Pitanje: Kad stvaraš sliku ili pišeš pesmu, u kojoj tački duša tvorevine ulazi u ono što si stvorio?

Šri Činmoj: Kad je reč o mojim pesmama, ponekad osećam prisustvo duše mnogo pre nego što komponujem pesmu. Ponekad skoro da završim pesmu pre nego što vidim dušu. Nekad će duša čekati jednu notu – čak ne ni ceo red – samo jednu upečatljivu notu i iz te najupečatljivije note, duša se pojavi.

Ponekad duša ulazi nakon prvog reda. Ponekad je komponovana cela pesma, a ja ne vidim dušu. Onda, kad je pevam, duša se pojavi. Ne postoji tačno utvrđeno vreme. Bilo kada da duša dođe, dobro je. Ali kada dobijem najupečatljivije note, duša se poput cveta, rascvetava.

Neke pesme jednostavno vidim trećim okom. Reči i muzika odmah dođu zajedno. A opet, nekad ne mogu u isto vreme da postavim melodiju. Jedna od mojih najomiljenijih pesama je Jiban debata. Melodija je došla odmah dok sam komponovao reči, ali možda nisam otpevao pesmu odmah.

Desilo mi se mnogo, mnogo puta da dođe melodija dok pišem reči. Ne pevušim u sebi, ali dok pišem reči, već otkrivam da je tu muzika. Ponekad vidim veoma jasno bengalsku notaciju na rečima dok ih zapisujem. A onda opet, dok sviram na klavijaturi da dobijem melodiju, mogu malo da je izmenim.

Dopadaju mi se i spore i brze pesme, ali ako moram da se opredelim, spore pesme više volim od brzih pesama. Brze pesme samo zatresu drvo života. Ponekad ako vidiš da se drvo povija, dobiješ radost. To nije zlobna radost jer znaš da drvo neće biti iščupano iz korena, ali se povija i uživaš u tome. Pokatkad u prirodi volimo da posmatramo olujni vetar kako duva i pod njegovim naletima se povija neko drvo. Drveće neće biti iščupano, ali samo zato što se povija, dobijamo neku vrstu radosti.

A opet, duboka je tišina u mirnom drveću. A ako sam u podnožju drveta, tišinu i mir drveta duboko ću ceniti.