Ponekad nema potrebe da staneš pred neku osobu. Pretpostavimo da posmatraš neko lepo drvo. Pošto si slikar, dobar slikar, naravno da ćeš uvažavati drvo i diviti se njegovoj lepoti. Možda ćeš čak pokušati da sedneš u podnožje drveta i da slikaš. Ali, čim sedneš, možda će sve misli sveta, nebožanske misli, apsolutno najgore misli, početi da ulaze u tebe. Onda ćeš reći: „Zašto mi se ovo dešava? Došao sam ovde sa čistim umom samo da bih slikao, pa kako to da me napadaju svakakve potpuno nebožanske, nečiste misli?“ Tad bi trebalo da znaš da je neko sa niskim karakterom ranije sedeo pod tim drvetom i prizvao najniže misli da uđu u njega.
A sa druge strane, možda je neki svetac odnosno sveta osoba sedela pod drvetom i neko vreme meditirala. A onda ti dođeš i sedneš tu i primiš njegovu vibraciju. Na tebe može da utiče ne samo fizičko prisustvo te osobe. Iako to fizičko prisustvo više nije tu, čak i suptilno prisustvo osobe koja je tu ranije bila može uticati na tebe.
Ponekad možda nećeš moći da objasniš neko iskustvo koje ti se iznenada pojavi dok hodaš ulicom. Mada tu nema nikakvog cveća, apsolutno nikakvog, ti ipak kao da osećaš nešto lepo, mirisno, cvetno, što je veoma eterično i božansko. Odakle dolazi to nebesko osećanje? Ili je tu bila neka duhovna osoba, ili su se tu zadesili neki anđeli ili astralna bića.
Dakle, ako se nađeš sa nekim ko ima više sposobnosti od tebe, onda ti njegovo prisustvo može pomoći da stekneš više te sposobnosti. Iako ga spolja nisi molio da ti bilo šta da, i iako i on možda nije svestan da ti bilo šta daje, tu sposobnost možeš dobiti od samog njegovog prisustva. Ako on otelovljuje intuiciju ii bilo koju sposobnost ili kvalitet, ti to dobiješ. To je kao da imaš magnet koji privuče taj kvalitet od njega i kvalitet uđe u tebe. Ponekad, ako nešto pokušavaš da izvučeš od nekog spolja, umeša se ego i on ti neće dati ništa. Ali, ako povučeš iznutra, daće ti.Stvar je jedino u tome što duhovni cilj ne može da se postine za jedan dan. Ako vam bilo ko kaže da ćete postići ostvarenje Boga za dva sata ili za deset dana ili za mesec dana, kažem vas da vas obmanjuje. Molim vas da ne idete takvom Učitelju. Ostvarenje Boga nije lako. Znam to, zato što sam ostvario Boga. Niko ne može da ostvari Boga za jedan dan ili za mesec dana; to nije moguće. Treba vam osamnaest ili dvadeset godina spoljašnjeg učenja samo da biste dobili master diplomu. A postići ostvarenje Boga je beskrajno teže nego steći master diplomu.
A opet, ne bi trebalo da se obeshrabrujete. Nemojte da mislite: „Uh, nikad neću ostvariti Boga; uradio sam gomolu pogrešnih stvari“. Vi ste Božiija deca. Imali ste neka iskustva koja nazivate greškama. Ali, ako osećate da nikad nećete ostvariti Boga zato što ste u životu uradili neke pogrešne stvari, varate se. Ostvarenje Boga je vaše pravo stečeno rođenjem. Treba da zaboravite ta nesrećna iskustva i ne smete da dalje pravite greške. Od danas, ako i u svom unutrašnjem životu i u svom spoljašnjem životu budete radili prave stvari, sigurno ćete vrlo skoro ostvariti Boga.
Dakle, sa jedne strane, nemojte se razočarati, obeshrabriti ili klonuti duhom; a sa druge strane, nemojte gajiti preterani optimizam da mislite da ćete za nekoliko nedelja ostvaritii Boga. Za sve je potrebno vreme. Polako ali sigurno stići ćete do cilja. U duhovnom životu, potrebna vam je težnja; treba da vežbate koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju. Tada ćete ostvariti Boga. Molim vas da u tom pogledu budete ozbiljni. Onda ćete videti da ostvarenje Boga nije nešto nemoguće; daleko od toga. Ono je moguće, praktično i neizbežno. Ali, treba da budete iskreni i da sledite neki konkretan put. Treba da imate unutrašnje i i spoljašnje vođstvo Učitelja koga prihvatate kao svog vođu i vodiča.Pre nego što ste prihvatili duhovni život, mislili ste da je žiivot neznanja, život uživanja, pravi život. Gledali ste unaokolo i videli da svi žive život uživanja. Rekli ste: „Šta nije u redu sa mnom? Ako moji prijatelji, moji susedi i svi drugi rade isto, neću da budem izuzetak“. Ali, kad prihvatite duhovni život, vi shvaite da život koji oni žive nije za vas. Sada ste osetili jedan unutrašnji zov, jedan viši zov. Ne možete da budete sa njima. Da, bili ste sa njima petnaest ili dvadeset godina. Sada ste, međutim, osetili jedan viši zov. Sada je došlo vreme da sledite nešto drugo, da radite nešto drugo.
Ako ne prihvatite probleme kao takve, kako ćete ih pobediti? Pokušavaćete da izbegnete probleme, a problemi će vam se vraćati sa još više snage. Vratiće se izuzetno snažno i napasti vas. Dakle, od svojih problema ne možete da se sakrijete. Treba da ih pobedite sada i ovde. Ako čekate, govoreći: „Ne, sutra ću steći više snage, pa ću onda moći da pobedim sve moje probleme“, kažem vam da to sutra nikad neće doći. Svaka sekunda je zlatna prilika, pa ako propustite tu zlatnu priliku, time nesvesno jačate sile neznanja.
