Deo I

Pre programa Podizanje sveta srcem jedinstva¹

U vrtu mog srca danas vidim nekoliko veoma lepih i veoma duševnih cvetova. Ja ne mogu da dođem u Jugoslaviju, ali su srce i duša Jugoslavije došli k meni. I zbog toga, mojoj duhovnoj deci iz Jugoslavije koja su danas ovde darujem beskrajnu ljubav i zahvalnost mog srca i beskrajne blagoslove i samilost moje duše.

Od ovog trenutka, svakog dana ću se razvijati u najvećim dubinama vašeg srca težnje i svakog trenutka će lepota i miris vaših srca udovoljavati našem Gospodu Voljenom Svevišnjem. Izuzetno sam srećan što ste svi vi na našem brodu, na Zlatnom brodu. A taj brod će nas nepogrešivo sve prevesti na Zlatnu obalu.

Još jednom, svima vama pružam moje srce ljubavi i moj život zahvalnosti.

Deo II

SCA 581-585. 18. januara 1990. u Atini Šri Činmoj je pozvao veliku grupu svojih jugoslovenskih učenika koji su doputovali u Grčku da po prvi put vide svog duhovnog Učitelja da mu postave nekoliko pitanja.

Pitanje: Kako možemo da izbegnemo da nekoga ne kritikujemo?

Šri Činmoj: Uvek moramo da vidimo šta se nama događa kada nas neko kritikuje. To je kao borba dva boksera. Ja sam bokser i neko drugi je bokser. Kada nekoga kritikujem, to je kao da ga udaram i povređujem. A kad on kritikuje mene, on me povređuje čineći me tužnim. Ako možemo da se setimo kako je nama kada nas kritikuju, moći ćemo da saosećamo sa drugima. Ako ne volimo da nas drugi napadaju, zašto bismo mi napadali njih? Pokušajte da mislite na druge kao o cvetovima. Osetite kako ulazite u jedan vrt. Tu možete da uživate u lepoti cveća, a opet, možete i da pokidate sve latice, jednu po jednu. Kada kritikujete druge, vi uništavate cveće. Kakvu ćete lepotu, čistotu i druge božanske osobine naći u vrtu, ako uništite sve cvetove?

Kako ćete dokazati svetu da ste zaista mudri, ako stalno kritikujete druge? Sve što vam pomaže u duhovnom životu, treba da činite što češće, a svega što vam ne pomaže treba da se odreknete. Pre nego što ste došli na duhovni put, počinili ste mnoge nebožanske stvari. Kad uđete u duhovni život, to znači da ste spremni da se odreknete tih loših osobina. Kada ste spremni i gorite od želje da učinite pravu stvar, loše osobine će vas automatski napustiti.

Pitanje: Kako da budemo tolerantni prema ljudima koji nas okružuju kada vidimo da nisu baš savršeni?

Šri Činmoj: Ako hoćete da budete veoma pravedni i nepristrasni, samo pogledajte neki deo svog tela. Vi imate dva oka, ali zbog nečega više volite svoje desno oko. Možda vaše desno oko vidi bolje od vašeg levog oka. I šta vi činite? Odmah uspostavljate jedinstvo i sa vašim levim okom. A opet, vaša leva ruka je slabija od vaše desne ruke. Ali, nećete je zato amputirati! Ona je takođe vaša, baš kao što je i desna ruka vaša. Vi ste se poistovetili i sa slabijim i sa jačim delovima svog tela.

Kada vidite da neko nije savršen, vaše srce treba da izađe u prvi plan i da kaže da je osoba koja nije savršena takođe nerazdvojni deo vašeg života. Uvek treba da budemo veoma, veoma mudri. Našu braću i sestre koji su slabiji naša brižnost, samilost i saosećanje mogu učiniti jačim. Inače, ako se ne budemo obazirali na slabije, ni mi sami nećemo biti uzeti u obzir! Ko je dobar, ko je loš? Ne mogu da kažem da sam ja savršen samo zato što sam rekao da je neko drugi nesavršen. Zašto bi Bog tolerisao mene ako ja ne mogu da tolerišem druge?

Pitanje: Ima učenika koji su ti odani, ali ne veruju u Boga.

Šri Činmoj: Mi se ovde nalazimo u jednoj sali. Pre nego što uđemo u ovu salu, možemo da imamo bilo kakvo mišljenje o njoj. Neko će reći da ova sala može da se osvetli, a neko drugi će reći da je ova sala u potpunom mraku. Tada vi postajete sudija. Vi ulazite u salu da biste videli da li u njoj ima svetlosti ili je potpuno u mraku. Ako je sasvim osvetljena, na vama je da odlučite da li ćete ostati u njoj ili ćete otići. Kada su ljudi dobro obrazovani u umu, teško im je da osete nešto u srcu, jer suviše koriste um. Um odmah počinje da sumnja. Ako neko kaže da sam ja veoma loš, ja pomislim da je to možda istina. Možda sam ja veoma dobar čovek, ali onog trenutka kada kažete da nisam dobar, počinjem da sumnjam u sopstvene dobre osobine.

