Deo I

FW 391-404. Ova pitanja su Šri Činmoju postavili članovi Grupe za meditaciju u maju 1978.

Pitanje: Da li bi mogao da mi kažeš za šta bih trebalo da se molim Svevišnjem?

Šri Činmoj: Traži savršenstvo svoje prirode. Svi oni koji su prihvatili naš put ili koji slede bilo koji drugi put trebalo bi da imaju samo jednu molitvu – da budu savršeni instrumenti Svevišnjeg.

Pitanje: Vrlo često primetim, kad gledam učenike koji stoje preda mnom i meditiraju, da se mir koji sam ranije imao uvećao. Zašto je tako?

Šri Činmoj: Ti imaš mir, pa ako staneš naspram neke mirne osobu, prirodno je da će tvoj mir uvećati. Ti nisi lopov, ali ako se suočiš sa lopovom ili se družiš sa njim, naravno da će svest lopova ući u tebe. Slično tome, ako staneš pred nekog ko ima neku dobru osobinu, onda će ta dobra osobina ući u tebe.

Ponekad nema potrebe da staneš pred neku osobu. Pretpostavimo da posmatraš neko lepo drvo. Pošto si slikar, dobar slikar, naravno da ćeš uvažavati drvo i diviti se njegovoj lepoti. Možda ćeš čak pokušati da sedneš u podnožje drveta i da slikaš. Ali, čim sedneš, možda će sve misli sveta, nebožanske misli, apsolutno najgore misli, početi da ulaze u tebe. Onda ćeš reći: „Zašto mi se ovo dešava? Došao sam ovde sa čistim umom samo da bih slikao, pa kako to da me napadaju svakakve potpuno nebožanske, nečiste misli?“ Tad bi trebalo da znaš da je neko sa niskim karakterom ranije sedeo pod tim drvetom i prizvao najniže misli da uđu u njega.

A sa druge strane, možda je neki svetac odnosno sveta osoba sedela pod drvetom i neko vreme meditirala. A onda ti dođeš i sedneš tu i primiš njegovu vibraciju. Na tebe može da utiče ne samo fizičko prisustvo te osobe. Iako to fizičko prisustvo više nije tu, čak i suptilno prisustvo osobe koja je tu ranije bila može uticati na tebe.

Ponekad možda nećeš moći da objasniš neko iskustvo koje ti se iznenada pojavi dok hodaš ulicom. Mada tu nema nikakvog cveća, apsolutno nikakvog, ti ipak kao da osećaš nešto lepo, mirisno, cvetno, što je veoma eterično i božansko. Odakle dolazi to nebesko osećanje? Ili je tu bila neka duhovna osoba, ili su se tu zadesili neki anđeli ili astralna bića.

Dakle, ako se nađeš sa nekim ko ima više sposobnosti od tebe, onda ti njegovo prisustvo može pomoći da stekneš više te sposobnosti. Iako ga spolja nisi molio da ti bilo šta da, i iako i on možda nije svestan da ti bilo šta daje, tu sposobnost možeš dobiti od samog njegovog prisustva. Ako on otelovljuje intuiciju ii bilo koju sposobnost ili kvalitet, ti to dobiješ. To je kao da imaš magnet koji privuče taj kvalitet od njega i kvalitet uđe u tebe. Ponekad, ako nešto pokušavaš da izvučeš od nekog spolja, umeša se ego i on ti neće dati ništa. Ali, ako povučeš iznutra, daće ti.

Pitanje: Ako je neko iskreni tragalac, treba li da sledi neki određeni put?

Šri Činmoj: Moj put nije jedini; ima mnogo puteva. Danas sam vas inspirisao, ali jedino što od vas tražim je da prihvatite svoj sopstveni put. Ako zaista hoćete da najbrže stignete do cilja, trebalo bi da sledite neki određeni put pod vođstvom duhovnog Učitelja. Svima na ovom svetu značajno je vreme. Ako možete da stignete do cilja za jedan dan, zašto biste čekali deset dana?

Stvar je jedino u tome što duhovni cilj ne može da se postine za jedan dan. Ako vam bilo ko kaže da ćete postići ostvarenje Boga za dva sata ili za deset dana ili za mesec dana, kažem vas da vas obmanjuje. Molim vas da ne idete takvom Učitelju. Ostvarenje Boga nije lako. Znam to, zato što sam ostvario Boga. Niko ne može da ostvari Boga za jedan dan ili za mesec dana; to nije moguće. Treba vam osamnaest ili dvadeset godina spoljašnjeg učenja samo da biste dobili master diplomu. A postići ostvarenje Boga je beskrajno teže nego steći master diplomu.

A opet, ne bi trebalo da se obeshrabrujete. Nemojte da mislite: „Uh, nikad neću ostvariti Boga; uradio sam gomolu pogrešnih stvari“. Vi ste Božiija deca. Imali ste neka iskustva koja nazivate greškama. Ali, ako osećate da nikad nećete ostvariti Boga zato što ste u životu uradili neke pogrešne stvari, varate se. Ostvarenje Boga je vaše pravo stečeno rođenjem. Treba da zaboravite ta nesrećna iskustva i ne smete da dalje pravite greške. Od danas, ako i u svom unutrašnjem životu i u svom spoljašnjem životu budete radili prave stvari, sigurno ćete vrlo skoro ostvariti Boga.

Dakle, sa jedne strane, nemojte se razočarati, obeshrabriti ili klonuti duhom; a sa druge strane, nemojte gajiti preterani optimizam da mislite da ćete za nekoliko nedelja ostvaritii Boga. Za sve je potrebno vreme. Polako ali sigurno stići ćete do cilja. U duhovnom životu, potrebna vam je težnja; treba da vežbate koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju. Tada ćete ostvariti Boga. Molim vas da u tom pogledu budete ozbiljni. Onda ćete videti da ostvarenje Boga nije nešto nemoguće; daleko od toga. Ono je moguće, praktično i neizbežno. Ali, treba da budete iskreni i da sledite neki konkretan put. Treba da imate unutrašnje i i spoljašnje vođstvo Učitelja koga prihvatate kao svog vođu i vodiča.

Pitanje: Da li bi mogao nešto da kažeš nešto o tome kako bi tragalac koji je tek ušao u duhovni život trebalo da se odnosi prema uživanjima i problemima svakodnevnog života?

Šri Činmoj: Hajde da se prvo pozabavimo problemima. Prvo, treba da se upitate da li su ti problemi, koje sada imate, postojali i ranije? Odmah ćete odgovoriti: jesu. Pa kako to da ste ih sada svesni, a ranije niste bili? Treba da znate da kad živite običan život, netežeći život, neprijateljske sile su lukave. One znaju da ste im ostavljeni na milost i nemilost. One znaju vašu sposobnosot, znaju da ste u neznanju i da ste im pokorni. Zato kažu: „Pa dobro, pošto on spava, nećemo da mu dosađujemo“. Ali, onog trenutka kad se probudite, one će vas napasti. Ima mnogo tragalaca koji se žale svom Učitelju: „Pre nego što smo prihvatili duhovni život, imali smo manje problema. Sad kad smo prihvatili duhovni život, naši problemi su se uvećali“. Ali, to nije istina. Oni moraju da znaju da su te probleme već imali: jedino što nisu hteli da ih svesno pobede. Zato ih nisu bili svesni. Ako nećete da pobedite nešto, onda čvrsto spavate, a i problem čvrsto spava. Ali, sada kada ste ušli u duhovni život, poeli ste da se suprotstavljate svim svojim problemima. A pošto se suprotstavljate problemime, neprijateljske sile staju na stranu problema. One hrane probleme da bi mogli da nastave da se bore. Te sile, međutim, znaju da neće moći da vas pobede. One će samo pokušati da odlažu i odlažu. Zato morate da im se suprotstavite.

Pre nego što ste prihvatili duhovni život, mislili ste da je žiivot neznanja, život uživanja, pravi život. Gledali ste unaokolo i videli da svi žive život uživanja. Rekli ste: „Šta nije u redu sa mnom? Ako moji prijatelji, moji susedi i svi drugi rade isto, neću da budem izuzetak“. Ali, kad prihvatite duhovni život, vi shvaite da život koji oni žive nije za vas. Sada ste osetili jedan unutrašnji zov, jedan viši zov. Ne možete da budete sa njima. Da, bili ste sa njima petnaest ili dvadeset godina. Sada ste, međutim, osetili jedan viši zov. Sada je došlo vreme da sledite nešto drugo, da radite nešto drugo.

Ako ne prihvatite probleme kao takve, kako ćete ih pobediti? Pokušavaćete da izbegnete probleme, a problemi će vam se vraćati sa još više snage. Vratiće se izuzetno snažno i napasti vas. Dakle, od svojih problema ne možete da se sakrijete. Treba da ih pobedite sada i ovde. Ako čekate, govoreći: „Ne, sutra ću steći više snage, pa ću onda moći da pobedim sve moje probleme“, kažem vam da to sutra nikad neće doći. Svaka sekunda je zlatna prilika, pa ako propustite tu zlatnu priliku, time nesvesno jačate sile neznanja.

Sad, o životu uživanja. Trebalo bi da znate da li ste od života uživanja nešto dobili, ili da li ste njime nešto postigli. Smesta ćete reći: „Život uživanja mi je doneo jednu stvar, a to je frustracija“. Čak i ako ostanete u običnom životu, netežećem životu, ako ste iskreni, reći ćete: „Jedino što sam dobio od tog života uživanja je frustracija“. I šta se onda dešava? Vi vidite da nema nade da ćete izaći iz te frustracije osim ako ne budete potpuno uništeni. Ono što danas zovemo frustracijom, sutra će biti uništenje. Mi smo započeli svoje putovanje sa iskušenjem. Potom, u iskušenju je bilo uživanje. A unutar uživanja je uništenje. Nakon uništenja, šta ostaje? Ništa. To je negativan način napredovanja.

A zatim, postoji i pozitivan način. Taj pozitivan način je težnja. Šta je težnja? Težnja je unutrašnji vapaj koji čini da osećamo da smo potekli od beskrajnog Mira, Svetlosti i Blaženstva i da i dalje otelovljujemo taj beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Jedino što je potrebno jeste da te kvalitete iznesemo na površinu. MI ih nesvesno imamo. Nesvesno mi imamo nekog ko se zove Bog. Duhovni život, međutim, znači naše svesno saznanje Boga.

Vi u sebi imate blago, ali ste ga zaturili. Kad zaturite nešto, tražite ga, ali ga možda nećete odmah naći. Zato zamolite svog prijateja, svog najdražeg prijatelja, da vam pomogne da to nađete: „Izgubio sam nešto. Da li bi i ti potražio sa mnom?“ Prijatelj dođe, pa pošto ima više iskustva u nalaženju stvari, on vam to nađe. Taj prijatelj je vaš duhovni Učitelj. Kada nađe to što ste tražili, on vam to neće uzeti. Neće se usuditi da to uzme od vas, zato što ga je našao za vas. Duhovni Učitelj je takav. On nađe unutrašnje blago za vas, i time je njegova uloga završena. Vaša uloga je jedino da mu zahvalite. On je našao to što ste tražili za vas; potom to postaje vaše blago. Vi mu samo zahvalite.

Život uživanja treba da bude zamenjen životom težnje. U težnji je pravo blago, spoznaja da ste potekli od Beskonačnog i da ste za Beskonačnu Istinu i Svetlost.

