Uvod autora

Ovo nisu moje priče. To su drevne priče. Ne pripisujem sebi ni mrvicu originalnosti. Originalni autori zakopani su u zaborav, ali naslednici idu stopama svojih prethodnika uz velelepno ukrašavanje. I ja sam se takođe raskošno prepustio svom sopstvenom načinu ulepšavanja. Živeli moji humorističkom mudrošću preplavljeni prethodnici koji su voleli anonimnost.

Neka nas ove priče oslobode mučne suvoće uma i neka pretvore suvoću uma u večno cvetajuću fontanu ekstaze.

Starija gospođa sa zebnjom čeka na svog vodoinstalatera

Jedna starija gospođa pozvala je vodoinstalatersku kompaniju, jer joj je bila preko potrebna pomoć oko vodovodnog sistema. Gospođa reče: "Pomozite mi, molim vas! Morate odmah da pošaljete mog vodoinstalatera! Pukla je stara cev i podrum mi je potpuno poplavljen. Koliko samo patim! Sate i sate sam provela čisteći podrum, a sada ne mogu ni da koristim svoju veš mašinu. Toliko se plašim da će svakog časa pući i druga cev. Smesta mora neko od vaših vodoinstalatera da dođe!"

„Da, draga moja“, odgovori sekretarica puna saosećanja. „Tako mi je žao zbog toga kroz šta prolazite. Ali moram da vas izvestim da imamo više posla nego što možete i da zamislite. Rešavamo probleme za sve oni koji se jave, redosledom kako nas pozovu.

"Recite mi! Kada će vodoinstalater biti tu?", zahtevala je starija gospođa.

„Ne mogu tačno da vam kažem pošto smo toliko zauzeti. Mogu samo da kažem da će vodoinstalater sigurno doći u vašu kuću. Kada će tačno doći, to nije pod mojom kontrolom."

"Recite vodoinstalateru da želim da se pojavi ovde smesta!", insistirala je starija gospođa. Zatim je srdito zalupila slušalicu.

Sat vremena kasnije, starija gospođa je ponovo pozvala, samo da bi dobila onu istu ljubaznu sekretaricu i da bi joj bila sopštena ista poruka: "Kako, draga moja, da vam obećam kada će vodoinstalater doći? Daćemo sve od sebe."

Starija gospođa je nastavila da zove i zove, ali bez uspeha. Konačno je, čitava tri dana kasnije, dobila poziv iz vodoinstalaterske kompanije. Sekretarica joj reče da je vodoinstalater došao da joj popravi cevi, i da čeka pred vratima.

Do sad je već starija gospođa bila van sebe od besa. Otvorila je vrata i povikala na vodoinstalatera: "Tri dana! Tri dana vam treba da dođete kod mene. Toliko sam se napatila zbog vas!"

"Oprostite mi! Oprostite mi!" preklinjao je vodoinstalater. "Došao sam u pogrešnu kuću. Trebalo je da odem kod gospođe Džons. Ona nas je obavestila pre deset dana!"

Slikar u očajanju vodi svog psa kod doktora

Usred noći, poznati slikar doveo svog psa kod jednog mladog lekara. Slikar reče: „O, doktore, oprostite mi što Vam dovodim psa u ovo doba. Znam da Vi ne lečite pse, ali veterinari su takvi bezveznjaci. Oni nisu pravi lekari. Tako su neuspešni na svojim ispitima. Zato mogu da postanu samo veterinari i da leče životinje. Nisu stekli pravo zvanje i zbog toga nemaju odgovarajuće kvalifikacije. Vi tretirate ljudska bića. Znam da Vam je ispod časti da tretirate životinju, ali moje kuče veoma pati. Molim Vas, molim Vas, načinite izuzetak. Daću Vam mnogo novca. Preklinjem Vas da pregledate mog psa i da mu prepišete neki lek.

Doktor reče: "U redu! U redu! Šta mogu da učinim? Zar ste u ovo doba morali da dovodite svoje kuče?"

"Bez Vaše pomoći moj pas će uginuti. Toliko je ozbiljan slučaj."

Na kraju se doktor složi i prepisa neki lek za psa. Kuče je sa svakim danom bivalo sve bolje, a njegov gospodar je bio izuzetno srećan.