Ali, ako duboko u svom srcu osećam da sam dobar čovek, bez obzira šta neko drugi kaže, čak i ako dvadeset ljudi kaže da sam loš čovek, neću im verovati, jer mi moje srce govori da sam dobar. Znam da sam u ovom životu učinio mnoge dobre stvari. Moj um može dvadeset puta da mi kaže da sam dobar čovek, ali mu ja opet ne verujem. Kažem: „To je možda tačno, a možda i nije tačno“.

Ti ljudi koji koriste svoj um kažu da ne veruju u Boga. Ali, ja bih hteo da kažem da oni ipak u nešto veruju. Za nas je Bog čista Ljubav, čista Samilost, čisti Oproštaj. Kada bi u ovom trenutku njihov otac ili majka umirali, oni bi rekli: „Molim te, spasi ih“. Molili bi nekoga da im pomogne. Oni možda ne koriste izraz „Bog“, ali se u toj prilici mole Bogu za pomoć. Onaj koga oni ne poznaju je Bog.

Pitanje: Kada meditiram u Centru, ide mi dobro, ali kad meditiram sam, često imam osećaj straha.

Šri Činmoj: Molim te da zamisliš veliki bazen za plivanje i mnogo ljudi koji plivaju u njemu. Kada vidiš kako drugi ljudi plivaju, odmah i sam uskačeš. Ali, kada si na bazenu sam, ti se uplašiš. Plašiš se da neće biti nikoga da te spase ako se nešto desi. Kada meditiraš kod kuće, treba da pomisliš na Centar u vreme kada tamo drugi meditiraju. Tada ćeš moći da se prepustiš meditaciji bez ikakvog straha.

Pitanje: Da li je dobro da napustim svog sina i porodicu i odem na neko drugo mesto da meditiram, ako ne mogu da meditiram kod kuće?

Šri Činmoj: Nije dobro da napustiš svog sina i porodicu. Ono što treba da uradiš je da iznutra postaneš veoma jaka. Ne smeš da napustiš svog sina i porodicu samo zato što u ovom trenutku ne možeš da meditiraš kod kuće. Ako se preseliš, mislićeš samo na svog sina. Pitaćeš se šta on radi, šta jede i tako dalje. Gde god da ideš, nosićeš sa sobom isti um. Um je ono što ti ne dozvoljava da meditiraš.

Treba da živiš u srcu. Dok gledaš svog sina ili pričaš sa njim ili sa ostalim ukućanima, iznutra ponavljaj „Supreme, Supreme, Supreme (Svevišnji)“. Nastoj da iznutra ponavljaš ime Svevišnjeg. Tada će vibracija tog duševnog ponavljanja ući u tvog sina. Ja snažno osećam da će biti gore i po tebe i po tvog sina ako odeš. Treba da budeš tu sa njim. Ako ne možeš veoma intenzivno da se moliš i meditiraš tako da budeš zadovoljna, možeš da ponavljaš „Supreme“.

Deo III

Opraštanje sa jugoslovenskim učenicima³

Uskoro ćete otići iz Atine. Vaše takozvano fizičko biće napustiće ovaj hotel i vratiće se u Jugoslaviju, ali vaše unutrašnje biće, koje je stvarno, apsolutno stvarno, koje je jedina stvarnost, ostavićete u dubinama mog srca. Ono će trajno ostati sa mnom. Ja možda neću moći da u bliskoj budućnosti fizički dođem u vašu zemlju, ali sam duhovno već u njoj. Moje srce bezgranične ljubavi, beskrajne naklonosti i nerazdvojnog jedinstva je svo za vas, koji dolazite iz srca punog težnje i posvećenog života Jugoslavije. Oni koji su se priključili našem brodu posebno su značajni u dubinama mog srca težnje. U ovom kratkom periodu od dva dana vi ste nepogrešivo dokazali da iskreno, najiskrenije vapite za našim Gospodom Voljenim Svevišnjim. Moj život molitve i duša blagoslova uvek će vas voditi i upravljati ka najvišem Odredištu.

Kao što i u školi ima dobrih u učenika i nekih koji nisu tako dobri, isto tako i u duhovnom životu ima dobrih i loših učenika. Želim da svi vi odvažno pokušate da postanete odlični učenici našeg Gospoda Voljenog Svevišnjeg. Voleo bih da svi vi trčite najbrže. Stvari koje nisu neophodne i koje su bez težnje, stvari koje mogu da vas odvedu sa duhovnog puta, molim vas, molim vas, molim vas, čak ni u svojim najluđim snovima nemojte da ohrabrujete ili gajite. Trčite najbrže.

Imate veoma posebne blagoslove od našeg Gospoda Svevišnjeg, moja najdraža jugoslovenska deco. Sve što bi vam stajalo na putu, sve što bi usporilo vaš napredak, molim vas, odbacite svesno i smesta. Cilj je za hrabre i brze. Oni koji su u stanju da u duhovnom životu najbrže trče dobiće najvišu nagradu. Zato se u svakom trenutku, svesno, duševno, posvećeno i nesebično trudite da najbrže trčite i tako učinite našeg Gospoda Voljenog Svevišnjeg izuzetno, izuzetno, izuzetno ponosnim na vas.

Pošto smo svi mi tragaoci, mi verujemo u postojanje duše. Duša leti nebeskim svodom Beskraja, besano i večno, kao ptica. Ptice su simbol duše, nebeske duše. Hajde da svi izrastemo u najlepše i dinamične duše, kako bismo u svakom trenutku leteli srcem Neba Beskraja.