Svaka osoba ima nekog prijatelja i nekog neprijatelja. Ako neko teži, on oseća da je želja njegov neprijatelj, a težnja je njegov prijatelj. Ako ne teži, ako vodi život želja, onda oseća da je želja njegov prijatelj, a da mu je težnja neprijatelj. Blizak je sa željom, čak i ako ga ona ne ispunjava; svestan je stvarnosti želje u svom životu, dok mu je težnja strana. Zato on oseća da mu je želja prijatelj.

Onda dođe vreme kad on oseti da postoji i težnja, ali da ta težnja i ostvarenje nisu za njega, zato što od samog početka nije živeo duhovnim životom. A opet, hteo bih dakažem da se tu grdno vara. Težnja jeste za njega; ostvarenje jeste za njega. Jedino treba da ih prihvati kao svoje sopstvene.

Pitanje: Šta je zahvalnost?

Šri Činmoj: Zahvalnost znači postati cvet u svakom delu svoga bića: telu, vitalu, umu i srcu. Sve u vašem biću postojaće jedino kao cvet. U vama ima 86.000 suptilnih nerava, ali neće preostati ništa drugo osim cveta. Vi, kao pojedinci, postaćete samo cvetovi koje treba položiti pred Stopala Svevišnjeg. Taj cvet je potpuno otvoren; sve latice su procvetale. To je zahvalnost.

Jedan učenik je naveo moj aforizam: „Sekunda zahvalnosti Bogu vredi kao tri sata intenzivne meditacije na Boga“. Bilo mu je teško da shvati taj aforizam. Mislio je da to znači da samo na sekundu reći „Hvala ti“ vredi kao nekoliko sati meditacije. Ali, zahvalnost nije kao pružiti ruku i reći: „Hvala ti“. Ne, možda će vam trebati mnogo inkarnacija da dostignete stanje istinske zahvalnosti.

U fizičkom telu postoji na hijade nerava, a u suptilnom telu takođe postoje hiljade suptilnih nerava. Kad sve nestane, kad postojite jedino kao izuzetno lep cvet i osećate da ste spremni da budete položeni pred stopala Svevišnjeg – to je zahvalnost. Ali, možda će biti potrebni sati, dani, meseci, godine ili više inkarnacija da se dođe do tog stepena. Možda će biti potrebne godine pripreme za jednu sekundu zahvalnosti. Zato, kad kažem da je zahvalnost najteža stvar i najvažnija stvar, molim vas da zapamtite da govorim o toj vrsti zahvalnosti. Kad sve vaše nestane, kad se sve vaše rastopi i kad ostane samo jedan cvet, kad ostanete samo kao cvet spreman za obožavanje Boga i kad položite sebe pred Stopala Svevišnjeg: to je zahvalnost. Od sada, molim vas da osećate da je to ono što smatram zahvalnošću. Drugačije ne mogu da kažem da sekund zahvalnosti vredi kao tri sata meditacije.

Pitanje: Da li svako može da praktikuje jogu?

Šri Činmoj: Da, svako može da praktikuje jogu, pod uslovom da je veoma iskren u duhovnom životu. Nema čvrstog pravila da samo neke određene osobe mogu da praktikuju jogu. Ne, svi to mogu, pod uslovom da imaju veoma iskren duhovni pristup.

Pitanje: Odnedavno je postalo veoma pomodno da glumice i glumci idu u Indiju i slede nekog gurua. Da li mislite da je to iskren stav prema toj filozofiji?

Šri Činmoj: Stvar je u sledećem: ako su ti glumci ili glumice dovoljno iskreni da se drže duhovne discipline, onda oni rade pravu stvar. Ali, ako drugi ljudi slede jogu samo zato što to čine ti glumci, onda greše. Jogu ne treba praktikovati zato što je praktikuje ta i ta osoba. Ako neko oseća da mu je neophodno da vodi duhovni život, onda on treba da ide u Indiju, ili bilo gde gde ima duhovnih Učitelja.

Pitanje: Ako vas napadnu neprijateljske sile, da li to umanjuje vašu karmu?

Šri Činmoj: Jedino ako je neko učinio nešto loše, može se reći da je to zakon karme. U suprotnom, ako neko dođe i opljačka vas, to je naprosto nesreća. Ali, zato što niste krivi, mislite li da ćete dobiti obilno bogatstvo samo zato što vas je neko opljačkao? Neko vam je „učinio uslugu“ kradući vam stvari. To nije vaša greška, već vam je neko ukrao iz zlobe. Mislite li da ćete odmah dobiti novu zalihu stvari koje su vam bile oduzete? Ne, nije tako. Ako ste uradili nešto dobro, ako ste se molili i meditirali, Bog će vas onda blagosloviti božanskim osobinama. Ali, kad nešto izgubite, to neće biti nadoknađeno spolja. Treba da znate da neprijateljske sile lutaju unaokolo. One napadaju i napadaju; van kontrole su. Ako dođe neki nevaljali dečak i udari vas, a vi niste bili neposlušni prema svojoj majci niti ste učinili bilo šta loše, to znači da je taj dečak postao svesni ili nesvesni instrument nekih neprijateljskih sila.

Pitanje: Vaša filozofija kaže da nam je potrebno savršenstvo, ali izgleda da društvo veruje da su perfekcionisti neurotični. Možete li reći nešto o tome?

Šri Činmoj: Svaki čovek ima osećaj savršenstva. Dete oseća da je savršeno ako može da raspukne dvadeset balona. A neko drugi će osećati da je savršen ako može da ostane miran. Ako neko oseća da mu je Bog rekao da laže i on laže, osećaće da je savršen. Ako je neko obećao da će ubiti nekog, pa nabavi pušku i metke, on oseća da je savršen. Ali, na kraju sviće mudrost. On vidi da će biti iskren ako održi svoje obećanje, ali da neće biti savršen. Ubiti nekog bila bi najgora moguća stvar. Ako sve vreme slušate unutrašnji glas, unutrašnje zapovesti, onda ćete znati šta da učinite. Kad slušate taj glas, to je savršenstvo.

Pitanje: Da li biste, molim Vas, mogli da kažete nešto o egu, ponosu i pouzdanju?

Šri Činmoj: Ljudski ego i božanski ego. Ljudski ego je nešto što nas vezuje. Ljudski ego je uvek „moj“ i „moje“. A opet, postoji božanski ego, koji je božanski autoritet, božanska svetlost. Mi ga, međutim, ne nazivamo egom: to je naša Stvarnost, naš Izvor. Božanski ego je naše sveprisustvo: „Ja sam svuda“. Kad osećamo da smo svuda, ko onda može da nas ograniči? Ali, kad kažemo da smo mi ovo naše ja, time smo vezani. Onog trenutka kad se koncentrišemo na neki posebni deo našeg postojanja, mi postajemo baš to. Kad se koncentrišemo na telo – vital, um, srce i duša postaju nam neprijatelji. Kad se koncentrišemo na vital, tad srce i duša postaju tuđini, stranci. Dakle, ljudski ego je veoma ograničen.

Božanski deo u nama kaže: „Ja sam sveznajući, ja sam svemoćan, ja sam sveprisutan, ja sam Božiji Sin“. Ali, ako se ne molimo, ako ne meditiramo, ako zaista nemamo tu spoznaju, onda samo obmanjujemo sebe. Hrist je rekao: „Ja i moj otac smo jedno“. Apsolutno je tačno, u suštini, da smo mi Božija deca, ali je Hrist to rekao zahvaljujući svom ostvarenju. Ako mi kažemo to isto, a da nemamo to ostvarenje, onda će nam se ljudi smejati: „Da, ti i tvoj Otac ste jedno; zato si tolika neznalica. Ako ste ti i tvoj Otac jedno, onda mora da je tvoj Otac otelovljenje neznanja“. To će vam reći.

Ljudski ponos i božanski ponos. Sa ljudskim ponosom, šta mogu da uradim? Mogu da udarim nekog, da slomim nešto, mogu da vas uvredim, da vas grdim, mogu da vladam vama. Ljudski ponos jedino remeti kosmički ritam života. Mi imamo ljudski ponos zato što imamo osećaj odvoje nosti. Ako sam odvojen od vas, ako mogu da uradim nešto što vi ne možete, onda sam ponosan. Ali, ako sam božanski, odmah ću reći: „Bog me je upotrebio da postigne to, a nije upotrebio tebe, ali će sutra On upotrebitii tebe da postigne nešto drugo. On će delovati pomoću tebe, a od mene će tražiti da ćutim. Dakle, kako mogu biti ponosan, kad znam da ja ne činim ništa? Bog je taj koji sve čini. Danas On hoće mene, potrebno Mu je moje biće da učini nešto za njega; sutra će Mu biti potrebno tvoje biće da učini nešto“.

Ljudski ponos mi gajimo zato što odvajamo svoje postojanje od drugih. Ali, božanski ponos je drugačiji. Kad smo božanski ponosni, mi kažemo: „Kako mogu da se družim sa neznanjem ako je moj Izvor Bog? Ako je Bog, koji je moj Večni Guru, moj Unutrašnji Pilot, sveprisutan, i ako sam ja s Njim, u Njemu i za Njega, kako onda mogu biti odvojen od drugih?“ Ja bacam kuglu mojom desnom rukom, ali znam da su moja leva i desna ruka jedno. Nakon bacanja, desna ruka neće reći levoj: „Vidi, ja sam bacila kuglu petnaest metara, dok ti ne možeš da je baciš ni metar“. Ne, desna ruka će odmah osetiti svoje jedinstvo sa levom rukom.

Mi gajimo ljudski ponos kad osećamo da ne pripadamo drugima, da smo santimetar viši od drugih. Ali, moramo da znamo da ne možemo biti ponosni ako smo zaista jedno. Moja glava nikad ne misli da je nadmoćnija od mojih nogu. To bi bila čista glupost. Moja glava jedino kaže: „Da nemam noge, kako bih stojala?“ Ja sam stekao um, glavu, ail ta glava ne može da hoda. Ne mogu da pređem ulicu glavom. Što se tiče svetlosti, moja glava je ima više, ali me nose moje noge. A opet, ja mogu da ustanem, mogu da sednem, ali ako hoću da čitam ili pišem, potreban mi je moj um. Čak i u tom slučaju, noge će me odneti u školu da učim. To se zove jedinstvo.

Sve je neophodno. Ovog trenutka Bog koristi moju glavu da uradi nešto, narednog trenutka Bog koristi moja stopala da uradi nešto. Kako moja glava može biti ponosna na svoje postojanje kada savršeno dobro zna da Bog koristi i moje noge? Slično tome, baš zato što je Bog svuda, ovog trenutka On mi pruža priliku da budem Njegov instrument, a narednog trenutka upotrebiće vas kao Svoj instrument. Pa čemu onda ponos? Ponos se javlja jedino kad mogu da uradim nešto što vi ne možete, ili ako neko koristi mene, a ne koristi vas. Ali Bog koristi svakog, pa zato ne može biti ponosa.