Nekoliko nedelja kasnije, u kuću slikara dođe doktor noseći sa sobom svoja ulazna vrata. Doktor reče: "Vi ste slikar. Znam da Vam je ispod časti da ovako farbate, ali zar ne možete da mi učinite uslugu? Sećate se da sam ja pristao da prepišem lek Vašem kučetu. Pošto ste Vi slikar, zar ne možete da mi ofarbate vrata?"

Umetnik odgovori: "U redu. Pošto ste mi učinili izuzetno veliku uslugu, uradiću to što tražite."

Počeo je da farba doktoreva vrata, ali je posao odradio veoma loše. Nikada ranije u životu nije farbao vrata.

Kada doktor vide svoja vrata, povika: "Potpuno ste mi uništili vrata!"

Umetnik je odgovorio: "Tražili ste od mene da uradim nešto što nikada ne radim. Ja sam slikar, a ne moler!"

"Ali šta je sa vašim psom? Kako je on?" upita doktor.

"Toliko sam vam zahvalan. Moj pas je zbog vas još uvek živ. U stvari, veoma dobro napreduje", odgovori slikar.

„Vidite“, reče doktor: „Ja nisam veterinar, ali sam uspeo da izlečim vašeg psa. Kako ste vi tako veliki slikar, a ne umete čak ni da ofarbate moja ulazna vrata?“

Šta sam radio čitavog dana?

Mnogo učenika bilo je u školi, u učionici. Većina njih je bila veoma marljiva i radila je naporno i u školi, ali i kod kuće, kako bi pripremili svoje domaće zadatke. Jedan đak je, međutim, bio izrazito lenj. Na kraju školskog dana, ode on kod učiteljice i reče: „Gospođo Pibodi, ja Vas preklinjem, molim Vas, molim Vas, recite mi šta sam danas radio. Jesam li išta izračunao na matematici? Jesam li učio pravopis? Jesam li nešto nacrtao? Jesam li odgovorio na neko od pitanja koje ste mi postavili? Moji roditelji će me definitivno ispitivati večeras, kad budemo sedeli oko stola, na večeri."

"You do not know what you have done today?" asked the teacher. "Do you have any idea how sad and mad I am that you cannot remember anything at all that you have done in my classroom during the entire day!"

Ti i ne znaš šta si danas radio?", upita učiteljica. „Imaš li ti pojma koliko sam tužna i ljuta što ne možeš da se setiš ničeg što si radio tokom čitavog dana u mojoj učionici!“

„Veoma mi je žao, ali apsolutno nemam pojma šta sam radio“, odgovori dečak. „Molim Vas, recite mi Vi, jer će me moji roditelji sigurno pitati.

„Koliko smo samo predmeta obrađivali“, odgovori učiteljica. „Na času maternjeg jezika smo pročitali priličan broj pesama i pričali o raznim metrima koje pesnici mogu da koriste. Na času matematike smo učili kako da se pomnože dva dugačka broja zajedno. Na času fizike sam demonstrirala zakone gravitacije. Na času umetnosti smo učili kako se crtaju nos i uši. Koliko se samo može uraditi za jedan dan!“

Dečak se branio: "Ne mogu da se setim apsolutno ničega što Vi opisujete. Morate da mi kažete, molim Vas, šta sam ja lično radio. Ako mi ne kažete, moji otac i majka će me izgrditi i izvređati."

"U redu! Reći ću ti šta si radio. Sve vreme si spavao. Spavao si i spavao i spavao. Slobodno reci svojim roditeljima da si to radio tokom čitavog dana!"

Dedine zagonetke

Deda pun ljubavi i požrtvovanosti ode sinu i unučićima u posetu. Svi zajedno - deda, dedin sin, njegova snaja i troje unučadi - izađoše u kupovinu. Dok su se svi zajedno vraćali kolima, smejali su se i zbijali šale. Deda se igrao raznih igara sa unučićima. Svi su se prilično dobro slagali.

Deda je postavio jednu zagonetku: „Kako da znaš da li je slon ispod tvoga kreveta?“

Kako da znam, deda, kako? , zapitkivali su s najvećim oduševljenjem.

„Kad ti nos dotakne plafon“, odgovorio je on.

Svi su se smejali i smejali.

Onda je deda upitao najmlađeg unuka, Ronija: "Reci mi, molim te, koji sladoled ti najviše voliš? Veoma sam znatiželjan."