Sad, o životu uživanja. Trebalo bi da znate da li ste od života uživanja nešto dobili, ili da li ste njime nešto postigli. Smesta ćete reći: „Život uživanja mi je doneo jednu stvar, a to je frustracija“. Čak i ako ostanete u običnom životu, netežećem životu, ako ste iskreni, reći ćete: „Jedino što sam dobio od tog života uživanja je frustracija“. I šta se onda dešava? Vi vidite da nema nade da ćete izaći iz te frustracije osim ako ne budete potpuno uništeni. Ono što danas zovemo frustracijom, sutra će biti uništenje. Mi smo započeli svoje putovanje sa iskušenjem. Potom, u iskušenju je bilo uživanje. A unutar uživanja je uništenje. Nakon uništenja, šta ostaje? Ništa. To je negativan način napredovanja.
A zatim, postoji i pozitivan način. Taj pozitivan način je težnja. Šta je težnja? Težnja je unutrašnji vapaj koji čini da osećamo da smo potekli od beskrajnog Mira, Svetlosti i Blaženstva i da i dalje otelovljujemo taj beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Jedino što je potrebno jeste da te kvalitete iznesemo na površinu. MI ih nesvesno imamo. Nesvesno mi imamo nekog ko se zove Bog. Duhovni život, međutim, znači naše svesno saznanje Boga.
Vi u sebi imate blago, ali ste ga zaturili. Kad zaturite nešto, tražite ga, ali ga možda nećete odmah naći. Zato zamolite svog prijateja, svog najdražeg prijatelja, da vam pomogne da to nađete: „Izgubio sam nešto. Da li bi i ti potražio sa mnom?“ Prijatelj dođe, pa pošto ima više iskustva u nalaženju stvari, on vam to nađe. Taj prijatelj je vaš duhovni Učitelj. Kada nađe to što ste tražili, on vam to neće uzeti. Neće se usuditi da to uzme od vas, zato što ga je našao za vas. Duhovni Učitelj je takav. On nađe unutrašnje blago za vas, i time je njegova uloga završena. Vaša uloga je jedino da mu zahvalite. On je našao to što ste tražili za vas; potom to postaje vaše blago. Vi mu samo zahvalite.
Život uživanja treba da bude zamenjen životom težnje. U težnji je pravo blago, spoznaja da ste potekli od Beskonačnog i da ste za Beskonačnu Istinu i Svetlost.
Svaka osoba ima nekog prijatelja i nekog neprijatelja. Ako neko teži, on oseća da je želja njegov neprijatelj, a težnja je njegov prijatelj. Ako ne teži, ako vodi život želja, onda oseća da je želja njegov prijatelj, a da mu je težnja neprijatelj. Blizak je sa željom, čak i ako ga ona ne ispunjava; svestan je stvarnosti želje u svom životu, dok mu je težnja strana. Zato on oseća da mu je želja prijatelj.
Onda dođe vreme kad on oseti da postoji i težnja, ali da ta težnja i ostvarenje nisu za njega, zato što od samog početka nije živeo duhovnim životom. A opet, hteo bih dakažem da se tu grdno vara. Težnja jeste za njega; ostvarenje jeste za njega. Jedino treba da ih prihvati kao svoje sopstvene.Jedan učenik je naveo moj aforizam: „Sekunda zahvalnosti Bogu vredi kao tri sata intenzivne meditacije na Boga“. Bilo mu je teško da shvati taj aforizam. Mislio je da to znači da samo na sekundu reći „Hvala ti“ vredi kao nekoliko sati meditacije. Ali, zahvalnost nije kao pružiti ruku i reći: „Hvala ti“. Ne, možda će vam trebati mnogo inkarnacija da dostignete stanje istinske zahvalnosti.
U fizičkom telu postoji na hijade nerava, a u suptilnom telu takođe postoje hiljade suptilnih nerava. Kad sve nestane, kad postojite jedino kao izuzetno lep cvet i osećate da ste spremni da budete položeni pred stopala Svevišnjeg – to je zahvalnost. Ali, možda će biti potrebni sati, dani, meseci, godine ili više inkarnacija da se dođe do tog stepena. Možda će biti potrebne godine pripreme za jednu sekundu zahvalnosti. Zato, kad kažem da je zahvalnost najteža stvar i najvažnija stvar, molim vas da zapamtite da govorim o toj vrsti zahvalnosti. Kad sve vaše nestane, kad se sve vaše rastopi i kad ostane samo jedan cvet, kad ostanete samo kao cvet spreman za obožavanje Boga i kad položite sebe pred Stopala Svevišnjeg: to je zahvalnost. Od sada, molim vas da osećate da je to ono što smatram zahvalnošću. Drugačije ne mogu da kažem da sekund zahvalnosti vredi kao tri sata meditacije.Božanski deo u nama kaže: „Ja sam sveznajući, ja sam svemoćan, ja sam sveprisutan, ja sam Božiji Sin“. Ali, ako se ne molimo, ako ne meditiramo, ako zaista nemamo tu spoznaju, onda samo obmanjujemo sebe. Hrist je rekao: „Ja i moj otac smo jedno“. Apsolutno je tačno, u suštini, da smo mi Božija deca, ali je Hrist to rekao zahvaljujući svom ostvarenju. Ako mi kažemo to isto, a da nemamo to ostvarenje, onda će nam se ljudi smejati: „Da, ti i tvoj Otac ste jedno; zato si tolika neznalica. Ako ste ti i tvoj Otac jedno, onda mora da je tvoj Otac otelovljenje neznanja“. To će vam reći.
Ljudski ponos i božanski ponos. Sa ljudskim ponosom, šta mogu da uradim? Mogu da udarim nekog, da slomim nešto, mogu da vas uvredim, da vas grdim, mogu da vladam vama. Ljudski ponos jedino remeti kosmički ritam života. Mi imamo ljudski ponos zato što imamo osećaj odvoje nosti. Ako sam odvojen od vas, ako mogu da uradim nešto što vi ne možete, onda sam ponosan. Ali, ako sam božanski, odmah ću reći: „Bog me je upotrebio da postigne to, a nije upotrebio tebe, ali će sutra On upotrebitii tebe da postigne nešto drugo. On će delovati pomoću tebe, a od mene će tražiti da ćutim. Dakle, kako mogu biti ponosan, kad znam da ja ne činim ništa? Bog je taj koji sve čini. Danas On hoće mene, potrebno Mu je moje biće da učini nešto za njega; sutra će Mu biti potrebno tvoje biće da učini nešto“.