Ljudsko pouzdanje i božansko pouzdanje. Božansko pouzdanje kaže: „Ja mogu da uradim to i to zato što je u meni nešto božansko, Bog. Zato to mogu da uradim, mogu to da kažem. Inače to ne bih mogao da učinim. Mogu da se družim samo sa svojom mudrošću, svetlošću i blaženstvom, zato što je moj Izvor Bog. Zato imam pouzdanja“. To je kao kad dete zna da su mu roditelji bogati. Ono ima pouzdanja zato što oni imaju novca. Ovde je naš novac duhovno blago. Mi osećamo da Bog, koji je naš Otac i Majka, ima neizmerno bogatstvo, pa zato imamo pouzdanja; imamo duševni mir, svetlost i blaženstvo. Pouzdanje stičemo kad unutar sebe vidimo Izvor, Svevišnjeg. Kad vidimo Njegovu Beskrajnu Svetlost, beskrajni Mir i beskrajno Blaženstvo u sebi, onda imamo pouzdanje.

Inače, u običnom životu pouzdanja upšte nema. Kad kažemo da imamo pouzdanja, u sebi znamo da se samo hvališemo. Nismo nešto stekli, nije da imamo nešto. Ne, jedino što želimo nešto ili svojatamo nešto. Kada smo iskreni, smesta znamo da pokušavamo da obmanemo druge, ali kad imamo božansko pouzdanje, mi nikog ne obmanjujemo. Mi znamo da je naš Izvor Svevišnji koji ima sve: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Zato imamo pouzdanja. Kad postanemo jedno sa Njim znamo da će nas On snabdeti svim Svojim blagom, u beskrajnoj meri. Kada se molimo i meditiramo, imamo takav osećaj. To se naziva pravim pouzdanjem, božanskim pouzdanjem.

Pitanje: Kako da budem veoma prijemčiv?

Šri Činmoj: Pokušaj da živiš život krajnje iskrenosti, poniznosti i čistote. Na taj način ćeš moći u skladu sa svojom prijemčivošću da usvojiš božanski Mir, Svetlost, Ushićenje, Blaženstvo i moć koje ja donosim odozgo u izobilju.

Pitanje: Dok sam meditirao, osećao sam se stvarno loše. Glava me je bolela i osećao sam da meditiram na silu.

Šri Činmoj: Ako osećaš tu vrstu napetosti, odmah počni da dišeš veoma brzo, i kako ti se ritam disanja bude ubrzavao, napetost će nestajati. Ti meditiraš i osećaš se napeto. Samo zamisli stepenište, ili lestvicu koja ima mnogo prečki. Probaj da osetiš da se penješ i udišeš dok se penješ. Jedan, dva, tri stepenika: penješ se više, više. Ako osećaš da se uspinješ, napetost nestaje. Napetost se javlja kad si zaglavljen na jednom mestu. Ali, kad se penješ, to je kao ptica koja leti u nebo. Kad ptica leti uvis, gde je tu napetost? Slično tome, ako se penješ, penješ, neće biti napetosti. Pre nego što sledeći put dođeš da meditiraš, udahni i izdahni polako sedam puta. To će ti pomoći. Ako dišeš veoma moćno, okrepićeš se a istovremeno na nekoliko minuta pobediti san.

Pitanje: Odakle je Bog potekao?

Šri Činmoj: Bog je potekao iz Njegove sopstvene unutrašnje Tišine. On je bio Jedno, ali je želeo da postane mnoštvo. Ne može se uživati u igri kad si sam. Ako hoćeš da igraš bilo koju igru, trebaće ti još igrača. Bog je nastao iz Njegove sopstvene Tišine. On je bio Jedno, ali je hteo da postane mnoštvo da bi božanski uživao u Kosmičkoj Igri.

Pitanje: Šta možemo da uradimo ako osećamo da se iz sve snage trudimo da nešto postignemo a da nas istovremeno napuštaju duhovni kvaliteti kao što su radost i težnja?

Šri Činmoj: Trebalo bi da znamo šta je pravi unutrašnji napor. Veoma je lako upotrebiti termin „truditi se“. Ako treba da se pomerimo santimetar, mi kažemo da se trudimo. Ako treba da ustanemo rano ujutru, ako treba da kažemo istinu, to je trud. Ako treba da se suočimo sa stvarnošću samo na momenat, to je trud. Svaki pojedinac, međutim, treba da shvati šta je trud. Pravi trud, za iskrenog tragaoca, je da pobedi neznanje u sopstvenom životu i u svetu oko sebe. Ako se tragalac iskreno bori da ovlada sobom, da bude gospodar sopstvenog života, onda će mu sam taj napor sigurno doneti radost. Dok se bori protiv neistine, inercije, tame, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti, on će sigurno osetiti neku vrstu unutrašnje radosti, pod uslovom da je njegov napor iskren.

Trebalo bi da znamo koliko se zaista trudimo da ostvarimo Najviše, koliko minuta našeg svakodnevnog života posvećujemo Svevišnjem u sebu, sa koliko napora se borimo da vidimo svetlost u sebi i u drugima. Ako se borimo na taj način, onda će se božanski kvaliteti koje imamo sigurno uvećati, zato što nas baš ti božanski kvaliteti u nama inspirišu da se borimo protiv ogromnog neznanja. Kako ti kvaliteti mogu da nas napuste kad su oni i tražili od nas da se borimo protiv tame i neznanja? Ako se zaista iskreno duhovno borimo iznutra, onda nećemo izgubiti svoje božanske kvalitete. Naprotiv, naši božanski kvaliteti će se neizmerno uvećati.

Deo II

FW 405-407. Šri Činmoj je 6. juna 1978. tokom sastanka Grupe za meditaciju odgovorio na sledeća pitanja o molitvi.

Pitanje: Koji je najbolji način da se molimo za druge?

Šri Činmoj: Najbolji način da se molite za druge je da najpre, još i pre nego što počnete da se molite, prizovete Prisustvo Svevišnjeg. Onda, kad osetite Njegovo Prisustvo, pokušajte da vidite ili da osetite ljude za koje se molite u srcu Prisustva Svevišnjeg. Kad prizovete Njegovo Prisustvo, On će sigurno doći u Njegovom Suptilnom Telu. Njegovo Prisustvo možda neće poprimiti ljudski oblik i možda Ga nećete videti u ljudskom telu. Ali, moći ćete da osetite Njegovo Prisustvo, i u tom vašem osećaju biće otelovljen neki oblik. Pokušajte da osetite prisustvo osobe za koju se molite unutar tog oblika. Ako možete da prizovete Prisustvo Svevišnjeg i da u Njegovom Prisustvu osetite ljudska bića za koja se molite, to će biti najefikasniji način da im pomognete pomoću svoje molitve.

Ali, pre nego što zamolite Svevišnjeg da vam pomogne u vašoj molitvi, pitajte ga da li uopšte treba da se molite. To treba da uradite. U suprotnom, možda ćete se moliti za druge iz čiste vezanosti, zato da bi druga osoba bila zadovoljna vama i uradila nešto za vas u spoljašnjem svetu. Jedino ako od Prisustva Svevišnjeg dobijete poruku ili unutrašnji osećaj da treba da se molite za tu osobu, treba da se molite za nju. U suprotnom, Prisustvo Svevišnjeg će biti tu, ali On možda uopšte neće biti zadovoljan vašom molitvom. Pa čak i ako vam usliši molitvu, biće to sa ogromnom nevoljnošću, zato što naknadne posledice mogu biti štetne. Ako pre vaše molitve možete da dobijete izričitu dozvolu od Svevišnjeg da se molite za nekog, onda činite pravu stvar. Ali, ako radite nešto u ovom svetu bez Njegovog odbrenja, dopuštenja ili dozvole, pogrešićete.

Pretpostavimo da je neko teško bolestan. Možda mislite da će biti dobro da se molite za njega, zato što on pati. Ali, možda Bog želi da ta osoba ima to iskustvo u tom trenutku. Morate da znate da Bog ima beskrajno više dobrote nego što bi ijedno ljudsko biće moglo da ima. Ako se molite Bogu: „Izleči ga, izleči ga“, možda se suprotstavljate Bogu. Bog želi da toj osobi da iskustvo patnje, na Svoj Način. Zato uvek pitajte Boga da li je to Njegova Volja.

Pitanje: Kako da učinimo svoju molitvu veoma intenzivnom?

Šri Činmoj: Možete da učinite svoju molitvu veoma intenzivnom pomoću vašeg zahvalnog srca. Dok se molite, ta molitva dolazi iz vašeg srca. Molitvu treba da hranite zahvalnošću. Zahvalnost je hrana. Ako neko treba da učestvuje u trci, treba da se najede – ne neposredno pre trke, već nekoliko sati ranije. Ako bilo ko treba da uradi nešto veliko ili dobro, treba mu hrana. Slično tome, ako ne hranite molitvu voćkom svoje zahvalnosti, onda vaša molitva neće biti snažna.

Ništa božansko neće biti snažno ukoliko niste zahvalni Svevišnjem. Vi hoćete intenzivnu ljubav prema Bogu, intenzivnu posvećenost Bogu i intenzivnu predaju Božijoj Volji. Ali, te kvalitete nećete imati ukoliko na površinu ne izađe zahvalnost za ono što vam je Bog dao i za ono što vam nije dao. Dobre stvari za koje ste se molili On vam je dao, a loše stvari za koje ste se molili, nije vam dao. Treba da budete zahvalni za stvari koje vam nije dao i za stvari koje vam jeste dao. Da je ispunio vaše želje, bio bi vam najveći neprijatelj. A da ste tražili težnju, umesto što ste od Njega tražili da vam ispuni želje, On bi vam je dao.

U svakom momentu tokom dana vas ili snaže dobre misli, illi vas napadaju loše misli. Treba da znate da dobre misli koje vam se javljaju dolaze direktno od Svevišnjeg, a volja da se borite i uništite ili prosvetlite loše misli takođe dolazi od Svevišnjeg. On je u vama kao Ratnik kad loše misli dođu da vas napadnu, i On je u vama kao Nebeski Otac, Voljeni Svevišnji, kad dobre misli dođu da vas prosvetle. Naravno da ćete Mu biti zahvalni.

Dakle, upotrebite svoje zahvalno srce da nahranite svoju molitvu. Ako ne obnovite zahvalnost svoga srca rano ujutru tokom svoje meditacije ili molitve, ništa neće biti intenzivno. U svakom trenutku vaše zahvalno srce treba da hrani intenzitet vašeg unutrašnjeg vapaja i težnje. Tad možete da pojačate svoju molitvu, svoju težnju, svoju posvećenost i sve drugo.

Pitanje: Pošto je Svevišnji potpuno svestan svih naših potreba, zašto uopšte treba da se molimo?

Šri Činmoj: Ako dobijete nešto pomoću molitve, time vrednost te stvari u vašem životu raste. Možete da kažete svetu: „Molio sam se za to. Zato sam to dobio“. Dete je gladno i kaže svojoj majci: „Gladan sam“. Majka onda nahrani dete. Onda dete može da kaže svetu: „Vidite koliko sam blizak sa mojom majkom“. Da, majka bi i sama nahranila dete, ali činjenica da je to tražilo i da je majka poslušala njegov zahtev mu donosi radost. To znači da mu je ona na raspolaganju. Zbog svoje unutrašnje poovezanosti i bliskosti sa svojom majkom, dete može da od nje traži da mu pomogne.

Bog vidi sve, ali ako ga u našem spoljašnjem životu zamolimo za nešto pa nam On to da, slava pripada nama. Ipak, kao pojedinci, tada smo odvojeeni od Njega. Mi osećamo da je Bog negde tamo, a mi smo na nekom drugom mestu. Uopšte ne mislimo da je On u našoj blizini ili kraj nas. Ne ostajemo u svojoj najvišoj svesti u kojoj osećamo da smo Bog i mi jedno. Ako osećamo da smo jedno sa Bogom, onda se pitanje molitve i ne postavlja, zato što su naše potrebe i Njegove potrebe.