Roni odmah odgovori: "Vanilu, posebno kad ide preko vruće pite od jabuka!"

„Divota. Onda ću vam svima, čim budemo bliže kući, kupiti po jedno veliko parče pite od jabuka sa ogromnom kuglom sladoleda od vanile na vrhu.“

"Stvarno, deda? To je super!" — uskliknuše deca.

Zatim počeše da se igraju u kolima svakojakih igara pitalica.

Deda je upitao najstarijeg unuka: „Da li tvoj budilnik uvek zazvoni na vreme?“

Momak odgovri: "A što brineš, deda? Ako ne zazvoni kako treba, samo ga ščepam i najmoćnije protresem. Tad počne da zvoni i da zvoni!"

Deda uskliknu: „Kako ja divnog unuka imam!“

Laskava žena i pušači

Dva prijatelja odlučiše da napuste pušenje. Prijatelj reče prijatelju: „Ne mogu više da pušim jer nemam dovoljno novca da nastavim s tom užasnom navikom. Moja žena i ja već previše godina pušimo. Juče mi je rekla da će, ako budemo pušili i kad dobijemo decu, i deca početi da puše. To bi, naravno, bilo veoma štetno za njih. I tako je moja žena već odustala od pušenja i veoma odsečno mi saopštila da prestanem da pušim. Definitivno će mi teško pasti, ali žena apsolutno više neće to da dozvoli."

Drugi prijatelj je rekao: „Moja žena i ja smo takođe razgovarali o pušenju. Na dan našeg venčanja, oboje smo odlučili da ćemo voditi život držeći se striktno u okvirima ograničenog budžeta koji imamo. Uspeli smo na taj način da uštedimo poprilično novca. Nedavno sam poželeo da kupim novi auto, ali mi je supruga mudro predložila da koristim stari auto njenog brata. Njegova kola su još uvek u sasvim dobrom stanju, tako da mi ni najmanje ne smeta što ne vozim nova kola.

„Pre nekoliko dana smo supruga i ja razgovarali o tome koliko nas pušenje svakog meseca košta. Zaista je veoma, veoma skupo. Da bismo uštedeli, moja supruga je odlučila da, ako jedna osoba u našoj porodici puši, druga ne treba da puši. Zatim mi je saopštila da ću ja, pošto imam ogromnu snagu volje, definitivno biti u stanju da prestanem da pušim. Stoga će ona, a ne ja, biti ta druga osoba koja će nastaviti da puši. Rekla je da ona, nažalost, nema snagu volje, tako da treba da nastavi da puši. Ja sam joj rekao: 'Biću srećan što ću baš ja prestati da pušim.' Veliku radost sam stekao od iskrenog laskanja moje žene!""

Neka se Pariz, molim Te, preseli u Englesku

Jedan mališan je došao kući iz škole i briznuo u plač. Otac ga je upitao: "Zašto plačeš? Zar nisi dobro prošao na odgovaranju?"

„Siguran sam da sam dobro prošao“, rekao je mališan. "Znao sam odgovore na tako mnogo pitanja, kao što su: najduže reke na svetu, najveće i najmanje države, najviše planine i mnogo, mnogo drugih. Ali tokom odgovaranja sam bio potpuno siguran da sam dao tačan odgovor naročito na jedno pitanje. Sada, kada sam došao kući, vidim da definitivno nisam bio u pravu.

"Koje je to bilo pitanje?", upitao je dečakov otac.

„Reći ću ti za tili čas, samo, imam nešto veoma važno da te pitam. Jednom si mi rekao da će Bog, ako se molimo veoma iskreno, uslišiti naše molitve. Sećam se da sam se molio da dobijem bicikl i da mi je Bog uslišio tu molitvu. Onda sam se jednom molio da moj rođak, brat od strica Džimi, prestane da me zadirkuje i on je prestao. A sada se molim Bogu samo za jednu stvar", reče dečak. „Molim te, oče, reci mi apsolutnu istinu. Da li je zaista istina da Bog sluša naše molitve?“

„Da, sine, apsolutno jeste“, odgovorio je otac. „Hoćeš li mi sad reći za šta se moliš?

Mališa je odgovorio: "Molim se da se Pariz, koji je u Francuskoj, preseli u Englesku."

"Šta to pričaš?" upitao je začuđeni otac. „Kakva je to molitva?"