Ljudski ponos mi gajimo zato što odvajamo svoje postojanje od drugih. Ali, božanski ponos je drugačiji. Kad smo božanski ponosni, mi kažemo: „Kako mogu da se družim sa neznanjem ako je moj Izvor Bog? Ako je Bog, koji je moj Večni Guru, moj Unutrašnji Pilot, sveprisutan, i ako sam ja s Njim, u Njemu i za Njega, kako onda mogu biti odvojen od drugih?“ Ja bacam kuglu mojom desnom rukom, ali znam da su moja leva i desna ruka jedno. Nakon bacanja, desna ruka neće reći levoj: „Vidi, ja sam bacila kuglu petnaest metara, dok ti ne možeš da je baciš ni metar“. Ne, desna ruka će odmah osetiti svoje jedinstvo sa levom rukom.
Mi gajimo ljudski ponos kad osećamo da ne pripadamo drugima, da smo santimetar viši od drugih. Ali, moramo da znamo da ne možemo biti ponosni ako smo zaista jedno. Moja glava nikad ne misli da je nadmoćnija od mojih nogu. To bi bila čista glupost. Moja glava jedino kaže: „Da nemam noge, kako bih stojala?“ Ja sam stekao um, glavu, ail ta glava ne može da hoda. Ne mogu da pređem ulicu glavom. Što se tiče svetlosti, moja glava je ima više, ali me nose moje noge. A opet, ja mogu da ustanem, mogu da sednem, ali ako hoću da čitam ili pišem, potreban mi je moj um. Čak i u tom slučaju, noge će me odneti u školu da učim. To se zove jedinstvo.
Sve je neophodno. Ovog trenutka Bog koristi moju glavu da uradi nešto, narednog trenutka Bog koristi moja stopala da uradi nešto. Kako moja glava može biti ponosna na svoje postojanje kada savršeno dobro zna da Bog koristi i moje noge? Slično tome, baš zato što je Bog svuda, ovog trenutka On mi pruža priliku da budem Njegov instrument, a narednog trenutka upotrebiće vas kao Svoj instrument. Pa čemu onda ponos? Ponos se javlja jedino kad mogu da uradim nešto što vi ne možete, ili ako neko koristi mene, a ne koristi vas. Ali Bog koristi svakog, pa zato ne može biti ponosa.
Ljudsko pouzdanje i božansko pouzdanje. Božansko pouzdanje kaže: „Ja mogu da uradim to i to zato što je u meni nešto božansko, Bog. Zato to mogu da uradim, mogu to da kažem. Inače to ne bih mogao da učinim. Mogu da se družim samo sa svojom mudrošću, svetlošću i blaženstvom, zato što je moj Izvor Bog. Zato imam pouzdanja“. To je kao kad dete zna da su mu roditelji bogati. Ono ima pouzdanja zato što oni imaju novca. Ovde je naš novac duhovno blago. Mi osećamo da Bog, koji je naš Otac i Majka, ima neizmerno bogatstvo, pa zato imamo pouzdanja; imamo duševni mir, svetlost i blaženstvo. Pouzdanje stičemo kad unutar sebe vidimo Izvor, Svevišnjeg. Kad vidimo Njegovu Beskrajnu Svetlost, beskrajni Mir i beskrajno Blaženstvo u sebi, onda imamo pouzdanje.
Inače, u običnom životu pouzdanja upšte nema. Kad kažemo da imamo pouzdanja, u sebi znamo da se samo hvališemo. Nismo nešto stekli, nije da imamo nešto. Ne, jedino što želimo nešto ili svojatamo nešto. Kada smo iskreni, smesta znamo da pokušavamo da obmanemo druge, ali kad imamo božansko pouzdanje, mi nikog ne obmanjujemo. Mi znamo da je naš Izvor Svevišnji koji ima sve: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Zato imamo pouzdanja. Kad postanemo jedno sa Njim znamo da će nas On snabdeti svim Svojim blagom, u beskrajnoj meri. Kada se molimo i meditiramo, imamo takav osećaj. To se naziva pravim pouzdanjem, božanskim pouzdanjem.Ali, pre nego što zamolite Svevišnjeg da vam pomogne u vašoj molitvi, pitajte ga da li uopšte treba da se molite. To treba da uradite. U suprotnom, možda ćete se moliti za druge iz čiste vezanosti, zato da bi druga osoba bila zadovoljna vama i uradila nešto za vas u spoljašnjem svetu. Jedino ako od Prisustva Svevišnjeg dobijete poruku ili unutrašnji osećaj da treba da se molite za tu osobu, treba da se molite za nju. U suprotnom, Prisustvo Svevišnjeg će biti tu, ali On možda uopšte neće biti zadovoljan vašom molitvom. Pa čak i ako vam usliši molitvu, biće to sa ogromnom nevoljnošću, zato što naknadne posledice mogu biti štetne. Ako pre vaše molitve možete da dobijete izričitu dozvolu od Svevišnjeg da se molite za nekog, onda činite pravu stvar. Ali, ako radite nešto u ovom svetu bez Njegovog odbrenja, dopuštenja ili dozvole, pogrešićete.
Pretpostavimo da je neko teško bolestan. Možda mislite da će biti dobro da se molite za njega, zato što on pati. Ali, možda Bog želi da ta osoba ima to iskustvo u tom trenutku. Morate da znate da Bog ima beskrajno više dobrote nego što bi ijedno ljudsko biće moglo da ima. Ako se molite Bogu: „Izleči ga, izleči ga“, možda se suprotstavljate Bogu. Bog želi da toj osobi da iskustvo patnje, na Svoj Način. Zato uvek pitajte Boga da li je to Njegova Volja.Ništa božansko neće biti snažno ukoliko niste zahvalni Svevišnjem. Vi hoćete intenzivnu ljubav prema Bogu, intenzivnu posvećenost Bogu i intenzivnu predaju Božijoj Volji. Ali, te kvalitete nećete imati ukoliko na površinu ne izađe zahvalnost za ono što vam je Bog dao i za ono što vam nije dao. Dobre stvari za koje ste se molili On vam je dao, a loše stvari za koje ste se molili, nije vam dao. Treba da budete zahvalni za stvari koje vam nije dao i za stvari koje vam jeste dao. Da je ispunio vaše želje, bio bi vam najveći neprijatelj. A da ste tražili težnju, umesto što ste od Njega tražili da vam ispuni želje, On bi vam je dao.