Sve dok osećamo da smo odvojeni od Boga i mislimo da moramo da tražimo od Njega ono što nam je potrebno, naša molitva donosiće nam radost. Mi mislimo: „Zato što sam se molio, Bog mi je dao ono što sam hteo, dakle, dostojan sam Njegove Samilosti“. Bog bi to uradio bezuslovno, ali mi ne bismo bili tako zadovoljni. Ako se tokom trke neko veoma trudi i pretrči celu stazu, biće oduševljen kad dobije pehar. Trčao je uprkos mnogim teškoćama i nevoljama, pa oseća da je zaslužio pehar. A sa druge strane, čak i ako ti ne završiš trku, ja mogu da ti dam pehar, ali nećeš biti zadovoljan, zato što nisi učinio ništa. Bog može sve da ti da bezuslovno, ali ti nećeš biti srećan, dok neko drugi, ko se trudio i pokazao svoju sposobnost, zaista zaslužuje ono što će dobiti. Ovde je pehar ispunjenje naše molitve. Ako se neko moli i meditira pa dobije nešto, biće zadovoljniji nego da mu je Bog to dao bezuslovno.

Molitva povećava našu bliskost sa Svevišnjim. Meditacija uvećava naše jedinstvo sa Svevišnjim. Pre nego što počnemo da meditiramo i postanemo jedno, treba da steknemo bliskost. Najpre treba da osetimo da smo bliski prijatelji sa Bogom; potom možemo da ostvarimo svoju stvarnost jedinstva sa Bogom. Ako se pre meditacije nekoliko sekundi molimo, time razvijamo blisku vezu sa Svevišnjim. Onda, kad počnemo da meditiramo, razvijamo svoju stvarnost jedinstva sa Svevišnjim. Molitva je bliskost. Meditacija je jedinstvo. Ukoliko nismo bliski, kako možemo da postanemo jedno? Najpre treba da postanemo bliski; tek potom možemo postati jedno.

Deo III

FW 408-417. Pitanja koja slede postavili su Šri Činmoju članovi Grupe za meditaciju u junu 1978.

Pitanje: Šta je milosrđe?

Šri Činmoj: Milosrđe je jedan oblik davanja. Ako imamo deset dolara pa damo pet penija, mi osećamo da smo učinilo nešto dobrotvorno. U dobrotvornom davanju mi dajemo nešto malo, jedno zrnce. Iako imamo veliku količinu, dajemo samo deo toga i osećamo da je to više nego dovoljno. Opravdavamo sebe i kažemo: „Dobrovoljno smo dali to malo, ali ko ima pravo da nam kaže da uopšte treba da damo bilo šta?“

Postoji velika razlika između dobrotvornog davanja i davanja sebe. Kad u duhovnom životu koristimo izraz davanje sebe, to znači da se trudimo da damo ono što imamo bezuslovno. Ono što imamo, dajemo Bogu ili čovečanstvu. Davanje sebe dolazi od celovitog, integralnog bića, dok milosrđe dolazi od delića našeg bića.

Kad dajemo nešto dobrotvorno, imamo neku vrstu unutrašnjeg osećaja da će svet saznati za naše delo, pa će nas ceniti i diviti nam se. Mi kažemo drugima da dajemo u dobrotvorne svrhe, a onda čekamo poput prosjaka. Iznutra pokušavamo da vidimo ko nas ceni i ko uvažava naše milosrđe. Zato je uvek u pozadini našeg davanja neki uslov.

Davanje sebe je davanje celog bića: tela, vitala, uma, srca i duše. Ono što imamo i što jesmo dajemo u božanske svrhe. U tome je razlika između dobrotvornog davanja i davanja sebe. Dobrotvorno davanje jeste jedan oblik davanja sebe, ali je to davanje sebe samo u veoma, veoma ograničenoj meri. To nikako nije potpuno davanje sebe. Potpuno davanje sebe dolazi jedino od duhovnog života, jedino kad imamo sposobnost da se poistovetimo sa beskrajnom Svetlošću i beskrajnim Prostranstvom.

Pitanje: Ponekad se osećam beznadežno i bespomoćno

Šri Činmoj: Nikad ne smeš da osećaš da si beznadežan. Ako osećaš da si bez nade, onda bih hteo da ti kažem da si više nego beznadežan slučaj. A ako osećaš da si bespomoćan, onda bih hteo da kažem da si stvarno bespomoćan. Tad ja ne mogu uopšte da ti pomognem, a ne može ni bilo ko drugi. Ti nisi beznadežan i bepomoćan. Ti si Božije dete. Nastao si iz Blaženstva, u Blaženstvu rasteš i na kraju svog putovanja u Blaženstvo ćeš se povući. To je ono što treba da osećaš.

Pitanje: Zašto je tama nepostojana, a svetlost trajna?

Šri Činmoj: Svetlost je trajna zato što je naš Izvor sama Svetlost. Postali smo od Svetlosti, u Svetlosti rastemo i pomoću Svetlosti ispunjavamo svoj unutrašnji zadatak. Bog je večni Izvor, a mi smo Njegova deca. Ostvarenje Boga, obilje beskrajne Svetlosti, naše je pravo po rođenju. Što dublje ulazimo unutra, to nam lakše postaje da shvatimo da u nama postoji nešto što je večno. Sada smo obavijeni tamom, zato što smo spavali nekoliko godina ili nekoliko inakrnacija. Ali, doći će dan kada će u nama osvanuti beskrajna Svetlost i navesti nas da osetimo šta stvarno jesmo. Pošto je naš Izvor Bog, koji je sama Svetlost, na kraju ćemo i mi izrasti u Svetlost. To je Tvorac koji nas je stvorio i na kraju mi treba da izrastemo u Njegovu sliku i priliku.

Šta je Svetlost? Svetlost je Blaženstvo, a Blaženstvo znači nektar. Taj nektar je besmrtan. U jednoj od naših Upanišada se kaže da su sva ljudska bića došla na svet iz Blaženstva. A opet, Blaženstvo je Svetlost, Bog Svetlost. Mi rastemo u Blaženstvu, ali u ovom trenutku ne vidimo i ne osećamo to Blaženstvo, zato što živimo život na površini uhvaćeni u neznanje. Mi ćemo, međutim, nastaviti da rastemo i na kraju svog životnog puta ponovo ćemo ući u sjaj Blaženstva. Nastali smo iz Blaženstva, rastemo u Blaženstvu i na kraju svog putovanja, povući ćemo se u Blaženstvo.

To iskustvo Blaženstva dobijamo jedino kad meditiramo. Kad meditiramo, mi stičemo unutrašnji mir, odnosno duševni mir. Blaženstvo je vidljivo i opipljivo jedino kad imamo duševni mir. Na nesreću, moderni, intelektualni, sumnjajući i komplikovani um ne mari za tu vrstu Svetlosti i Blaženstva. On vapi za spoljašnjim informacijama, ili vapi da postigne Istinu na svoj način. Ali, čak i dok dostiže Istinu, on tu Istinu negira. Um vidi Istinu na pet sekundi, a onda, u trenutku kad samo što nije dostigao Istinu, posumnja u mogućnost i verovatnost Istine. I ko je onda na gubitku? Um je na gubitku. Ali, ako živimo u srcu ili u duši koja je u srcu, onda se poistovećujemo sa Svetlošću i odmah postajemo Svetlost. Tad nema sumnji; prisutno je samo obilje pouzdanja.

Dakle, ako budemo mogli da živimo u svom unutrašnjem biću makar minut dnevno, videćemo i osetiti Svetlost u izobilju. Kad osetimo Svetlost, osećamo i mogućnost da rastemo u sjaj Svetlosti. Naše unutrašnje sunce, koje je beskrajno sjajnije od fizičkog Sunca, razvejaće milenijumsku noć neznanja. Hajde da se potrudimo da zaronimo duboko unutra i uđemo u svoje unutrašnje sunce, naše kosmičko sunce. Onda ćemo videti da beskrajna, večna Svetlost čeka na nas i vapi za nama. Potrebno joj je samo naše svesno odobrenje i saradnja da bi izašla na površinu.

Pitanje: Koji je smisao borbe u duhovnom životu? Da li će ona dovesti do uništenja naših duhovnih kvaliteta?

Šri Činmoj: Svaki pojedinac mora da shvati šta je prava borba. Prava borba, za iskrenog duhovnog tragaoca, je borba da pobedi neznanje u sopstvenom životu i u svetu oko sebe. Ako se iskreno trudi da pobedi sebe, da bude vladar sopstvenog života, onda će mu sam taj napor doneti radost. Ako se iskreno bori protiv neistine, inercije, tame, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti, onda će sigudno osetiti neku vrstu unutrašnje radosti.

A sa druge strane, „borba“ je veoma komplikovana reč. Ako lenja osoba treba da se pomakne jedan santimetar, ona oseća da je to velika borba. Kad koristimo reč „borba“, treba da znamo koliko se zaista trudimo da ostvarimo Najviše; treba da znamo koliko minuta dnevno posvećujemo Svevišnjem u nama, koliko se zaista trudimo da vidimo svetlost u sebi i u drugima. Ako se iskreno trudimo, onda će se naši božanski kvaliteti sigurno uvećati, zato što nas božanski kvaliteti i inspirišu da se borimo protiv ogromnog neznanja. Pa kako oni mogu da nas napuste, kad su oni i tražili da se borimo? Ako se iskreno borimo da pobedimo mračne sile u svojim životima, onda nećemo izgubiti svoje božanske kvalitete. Naprotiv, naši božanski kvaliteti će se neizmerno uvećati.

Pitanje: Čuo sam da će za trista godina ljudsko telo biti drugačije od ovog koje poznajemo onoliko koliko smo mi sad drugačiji od životinja. Da li bi mogao da kažeš nešto o tome?

Šri Činmo: Ni ti ni ja nećemo biti živi za trista godina. Pa zašto onda da brinemo šta će biti za trista godina? Mi vidimo koliko smo malo napredovali za tri hiljade ili četiri hiljade godina, pa kako možemo očekivati da ćemo biti savršeni za trista godina? Nije moguće da se toliko napreduje za trista godina; to je prosto besmisleno. Da bismo napredovali, moramo da imamo ogromnu, posvećenu ljubav. Bog zna koliko će godina za to biti potrebno: možda tri miliona godina. Razmišljanje o tim stvarima neće ti pomoći; to jedino hrani tvoju radoznalost. Važno je ono što se dešava u tvom sadašnjem životu. Kao tragalac, moraš da misliš samo o svom neposrednom napretku: današnjem napretku i sutrašnjem napretku.

Pitanje: Da li bi mogao da nešto kažeš o vođstvu?

Šri Činmoj: Svima nam je potrebno vođstvo. Telo je naš vodič; vital je naš vodič; um je naš vodič; srce, koje ima više znanja od ostalih naših delova je naš vodič; i duša, koja ima beskrajno više znanja i mudrosti od svih ostalih delova, jeste naš unutrašnji vodič. Ako bismo hteli da ih uporedimo, mogli bismo reći da nam vital daje nešto malo više vođstva nego telo, um nam daje više vođstva od tela i vitala zajedno, a vođstvo srca daleko prevazilazi vođstvo tela, vitala i uma. A opet, svetlost duše daje beskrajno više vođstva od svih ostalih delova zajedno. Na ovom svetu, milini ljudi su vođeni telom, milioni su vođeni vitalom i umom. Mi dobijamo onog vodiča koji nam je najdostupniji sve dok ne budemo u stanju da dobijemo dušu ili Boga kao našeg vrhunskog vodiča.