Part IV

SCA 587-597. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja 31. januara 1990. u PS 86 u Njujorku

Pitanje: Izgleda da se neprijateljske sile uvećavaju i napreduju, a da dobre sile gube snagu. Kako će dobre sile ikad pobediti?

Šri Činmoj: Ko smo mi da kažemo koje su neprijateljske sile, koje su dobre sile i ko pobeđuje? Mi koristimo izraz „neprijateljske sile“, ali znamo li mi zaista koje sile su neprijateljske, a koje sile su dobre? I sami možemo da veoma savršeno igramo ulogu neprijateljskih sila. Potrudimo se da svesno i duševno umanjimo broj sopstvenih pogrešnih dela. Kada svakog dana budemo mogli da učinimo jedno pogrešno delo manje, pomoći ćemo božanskom u nama da nas učini savršenim. Pošto Bog nije digao ruke od nas, moramo da nastavimo da pokušavamo. A pošto On ima beskrajno Strpljenje, hajde da i mi imamo strpljenja u savladavanju pogrešnih sila.

Mi ne smemo da uvećavamo Božije probleme. Nesvesno činimo mnoge pogrešne stvari; zbog toga moramo sebi da oprostimo. Ali, mnoge pogrešne stvari činimo i svesno. Osvrćemo se oko sebe i vidimo kako je neko nešto učinio, a Bog mu je oprostio, pa pomislimo: „I ja mogu da uradim to isto, pa će mi Bog oprostiti“. Postoji li neko ljudsko biće koje svesno ne čini rđave stvari bez ijednog drugog razloga osim da bi ispunilo neku vrstu želje, pogotovo u svetu misli? Pojavljuje se nesigurnost, pojavljuje se ljubomora, pojavljuju se inferiornost i superiornost i mi ih puštamo da uđu. Mi ih prećutno odobravamo. Ako ne pobedimo te loše sile, ako se ne borimo protiv njih, mi ćemo im se predati. Sve vreme moramo da budemo kao hrabri vojnici ili heroji kako bismo ih pobedili jednom zauvek.

Pitanje: U Tvojoj Novogodišnjoj Poruci u poslednja dva reda pomenuo si „Krunu moje Transcendentalne Tišine i Presto mog Univerzalnog Zvuka“. Da li bi mogao da kažeš nešto više o tome?

Šri Činmoj: To nije moje poetsko izražavanje, to je moje unutrašnje iskustvo. Ako možete da uzdignete svoju svest, da povećate svoju unutrašnju visinu, videćete da moja Novogodišnja poruka nije mentalna opsena. Kada sam prošle godine rekao neke stvari u novogodišnjoj poruci, one su se ostvarile. Ove godine će se takođe ostvariti. Svakog dana se u unutrašnjem svetu događaju ogromne stvari. Kad u unutrašnjem svetu ugledamo jedan pupoljak lepote, znamo da će on procvetati, laticu po laticu. Ali, sve dok spolja potpuno ne procveta, naš spoljašnji vid ne može da ga nazove cvetom. Zato, ako u unutrašnjem svetu imamo pouzdanje ili veru, možemo da vidimo unutrašnju stvarnost. Ali, ako gajimo sumnju, tada ne možemo da vidimo šta je zaista najlepše i najstvarnije. Sumnjičavi i praktični um to ne opaža. U najvećem broju slučajeva, kada je u unutrašnjem svetu nešto u obliku semena, mi vidimo da će se to vremenom potpuno ispoljiti. Veoma razvijeni duhovni tragaoci svojim trećim okom mogu da sagledaju budućnost. Oni znaju da je njihova vizija stvarna. Ona se već odigrala u unutrašnjem svetu, ali se ne prikazuje na spoljašnjem nivou.

U ovoj godini je preostalo još jedanaest meseci. Zato budimo strpljivi. Našom težnjom i revnošću možemo takođe da ubrzamo Božiju apsolutnu Visinu. Naša prijemčivost nije ništa drugo do zahvalnost. Čim smo u stanju da Bogu ponudimo makar i delić zahvalnosti, naša prijemčivost raste.

Bog je zadovoljan čak i našim kratkotrajnim životom predanosti i beskrajno kratkotrajnijim dahom zahvalnosti. Mi vidimo koliko malo zahvalnosti imamo. Ipak, kad uvećamo svoju moć prijemčivosti, vizija sutrašnjice može da se ispolji kao stvarnost u današnjem srcu, u današnjem životu.

Pitanje: Da li bi mogao da nam daš neku meditaciju ili tehniku koncentracije kako bismo razvili moć rasuđivanja?

Šri Činmoj: Ako samo možeš da liješ suze – ne mislim na krokodilske suze – razvićeš moć rasuđivanja. Pokušaj da osetiš da si apsolutno bespomoćan, nalik detencetu u šumi. Moraš da na površinu izneseš poniznost i da osetiš da si ništa i da ne možeš da budeš ništa bez Božije Zaštite, Božije Samilosti. Moraš da plačeš kao dete. Pomisli kako dete plače za majčinim mlekom ili za igračkom. Tada ćeš odmah biti u stanju da napraviš razliku i da izabereš samo one stvari koje će ti pomoći u tvom duhovnom napredovanju. Ono što ti treba, biće tu. Moć rasuđivanja dolazi od našeg krajnje iskrenog plača. Ako koristite um da bi rasuđivali, to će biti pogrešno. Rasuđivanje se zasniva na najčistijem vapaju srca. Odmah će ti Božija Samilost i Zaštita dati nektar i skloniti te od otrova.