U svakom momentu tokom dana vas ili snaže dobre misli, illi vas napadaju loše misli. Treba da znate da dobre misli koje vam se javljaju dolaze direktno od Svevišnjeg, a volja da se borite i uništite ili prosvetlite loše misli takođe dolazi od Svevišnjeg. On je u vama kao Ratnik kad loše misli dođu da vas napadnu, i On je u vama kao Nebeski Otac, Voljeni Svevišnji, kad dobre misli dođu da vas prosvetle. Naravno da ćete Mu biti zahvalni.
Dakle, upotrebite svoje zahvalno srce da nahranite svoju molitvu. Ako ne obnovite zahvalnost svoga srca rano ujutru tokom svoje meditacije ili molitve, ništa neće biti intenzivno. U svakom trenutku vaše zahvalno srce treba da hrani intenzitet vašeg unutrašnjeg vapaja i težnje. Tad možete da pojačate svoju molitvu, svoju težnju, svoju posvećenost i sve drugo.Bog vidi sve, ali ako ga u našem spoljašnjem životu zamolimo za nešto pa nam On to da, slava pripada nama. Ipak, kao pojedinci, tada smo odvojeeni od Njega. Mi osećamo da je Bog negde tamo, a mi smo na nekom drugom mestu. Uopšte ne mislimo da je On u našoj blizini ili kraj nas. Ne ostajemo u svojoj najvišoj svesti u kojoj osećamo da smo Bog i mi jedno. Ako osećamo da smo jedno sa Bogom, onda se pitanje molitve i ne postavlja, zato što su naše potrebe i Njegove potrebe.
Sve dok osećamo da smo odvojeni od Boga i mislimo da moramo da tražimo od Njega ono što nam je potrebno, naša molitva donosiće nam radost. Mi mislimo: „Zato što sam se molio, Bog mi je dao ono što sam hteo, dakle, dostojan sam Njegove Samilosti“. Bog bi to uradio bezuslovno, ali mi ne bismo bili tako zadovoljni. Ako se tokom trke neko veoma trudi i pretrči celu stazu, biće oduševljen kad dobije pehar. Trčao je uprkos mnogim teškoćama i nevoljama, pa oseća da je zaslužio pehar. A sa druge strane, čak i ako ti ne završiš trku, ja mogu da ti dam pehar, ali nećeš biti zadovoljan, zato što nisi učinio ništa. Bog može sve da ti da bezuslovno, ali ti nećeš biti srećan, dok neko drugi, ko se trudio i pokazao svoju sposobnost, zaista zaslužuje ono što će dobiti. Ovde je pehar ispunjenje naše molitve. Ako se neko moli i meditira pa dobije nešto, biće zadovoljniji nego da mu je Bog to dao bezuslovno.
Molitva povećava našu bliskost sa Svevišnjim. Meditacija uvećava naše jedinstvo sa Svevišnjim. Pre nego što počnemo da meditiramo i postanemo jedno, treba da steknemo bliskost. Najpre treba da osetimo da smo bliski prijatelji sa Bogom; potom možemo da ostvarimo svoju stvarnost jedinstva sa Bogom. Ako se pre meditacije nekoliko sekundi molimo, time razvijamo blisku vezu sa Svevišnjim. Onda, kad počnemo da meditiramo, razvijamo svoju stvarnost jedinstva sa Svevišnjim. Molitva je bliskost. Meditacija je jedinstvo. Ukoliko nismo bliski, kako možemo da postanemo jedno? Najpre treba da postanemo bliski; tek potom možemo postati jedno.Postoji velika razlika između dobrotvornog davanja i davanja sebe. Kad u duhovnom životu koristimo izraz davanje sebe, to znači da se trudimo da damo ono što imamo bezuslovno. Ono što imamo, dajemo Bogu ili čovečanstvu. Davanje sebe dolazi od celovitog, integralnog bića, dok milosrđe dolazi od delića našeg bića.
Kad dajemo nešto dobrotvorno, imamo neku vrstu unutrašnjeg osećaja da će svet saznati za naše delo, pa će nas ceniti i diviti nam se. Mi kažemo drugima da dajemo u dobrotvorne svrhe, a onda čekamo poput prosjaka. Iznutra pokušavamo da vidimo ko nas ceni i ko uvažava naše milosrđe. Zato je uvek u pozadini našeg davanja neki uslov.
Davanje sebe je davanje celog bića: tela, vitala, uma, srca i duše. Ono što imamo i što jesmo dajemo u božanske svrhe. U tome je razlika između dobrotvornog davanja i davanja sebe. Dobrotvorno davanje jeste jedan oblik davanja sebe, ali je to davanje sebe samo u veoma, veoma ograničenoj meri. To nikako nije potpuno davanje sebe. Potpuno davanje sebe dolazi jedino od duhovnog života, jedino kad imamo sposobnost da se poistovetimo sa beskrajnom Svetlošću i beskrajnim Prostranstvom.Šta je Svetlost? Svetlost je Blaženstvo, a Blaženstvo znači nektar. Taj nektar je besmrtan. U jednoj od naših Upanišada se kaže da su sva ljudska bića došla na svet iz Blaženstva. A opet, Blaženstvo je Svetlost, Bog Svetlost. Mi rastemo u Blaženstvu, ali u ovom trenutku ne vidimo i ne osećamo to Blaženstvo, zato što živimo život na površini uhvaćeni u neznanje. Mi ćemo, međutim, nastaviti da rastemo i na kraju svog životnog puta ponovo ćemo ući u sjaj Blaženstva. Nastali smo iz Blaženstva, rastemo u Blaženstvu i na kraju svog putovanja, povući ćemo se u Blaženstvo.