Pitanje: Kako da unesemo svoje snove u našu meditaciju?

_Šri Činmoj: Ako imate veoma srećne i blažene snove, oni vas mogu ohrabriti i nadahnuti da meditirate. A opet, može da se dogoditi da nakon što ste nešto sanjali nastavite da zamišljate sve što vam se dogodilo u snu, čak i tokom svoje meditacije. Reći ćete sebi: „Video sam divnu Zlatnu Obalu“. Onda ćete sve vreme biti tamo, pa vaš stvarni unutrašnji vapaj neće doći do izražaja. Mnogo puta su ljudi imali veoma visoke snove i pokušali da ostanu u njima, ali se tada izgubio pravi intenzitet njihove meditacije. A opet, može se desiti da, kad imate neki inspirativan san, osetite da Zlatna Obala nije san, već stvarnost. Zato ćete reći: „Hajde da se dobro potrudim“.

Kad meditirate, ne morate uopšte da razmišljate o svojim snovima; naprosto meditirajte krajnje iskreno kako biste mogli da se uspnete visoko, više, najviše. To je pozitivan način. Na taj način uopšte nije neophodno da unosite svoje snove u svoju meditaciju.

Pitanje: Kako da imam dobre snove?

_Šri Činmoj: Možeš da uradiš sledeće. Ako obično ustaješ u pet, ustani u četiri. Istuširaj se i meditiraj bar pola sata. Onda, nakon meditacije, sedi ili lezi i koncentriši se na pupak. Nemoj pri tom da misliš na snove. Probaj da osetiš da se tvoja pupčana čakra otvara. Pokušaj da zamisliš da je tu točak koji se veoma brzo okreće. Pošto si meditirao pola sata, ne moraš da brineš i ako uđeš u tu čakru, mada je to vitalna čakra. Odatle ćeš dobiti dinamične snove, ili lepe, duševne, šarene snove. Ako se koncentrišeš na druge centre, takođe ćeš dobiti snove. Ali, budi pažljiv, da se ne zaneseš snovima.

Recimo da si završio svoju meditaciju u pola šest, a u pola sedam treba da opet ustaneš da ideš u školu. Imaš samo sat na raspolaganju. Ali, kada se prizove, pupčana čakra radi veoma brzo. Ako se ta čakra i čakre ispod pupka otvore pre vremena, onda je to pravo prokletstvo. Ali, ako se otvore u pravo vreme, onda nema problema.

Pitanje: Da li nas slatki snovi ispunjuju?

Šri Činmoj: Kad sanjamo slatke snove, nikad nismo ispunjeni, nikad. Ali, ako je u tim snovima Bog, ako božansko u nama sanja, onda će se stvarnost odmah ispoljiti u nama.

Pitanje: Da li bi mogao da kažeš nešto o Milosti?

_Šri Činmoj: Bog ima razne vrste moći, ali Njegova najmoćnija nepokolebljiva moć je Njegova Milost. Čim upotrebi Svoju Milost za nekog tragaoca, On tom tragaocu daje sam Svoj Životni Dah.

Bog i Božija Milost nikako se ne mogu razdvojiti. Božanska Milost se neprekidno spušta na nas. Onaj ko iskreno teži svesno zna za tu Milost, dok onaj ko ne teži drži vrata svog srca stalno zatvorena za tu božansku Milost.

Ako priđemo Bogu pomoću Njegove Milosti, bićemo uspešniji. Kad mislimo o Bogu, ako odmah osećamo da je Božija Milost iznutra i spolja, videćemo da nam je lakše da Mu priđemo. Čim pomislimo na Božiju Milost, mi osećamo da Njegov beskrajni Mir, Svetlosti Blaženstvo već počinju da ulaze u nas. Ali, ako mislimo o Bogu kao o sveznajućem, svemogućem i sveprisutnom, nećemo videti da Njegovi božanski kvaliteti teku u nama. Kad mislimo o Bogu kao o Milosti, osetićemo da svi Njegovi božanski, beskrajni kvaliteti ulaze u nas. Oni tada postaju nerazdvojni deo našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života.

Hajde da odsada osećamo da smo u stanju da pođemo Bogu pomoću Njegove Milosti, a ne da ćemo steći Njegovu Milost ako pođemo k Njemu. Tu postoji tanana razlika. Hajde da mislimo o Božijoj Milosti koja neprekidno teče i da pustimo da nas taj tok nosi u Izvor.

Deo IV

FW 418-429. Slede odgovori Šri Činmoja na pitanja koja su mu postavili članovi Grupe za meditaciju 18. jula 1978.

Pitanje: Kako da steknem više strpljenja?

Šri Činmoj: Ako znaš šta je strpljenje, onda će ti biti veoma lako da ga imaš više. Ako smatraš da određena stvar zahteva određeni vremenski period, onda ćeš postati nestrpljiv kad to vreme istekne. Postavio si vremensko ograničenje: za dva dana ili dve nedelje ili za četiri meseca treba da ostvariš Boga. Ako se nakon toga Bog i dalje bude krio od tebe, ako ostvarenje Boga ostane nedostižno, onda postaješ nestrpljiv.

Trebalo bi da osećaš da ne moraš da postavljaš rokove za ovladavanje sobom. Trebalo bi da kažeš: „Ostvariću Boga u času koji On odabere“. Tvoja uloga je da se moliš i meditiraš, a ne da određuješ rokove. Bog nije od tebe tražio da određuješ vreme kada će On da dođe i poseti te. Neka se o vremenu pobrine sam Bog. Ti budi odgovoran jedino za svoju molitvu i meditaciju; neka Bog bude odgovoran za Vreme. Svak treba da se bavi svojim poslom. Molitva pripada tebi, ali vreme pripada Svevišnjem.

Pitanje: Da li je strpljenje uvek neophodno?

Šri Činmoj: Da, strpljenje je uvek neophodno. Trebalo bi, međutim, da znamo razliku između strpljenja i tolerancije. Ponekad mi mislimo da predati se toleranciji znači biti strpljiv, ali to je pogrešno. Mi nešto tolerišemo samo zato što smatramo da nema drugog načina za nas, ali takvo tolerisanje uopšte nije strpljenje. Ne, pravo strpljenje treba koristiti u obliku mudrosti. Pravo strpljenje je jedinstvo. Pravo strpljenje će čekati večno dok pojedinac napreduje. Ali, ako je to samo tolerancija koja pokušava da preuzme ulogu strpljenja, u tome neće biti pravog zadovoljstva.

Pitane: Kakav je duhovni značaj ravnoteže?

Šri Činmoj: U duhovnom žvotu, ravnoteža je od prevashodnog značaja. Kad rezultat nekog dela uzdigne našu svest, mi osećamo da trčimo ka našem suđenom Cilju. Kad nas naš uspinjući unutrašnji plač odnese na najuzvišenije visine, celo naše biće postaje more blaženstva. Ali, kad nemamo uspeha spolja, to ne znači da ne trčimo ka Najvišem. Ponekad je poraz prerušeni blagoslov. Poraz može da bude jedna stvarnost koja nas tajno priprema da najbrže trčimo. Kad nam nebožanske misli pune um, treba da znamo da su one poput oblaka koji prolaze i koji će uskoro nestati. Onda će naša duša opet izaći u prvi plan. Ako imamo savršenu ravnotežu i ne postanemo tužni ili depresivni, tad najbrže napredujemo. Potreban nam je spokoj uma da bismo srce učinili prijemčivim. Potrebna nam je savršena ravnoteža da bismo postigli pravo zadovoljstvo.

Pitanje: Šta znači „uništenje“ u duhovnom životu?

_Šri Činimoj: U duhovnom životu ništa ne biva zaista uništeno zauvek. Ako mislite da uništenje znači da je nešto zauvek nestalo i da ga nikad više nećete videti, varate se. Treba da znate da je iz duhovne perspektive uništenje prepobražaj ograničene svesti. Kad pređete iz jedne godine u narednu godinu, prethodnu godinu više ne vidite. Ne vidite staru godinu ni u svom spoljašnjem ni u svom unutrašnjem životu. Ono što vidite je spoljašnji i unutrašnji preobražaj godine koja je upravo prošla.

Uzmi neku želju koju si možda imao kao dete. Sada te želje više nema u tebi ni oko tebe. Sa sedam godina, recimo, želeo si da budeš najveći svestki pesnik. Sad imaš pedeset i nisi slavan pesnik; daleko od toga. Nisi postao čak ni prosečan pesnik. Ali, to ti ni najmanje ne smeta, zato što si ušao u duhovni život i ta stara želja je bila „uništena“. Ta želja je ranije delovala u tebi, ali sada jedino hoćeš da uđeš u život beskrajne Istine. Mehurić tvoje želje je pukao; potpuno je nestao. U stvari, on se pretvorio u težnju. Ta težnja želi da dostigne najviše i da raste u beskrajnu Božiju Svetlost, Blaženstvo i Moć. Ako pogledaš na svoju staru želju svojim fizičkim očima, nigde nećeš moći da je nađeš. Želju koju si gajio sa sedam godina je potpuno uništila prosvetljujuća svetlost u tebi. Ta prosvetljujuća svetlost ti je dala plamen težnje. Ili, možeš da kažeš da je Božija Milost ušla u tvoju današnju svest i preobrazila tvoju želju u težnju.

Dakle, tvoja ograničena želja da budeš samo pesnik se preobrazila u jedno mnogo veću želju. Sad želiš jedino da postaneš Božiji odabrani instrument i da imaš posla sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. Ti želiš da izmeniš lice sveta, a to možeš da uradiš jedino ako si Božiji instrument: ne kao pesnik, ne kao filozof, ne kao umetnik, ne kao bilo ko drugi, osim kao pravi Božiji instrument.

Počeo si sa željom i tvoja želja te je mogla učiniti pesnikom. Ali, sada te tvoja težnja čini nekim ko stvarno voli čovečanstvo i pravim spasiocem čovečanstva. Pa gde je tu uništenje? To je samo preobražaj tvoje ograničene svesti u neograničenu svest, gde se ne samo mogućnost i praktičnost, već i neizbežnost, stalno rukuju sa tvojim unutrašnjim životom težnje i tvojim spoljašnjim životom otkrovenja i ispoljavanja.

Pitanje: Kakvo je dobro od toga da neki jogi živi u pećinama Himalaja i da meditira?

_Šri Činmoj: Naravno da će običan čovek reći da od takvog Jogija nema koristi, da je on izgubljen za svet. Čovečanstvu on ne treba, dok istovremeno on ne mari za čovečanstvo. Takvo razmišljanje je, međutim, pogrešno. Taj Jogi možda živi u pećini na Himalajima, ali šta radi? On meditira. On možda ne odolazi u svet da lepo priča ili da pomaže čovečanstvu onako kako čovečanstvo želi da mu se pomogne. Ali, kada se poistoveti sa Svevišnjim, njegove molitve i dobra volja za čovečanstvo u unutrašnjem svetu beskrajno su efikasnije i moćnije od takozvane filantropije ili služenja koje bi mogao da ponudi u spoljašnjem svetu.

