvu treba da vidimo kako se božanstvenost ispoljava. To je ono što joga čini za nas. Joga momentalno uzdiže svest čovečanstva na najviši nivo i donosi Odozgo Svetlost, Mir i Blaženstvo u beskrajnoj meri, kako bi naš život tame, nečistote i nesavršenosti mogao jednog dana da bude uzdignut, prosvetljen, usavršen.Mi imamo telo, vitalnu energiju, um i srce. Počnimo tako što ćemo usredsreditii svoju pažnju na fizički nivo. Čim usredsredimo svoju pažnju na fizički nivo, vidimo da smo lenji, da se družimo sa neznanjem. Potom usmeravamo sovju pažnju na vitalnu energiju i vidimo da je naš vitalna energija poput gladnog vuka koji želi da proždere svet. Mi, međutim, od svoje vitalne energije želimo dinamizam i dinamičnu istinu, a ne agresiju. Julije Cezar je rekao: „Dođoh, videh, pobedih“. Naš vital kaže: „Dođoh, videh i postadoh“. Došao sam i video nesavršenost, a potom postao jedno sa njom ovde, u svetu nesavršenstva.
Potom se koncentrišemo na um. Kad se koncentrišemo na um, vidimo da um neprekidno sumnja – sumnja čak i u naše postojanje. Šta da uradimo? Um sumnja u stvarnost u nama, u stvarnost oko nas. Ovog trenutka um kaže da sam ja dobar čovek, narednog trenutka kaže da sam veoma loš čovek, a sledećeg trenutka ne može da oceni da li sam dobar ili loš. Um je uvek nesiguran i nije u stanju da prihvati Istinu i Svetlost.
Mi, takođe, imamo i srce. To srce, zahvaljujući svom nerazdvojnom jedinstvu sa Apsolutom, može da postane potpuno božanstveno. Ali, zasad, to srce je potpuno nesigurno. Srce kaže: „Bože, ja ne dobijam ono što želim“, ili „Ja želim da se nešto učini, ali to nije urađeno“. Sve vreme srce peva pesmu nesigurnosti. Ali, isto to srce, zahvaljujući svojoj sposobnosti za jedinstvo, može da postane jedno sa Univerzalnim Srcem.
Kada se ja, kao pojediniac, usredsredim na sebe, vidim ogromnu nesavršenost i ogromnu potrebu za svetlošću savršenstva. Svaki pojedinac mora najpre da se koncentriše na sebe, zato što u svakom postoji ogromno nesavršenstvo. Čak i ako svet oko njega možda ima mnogo više nesavršenosti nego što on ima, sve dok ostaje nesavršen makar i u mikroskopskoj meri, on neće moći da poučava druge. Školski učitelj koji ima više znanja od svojih učenika može da ih poučava, iako nema najviši nivo. U duhovnom životu, međutim, strahovito grešimo ako pokušavamo da učimo druge a da sami nismo prosvetljeni. Tu imamo posla sa životnim principom pojedinca. U školi poučavamo istoriju, georafiju ili neki drugi posebni predmet, ali taj posebni predmet nije čitav život nekog pojedinca; to nije njegov život ostvarenja Boga.
Zato, kad vidimo u nekome bezbožan stav, treba da budemo svesni sopstvene sposobnosti ili nesposobnosti. Ako možemo da usavršimo sebe zahvaljujući svom unutrašnjem plaču, težnji, svojoj ljubavi prema Istini i Svetlosti, onda kao pojedinci nećemo više pripadati svetu nesavršenstva. Ja, kao pojedinac, neću pripadati svetu nesavršenstva. Ti, kao pojedinac, stvorićeš sopstveni svet savršenstva. Ona će stvoriti svoj svet savršenstva. Na taj način će biti tri nebožanske duše manje u svetu i svet će biti blagoslovljen sa tri božanske duše, tri božanska vojnika, tri božanska instrumenta Boga. Danas ti postaješ savršen, sutra on postaje savršen, narednog dana ja postajem savršen. Na taj način to napreduje od jednog ka mnoštvu, pa čitav svet postaje savršen.
Kada mi, kao pojedinci, postanemo dobri, božanski i savršeni, pre ili kasnije svet oko nas postaje savršen, zato što svetlost koju imamo ne ostaje u nama. Ona će imati sopstveni spontani talas izražavanja. Potom, sa našom svetlošću ćemo moći da vidimo kako se svet oko nas, svet nesavršenstva, preobražava i prosvetljuje. Spoljašnji svet nije van nas; on je u nama. Mi imamo um i drugi u svetu imaju um; ali, u krajnjoj liniji, to je isti um. Svet koji vidimo je u stvari u nama; on je u našem umu, u našoj vitalnoj energiji, u našem telu, u našem srcu. Zato, kad postanemo savršeni iznutra, i svet spolja postaće savršen.[Šri Činmoj je otpevao Gajatri mantru.]
```
Aum bhur bhuvah svahTat savitur varenyam
Bhargo devasya dhimahiDhiyo yo na pracodayat
```> Čovek kaže da ima telo koje plače.
> Ja kažem da on ima hram težnje.> Čovek kaže da ima dušu koja luta.
> Ja kažem da ima blistavu pticu koja leti.> Čovek kaže da dostiže Istinu.
> Ja kažem da on otelovljuje i otkriva Istinu.
> Radost Svevišnjeg je moja snaga.
> Ljubav Svevišnjeg je moj život.> Inspiracija Svevišnjeg je moje spasenje.
> Nisam srećan nikad, osim kad plačem – plačem za Svevišnjim, zarad Svevišnjeg.
> Da letim sa Bogom, nisu mi potrebna krila.
> Gle, letim bez krila.> Da trčim sa Bogom nisu mi potrebne noge.
> Gle, trčim bez nogu.> Da mislim sa Bogom ne treba mi um.
> Gle, mislim bez uma.
> Da li znate tajnu mog duhovnog uspeha?
> Oslobodio sam se prošlosti.> Živim u stalnoj novini života bez kraja.
> Za mene, Bog je moja ovekovečujuća Sloboda.> Za Boga, ja sam Njegovo posvećeno obećanje.
> Moj život je ispit kada volim sebe.
> Moj život je izlet kada me Bog voli.> Moj život je ozbiljna koncentracija kada pokušavam da usavršim svoj život.
> Moj život je jasno prosvetljenje kada Bog želi i usavršava moj život.
> Neću da moj život bude ni spoljašnji
ni unutrašnji.> Hoću da moj život uvek bude celovit
i neprekidan, usavršavajući moju prirodui ispunjavajući Božiji Dah, ubijajući moje neznanje
i gradeći Božiju Milost, proždirući ponos neistine i ispijajući Svetlost Istine.Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama.Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži na sledeći način:
> MI VERUJEMO...
> > ... i smatramo da svaki čovek ima potencijal da spozna Krajnju Istinu. Mi takođe verujemo da čovek ne može i neće zauvek ostati nesavršen. Svaki čovek je instrument Boga. Kad kucne čas, svaka individualna duša sluša Božije unutrašnje naloge. Kad čovek sluša Boga, njegove nesavršenosti se pretvaraju u savršenstvo, njegovo neznanje u znanje, njegov tragajući um u jasnu svetlost, a njegova nesigurna stvarnost u sveispunjujuću Božanstvenost.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 8, Agni Press, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_8