Tri tigra

Pre dvesta godina živeo je Učitelj koji je imao ašrame širom Indije. Jednog dana Učitelj je zakazao važan sastanak u svom najstarijem ašramu gde je obično provodio veći deo svog vremena. Pola sata Učitelj uopšte nije govorio, već je spuštao odozgo ogromnu količinu svetlosti i mira. Na kraju je progovorio. Govorio je vrlo tiho, tako da su se neki od učenika u pozadini morali napregnuti da bi ga čuli. Dok je govorio izgledao je vrlo tužno. Učitelj reče: „Nekada me ljudi ne shvataju ozbiljno, ali želeo bih da vam kažem da smo upravo raspustili jedan od naših manjih ašrama i možda ćemo raspustiti još nekoliko. Ako svaki ašram radi dobro, to uvećava snagu mom ispoljavanju. Ako neki ašram ne radi dobro, to je iznutra težak teret na mojim ramenima. Spreman sam da raspustim sve ašrame ako im ne ide dobro. Možda zadržim nekoliko izabranih učenika iz celog sveta, a ostali mogu da postanu moji sledbenici, obožavatelji, poštovaoci. Samo nekoliko pojedinaca će sigurno pomoći meni i mom vrhunskom ispoljavanju“.

Učenici su bili vrlo uznemireni Učiteljevim rečima i svi su ostali ćuteći. Konačno, glavni sekretar ašrama upita: „Učitelju, molim te reci nam šta te ne zadovoljava u vezi sa ašramima?“

„Mislili smo da će ašrami biti kao domovi“, reče Učitelj, „ali sad osećamo da je Srce Svevišnjeg jedini pravi dom. U svakom ašramu postoji frustracija i onda se to produžava na jednu, dve ,četiri, šest, sedam godina. Napredak koji su neki ašrami ostvarili je skoro nikakav. Ne znam šta će se dogoditi. Ali, ako se svi potrudimo, možemo lako učiniti da naši domovi budu vrlo snažni i lepi, inspirativni i težeći.“

„Učitelju“, reče glavni sekretar, „žao nam je što čujemo da je jedan od naših ašrama raspušten.“

„Da“, reče Učitelj, „počeli smo naše putovanje s tim ašramom. Ali on nam je pružio niz iskustava koja se ne smeju ponoviti ni u jednom drugom ašramu. Na unutrašnjem planu svi oni koje sam prihvatio će nesumnjivo ostati moji učenici, ali ašram je raspušten. Ne krivim nijednog pojedinca, krivim samo sebe što nisam imao dovoljno sposobnosti da upravljam svojim ašramom. Moja sposobnost je ograničena mojom veštinom da izađem na kraj sa učenicima na fizičkom nivou, naročito onda kad fizički nivo uopšte ne reaguje.“

„Da li su svi tvoji ašrami u opasnosti?“ upita jedan od učenika.

Učitelj je odgovorio: „Dok sam meditirao na početku ovog sastanka, video sam jednog velikog i dva mala tigrića kako prolaze mojom vizijom. Nesumnjivo sam video tri tigra, ne samo svojim trećim okom već i svojim ljudskim očima. Ne želim da vidim tigrove, volio bih da vidim lava i dva mala lavića kako riču i riču. Lav predstavlja božansko ostvarenje i božansko ispoljavanje. Lav zastupa božansku stranu, a tigar stranu asure, nebožansku stranu. Svi ašrami su u opasnosti i morate im svima reći ovo što sam danas rekao.“

„Znači, ovo se takođe tiče i onih među nama koji žive u tvom glavnom ašramu“, rekao je jedan od učenika.

„Da“, reče Učitelj. „Podjednako sam nezadovoljan i vama. Ovaj ašram je možda ispred ostalih ašrama, ali to prvenstvo nije znak mog zadovoljstva vama. Nijedan ašram ne može spavati na lovorikama. Isto pravilo važi ovde kao i bilo gde drugde.

To me dovodi do sledeće teme. Iako je ova zajednica nadmoćnija, često dopuštam drugim ašramima da se druže sa vama. Ali kad se to dogodi, drugi učenici treba da znaju da se druže sa starijom braćom. U isto vreme oni bi trebalo da znaju da ne bi trebalo da pokušavaju da na svaki način prevaziđu stariju braću. Nekad vam oni tajno priđu, udare vas i i na vrlo nebožasnki način pokušaju da vas zaobiđu i onda odu. Ako neko želi da bude jednak ili bolji od svojih sestara i braće, trebalo bi da koristi božanski način, da im na božanski način priđe i da ih onda prevaziđe.“

„Da li stvarno postoji tolika razlika između tvojih različitih ašrama?“ upita jedan mladić.