Kada Jogi pošalje snagu volje svoje duše i svetlost, ona momentalno prekrije ceo svet. Ako bi čovek ušao u unutrašnji svet, odmah bi primetio moć dobre volje tog jogija. Taj jogi nesumnjivo pomaže čovečanstvu, ali na svoj način. Zato, ako ljudi kažu da duhovni Učitelji koji borave u pećinama Himalaja ne čini ništa za svet, varaju se. Ti duhovni Učitelji u unutrašnjem svetu čine nešto što je veoma važno i značajno. A to mogu da vide, oseti i shvate samo oni koji imaju unutrašnju viziju.

Bilo je mnogo duhovnih ličnosti koje su boravile u pećinama na vrhovima planina i davale svetlost i brižnost svojih duša čovečanstvu. Oni su radili pravu stvar, zato što su im njihova unutrašnja bića rekla da pomognu čovečanstvu na taj način. A opet, neki Jogiji deluju na taj način zato što se plaše da se petljaju sa svetom. Oni misle da će izgubiti svoju težnju i spoznaju čim uđu u svet; opet će ih uhvatiti zamke neznanja. Zato oni kažu: „Izašao sam iz ropstva; hajde da sada pomažem svetu izdaleka“. Oni vide da svet pati, ali svoju pomoć nude jedino izdaleka. Međutim, dinamične i herojske duše se ne plaše sveta. One osećaju da mogu da se poistovete sa svetom, a da istovremeno zadrže svoju unutrašnju moć i unutrašnje jedinstvo sa Bogom. One kažu: „Hajde da damo ono što imamo. Spremni smo da dođemo u svet i bavimo se svetom ako će to pomoći makar i jednom pojedincu“.

Pitanje: Kako da verujem svom rasuđivanju i da znam šta je ispravno u mom životu?

Šri Činmoj: Kako da znaš da li donosiš ispravnu odluku? Postoji unutrašnje biće koje će ti reći šta da radiš. Bog ti je dao nešto što se zove savest. Savest će ti reći kako da razlikuješ stvari. Možda će neki tvoj prijatelj nešto ukrasti, a ti ćeš hteti da mu ti pomogneš. U tom slučaju, tvoja savest će ti naprosto reći: „Ne, ne, neću da budem lopov“. Ti nećeš da budeš lopov. Zašto? Ne zato što će te uhvatiti na delu i strpati u zatvor, već zato što ti tvoje unutrašnje biće, tvoja savest, kaže da je krađa nešto pogrešno, loše i nebožansko.

I u duhovnom životu će ti tvoja savest reći šta da radiš, a šta da ne radiš. Ali, da bi mgao da koristiš svoju savest kao vodiča, treba da budeš veoma pažljiv. Treba da budeš miran i tih; u suprotnom će tvoje vitalno biće imitirati glas tvoje savesti i dovesti te u nedoumicu. Ono će te navoditi da osećaš da radiš pravu stvar, čak i ako je ona pogrešna. Ne moraš da naučiš da meditiraš da bi uspeo da nekoliko minuta budeš miran i tih. Mnogo puta, kada si umoran i iscrpljen, prosto sediš mirno. Dakle, ti možeš da sediš mirno, a kad to uradiš, čućeš glas svoje savesti. On će ti reći „da“ ili „ne“. Taj glas koristi samo dve reči: „da“ i „ne“. Ti hoćeš da uradiš nešto, pa ako taj glas kaže „da“, onda to možeš da uradiš. Ako kaže „ne“, nikako to ne čini. Ne treba da se raspravljaš sa svojom savešću; treba jedno da slušaš njen glas.

A sa druge strane, treba da znaš da je velika razlika između toga da se zna šta je ispravno i toga da se postigne to što je ispravno. Neko može da na mentalni način zna da je ostvarenje Boga dobro, ali da ne vapi za tim ostvarenjem. Njegov um možda zna da je ostvarenje Boga dobro, ali on se ne trudi da to postigne. Što se tebe tiče, ti ne samo da znaš da je ostvarenje Boga dobro, već ideš i korak dalje: moliš se i meditiraš. Zato ćeš sigurno jednog dana postići ostvarenje.

Počeo si od savesti. Tvoja savest, odnosno tvoje unutrašnje biće, reklo ti je da je dobro da meditiraš. Ono ti je reklo: ako budeš meditirao, postići ćeš mir, svetlost i blaženstvo. Kad si dobio tu unutrašnju poruku, poverovao si u nju i upustio se u duhovni život. Kad uđeš u duhovni život, ne samo da znaš šta je ispravna stvar, već dobijaš i unutrašnju snagu da uradiš upravo tu stvar. Čak i dete zna razliku između ispravnog i pogrešnog. Ali, uprkost tome što zna, ono možda nema sposobnost da uradi ispravnu stvar. Međutim, onaj ko vodi duhovni život dobija unutrašnju snagu da čini ono što je ispravno. Lopov veoma dobro zna da nije dobro krasti, ali on nema snage da prestane da krade, dok će neko ko vodi duhovni život sigurno imati snage da ostvari Boga. Dakle, sada kada si ušao u duhovni život, možeš biti siguran da ne samo da ćeš moći da znaš šta je ispravno, već i da uradiš ono što je ispravno.

Pitanje: Kako da živim u Božijoj Lepoti?

Šri Činmoj: Najbolji pistup je da vidiš i osetiš da si ti sama ta stvar koju tražiš. Ti večno jesi ta stvarnost, ali, na nesreću, trenutno toga nisi svesna. Zato treba da plačeš za onim što već jesi. To, međutim, treba da bude psihički vapaj. Ako zaista hoćeš Božiju lepotu, onda plači i plači. Ali, prvo treba da se upitaš da li zaista želiš Božiju Lepotu. Da li te samo mentalna radoznalost privlači toj stvarnosti ili ti je ona očajnički potrebna? Ako osećaš da ti je ta stvarnost očajnički potrebna, ako osećaš da želiš Božiju Lepotu ne zato što će ti ona dati sve, već zato što bez Božije Lepote ne možeš da postojiš, onda će ona postati jedina stvarnost u tvom životu. Ničeg drugog neće biti za tebe. Tada ćeš, prirodno, živeti u Božijoj Lepoti.

Pitanje: Zašto je Bog tragaocima koji teže da ostvare Boga to učinio toliko teškim?

Šri Činmoj: On to nije učinio teškim za iskrene tragaoce. Za iskrene tragaoce, put je veoma kratak. Samo je za tragaoce koji se predomišljlaju put veoma dug. U ovom trenutku ti osećaš da je Bog veoma dobar prema tebi, ali u narednom dobiješ neki udarac ili te nešto zaboli, pa izgubiš veru. Neki nesvesni deo tebe kaže: „O Bože, zašto si tako okrutan prema meni? Jutros sam dobro meditirao, pa kako to da moje telo pati?“ To ćeš pitati Boga. A ako umesto toga možeš da kažeš: „Mada me toliko boli, možda je nešto mnogo gore trebalo da mi se desi, a Bog me je spasao. Bog je veoma dobar prema meni“. Ako na taj način budeš mogao da promeniš svoj stav prema Bogu, odmah će ti put postati lakši. Ti patiš od određenog bola, ali ako osetiš da je to moglo da bude beskrajno gore, odmah ćeš uvideti da iznutra napreduješ. Put je dug samo za one koji ne osećaju zahvalnost Bogu. Ako osećaš da je nešto loše i žalosno, odmah pomisli: „O, to je moglo da bude beskrajno gore. Bog, iz svoje beskrajne Samilosti, nije dopustio da dođe neki gori napad“. Ako imaš takav stav, onda put postaje veoma, veoma lak.

Šta, zapravo, izaziva tvoju patnju i bol? Ne Bog. To su neprijateljske sile. One dolaze i napadaju te u obliku bolesti i patnje. Ti bi trebalo da im sve vreme govoriš: „Ja vas neću, niste mi potrebne. Hoću jedino Boga“. Ali, kada te neprijateljske sile napadnu, ti im nesvesno pridaješ važnost; ti, kao i većina drugih ljudskih bića, pridaješ važnost svojoj patnji. Inače ona ne bi trajala dugo.

Pitanje: Pošto je Bog u nama i znamo da ćemo jednog dana ostvariti Boga, zašto je potrebno da praktikujemo jogu?

Šri Činmoj: Jednog dana ćemo spoznati sve što je prirodno. Bog je prirodan pa ćemo ga mi, prirodno, spoznati. To je istina, ali to znači da ćemo morati da čekamo čitavu Večnost. Bog nam je dao svestan um i svesnu težnju. Ako nećemo da koristimo svoju svesnu težnju, onda možemo da čekamo. Bog nas ne prisiljava i ne tera. Mi možemo da spavamo, ako hoćemo. Ali, ako se budemo svesno molili i meditirali, ići ćemo brže. Svako će dostići Cilj, ali onaj ko spava neće stići do Cilja tako brzo kao onaj ko trči. Jednog dana svi će ostvariti Boga, zato što u Božijoj Kosmičkoj Viziji On neće nikom dozvoliti da ostane neostvaren. To će, međutim, potrajati veoma dugo. A opet, ako hoćemo da čekamo, nema problema; možemo da čekamo.

Pitanje: Kako smo uopšte izgubili Boga?

_Šri Činmoj: Bog je iznutra i spolja. Mi nismo izgubili Boga; stvar je samo u tome što ne marimo za Njega. Mi odlučujemo šta ćemo da jedemo. Ako nećemo da jedemo određenu hranu, ako osećamo da ona nije za nas, kako onda možemo kriviti druge za to što ne jedemo? Hrana je, u ovom slučaju, ostvarenje Boga. Ono je tu za nas, ali ga mi nećemo. Pred nama su i neznanje i znanje. Na nesreću, mi smo se sprijateljili sa neznanjem; zato živimo u stalnoj sumnji. Kad bismo živeli u duši, videli bismo i osetili naše stalno jedinstvo sa Bogom. Umesto toga, međutim, mi živimo u fizičkom umu koji je u potpunoj tami. On ne zna ništa. U ono što kažemo u jednom trenutku, um posumnja, ili to zaboravi narednog trenutka, zato što je um potpuno neznanje. Ali, ako živimo u duši, znaćemo čak i šta smo uradili pre više stotina godina u prethodnim inkarnacijama.

Onaj ko živi u duši, onaj kome je stalo do Boga i ko vapi za Bogom, nikad neće reći da je izgubio Boga. Čim dete zaplače za nečim, njegov otac mu to daje. Ako plačemo za Mirom, Svetlošću i Blaženstvom od našeg Večnog Oca, onda će nam On to dati. Ako plačemo za Bogom, On će stati pred nas. Dakle, ništa nam nije uskraćeno; mi jedino ne marimo za to. Ako ne osećamo iskrenu potrebu za Bogom, mi kažemo da Boga nema. Ali, ako plačemo za Bogom i osećamo potrebu za Bogom, videćemo da nikad nismo potpuno izgubili Boga.

Pitanje: Šta mislite o osobi koja je ateista?

Šri Činmo: Mi kažemo da je neko ateista zato što on kaže da nema Boga. Ja kažem da Bog postoji, ali on kaže: „Ne postoji Bog, ne postoji Bog“. Kad ode u takvu krajnost, videće da je samo njegovo negativno osećanje jedan oblik pozitivnog osećanja. Kao krajnji iskaz on kaže da nema ničeg. Ali, to što on naziva ničim, za nas je nešto; i baš tu stvar nazivamo Bogom.