To iskustvo Blaženstva dobijamo jedino kad meditiramo. Kad meditiramo, mi stičemo unutrašnji mir, odnosno duševni mir. Blaženstvo je vidljivo i opipljivo jedino kad imamo duševni mir. Na nesreću, moderni, intelektualni, sumnjajući i komplikovani um ne mari za tu vrstu Svetlosti i Blaženstva. On vapi za spoljašnjim informacijama, ili vapi da postigne Istinu na svoj način. Ali, čak i dok dostiže Istinu, on tu Istinu negira. Um vidi Istinu na pet sekundi, a onda, u trenutku kad samo što nije dostigao Istinu, posumnja u mogućnost i verovatnost Istine. I ko je onda na gubitku? Um je na gubitku. Ali, ako živimo u srcu ili u duši koja je u srcu, onda se poistovećujemo sa Svetlošću i odmah postajemo Svetlost. Tad nema sumnji; prisutno je samo obilje pouzdanja.
Dakle, ako budemo mogli da živimo u svom unutrašnjem biću makar minut dnevno, videćemo i osetiti Svetlost u izobilju. Kad osetimo Svetlost, osećamo i mogućnost da rastemo u sjaj Svetlosti. Naše unutrašnje sunce, koje je beskrajno sjajnije od fizičkog Sunca, razvejaće milenijumsku noć neznanja. Hajde da se potrudimo da zaronimo duboko unutra i uđemo u svoje unutrašnje sunce, naše kosmičko sunce. Onda ćemo videti da beskrajna, večna Svetlost čeka na nas i vapi za nama. Potrebno joj je samo naše svesno odobrenje i saradnja da bi izašla na površinu.Bog i Božija Milost nikako se ne mogu razdvojiti. Božanska Milost se neprekidno spušta na nas. Onaj ko iskreno teži svesno zna za tu Milost, dok onaj ko ne teži drži vrata svog srca stalno zatvorena za tu božansku Milost.
Ako priđemo Bogu pomoću Njegove Milosti, bićemo uspešniji. Kad mislimo o Bogu, ako odmah osećamo da je Božija Milost iznutra i spolja, videćemo da nam je lakše da Mu priđemo. Čim pomislimo na Božiju Milost, mi osećamo da Njegov beskrajni Mir, Svetlosti Blaženstvo već počinju da ulaze u nas. Ali, ako mislimo o Bogu kao o sveznajućem, svemogućem i sveprisutnom, nećemo videti da Njegovi božanski kvaliteti teku u nama. Kad mislimo o Bogu kao o Milosti, osetićemo da svi Njegovi božanski, beskrajni kvaliteti ulaze u nas. Oni tada postaju nerazdvojni deo našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg života.
Hajde da odsada osećamo da smo u stanju da pođemo Bogu pomoću Njegove Milosti, a ne da ćemo steći Njegovu Milost ako pođemo k Njemu. Tu postoji tanana razlika. Hajde da mislimo o Božijoj Milosti koja neprekidno teče i da pustimo da nas taj tok nosi u Izvor.Uzmi neku želju koju si možda imao kao dete. Sada te želje više nema u tebi ni oko tebe. Sa sedam godina, recimo, želeo si da budeš najveći svestki pesnik. Sad imaš pedeset i nisi slavan pesnik; daleko od toga. Nisi postao čak ni prosečan pesnik. Ali, to ti ni najmanje ne smeta, zato što si ušao u duhovni život i ta stara želja je bila „uništena“. Ta želja je ranije delovala u tebi, ali sada jedino hoćeš da uđeš u život beskrajne Istine. Mehurić tvoje želje je pukao; potpuno je nestao. U stvari, on se pretvorio u težnju. Ta težnja želi da dostigne najviše i da raste u beskrajnu Božiju Svetlost, Blaženstvo i Moć. Ako pogledaš na svoju staru želju svojim fizičkim očima, nigde nećeš moći da je nađeš. Želju koju si gajio sa sedam godina je potpuno uništila prosvetljujuća svetlost u tebi. Ta prosvetljujuća svetlost ti je dala plamen težnje. Ili, možeš da kažeš da je Božija Milost ušla u tvoju današnju svest i preobrazila tvoju želju u težnju.
Dakle, tvoja ograničena želja da budeš samo pesnik se preobrazila u jedno mnogo veću želju. Sad želiš jedino da postaneš Božiji odabrani instrument i da imaš posla sa Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. Ti želiš da izmeniš lice sveta, a to možeš da uradiš jedino ako si Božiji instrument: ne kao pesnik, ne kao filozof, ne kao umetnik, ne kao bilo ko drugi, osim kao pravi Božiji instrument.
Počeo si sa željom i tvoja želja te je mogla učiniti pesnikom. Ali, sada te tvoja težnja čini nekim ko stvarno voli čovečanstvo i pravim spasiocem čovečanstva. Pa gde je tu uništenje? To je samo preobražaj tvoje ograničene svesti u neograničenu svest, gde se ne samo mogućnost i praktičnost, već i neizbežnost, stalno rukuju sa tvojim unutrašnjim životom težnje i tvojim spoljašnjim životom otkrovenja i ispoljavanja.Kada Jogi pošalje snagu volje svoje duše i svetlost, ona momentalno prekrije ceo svet. Ako bi čovek ušao u unutrašnji svet, odmah bi primetio moć dobre volje tog jogija. Taj jogi nesumnjivo pomaže čovečanstvu, ali na svoj način. Zato, ako ljudi kažu da duhovni Učitelji koji borave u pećinama Himalaja ne čini ništa za svet, varaju se. Ti duhovni Učitelji u unutrašnjem svetu čine nešto što je veoma važno i značajno. A to mogu da vide, oseti i shvate samo oni koji imaju unutrašnju viziju.