Drugi način je da postupaš kao heroj. Tu moraš da imaš uverenost i da znaš da si Božije vrhunsko izabrano dete. Sa tom uverenošću, pobedićeš loše sile.

Pitanje: Moj otac se pre jedanaest godina ubio i to me još uvek muči. Imao je rak i ostalo mu je tri meseca života, pa je oduzeo sebi život.

Šri Činmoj: Prema mojoj unutrašnjoj filozofiji, Bog nam je dao ovaj život. U svakom trenutku moramo da iskoristimo priliku da se borimo protiv smrti. Ti možeš da kažeš da je život tvog oca bio beskoristan. Čak i da je poživeo, možda ne bi mogao ništa da doprinese spoljašnjem svetu. Ali, postoji unutrašnji svet, svet duše. Može da se dogodi da duša više nije u stanju da se ispoljava u i kroz neko određeno telo, ali može da se ispoljava kroz bliske i drage osobe. Na taj način ona održava vezu sa Zemljom. A postoji i mnogo drugih razloga zbog kojih čovek ne treba da počini samoubistvo.

U retkim prilikama, duhovni Učitelji mogu da napuste fizičko telo zato što osećaju da je za njih kucnuo Božiji čas. To je Božija Volja. Ali, za obične ljude je to najgori mogući unutrašnji zločin. Što se tiče tvog oca, on je otišao, ali si ti još uvek na ovom svetu. Ti možeš da se moliš Bogu da oprosti tvom ocu. Bližnji koji ostaju na Zemlji mogu da se mole Bogu.

Na kraju svog života, čak i ako se krećete samo brzinom indijske volovske zaprege, Bog još uvek postiže nešto u vama i posredstvom vašeg života. Nemojte da učinite pogrešnu stvar tako što ćete počiniti samoubistvo. Ako odbacite život, kako može doći do bilo kakvog napretka? Samoubistvo je najgore moguće iskustvo, ne samo za one koji ga počine, već i za njihove porodice. Svi koji su blisko povezani sa takvom osobom strahovito pate. Ako tvoj brat ili otac ili sestra ili neko drugi počini samoubistvo, mogu da se oštete neki od vaših suptilnih nerava, koji su apsolutno neophodni za ostvarenje Boga. Zato morate da se molite i za sopstvenu zaštitu. Kada neki član porodice naruši kosmički zakon, na primer, ako vam brat dospe u zatvor, nešto veoma sveto u vama ili u nekom od vaših unutrašnjih bića će pući. A opet, ako neko iz vaše porodice učini nešto dobro ili značajno za čovečanstvo, to takođe utiče na vas. Zato morate da budete veoma pažljivi. Ukoliko svakog dana svesno ne predajemo svoje bliske Božijoj Volji, onda će na nas neizostavno uticati ako oni učine nešto pogrešno u unutrašnjem svetu. Nešto u našoj svesti biće oštećeno.

Pitanje: Na javnoj meditaciji govorio si o detetu koje plače u nama. Ako se koncentrišemo na tvoju Transcendentalnu fotografiju, možemo li da pokušamo da u njoj vidimo dete koje plače i da se poistovetimo sa njim?

Šri Činmoj: U mojoj Transcendentalnoj fotografiji ti želiš da zamisliš dete koje plače? Ne, to nije način. Moj Transcendental ne plače. U određenom smislu se može reći da on plače za savršenstvom u ljudskim bićima, ali moj Transcendental je pun beskrajne samilosti, ljubavi i svetlosti. Kada sam govorio o detetu koje iznutra plače, mislio sam da vi pojedinačno treba da zaplačete kao što dete plače. Možete da plačete moleći moj Transcendental za stvari koje su vam potrebne, za razlikovanje ispravnog od pogrešnog, i tako dalje. Transcendental će odgovoriti na vašu težnju. Ali, ako i Transcendental počne da plače, kako će moći bilo šta da daje? Onima koji plaču pred Transcendentalom kao što dete plače, Transcendental predstavlja otelovljenje beskrajne samilosti, blagoslova, ljubavi i svetlosti, i ti božanski atributi ili osobine će ući u njih. Ako želite, možete da zamolite Transcendental da vas nauči kako da plačete. Sam Transcendental neće plakati, ali u jednom dubljem smislu, Transcendental zaista plače za preobražajem i usavršavanjem čovečanstva.

Pitanje: Postoje li posebne muzičke kompozicije koje treba da slušamo u određeno doba dana?