„Svaki ašram ima svoje vlastite karakteristike. Najstariji ašram ima sve, od najvišeg do najnižeg. Ima visinu, i opet, ima širinu. Ponekad, ipak, u raznovrsnosti postoje ogromni problemi. Nedavno sam govorio o jednolikosti, ali ja ne želim da imam vojničku jednolikost u ašramima. Svaki ašram ima neke dobre osobine, pa tako i učenici. Ja se koncentrišem na dobre osobine svakoga i pokušavam da ih iznesem na površinu. To ne znači da ću ja uzeti nečiju dobru osobinu i pokušati da je učinim svačijom dobrom osobinom. Ne, ja ću tebi pristupiti kroz tvoje dobre osobine, a nekom drugom kroz njegove dobre osobine. To je ispravan pristup, druga vrsta uniformisanosti je beskorisna.“

Učitelj je napravio pauzu pa tiho reče: „Čak i sada vidim tigra i dva mala tigrića. Na vama je da umesto njih vidim lava. Jednog dana ćete svi postati lavovi, ričući lavovi, da ispoljite apsolutnog Svevišnjeg.“

„Molim te reci nam kako da najbolje napredujemo u kojem god ašramu da živimo“, upita jedan učenik. „Znamo da smo puni slabosti i nesavršenosti.“

„Navodeći mi milion puta u pismima ili lično da si nečist, nesiguran, bezvredan i slično, nikad nećeš postati čist, siguran i božanski u svakom smislu te reči“, objasnio je Učitelj. „Samo uz naporan rad i iznutra i spolja možeš postati to što želiš da budeš.

Postoje neki učenici u ašramima, mogu ih nabrojati na prste jedne ruke, koji su zbog njihovog božanskog pristupa meni stvarno tako dobri kao i učenici iz mog starog ašrama. Ali, u velikoj porodici je veoma teško držati sve članove na istom nivou. Mislio sam da će svi učenici ovog ašrama trčati vrlo brzo. Međutim, sa nekim učenicima sam se prevario. Oni bi stvarno trebalo da budu u jednom od novijih ašrama. Možete me kriviti i pitati zašto sam ih uopšte uzimao, ali reći ću vam da je u tom trenutku delovala moja samilost i računao sam sa mogućnostima. Ali, pre nego što mogućnosti postanu božanska stvarnost, nebožanske sile ih mogu zgrabiti i uništiti. U svakom slučaju, preuzimam svu krivicu.“

„Učitelju“, reče učenik, „tvoja vrhunska poniznost i jedinstvo su ti koji preuzimaju krivicu zbog naših ograničenja. Tvoja neuporediva Samilost te čini velikim i dobrim. Mi smo ti koji žive u skladu s tvojom Samilošću.“

„Svaka duša ima svoj sopstveni potencijal, svoj sopstveni kapacitet“, nastavio je Učitelj. „Recimo da zatražim od najstarijeg u porodici da podigne težak teret, znači zatražio sam od njega da uradi nešto u okviru njegovih sposobnosti. Neću tražiti od najmlađeg da uradi to isto jer je mali, neću očekivati od njega da ponese težak teret. Takođe, neki pojedinac može shvatiti moj zahtev kao komandu, a neki drugi pojedinac će shvatiti moj zahtev kao prosvetljenje koje dolazi iz višeg dela njega samog. Tako da ja moram da znam svakog pojedinačno.“

„Koji je najbolji način da se oseti da tvoj zahtev dolazi iz našeg sopstvenog višeg bića?“ upita devojka.

„Kad moja desna ruka ruka kaže nešto levoj ruci i obrnuto“, odgovori Učitelj, „da li će leva ruka osetiti da je zahtev prema desnoj ruci neko nametanje? Ne, jer su desna ruka i leva ruka uspostavili jedinstvo. Tako da će leva ruka rado prihvatiti intrukcije od desne ruke, a desna ruka će rado prihvatiti instrukcije od leve ruke.

Naravno, od ašrama koji je mlađi po sposobnostima očekivaću samo ono što on može. Na primer, neki od najnovijih ašrama ne mogu da ispune zahteve, očekivanja, koja imam prema vama. Ipak, ako taj ašram ne ispunjava moje unutrašnje zahteve, ja sam sasvim tužan, jadan.“

„Učitelju“, reče ašramski sekretar, „zahvalni smo ti zbog tvoje otvorenosti prema nama. Ovaj govor nas je prosvetlio i inspirisao. U ime učenika ove zajednice i svih ostalih tvojih ašrama, molim se za tvoju milost da možemo da načinimo najbrži napredak, iznutra i spolja.“