Bilo je mnogo duhovnih ličnosti koje su boravile u pećinama na vrhovima planina i davale svetlost i brižnost svojih duša čovečanstvu. Oni su radili pravu stvar, zato što su im njihova unutrašnja bića rekla da pomognu čovečanstvu na taj način. A opet, neki Jogiji deluju na taj način zato što se plaše da se petljaju sa svetom. Oni misle da će izgubiti svoju težnju i spoznaju čim uđu u svet; opet će ih uhvatiti zamke neznanja. Zato oni kažu: „Izašao sam iz ropstva; hajde da sada pomažem svetu izdaleka“. Oni vide da svet pati, ali svoju pomoć nude jedino izdaleka. Međutim, dinamične i herojske duše se ne plaše sveta. One osećaju da mogu da se poistovete sa svetom, a da istovremeno zadrže svoju unutrašnju moć i unutrašnje jedinstvo sa Bogom. One kažu: „Hajde da damo ono što imamo. Spremni smo da dođemo u svet i bavimo se svetom ako će to pomoći makar i jednom pojedincu“.I u duhovnom životu će ti tvoja savest reći šta da radiš, a šta da ne radiš. Ali, da bi mgao da koristiš svoju savest kao vodiča, treba da budeš veoma pažljiv. Treba da budeš miran i tih; u suprotnom će tvoje vitalno biće imitirati glas tvoje savesti i dovesti te u nedoumicu. Ono će te navoditi da osećaš da radiš pravu stvar, čak i ako je ona pogrešna. Ne moraš da naučiš da meditiraš da bi uspeo da nekoliko minuta budeš miran i tih. Mnogo puta, kada si umoran i iscrpljen, prosto sediš mirno. Dakle, ti možeš da sediš mirno, a kad to uradiš, čućeš glas svoje savesti. On će ti reći „da“ ili „ne“. Taj glas koristi samo dve reči: „da“ i „ne“. Ti hoćeš da uradiš nešto, pa ako taj glas kaže „da“, onda to možeš da uradiš. Ako kaže „ne“, nikako to ne čini. Ne treba da se raspravljaš sa svojom savešću; treba jedno da slušaš njen glas.
A sa druge strane, treba da znaš da je velika razlika između toga da se zna šta je ispravno i toga da se postigne to što je ispravno. Neko može da na mentalni način zna da je ostvarenje Boga dobro, ali da ne vapi za tim ostvarenjem. Njegov um možda zna da je ostvarenje Boga dobro, ali on se ne trudi da to postigne. Što se tebe tiče, ti ne samo da znaš da je ostvarenje Boga dobro, već ideš i korak dalje: moliš se i meditiraš. Zato ćeš sigurno jednog dana postići ostvarenje.
Počeo si od savesti. Tvoja savest, odnosno tvoje unutrašnje biće, reklo ti je da je dobro da meditiraš. Ono ti je reklo: ako budeš meditirao, postići ćeš mir, svetlost i blaženstvo. Kad si dobio tu unutrašnju poruku, poverovao si u nju i upustio se u duhovni život. Kad uđeš u duhovni život, ne samo da znaš šta je ispravna stvar, već dobijaš i unutrašnju snagu da uradiš upravo tu stvar. Čak i dete zna razliku između ispravnog i pogrešnog. Ali, uprkost tome što zna, ono možda nema sposobnost da uradi ispravnu stvar. Međutim, onaj ko vodi duhovni život dobija unutrašnju snagu da čini ono što je ispravno. Lopov veoma dobro zna da nije dobro krasti, ali on nema snage da prestane da krade, dok će neko ko vodi duhovni život sigurno imati snage da ostvari Boga. Dakle, sada kada si ušao u duhovni život, možeš biti siguran da ne samo da ćeš moći da znaš šta je ispravno, već i da uradiš ono što je ispravno.Ali, ako uopšte ne radiš zato što se plašiš da nećeš uspeti, onda dobijaš nulu; nećeš proći unutrašnji ispit. Istina, ima ljudi koji ne rade a opet izgledaju zadovoljno. Oni, međutim, nisu stvarno zadovoljni. Lenja osoba, dokona osoba, nikad, nikad ne može biti zadovoljna ni minut. Na fizičkom planu, zadovoljstvo lenjivca je u tome da ne mora da radi: on ne mora čak ni da siđe niz stepenice. Ali, iako je on zadovoljan na fizičkom nivou, na mentalnom nivou zle misli buše veliku rupu u njegovom umu. Ostao je u krevetu četiri sata nakon što je sunce izašlo, pa je zadovoljan time što proteže noge. Izuzetno je zadvoljan što nije morao da se pomakne iz kreveta ni santimetar. Ali, neprijateljske sile, nebožanske sile, sile neprosvetljenih emocija su došle i ušle u njega. Pa kakvo zadovoljsto on može da ima?
Ako u tebe uđu loše sile, pa uživaš u vitalnim mislima, nakon sat ili dva ćeš ustati i početi da plačeš. Kad tvoja duša izađe na površinu, reći ćeš: „Šta sam uradio? Moja prva greška je bila što nisam ustao rano ujutru. Onda sam opet pogrešio što sam se upustio u te vitalne misli“. To je ono što se dešava u duhovnom životu mnogih tragalaca. Zato ja uvek kažem: učinite pravu stvar. Rano ujutru meditirajte. Ako nakon meditacije niste preterano srećni ili mirni, ako osećate da se mir nije spustio na vas, jednostavno dajte to iskustvo Bogu. Sam taj čin davanja biće vaše zadovoljstvo.Ponekad, uprkos tvojoj iskrenoj težnji da nahraniš svoju dušu, nemaš dovoljno unutrašnjeg bogatstva. Kako ćeš kupiti težnju neophodnu da nahraniš svoju dušu? Treba da odeš na mesto gde se duhovni ljudi mole i meditiraju. Oni će ti neizmerno pomoći, a i ti ćeš moći da pomogneš njima. Pričaćeš sa njima telefonom, bićeš sa njima i družiti se sa njima i videćeš da u obilnoj meri bacaš svetlost na njihov život težnje. Ako osećaš da je nemoguće da budeš pod vođstvom nekog duhovnog Učitelja, potrebno ti je društvo duhovnih prijatelja.
Na kraju ćeš osetiti da ti je neophodno da nađeš nekog ko će svesno hraniti tvoju dušu, duhovnog Učitelja. On ima sposobnost da nahrani tvoju duši, i kad to učini, videćeš da sve ide kako treba. Tvoj unutrašnji svet biće preplavljen radošću i blaženstvomo. Ako želiš da ostaneš u najvišoj, najčistijoj radosti, onda moraš da slediš put nekog duhovnog Učitelja. On daje svesno obećanje tvojoj duši i tvom spoljašnjem biću da će biti odgovoran za tvoj spoljašnji i unutrašnji život. On će učiniti da osetiš da spoljašnje i unutrašnje moraju da idu zajedno. To unutrašnje mora da nahrani čitavo biće kako bi spoljašnje ispunilo svoj zadatak.