Ponekad je nebo prekriveno oblacima, pa se ne vide Mesec i zvezde. Ali, mi znamo da ćemo videti Mesec i zvezde čim se oblaci raziđu. Kada se oblaci raziđu, vidimo da postoji Mesec, postoje zvezde. Međutim, ateista ne može da vidi iza oblaka; i ostaje sa oblacima.

Pitanje: Da li je za duhovnog aspiranta važno da bude zadovoljan?

Šri Činmoj: Recimo da si se veoma trudio da nešto uradiš i sad dobijaš rezultat u obliku jednog iskustva. Ako to iskustvo dođe u obliku neuspeha, a ti možeš da ga prihvatiš vedro kao što bi prihvatio i uspeh, onda si savršeno zadovoljan. Ako možeš da rado prihvatiš rezultat nečea što si radio u obliku uspeha ili neuspeha, onda će se sigurno roditi zadovoljstvo.

Ali, ako uopšte ne radiš zato što se plašiš da nećeš uspeti, onda dobijaš nulu; nećeš proći unutrašnji ispit. Istina, ima ljudi koji ne rade a opet izgledaju zadovoljno. Oni, međutim, nisu stvarno zadovoljni. Lenja osoba, dokona osoba, nikad, nikad ne može biti zadovoljna ni minut. Na fizičkom planu, zadovoljstvo lenjivca je u tome da ne mora da radi: on ne mora čak ni da siđe niz stepenice. Ali, iako je on zadovoljan na fizičkom nivou, na mentalnom nivou zle misli buše veliku rupu u njegovom umu. Ostao je u krevetu četiri sata nakon što je sunce izašlo, pa je zadovoljan time što proteže noge. Izuzetno je zadvoljan što nije morao da se pomakne iz kreveta ni santimetar. Ali, neprijateljske sile, nebožanske sile, sile neprosvetljenih emocija su došle i ušle u njega. Pa kakvo zadovoljsto on može da ima?

Ako u tebe uđu loše sile, pa uživaš u vitalnim mislima, nakon sat ili dva ćeš ustati i početi da plačeš. Kad tvoja duša izađe na površinu, reći ćeš: „Šta sam uradio? Moja prva greška je bila što nisam ustao rano ujutru. Onda sam opet pogrešio što sam se upustio u te vitalne misli“. To je ono što se dešava u duhovnom životu mnogih tragalaca. Zato ja uvek kažem: učinite pravu stvar. Rano ujutru meditirajte. Ako nakon meditacije niste preterano srećni ili mirni, ako osećate da se mir nije spustio na vas, jednostavno dajte to iskustvo Bogu. Sam taj čin davanja biće vaše zadovoljstvo.

Deo V

FW 430-436. Šri Činmoj je odgvorio na sledeća pitanja na sastancima Grupe za meditaciju 11. i 15. avgusta

Pitanje: Ponekad osećam da nazadujem kad sam tek počeo da napredujem. Zašto je to tako?

Šri Činmoj: Ti znaš za izreku „Svaka ptica svome jatu leti“. Ti imaš mnoge prijatelje. I u duhovnom životu su ti potrebni prijatelji. Danas si možda razočarana, ali ima neko, prijateljica, kraj tebe, koja će te podići. Sutra ćeš ti možda podići nju. Apsolutno je neophodno imati duhovne prijatelje. U običnom svetu, prijatelje možeš steći preko noći. Ali, imati pravog duhovnog prijatelja je pravi Božiji blagoslov, koji ćeš umeti da ceniš.

Ponekad, uprkos tvojoj iskrenoj težnji da nahraniš svoju dušu, nemaš dovoljno unutrašnjeg bogatstva. Kako ćeš kupiti težnju neophodnu da nahraniš svoju dušu? Treba da odeš na mesto gde se duhovni ljudi mole i meditiraju. Oni će ti neizmerno pomoći, a i ti ćeš moći da pomogneš njima. Pričaćeš sa njima telefonom, bićeš sa njima i družiti se sa njima i videćeš da u obilnoj meri bacaš svetlost na njihov život težnje. Ako osećaš da je nemoguće da budeš pod vođstvom nekog duhovnog Učitelja, potrebno ti je društvo duhovnih prijatelja.

Na kraju ćeš osetiti da ti je neophodno da nađeš nekog ko će svesno hraniti tvoju dušu, duhovnog Učitelja. On ima sposobnost da nahrani tvoju duši, i kad to učini, videćeš da sve ide kako treba. Tvoj unutrašnji svet biće preplavljen radošću i blaženstvomo. Ako želiš da ostaneš u najvišoj, najčistijoj radosti, onda moraš da slediš put nekog duhovnog Učitelja. On daje svesno obećanje tvojoj duši i tvom spoljašnjem biću da će biti odgovoran za tvoj spoljašnji i unutrašnji život. On će učiniti da osetiš da spoljašnje i unutrašnje moraju da idu zajedno. To unutrašnje mora da nahrani čitavo biće kako bi spoljašnje ispunilo svoj zadatak.

Joga i život nikako se ne mogu razdvojiti. Život hoće ispunjenje, a za to su potrebni milioni godina. Ali, ako prihvatimo jogu, ona ubrzava taj proces. Nešto, za šta je potrebno dvadeset godina da se stekne, možeš postići za dve godine ili čak i za dve sekunde, ukoliko se držiš joge. Joga znači jedinstvo sa Božijom Voljom. Joga u velikoj meri ubrzava spoznaju. Pošto je Bog sveznajući i svemoguć, On ti može dati ono što želi da ti da za nekoliko sekundi. A ako ne uđeš u duhovni život, biće ti potrebne hiljade inkarnacija da ostvariš Boga. Ali, ako posvećeno budeš praktikovala jogu pod vođstvom Bogostvarenog duhovnog Učitelja, onda ćeš sigurno postići ostvarenje u jednoj, dve ili tri inkarnacije.

Ako misliš da je spoljašnji život jedna stvar, a joga nešto drugo, grdno se varaš. Joga je svesno jedinstvo sa čitavim Božijim postojanjem. Zato, ako hoćeš da ubrzaš putovanje svoje duše i da najbrže napreduješ u svom spoljašnjem, kao i u unutrašnjem životu, joga je rešenje. Kada Božija Volja postane tvoja volja, možeš da postigneš sve za tren oka. Ako tvoja volja nije jedno sa Božijom Voljom, onda, ma koliko da se trudiš i ma koliko da si iskrena, nećeš moći da dosegneš svoje najviše.

I da zaključim, nikad nećeš požaliti ako prihvatiš jogu, put unutrašnje discipline. Jedinstvo sa Bogom je ispunjenje duše u unutrašnjem životu, kao i u spoljašnjem životu.

Pitanje: Kako da se oslobodim očekivanja?

Šri Činmoj: Možeš se osloboditi očekivanja ako znaš da se većina tvojih očekivanja završava ne samo frustracijom, već i samouništenjem. Ništa što pokušava da te uništi nije zdravo. Zato ne očekuj ništa; samo uradi ono što je potrebno. To će ti doneti beskrajno više nego što si očekivao. Ako se držiš očekivanja, onda ćeš u svakom trenutku želeti nešto više. Ako ne očekuješ ništa, već samo radiš ono što smatraš da je najbolje, tvoja očekivanja će se ispuniti više nego što možeš i da zamisliš.

Pitanje: Kako da prevaziđemo vitalne sile?

Šri Činmoj: Ako prizovemo čistotu, mogu se rešiti svi naši vitalni problemi. Čistota, čistota, čistota. Čistota je izuzetno važna u životu tragaoca. Ništa nije važno toliko koliko čistota. Svakog dana treba da meditiraš na čistotu. Ako vežbaš disanje, probaj da svaki put kad udahneš ponoviš „Supreme“ (Svevišnji) sedam puta. Ako ne možeš sedam puta, onda to uradi triput. Dok izdišeš, takođe ponovi „Supreme“ triput. Ako svaki put kad udahneš budeš mogao da triput kažeš „Supreme“, osetićeš da unosiš sveopštu čistotu odozgo u svoj fizički sklop. A dok izdišeš, oseti da izdišeš sve svoje nečistote i neznanje. To dosta pomaže.

Pitanje: Koja je najgora nečistota?

Šri Činmoj: Najgora nečistota je negativna misao. Kada si nečist, ti misliš: „Ja to ne mogu. Ne mogu da uradim ispravnu stvar. Ne mogu da mislim na Boga ili da meditiram na Boga. Ne mogu da vidim Svetlost ili Istinu“. To je sumnja. To je najgora nečistota.

Uvek bi trebalo da vidimo svetlost na pozitivan način. Ja mogu da kažem da imam veoma malo, mrvicu svetlosti. Ali, ako kažem: „Ja uopšte nema svetlosti. Imam jedino tamu“, onda obmanjujem sebe. A opet, ako običan čovek kaže da ima obilnu i bezgraničnu svetlost, i on takođe obmanjuje sebe.

Ako misliš da nemaš svetlosti i da si u potpunoj tami, to je lažna skromnost i samoobmana. Lažna skromnost i samoobmana nikako nas ne mogu dovesti do ostvarenja Boga. Ako stalno misliš: „Ja sam nečist, ja sam neiskren“, onda stvarno postaješ nečist i neiskren. Neko može da kaže: „Ja sam nečist“, ali kad to kaže, negde u svojoj glavi misli da je makar malo iskreniji od svog suseda, svog prijatelja ili nekog drugog. On nastoji da druge navede da misle da je iskren, a u stvari jedino pokazuje lažnu skromnost. Na taj način, od nečistote nastaje i neiskrenost. Zato su neiskrenost, nesavršenstvo i negativne misli oblici nečistote.

Kada vidimo nešto u sebi, mi nastojimo da to spolja pokažemo. Ako u sebi imamo neiskrenost, onda ćemo je pokazati i spolja. To će reći, ako iznutra imam neiskrenost, spolja ću potražiti zaklon u domu neiskrenosti. Ali, ako sam iskren i čist iznutra, onda ću spolja potražiti utočište u domu čistote i iskrenosti.

Dakle, najgora nečistota uključuje negativne načine mišljenja, neiskrenost i osećaj bezvrednosti. Sve te negativne osobine su samonametnute.

Pitanje: Kako da ojačamo svoju duhovnu težnju kad osetimo da se koleba?

Šri Činmoj: Kada se težnja koleba, postoje razni načini da se ona ojača. Kada se težnja koleba, teško nam je da zaronimo duboko unutra. Mrzi nas da meditiramo, a čak i kad meditiramo, ta meditacija nije dobra. I šta tada treba da uradimo? Trebalo bi da čitamo inspirativne knjige koje su napisale Bogoostvarene duše ili drugi tragaoci koji tragaju za Bgom. Onda bi trebalo da osetimo da taj tragalac o kome čitamo nije niko drugi nego mi sami. Trebalo bi da osećamo svaku tu ideju, svaku misao ili svaki vapaj srca kao svoj. Pisac je koristio svoje ime, ali mi osećamo da je pisao o našoj sopstvenoj težnji. Kad čitamo posvećene spise tog tragaoca, videćemo da je njegov vapaj naš vapaj. Kako on ide prema svetlosti, treba da osetimo da i mi isto tako hoćemo da idemo prema svetlosti. Ili, ako čitamo knjige Učitelja koji su ostvareni i koji su postali jedno sa Božijom Svešću, tad ćemo probati da osetimo da se sve vreme iz njihovih spisa Samilost izliva na našu dušu, naše srce, um i vital. Dok čitamo njihove knjige, osetićemo da se svetlost njihove Samilosti spušta na nas.