Dečak odgovori: „Na odgovaranju u školi učiteljica je pitala: 'Koji je glavni grad Engleske?' Odgovorih da je glavni grad Pariz. Sada se molim i molim Bogu, da se Pariz ovog časa preseli u Englesku, a London u Francusku!

Prebrzi vozač

Jedna dama je vozila veoma, veoma brzo. Pošto je bila pomalo pripita, uopšte se nije obazirala na ograničenje brzine. Policajac je primetio njenu vožnju i počeo da juri za njom svojim kolima, a ona se kretala sve brže i brže. Prolazila je kroz sva crvena svetla i pravila svakojaka skretanja. Policajac je uključio sirenu i počeo da prati ovu damu sa što je veće blizine bilo moguće, ali ona je nagazila takvom brzinom da nije mogao da je se dokopa a da ne izazove tešku nesreću.

Dama se konačno sjurila na obližnju benzinsku pumpu. Otrčala smesta u ženski toalet i zaključala vrata.

Ubrzo za njom stigao je i policajac koji je ugledao kola ove dame. Upitao je čoveka koji radi na pumpi: „Da li ste videli damu koja vozi ovaj auto?“

Čovek na pumpi je odgovorio: „Da, vozila je brže nego što možete i da zamislite, i naglo se zaustavila upravo ovde. Sad je otrčala u ženski toalet.“

„Shvatam“, reče policajac. "Čekaću je ovde." Čekao je tik uz njena kola.

Nakon nekih pet minuta, policajac se vratio kod čoveka koji radi na pumpi i upitao ga: "Gde je ova dama? Beskrajno je dugo čekam!" Čovek mu je odgovorio: "Siguran sam da je još uvek u toaletu."

Policajac se vratio do daminih kola. Nakon petnaest ili dvadeset minuta ona je izašla iz toaleta i vratila se do svojih kola. Policajac je smesta upitao: "Da li Vi znate kojom brzinom ste išli? Zbog čega ste vozili toliko brzo? Zašto ste prolazili kroz sva crvena svetla?"

Dama je odgovorila: "Zar ne vidite? Morala sam da sam bila u toaletu! Zbog toga sam vozila tako brzo!"

Par koji se prepire konačno je pristao

Jedan muž i njegova žena bili su neprestano u prepirci i u svađi. Izgledalo je da ne mogu ni oko čega da se slože. Jedne noći odlučiše da izađu nešto da pojedu. Muž reče: "Hajdemo u moj omiljeni italijanski restoran. Prave fantastičnu picu."

Žena odgovori: "Ah, Džone, ti znaš koliko mrzim italijansku hranu. Tako je puna ulja."

Džon, koji je bio baš Italijan, reče: "Pa nemoj tako. Ti napadaš ne samo moju omiljenu hranu, već i sve moje rođake. Dakle, šta onda želiš da jedeš?"

„Šta misliš o japanskoj hrani? Obožavam suši“, odgovorila je supruga.

"Marta! Kako to uopšte može da ti se sviđa? Ne postoji ništa bezukusnije od sušija", argumentovao je muž.

Konačno odoše u obližnji tržni centar gde su mogli da uzmu hranu koju žele. Nakon jela, Marta reče: "Bilo je fantastično. Šta ćemo sad?"

„Sad je baš vreme kad treba da počne fudbalska utakmica“, odgovori Džon. „Zaista bih voleo da idem da je gledam.

"Možeš li da zamisliš!" uzviknu Marta. „Pre svega, ne podnosim fudbal. Drugo, znaš da mrzim velike gužve. Kako se uopšte usuđuješ da predložiš takvu ideju?“

Njihovo se ubeđivanje tako nastavljalo i nastavljalo. Deca su bila tužna jer se majka i otac neprestano svađaju. I njihovi prijatelji su bili veoma tužni.

Jednog dana, veoma dragi prijatelj je rekao ženi: "Kad god ste ti i tvoj muž zajedno, uvek se svađate i prepirete. Reci mi, molim te, da li postoji išta na svetu oko čega se vas dvoje slažete?"

TŽena odgovori: "Da, slažemo se po jednom pitanju. Ali opet, stalno se predomišljamo."

"Po kom pitanju?", sa oduševljenjem je upitao prijatelj.

"Saglasni smo da ćemo da se razvedemo. A opet, ne uspevamo da održimo to obećanje!"