Joga i život nikako se ne mogu razdvojiti. Život hoće ispunjenje, a za to su potrebni milioni godina. Ali, ako prihvatimo jogu, ona ubrzava taj proces. Nešto, za šta je potrebno dvadeset godina da se stekne, možeš postići za dve godine ili čak i za dve sekunde, ukoliko se držiš joge. Joga znači jedinstvo sa Božijom Voljom. Joga u velikoj meri ubrzava spoznaju. Pošto je Bog sveznajući i svemoguć, On ti može dati ono što želi da ti da za nekoliko sekundi. A ako ne uđeš u duhovni život, biće ti potrebne hiljade inkarnacija da ostvariš Boga. Ali, ako posvećeno budeš praktikovala jogu pod vođstvom Bogostvarenog duhovnog Učitelja, onda ćeš sigurno postići ostvarenje u jednoj, dve ili tri inkarnacije.
Ako misliš da je spoljašnji život jedna stvar, a joga nešto drugo, grdno se varaš. Joga je svesno jedinstvo sa čitavim Božijim postojanjem. Zato, ako hoćeš da ubrzaš putovanje svoje duše i da najbrže napreduješ u svom spoljašnjem, kao i u unutrašnjem životu, joga je rešenje. Kada Božija Volja postane tvoja volja, možeš da postigneš sve za tren oka. Ako tvoja volja nije jedno sa Božijom Voljom, onda, ma koliko da se trudiš i ma koliko da si iskrena, nećeš moći da dosegneš svoje najviše.
I da zaključim, nikad nećeš požaliti ako prihvatiš jogu, put unutrašnje discipline. Jedinstvo sa Bogom je ispunjenje duše u unutrašnjem životu, kao i u spoljašnjem životu.Uvek bi trebalo da vidimo svetlost na pozitivan način. Ja mogu da kažem da imam veoma malo, mrvicu svetlosti. Ali, ako kažem: „Ja uopšte nema svetlosti. Imam jedino tamu“, onda obmanjujem sebe. A opet, ako običan čovek kaže da ima obilnu i bezgraničnu svetlost, i on takođe obmanjuje sebe.
Ako misliš da nemaš svetlosti i da si u potpunoj tami, to je lažna skromnost i samoobmana. Lažna skromnost i samoobmana nikako nas ne mogu dovesti do ostvarenja Boga. Ako stalno misliš: „Ja sam nečist, ja sam neiskren“, onda stvarno postaješ nečist i neiskren. Neko može da kaže: „Ja sam nečist“, ali kad to kaže, negde u svojoj glavi misli da je makar malo iskreniji od svog suseda, svog prijatelja ili nekog drugog. On nastoji da druge navede da misle da je iskren, a u stvari jedino pokazuje lažnu skromnost. Na taj način, od nečistote nastaje i neiskrenost. Zato su neiskrenost, nesavršenstvo i negativne misli oblici nečistote.
Kada vidimo nešto u sebi, mi nastojimo da to spolja pokažemo. Ako u sebi imamo neiskrenost, onda ćemo je pokazati i spolja. To će reći, ako iznutra imam neiskrenost, spolja ću potražiti zaklon u domu neiskrenosti. Ali, ako sam iskren i čist iznutra, onda ću spolja potražiti utočište u domu čistote i iskrenosti.
Dakle, najgora nečistota uključuje negativne načine mišljenja, neiskrenost i osećaj bezvrednosti. Sve te negativne osobine su samonametnute.Trebalo bi da znamo da duhovni život nije ni postelja od trnja, a ni postelja od ruža. Na životnom putu uvek ima pustinja. Svako u svojoj težnji mora da prođe kroz pustinju; međutim, dođe vreme kada pustinja više nema. Tada svane svetlost. Noć smenjuje dan, pa potom dan smenjuje noć. U našoj unutrašnjoj težnji, međutim, dođe trenutak kad uđemo u jednu dublju svest, jedno dublje postojanje. Postanemo jedno sa dušom. Kada možemo da slušamo naloge naše duše, kada smo u komunikaciji sa Bogom, tad je naša svest puna svetlosti. Svaka misao, svaka ideja je puna svetlost. Tad nema noći. Sve je svetlost. To je baš najviše stanje.
Kada smo u običnom stanju, kada tragamo i plačemo i jecamo, najbolje je da čitamo knjige duhovnih tragalaca ili Učitelja. Ili, možemo da se družimo sa našom braćom i sestrama učenicima koji nemaju takve teškoće. Pretpostavimo da nam je danas teško da meditiramo. Tad možemo da pođemo našem bratu ili sestri i oni će nas podići. Oni će reći nešto veoma lepo o težnji koju su videlil u nama, recimo, pre dva meseca. Ili, možda će reći nešto o Bogu ili o našem Guruu što će nas uzdići. A u budućnosti njima može da se desi isto što i nama, pa će onda oni doći k nama. Imati duhovnu braću i sestre najveći je blagoslov za duhovne aspirante. Ima tragalaca čiji su Gurui napustili telo i koji nemaju braću i sestre učenike. Kada im težnja opadne, oni ostanu kući i plaču i jecaju pa na kraju budu utešeni. Ali, najlakši način da dobijemo težnju je da pođemo drugim učenicima, pa će oni uzdići našu svest. Oni će ući u nas i podstaći našu sopstvenu svetlost da se ispolji, svetlost koja je sada prekrivena depresijom, nevoljama, jadom i strepnjom.Ali, ako ta poruka dolazi iz duše, uveravam te, imaćeš ogromno pouzdanje, a i uspeh i neuspeh ćeš primiti sa istim zadovoljstvom. Osećaćeš se tako zato što si primio poruku i izvršio je. Dok izvršavaš tu poruku, nećeš očekivati ništa na svoj način. Nećeš očekivati da će on razgovarati sa tobom ili da ćeš završiti neku određenu stvar, ne. Jedino ćeš to uraditi, a rezultat će onda doći ili u obliku uspeha ili u obliku neuspeha. Tako ćeš moći da znaš da li je neka poruka došla iznutra.