Šri Činmoj: Ja nisam stručnjak za muziku. Za to morate da pročitate knjige o indijskim ragama. Ako budete čitali indijske knjige, one će vas naučiti koja je raga najbolja uveče, koja ujutru, a koja popodne. Ali, što se tiče moje muzike, pošto sam komponovao na hiljade pesama, možete sami da izaberete. Ako niste pevač, možete da slušate snimke mojih izvođenja, ili snimke na kojima učenici izvode moje pesme, pa odaberete pesme koje su za vas najbolje. Prosudite sami. Neke pesme će vam izgledati najprivlačnije ujutru, neke kasno uveče, a neke druge možda u toku noći.

Ja sam probao nekoliko indijskih raga. Nažalost, ne slažem se da treba da slušate ili svirate određenu ragu rano ujutru, a neku drugu u podne. Takav pristup me ne privlači. Ja osećam da to zavisi od naše svesti. Ako nam svest nije visoka, bez obzira kakvu muziku slušamo, čak i ako je to najduševnija moguća muzika, nećemo u njoj naći ništa privlačno. Ali, ako nam je svest visoka, biće nam privlačna svaka vrsta duhovne muzike. Kao što sam već rekao, prosudite sami. Odaberite nekoliko pesama, pa ih ili pevajte, ili ih slušajte u različitim periodima dana, a onda procenite koje su najbolje za vas.

Pitanje: Jedna od starijih učenica u mom Centru veoma se obeshrabrila zbog nečeg što je pročitala u jednoj od tvojih knjiga. Rekao si da ljudi koji su stariji, koji su u pedesetim, često prestaju da duhovno napreduju, jer je u tim godinama vital ili nečist ili umoran, pa prestaje da daje odlučnost umu. Ta učenica se obeshrabrila i rekla: „Čemu mogu da se nadam? Ja sam u pedesetim“.

Šri Činmoj: Naravno da je prosto nemoguće da ona duhovno napreduje ako ostane u umu. Ali, ako ostane u srcu, ostaće večno dete. I ja imam preko pedeset godina, ali osećam da i dalje napredujem. Ako možete da ostanete u srcu, bez obzira koliko godina imate, čak i ako imate 99 godina, možete da napredujete. Ali, ako prebivate u umu, bićete vezani za svoj fizički uzrast. Ima učenika koji imaju samo 25 ili 26 godina, ali što se tiče lenjosti, nevoljnosti i drugih osobina lišenih težnje koje gaje, oni se ponašaju kao devedesetogodišnjaci. Sa druge strane, ima dve ili tri žene koje imaju preko pedeset, ali kako samo naporno, kako energično, kako revnosno one rade! Ponekad čak i ne spavaju noću. Koliko ih samo cenim! One ne borave u umu; one borave u srcu. Uvek su oduševljene i spremne da inspirišu druge. Dakle, starije žene u tvom Centru trebalo bi da nastoje da borave u srcu. Ako ta učenica ostane u srcu, ne mora da brine za svoje godine. Detinje srce će joj pomoći da u svom životu napreduje koliko je neophodno.

Pitanje: Kako da znamo da li pokušavamo da radimo na previše projekata, pa ne spavamo dovoljno?

Šri Činmoj: Želiš da znaš da li previše radiš? Ima ljudi koji rade jedan sat a misle da su radili dvanaest sati. A opet, neki ljudi rade šesnaest sati i osećaju da su radili samo četiri sata. Po meni je odmor kada pređeš na novi posao. Ako tokom dana treba da obaviš pet ili šest različitih vrsta poslova, svaki put kada promeniš posao to treba da smatraš odmorom. Odmor je u potpunosti u umu. Um će reći: „Već sam završio jednu stvar. Kako sada mogu da se upustim u novi projekat?“ Ali, ako svaki posao smatraš zlatnom prilikom da napreduješ brže od najbržeg i ako možeš svesno da usvojiš svaki korak u napredovanju koji si načinio, onda sebe ne obmanjuješ ako kažeš da se odmaraš.

Istu količinu energije, isti nivo svesti koji si imao prilikom jednog posla, ponećeš sa sobom kada pređeš na drugi posao. Zamisli da se penješ stepenicama. Najpre dolazi jedan korak, potom drugi, a onda treći. Ako koristiš svoj razum, posle svakog koraka možeš da vidiš kako se umaraš. Reći ćeš: „Moram ovako da se penjem još dvadeset stepenika!“ Ali, ako koristiš mudrost svog srca, osetićeš da posle svakog koraka imaš jednu sekundu do narednog koraka. To je tvoja zlatna prilika. Možeš da kažeš: „Eto, sada se odmaram“.

Isto tako i rad možeš da posmatraš na potpuno isti način. Kada u toku dana treba da obaviš pet ili šest stvari, na kraju svake od njih pomisli da ne samo da imaš priliku da se odmoriš, već i da imaš priliku da napreduješ. Leva, desna, leva, desna. Kada zakoračiš desnom nogom, leva noga se odmara. Kad zakoračiš levom, odmara ti se desna noga. Zato, svaki put kad promeniš posao, pokušaj da svesno osetiš da se odmaraš. To nije obmanjivanje sebe; to je mudrost.

Pitanje: Kako to da sećanje na prvi trenutak kada smo te videli ima takvu sposobnost da nam veoma brzo uzdigne svest?