Jedinstvo upravo venčanog bračnog para

Nakon venčanja, mlada žena je rekla svom mužu: „Od sada budi obazriv. Ne smeš da govoriš: 'ja'. Uvek moraš da koristiš termin: 'mi'. 'Mi smo to uradili.' 'Mi smo tamo otišli.' "Mi imamo toliko novca." Sve moramo da tvrdimo da je naše zajedničko. Ako se jednom od nas dogodi nešto dobro, dogodilo se oboma. Slično tome, ako se nešto loše desi jednom od nas, desilo se oboma. Molim te da sad, kada smo se venčali, osećaš da smo jedno. Nikad, nikad ne reci: 'ja'."

Mužu se zahtev njegove novopečene supruge učinio poprilično neuobičajenim, ali nije želeo da je sekira, pa se jednostavno osmehnuo.

Jedne večeri, u kuću ovog para došla su dva muževljeva prijatelja sa fakulteta. Svi su sa velikim entuzijazmom počeli da pričaju o svojim novim karijerama. Muž je rekao: "Nećete verovati kakav sam novi posao našao! Fenomenalan je. Računovođa sam u jednoj velikoj prodavnici sportske opreme. Svu sportsku odeću koju želim mogu da kupim bez provizije." Tako je bio srećan, sve dok nije video da ga žena posmatra veoma, veoma ljutito. Setio se šta mu je prethodno govorila o tome da ne kaže: „ja“, pa brzo promeni temu.

Muž je nastavio: "Tako je fantastično sada kada smo u braku. Prošlog vikenda smo otišli zajedno na planinarenje, a ove nedelje ćemo početi da igramo zajedno tenis." Tada je video da mu se žena osmehuje.

Muž je zatim pomislio: "Ovo je otišlo malo predaleko! Moram da dam svojoj ženi lekciju."

Sledećeg jutra žena je pristavila doručak. Njen muž se brijao, spremajući se za posao. Žena ga je upitala: "Šta radiš? Kasno je." Muž je odgovorio: "Brijemo se, ali imamo samo jedan žilet. Zato traje malo duže."

Nastavnik i njegova zahtevna žena

Na Dan nastavnika, okupili su se svi učenici iz jednog razreda da bi za svog nastavnika kupili jedan ogroman buket cveća. Kada su mu ponudili cveće, učenici su mu rekli: „Gospodine Parker, Vi ste naš omiljeni nastavnik. Svi smo išli zajedno da bi nabavili ovo cveće za vas. Mada ste veoma strogi prema nama i uvek ispravljate naše greške, vi to radite s takvom blagošću“.

Nastavnik je bio duboko dirnut. Rekao im je: „Od sveg srca vam zahvaljujem, dragi moji đaci. Krajnje sam i krajnje iznenađen i veoma, veoma srećan. Ovo je najveći buket cveća koji sam ikada video! Što se tiče moje strogoće, znate koliko mi je stalo do vašeg napretka. Zato se trudim da ispravljam sve vaše greške.“

Učenici su osmehivali i tapšali.

Mnogi drugi nastavnici su takođe dobili cveće, ali niko nije dobio ni približno tu količinu koju je primio gospodin Parker. Na kraju školskog dana, on je odlučio da svoje cveće odnese kući i pokloni svojoj ženi.

Želeo da je usreći, jer je prema njemu uvek bila veoma stroga. Uvek je zahtevala da radi stvari apsolutno na njen način.

Kad je stigao kući, rekao je svojoj ženi: "Evo, jednog malog iznenađenja za tebe!"

Ona je upitala: "Kako si dobio svo to cveće?"

„Danas je Dan nastavnika, pa su mi ga poklonili đaci. Tako su lepe stvari pričali o meni.

"Zašto onda poklanjaš to cveće meni?", upita ona. "Ti znaš s kakvom ljubavlju ja postavljam cveće po celoj kući. Već imamo toliko mnogo cveća."

„Poklanjam ti ga jer sam jedna veoma iskrena osoba“, odgovorio je muž.

„Ti si veoma iskrena osoba?“, reče žena. „Šta pokušavaš tom iskrenošću da mi kažeš?