Ponekad, neki od vas osećaju: „Ako je Bog od mene tražio da to uradim, kako to da nisam uspeo?“ Međutim, vi možete doživeti neuspeh čak i ako ste izvršili Božiju Volju, zato što Bog možda samo ima neko iskustvo pomoću vas. Ponekad od vas tražim da uradite nešto i vi ne uspete. Onda kažete: „Guru je pogrešio“. Ne, nisam pogrešio, ali je Svevišnji od mene hteo da vam kažem da imate neko iskustvo. Ako osećate da ćete sigurno uspeti ako sam vam ja rekao da uradite nešto, varate se. Ja uvek kažem da uspeh nije ono na šta mi ciljamo; mi ciljamo na napredak. Vaš napredak je da imate vere u mene, a moj napredak je da imam vere u vas i u Svevišnjeg. Vaša vera u mene je vaš napredak, a moja vera da ćete uraditi nešto ako to od vas tražim – to je moj napredak.
Dakle, ako dobijete poruku od srca, od pravog srca koje se poistovetilo sa dušom, onda vas uveravam da vam rezultat neće smetati. U suprotnom, ako dobijete poruku od uma, još i pre nego što počnete da nešto radite, u vas će ući stotine pitanja. A ako rezultat ne bude zadovoljavajući u skladu sa vašom vizijom, bićete zbunjeni. Možda ćete reći da je poruka koju ste dobili od duše lažna. Ali ona nije lažna. Ona je samo jedno iskustvo koje Bog hoće da ima pomoću vas.Šta se događa u duhovnom životu? Danas ste imali sjajnu meditaciju, a onda pomislite: „O, pošto sam danas imao tako sjajnu meditaciju, sutra mogu da se opustim“. Osećate da ćete sa današnjom meditacijom održati istu brzinu i sutra, ali stvari ne stoje tako. Sutra ponovo treba da navedete sebe da osetite da vaše novo dostignuće treba da bude ogromno. Naš problem je što kad nešto dobro uradimo osećamo da zaslužujemo bar malo opuštanja; inače nismo zadovoljni. Isprva budemo zadovoljni kad uradimo nešto dobro, a onda, kad ne uradimo baš ništa, mi osećamo da i dalje zaslužujemo da postignemo neki rezultat, da nam to sleduje. Međutim, kad meditiramo, svakog dana treba da osećamo da je to za nas poslednji dan. Sutra ćemo umreti. Mi znamo da smo u Srcu Večnog Svevišnjeg, Beskonačnog, ali treba da osećamo da je danas poslednji dan za nas da težimo, apsolutno poslednji dan. Ako sutra ne uspemo, dobićemo nulu. Ispašćemo iz trke. Onda, kad dođe to sutra, opet treba da osetimo: „Ako danas ne ostvarim Boga, ništa od mene. Propao sam. Moraću da čekam još pet hiljada godina“. Ako težite na taj način, vaša iskrenost će izaći na površinu. Uvek navedite sebe da osećate da je danas apsolutno poslednji dan za vaše ostvarenje Boga.
Čas je kucnuo. Učitelj će vam dati samo dva sata da polažete svoj ispit. Za dva sata, čak i ako ne napišete sve što treba, ispit će biti gotov. Onda ćete sutra opet izaći na ispit i osetiti da je to poslednji dan. Ali nemojte, molim vas, dok vam učitelj daje zadatke danas da osećate da će vam on sutra dati iste stvari da polažete, da ćete sutra imati vremena da položite ispit. Kad učitelj stane pred vas, osetite da je to poslednji dan. Položićete ili pasti. Ako danas padnete, nemojte da mislite da ćete sutra opet polagati ispit. Potpuno zaboravite na današnji rad. Prošlost je prošla. Mrtva je. Ne treba da mislite na budućnost. Osetite da ni budućnost ne postoji. Ako budućnost ne postoji, ako prošlost ne postoji, šta onda postoji za nas? Imamo jedino sadašnjost. Ovde, u sadašnjosti, treba da budemo ili potpuno božanski, ili ćemo ostati nebožanski kao što smo bili i juče. Dakle, pošto mi hoćemo da postanemo božanski, hajde da uradimo pravu stvar. Hajde da učinimo sebe pogodnim instrumentima. Mi imamo jedino danas. A onda opet, kad osvane sutrašnji dan, sa novom nadom ćemo raći da je danas novi dan za nas.
Uvek recite: „Danas imam jedinu šansu, apsolutno poslednju šansu“. Onda ćete sigurno imati dobru meditaciju. Inače, cilja nema. Ako mislite: „O, sada imam samo dvadeset osam godina. U sedamdeset osmoj ću ostvariti Boga“, onda nikad nećete ostvariti Boga. Možda će vas u tridesetoj ili četrdesetoj godini Bog pozvati na onaj svet. Kad vam dođe vreme da idete na drugi svet, bilo da vam je sedamdeset, osamdeset ili devedeset godina, to zavisi od Boga, moraćete da idete. Vi ne znate kada će to biti, pa bi trebalo da probatee da osećate da je danas za vas poslednji dan da postignete sve što bi trebalo da postignete. A onda, ako danas ne uspete, sutra opet treba da osetite da imate istu priliku. Ako, međutim, mislite da će ta prilika ponovo doći i pokucati vam na vrata, onda ste izgubljeni. Ako danas protraćite svoju težnju ili ako osećate da vam težnja ne treba zato što će biti mnogo sutrašnjih dana, kažem vam, pre nego što tih mnogo sutrašnjih dana dođe, sve će se izgubiti. Ali, ako je danas poslednji dan, onda će vaša iskrenost, vaša težnja i svi vaši božanski kvaliteti izaći na površinu. Vi hoćete da stignete do cilja, vi hoćete da trčite kako biste sigurno stigli do cilja.> _MI VERUJEMO...
> ... i smatramo da svaki čovek ima potencijal da dostigne Krajnju Istinu. Mi takođe verujemo da čovek ne može i neće zauvek ostati nesavršen. Svaki čovek je instrument Boga. Kad kucne čas, svaka individualna duša sluša Božije unutrašnje naloge. Kad čovek sluša Boga, njegove nesavršenosti se pretvaraju u savršenstvo, njegovo neznanje u znanje, njegov tragajući um u jasnu svetlost, a njegova nesigurna stvarnost u sveispunjujuće Božansko.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 12, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_12