Šri Činmoj: To je veoma dobro iskustvo. Svima govorim da zapamte to prvo iskustvo – prvi dan kada ste se prijavili. Onog dana kada ste poslali svoju fotografiju ili postali učenik, baš tog dana je vaša životna priča postala sasvim drugačija. Tog dana ste dali svečano obećanje. Vaše srce, um, vital, fizičko biće, sve mi je svečano obećalo da će postati odličan učenik, a postati odličan učenik znači udovoljiti Učitelju na njegov sopstveni način.

A onda, tokom godina, priča se menja. Nakon tri meseca ili šest meseci, većina učenika počinje da oseća da pedeset posto Učitelj treba da udovolji njima, a da pedeset posto oni treba da udovolje Učitelju. Oni su spremni da mu izađu u susret na pola puta. Kroz nekoliko godina, učenici osećaju da Učitelj treba da pređe devedeset i devet koraka, a oni će preći jedan korak. A tada, što je još gore, neki učenici neće da učine ni taj jedan korak. Učitelj mora da pređe svih sto koraka.

Zato molim svakog učenika da zapamti taj zlatni dan kada je prihvatio duhovni život, da zapamti stav koji je tada imao. Hteli ste da stopostotno postanete odlični učenici. Još jednom vas molim da postanete odlični učenici, da stalno volite Učitelja i da se stalno predajete Božijoj Volji. Svaki pojedinac je započeo sa izvrsnim stavom. Ali, nažalost, svake godine jedan težak, teži, najteži teret zahtevanja i očekivanja prekriva vašu unutrašnju mudrost.

Kažem vam svima, samo se setite prvog dana kada ste postali učenik. Koliko ste iskreni, koliko čisti, koliko predani bili nedelju dana, mesec dana ili dva meseca. A potom, nakon pet ili deset ili petnaest ili dvadeset godina, kakve ste unutrašnje zahteve počeli da postavljate. U početku ste hteli da uspostavite unutrašnji, direktan kontakt sa mojom najvišom svešću. Vaš unutrašnji plač je kao magnet privukao ljubav mog srca prema vama i moj ponos na vas. Ali, sada nema nijednog učenika koji je bezuslovno predan.

Još jedna stvar se odnosi na sve učenike, bez izuzetka: ako vidite da je neko makar i korak ispred vas, sva vaša unutrašnja radost nestaje. A ako vidite da niko nije ispred vas, opet morate da se osvrćete oko sebe da biste bili sigurni da imate publiku. Ostali treba da vide da ste vi najbliži. Najpre gledate ima li nekog ispred vas. Ako nema nikog ispred vas, osećate se veoma, veoma ponosno, veoma srećno i zadovoljno samim sobom. A onda se osvrćete da vidite da li ostali vide da ste vi najbliži, da ste najdraži. U tom smislu je svaki pojedini učenik pao. „Pao“ je previše blag izraz. Ranije ste samo vi i vaš Učitelj postojali u vašem životu. Sada svakom učeniku trebaju stotine svedoka.

Veoma sam srećan zbog tvog pitanja. To treba da bude stav svakog učenika. Svakog dana možete da se setite šta ste prvo osetili u svom Učitelju i šta ste obećali svom Učitelju. Dan kada ste me prihvatili bio je najznačajniji dan u vešem životu. Izneli ste na površinu svu svoju jednostavnost, iskrenost, čistotu, revnost, voljnost, nesebičnost i druge božanske osobine kako bi se one potpuno ispoljile. Ako možete da zapamtite to iskustvo, ono će vam neizmerno pomoći.

Pitanje: Počeo sam da pohađam časove vožnje, pa se pitam da li ću položiti.

Šri Činmoj: Ja nisam prorok ni okultista. Ja sam obično ljudsko biće, kao i ti. Mogu da se molim Bogu za tebe; ali, ti ćeš se moliti Bogu da položiš, dok će moja molitva biti nešto drugačija. Pre dve hiljade godina naučio sam je od nekog. Moj brat Isus Hrist me je naučio: „Neka bude Volja Tvoja“. Ja mogu da se molim Bogu da se Njegova Volja ispuni kroz tvoju vožnju, ali ti ne mogu reći šta je Njegova Volja.

Na Jamajci, jedna bivša učenica je pet puta padala na vozačkom ispitu. To je bilo previše, previše! Njen muž je slabo video, pa je ona morala da uči vožnju. Svaki put kada bi pala, osećala se veoma jadno. I ja sam se osećao jadno. Kada je došao šesti put, rekao sam joj: „Dobro, zaboga, ovog puta moraš da položiš.“ Srećom, tog puta je položila.

Bilo da na vozačkom ispitu položiš ili padneš, čak i da padneš sto puta, ja se neću osećati jadno. Osećaću se jadno jedino ako ti svest opadne. Ako iznutra voziš sa težnjom i posvećenošću, pa ako ta težnja ili posvećenost opadnu, osećaću se jadno. Inače, kada se radi o tim spoljašnjim stvarima, daćeš sve od sebe da položiš ispit, ali ako ovde, kad si pred svojim Učiteljem, moraš da misliš na vozački ispit, na to da li ćeš položiti ili pasti, onda je to traćenje vremena. Ima beskrajno važnijih stvari koje treba da uradiš kada si pred tvojim Učiteljem.