Muž je odgovorio: „Tokom dana ti radiš kao turistički vodič. Misliš da je tvoja uloga da nudiš obilaske sa vodičem, a ne da budeš nastavnik. Ali želim da ti kažem da ti jesi nastavnica. Posao nastavnika je da ispravlja svoje učenike. U mojoj školi sam definitivno ja nastavnik, ali kod kuće si ti moj nastavnik, jer po tebi, ništa ne radim kako treba.

Inteligencija nasuprot novcu

Mališan je upitao svog oca: „Šta je važnije, novac ili inteligencija?“

Otac je odgovorio: "Inteligancija je definitivno važnija. Novac dolazi, i novac odlazi. Ali ako imaš inteligenciju, moći ćeš da radiš mnoge stvari u životu."

"Stvarno? Kako to misliš?", upitao je dečak.

"Da li se sećaš šta se dogodilo tvom ujaku, Džou? On je nasledio dosta novca od svog oca, ali nije bio inteligentan. Potrošio je tako mnogo para na kupovinu nove kuće, nove odeće, novih kamera i na još mnogo toga. Zatim je kupio ruski restoran, jer veoma voli rusku hranu. Na nesreću, nije imao pojma kako se kuva, a kamoli kako da spremi rusku hranu. Počeo je da gubi sve više i više para. Za godinu dana potrošio je sav novac, plus je dugovao mnogo više novca nego ikada ranije. Da li sad razumeš?

Dečak je odgovorio: „Da, oče, hvala ti. Potpuno si u pravu. Ako je neko inteligentan, trebalo bi da je srećan. Ako ima bilo kakve probleme, lako će ih rešiti“.

„Upravo tako“, rekao je otac. „Savršeno si razumeo šta pokušavam da ti objasnim."

„To je samo zbog toga što si ti tako dobar učitelj“, rekao je sin. „Ali šta je sa ljudima koji su veoma, veoma pametni, a ne umeju čak ni da rade jednostavne stvari? Jedan dečak u školi je genije, ali ne ume sâm peške da dođe u školu, jer se izgubi.

„U pravu si, sine“, odgovorio je otac. "Ali to nije prava inteligencija. Prava inteligencija je znati šta uraditi i kako to uraditi u praktičnim situacijama. Tu inteligenciju uvek moraš da čuvaš kao najveće blago."

Dečak je rekao: "Kako si mudar, oče. Pošto mi govoriš da je inteligencija mnogo važnija, onda ti zadrži svu svoju inteligenciju, a meni, molim te, daj ono što je manje važno - novac!"

Lako množenje

Jednog dana nastavnik matematike je zadao svakom od svojih đaka da reše veoma teške probleme. Ispitivao ih je o razlomcima, kubnom korenu, obimu kruga i tako dalje. Naravno, većina učenika nije bila u stanju da reši probleme.

Nastavnik je upitao jednog momka: „Reci mi, molim te, koliko je 7000 podeljeno sa 1/7?“

Momak se upinjao i upinjao, ali nije uspeo da reši problem. Onda jedna briljantna devojka reče: "To je samo 7.000 pomnoženo sa 7 odnosno 49.000".

Nastavnik je bio veoma, veoma zadovoljan: "Tako je! To je odlično." Onda se nastavnik obratio jednom veoma promućurnom momku: "Daću ti jedno komplikovano množenje. Da li ćeš biti u stanju to da pomnožiš?"

Učenik je odgovorio: „Koliko god da je problem množenja koji mi date komplikovan, sigurno ću biti u stanju da ga rešim.

Nastavnik je rekao: "U redu. Šta misliš, koliko će ti biti potrebno vremena?"

„Neće mi biti potrebno više od kratkog minuta “, odgovorio je učenik.

Nastavnik je bio iznenađen. "Šta to govoriš?", upitao ga je.

"Da li ćeš biti u stanju tako brzo da pomnožiš bilo koji broj? Kako je to moguće? Čak će i meni biti potrebno izvesno vreme da pomnožim dva dugačka broja."

„Kažem Vam, mogu to da učinim brže od najbržeg!“ reče učenik.

„Hajde, dobro“, reče nastavnik. "Daj onda da vidim kako to radiš." Zatim on da tom đaku veoma težak zadatak množenja. Oba broja su bila sedmocifrena.

Momak odmah izvadi svoj kalkulator i pomnoži ta dva broja veoma brzo. Učitelj ga je upitao: „Šta to radiš?“

Momak odgovori: "Množim! Niste mi rekli da ne smem da koristim digitron!"