Trebalo bi da znamo da duhovni život nije ni postelja od trnja, a ni postelja od ruža. Na životnom putu uvek ima pustinja. Svako u svojoj težnji mora da prođe kroz pustinju; međutim, dođe vreme kada pustinja više nema. Tada svane svetlost. Noć smenjuje dan, pa potom dan smenjuje noć. U našoj unutrašnjoj težnji, međutim, dođe trenutak kad uđemo u jednu dublju svest, jedno dublje postojanje. Postanemo jedno sa dušom. Kada možemo da slušamo naloge naše duše, kada smo u komunikaciji sa Bogom, tad je naša svest puna svetlosti. Svaka misao, svaka ideja je puna svetlost. Tad nema noći. Sve je svetlost. To je baš najviše stanje.

Kada smo u običnom stanju, kada tragamo i plačemo i jecamo, najbolje je da čitamo knjige duhovnih tragalaca ili Učitelja. Ili, možemo da se družimo sa našom braćom i sestrama učenicima koji nemaju takve teškoće. Pretpostavimo da nam je danas teško da meditiramo. Tad možemo da pođemo našem bratu ili sestri i oni će nas podići. Oni će reći nešto veoma lepo o težnji koju su videlil u nama, recimo, pre dva meseca. Ili, možda će reći nešto o Bogu ili o našem Guruu što će nas uzdići. A u budućnosti njima može da se desi isto što i nama, pa će onda oni doći k nama. Imati duhovnu braću i sestre najveći je blagoslov za duhovne aspirante. Ima tragalaca čiji su Gurui napustili telo i koji nemaju braću i sestre učenike. Kada im težnja opadne, oni ostanu kući i plaču i jecaju pa na kraju budu utešeni. Ali, najlakši način da dobijemo težnju je da pođemo drugim učenicima, pa će oni uzdići našu svest. Oni će ući u nas i podstaći našu sopstvenu svetlost da se ispolji, svetlost koja je sada prekrivena depresijom, nevoljama, jadom i strepnjom.

Pitanje: Kako da znam da li neka inspiracija dolazi od Boga, ili iz mog srca i duše, a ne iz uma?

_Šri Činmoj: Kad priđeš Svevišnjem umom, sve vreme ćeš sumnjati da li činiš pravu stvar. Tada ćeš misliti: „Da li će On biti fini prema meni? Da li će biti dobar prema meni?“ Javiće ti se takve misli i ideje. Ako dobiješ unutrašnju poruku da se sretneš sa nekim – tvojim šefom ili nekim drugim – naprosto ćeš otići i naći se sa tom osobom. Ali, ako je to bila inspiracija iz uma, pre nego što ga vidiš, pašće ti na pamet mnoga pitanja. Potom, ako si se našao sa njim i nisi bio odbijen, a nisi zadovoljan rezultatom, proklinjaćeš sebe i reći: „Ne, to nije bila prava stvar. Dobio sam pogrešnu poruku“.

Ali, ako ta poruka dolazi iz duše, uveravam te, imaćeš ogromno pouzdanje, a i uspeh i neuspeh ćeš primiti sa istim zadovoljstvom. Osećaćeš se tako zato što si primio poruku i izvršio je. Dok izvršavaš tu poruku, nećeš očekivati ništa na svoj način. Nećeš očekivati da će on razgovarati sa tobom ili da ćeš završiti neku određenu stvar, ne. Jedino ćeš to uraditi, a rezultat će onda doći ili u obliku uspeha ili u obliku neuspeha. Tako ćeš moći da znaš da li je neka poruka došla iznutra.

Ponekad, neki od vas osećaju: „Ako je Bog od mene tražio da to uradim, kako to da nisam uspeo?“ Međutim, vi možete doživeti neuspeh čak i ako ste izvršili Božiju Volju, zato što Bog možda samo ima neko iskustvo pomoću vas. Ponekad od vas tražim da uradite nešto i vi ne uspete. Onda kažete: „Guru je pogrešio“. Ne, nisam pogrešio, ali je Svevišnji od mene hteo da vam kažem da imate neko iskustvo. Ako osećate da ćete sigurno uspeti ako sam vam ja rekao da uradite nešto, varate se. Ja uvek kažem da uspeh nije ono na šta mi ciljamo; mi ciljamo na napredak. Vaš napredak je da imate vere u mene, a moj napredak je da imam vere u vas i u Svevišnjeg. Vaša vera u mene je vaš napredak, a moja vera da ćete uraditi nešto ako to od vas tražim – to je moj napredak.

Dakle, ako dobijete poruku od srca, od pravog srca koje se poistovetilo sa dušom, onda vas uveravam da vam rezultat neće smetati. U suprotnom, ako dobijete poruku od uma, još i pre nego što počnete da nešto radite, u vas će ući stotine pitanja. A ako rezultat ne bude zadovoljavajući u skladu sa vašom vizijom, bićete zbunjeni. Možda ćete reći da je poruka koju ste dobili od duše lažna. Ali ona nije lažna. Ona je samo jedno iskustvo koje Bog hoće da ima pomoću vas.

Pitanje: Kako da održimo stalno dobar nivo umesto da idemo gore-dole?

Šri Činmoj: Molim vas osetite da je svaki dan podjednako važan. To vam je ovako. Pretpostavimo da trkač treba da pretrči sto metara da bi stigao na cilj. I onda, nakon što je najvećom brzinom prešao dvadeset metara, pomisli da će stići do cilja za sekundu, pošto trči tako brzo. Onda se javlja opuštanje. I kad pogledate njegovo vreme na deset ili dvadeset metara, videćete da mu je brzina znatno opala. A onda opet, ako vidi da mu se primiču neki drugi trkači, ako shvati da mu je brzina opala, on ponovo počne da trči najbrže što može. Međutim, jedino ako trkač zna da mora da održi najveću brzinu od momenta kad starter ispali iz pištolja pa do kraja trke, moći će da pobedi u toj trci; ili, da kažemo tako, jedino će tada biti zaista zadovoljan svojom brzinom, biće ponosan na svoju brzinu.

Šta se događa u duhovnom životu? Danas ste imali sjajnu meditaciju, a onda pomislite: „O, pošto sam danas imao tako sjajnu meditaciju, sutra mogu da se opustim“. Osećate da ćete sa današnjom meditacijom održati istu brzinu i sutra, ali stvari ne stoje tako. Sutra ponovo treba da navedete sebe da osetite da vaše novo dostignuće treba da bude ogromno. Naš problem je što kad nešto dobro uradimo osećamo da zaslužujemo bar malo opuštanja; inače nismo zadovoljni. Isprva budemo zadovoljni kad uradimo nešto dobro, a onda, kad ne uradimo baš ništa, mi osećamo da i dalje zaslužujemo da postignemo neki rezultat, da nam to sleduje. Međutim, kad meditiramo, svakog dana treba da osećamo da je to za nas poslednji dan. Sutra ćemo umreti. Mi znamo da smo u Srcu Večnog Svevišnjeg, Beskonačnog, ali treba da osećamo da je danas poslednji dan za nas da težimo, apsolutno poslednji dan. Ako sutra ne uspemo, dobićemo nulu. Ispašćemo iz trke. Onda, kad dođe to sutra, opet treba da osetimo: „Ako danas ne ostvarim Boga, ništa od mene. Propao sam. Moraću da čekam još pet hiljada godina“. Ako težite na taj način, vaša iskrenost će izaći na površinu. Uvek navedite sebe da osećate da je danas apsolutno poslednji dan za vaše ostvarenje Boga.

Čas je kucnuo. Učitelj će vam dati samo dva sata da polažete svoj ispit. Za dva sata, čak i ako ne napišete sve što treba, ispit će biti gotov. Onda ćete sutra opet izaći na ispit i osetiti da je to poslednji dan. Ali nemojte, molim vas, dok vam učitelj daje zadatke danas da osećate da će vam on sutra dati iste stvari da polažete, da ćete sutra imati vremena da položite ispit. Kad učitelj stane pred vas, osetite da je to poslednji dan. Položićete ili pasti. Ako danas padnete, nemojte da mislite da ćete sutra opet polagati ispit. Potpuno zaboravite na današnji rad. Prošlost je prošla. Mrtva je. Ne treba da mislite na budućnost. Osetite da ni budućnost ne postoji. Ako budućnost ne postoji, ako prošlost ne postoji, šta onda postoji za nas? Imamo jedino sadašnjost. Ovde, u sadašnjosti, treba da budemo ili potpuno božanski, ili ćemo ostati nebožanski kao što smo bili i juče. Dakle, pošto mi hoćemo da postanemo božanski, hajde da uradimo pravu stvar. Hajde da učinimo sebe pogodnim instrumentima. Mi imamo jedino danas. A onda opet, kad osvane sutrašnji dan, sa novom nadom ćemo raći da je danas novi dan za nas.

Uvek recite: „Danas imam jedinu šansu, apsolutno poslednju šansu“. Onda ćete sigurno imati dobru meditaciju. Inače, cilja nema. Ako mislite: „O, sada imam samo dvadeset osam godina. U sedamdeset osmoj ću ostvariti Boga“, onda nikad nećete ostvariti Boga. Možda će vas u tridesetoj ili četrdesetoj godini Bog pozvati na onaj svet. Kad vam dođe vreme da idete na drugi svet, bilo da vam je sedamdeset, osamdeset ili devedeset godina, to zavisi od Boga, moraćete da idete. Vi ne znate kada će to biti, pa bi trebalo da probatee da osećate da je danas za vas poslednji dan da postignete sve što bi trebalo da postignete. A onda, ako danas ne uspete, sutra opet treba da osetite da imate istu priliku. Ako, međutim, mislite da će ta prilika ponovo doći i pokucati vam na vrata, onda ste izgubljeni. Ako danas protraćite svoju težnju ili ako osećate da vam težnja ne treba zato što će biti mnogo sutrašnjih dana, kažem vam, pre nego što tih mnogo sutrašnjih dana dođe, sve će se izgubiti. Ali, ako je danas poslednji dan, onda će vaša iskrenost, vaša težnja i svi vaši božanski kvaliteti izaći na površinu. Vi hoćete da stignete do cilja, vi hoćete da trčite kako biste sigurno stigli do cilja.

Šri Činmojeva meditacija u Ujedinjenim nacijama

Prvo izdanje sadrži takođe Šri Činmojev kredo za Šri Činmoj Grupu za meditaciju u Ujedinjenim nacijama.

Predgovor urednika prvom izdanju

Već nekoliko godina, Šri Činmoj služi Ujedinjenim nacijama kao duhovni vođa Grupe za meditaciju Ujedinjenih nacija, koja je nedavno preimenovana u Šri Činmojevu meditaciju u Ujedinjenim nacijama. U tom svojstvu, nudi redovne meditacije i predavanja za delegate i osoblje Ujedinjenih nacija od proleća 1970. Na ovim sesijama, članovi zajednice Ujedinjenih nacija često su mu postavljali duhovna pitanja, na koja je on nesmetano odgovarao. Ova knjiga je deo serije koja objedinjuje sva ova pitanja i odgovore.