Najbolja od svih molitvi je ona koju nas je naučio Isus Hrist: „Neka bude Volja Tvoja“. Ponavljaj to i bićeš najsrećniji na svetu. U suprotnom, bićeš srećan samo ako položiš ispit. Ako možeš da se iskreno moliš Bogu da se ispuni Njegova Volja, videćeš da će ta sreća biti beskrajno, beskrajno, beskrajno snažnija i da ćete beskrajno više ispuniti nego ako tražiš ispunjenje svoje želje. Sva je prilika da će ti On ispuniti želju, ali tvoje srce koje teži neće biti zadovoljno.

Pitanje: U jednoj od svojih pesama kažeš da pokušamo da sve vreme budemo zadovoljni sobom. Ali, ako smo tužni, nezadovoljni ili razočarani zbog mnogo toga što nismo učinili ili smo učinili pogrešno, kako možemo da budemo zadovoljni sobom?

Šri Činmoj: Čak i ako niste uspeli deset puta, ako niste uspeli ni u čemu što ste radili tokom dana, naprosto budite zadovoljni što niste na sebe navukli frustraciju. Smatrajte to samo jednim napadom. Na sreću, niste mu se predali. Morate da se odvežete od nezdovoljstva kao takvog. Sutra ćete ponovo pokušati. Ali, ako pothranjujete nezadovoljstvo, ili mu se predajete, kako ćete biti srećni? Recimo da ste pokušali, ali niste uspeli. Ali, ako smatrate da je to neuspeh, potpuni neuspeh, onda sutra ili prekosutra nećete biti inspirisani da ponovo počnete svoje putovanje. Čak i ako niste uspeli, budite zadovoljni što se niste predali neuspehu i što niste prizvali frustraciju. Sada niste uspeli. Ali, pošto niste prizvali frustraciju, trebalo bi da budete zadovoljni sobom. Moglo je da bude beskrajno gore.

Neki ljudi uživaju u frustraciji. Oni je prizivaju. Potom žele da nastave sa frustracijom, jer osećaju da na taj način silno napreduju. Neki ljudi imaju tako negativan način da napreduju. Ukoliko se ne osećaju jadno, smatraju da uopšte ne napreduju. U stvari, njihov um silno uživa u frustraciji. Ono čini da se osećaju veoma važnim. Što se tebe tiče, ti ne uživaš u frustraciji i ne prizivaš je. Zato narednog dana lako možeš da počneš iznova.

Deo V

SCA 598-608. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja 4. februara 1990. u Progress-Promise-u u Njujorku.

Pitanje: Juče si govorio o molitvi „Neka bude Volja Tvoja“. Da li je pogrešno da se molimo za nešto posebno?

Šri Činmoj: Morate da vidite kakva je to molitva. Ako se molite Bogu: „Bože, daj mi Svetlost Samilosti“, ta molitva uopšte nije loša. Svakako da morate da upotrebite svoju mudrost. Ako se molite Bogu za Njegovu Ljubav, za Njegove Blagoslove, te stvari se nerazdvojne od Njegove Volje. Ali ako pitate: „Hoću li položiti vozački ispit?“ ili tražite: „Daj mi novi auto“, to su potpuno drugačije stvari.

Pitanje: Nedavno sam pročitao mnoge stvari o moći pozitivnog mišljenja. Ako zaista nešto želimo, da li treba da kažemo: „Svevišnji, učini da se to dogodi, ako je Tvoja Volja“, ili treba da potvrdimo: „To će se zaista desiti“?

Šri Činmoj: Moramo da znamo da li je to nešto što je povezano sa željom. Najpre ćete reći: „Svevišnji, daj mi dvesta dolara“. Tu krajnje iskrenu želju nudite Bogu. Potom u umu možete da kažete: „Šta će Svevišnji misliti o meni? Trebalo bi da kažem „Neka bude Volja Tvoja“.“ Dok ste se molili za dvesta dolara, vaša želja je bila veoma jaka, veoma iskrena. Ali, kad ste rekli: „Neka bude Volja Tvoja“, ta molitva je postala beznačajna. Samo ste je mehanički izgovorili. To je bilo u potpunosti na mentalnom nivou. Bog zna kada varate i kada vaša iskrenost laže. Tada će vam dati nulu, jer On vidi da je kad kažete „Tvoja Volja“ to obična šala.

Pitanje: Da li je pogrešno da se molimo za bilo koju želju?

Šri Činmoj: Nije, možete da se molite za ispunjenje svojih želja, ali morate da budete veoma pažljivi, jer ako se radi o materijalnoj želji, ona se može usprotiviti vašoj unutrašnjoj težnji. Ljudi se mole za nove automobile. Potom se mole za jednu kuću, dve kuće. Morate da vidite koja vrsta želje vas ograničava, a koja vrsta težnje vas oslobađa. Neke materijalne stvari su apsolutno neophodne u našem svakodnevnom životu. Neki ljudi, koji imaju novčanu moć, lako mogu sebi da priušte pristojan život. Ali ne, oni nisu zadovoljni. Oni žele da postanu multimilioneri. Budite bogati ako hoćete, ali onda ćete možda biti duhovno siromašni. Morate da odlučite šta želite.

Naš put je život prihvatanja. Imate sva prava da se molite Bogu za sve što vam je neophodno u vašem spoljašnjem životu. Ali, morate da pripazite kada se javi pohlepa, kada vaše želje postanu preterane. Kako se može izaći na kraj sa takvim željama u duhovnom životu? Možete se moliti Bogu da zadovoljite osnovne životne potrebe. Tada nikako neću reći da je to pogrešno. Ali, neki ljudi samo gomilaju, gomilaju, gomilaju. Oni počinju da gomilaju materijalno blago, a bankrotiraju u odnosu na duhovno blago.

Pitanje: Da li Bog neizostavno ispunjava našu želju, čak i ako je zasnovana na pohlepi?

_Šri Činmoj:? Ako Bog nije sa vama zadovoljan, onda vam može ispuniti sve želje kako biste mogli da što je brže moguće sami sebi iskopate grob. To se desilo bezbroj puta. Kada Bog vidi da je vaš slučaj beznadežan, ispuniće vas materijalno, a duhovno će vam dati najveću nulu.

Bog je kao ratar. On kopa i kopa. Na jednom mestu je kopao mnogo puta, ali nije postigao nikakav rezultat. Zato odlazi i počne da ore na nekom drugom mestu. Tamo bude potpuno zadovoljan. Bog nekome daje šansu, ali ta osoba je ne koristi ispravno. Zadovoljna je da ostane u istom položaju. Koliko Bog može da čeka na nekog takvog? Zato Bog kaže: „Dobro. Ti budi srećan tu gde jesi, a ja ću zaorati na nekom drugom mestu“.

Pitanje: Moje pitanje se tiče manifestacije i duhovnosti. Često mi izgleda da više manifestacije znači manje prilike da se postane duhovno jači. Kako da nađemo ispravnu ravnotežu?

Šri Činmoj: U mom slučaju i u slučaju mojih učenika, manifestacija je nesumnjivo Božija Volja. Ti si moj učenik. Pa ako je Božija Volja da ispoljiš Njegovu Svetlost, nikako ne smeš da osećaš da činiš nešto pogrešno. Nažalost, ti razdvajaš težnju od manifestacije.

Kao pojedinci, mi gorimo od želje da vidimo kako postajemo bolji, kako napredujemo. Sada, ako možemo da se poistovetimo sa drugima, zar nećemo isto tako goreti od želje da se i oni poprave? Mi smo spremni da uložimo svoje vreme, energiju i sve ostalo u našu težnju, jer hoćemo da postanemo savršeni. Sad, Bog kaže: „Čak i ako nisi savršen, ja želim da pomogneš svom mlađem bratu, da ga podigneš do izvesnog nivoa“. Ti si jedan korak ispred te osobe. Zato Bog traži da to uradiš. Bog ne traži od nekog drugog da to uradi. On ne traži od nekog drugog da dođe i posavetuje te. Bog ne traži od mene da potražim savet kada izlazim na ulicu. Ali, On mi kaže: „Ako vidiš nekog ko je iskren, nekog ko je prijemčiv, daj mu ono što imaš. Daj mu svoju energiju, daj mu svoju svetlost“.

Dakle, da se vratimo težnji, kada meditiraš rano ujutru, čak i ako meditiraš samo petnaest minuta, ako si u stanju da dobro meditiraš, onda moć te meditacije lako potraje čitavog dana. Ali, ta meditacija mora da bude veoma snažna. Ako rano ujutru napuniš rezervoar svog automobila, možeš da pređeš na stotine kilometara. Onda ga sledećeg dana ponovo napuniš. Ali, ako ujutru nema benzina da kreneš, kako ćeš se odvesti bilo gde? Ujutru se mnogi, mnogi učenici ne mole i ne meditiraju. Oni samo obmanjuju sebe. Neki ljudi sede pred oltarom samo dva ili tri minuta. Potom osećaju da je to dovoljno.

Da li ja od tebe zahtevam da ujutru, u tri ili četiri, izađeš napolje i da lepiš plakate ili da ideš u neku TV stanicu? Najpre ono što je najvažnije. Uvek kažem da težnja mora da dođe prva. Potom, kada završiš meditaciju, možeš da izađeš i radiš na manifestaciji i to je tvoja posvećenost. Dok krajnje iskreno meditiraš, čak i ako tada ne misliš na posvećenost, Bog ti daje energiju koja će ti biti potrebna u tvom životu posvećenosti.

To je kao jutarnje vežbanje kod kuće. Rano ujutru, kod kuće, radiš vežbe istezanja. Potom odlaziš na stazu i počinješ da sprintaš. Kod kuće se samo istežeš. Ali, dok protežeš noge ili postavljaš telo u razne položaje, Bog ti daje energiju. On te priprema za ulazak na bojno polje života i nadmetanje sa neznanjem.

Učenicima se vrlo često događa da dok rade jednu stvar, misle na drugu. Kad je vreme za posvećeno služenje, oni misle na težnju. A onda, kad meditiraju rano ujutru, oni misle na posvećenost. Kad je vreme za jelo, oni misle na spavanje. A kad je vreme za spavanje, oni misle na jelo. To se događa u većini slučajeva. Dok obavljaju neki posvećeni rad, oni se pitaju zašto ne teže. Sami sebi govore: „Ako ne meditiram, kako ću ostvariti Boga?“ A onda, dok meditiraju, posle pet sekundi pomisle da ako ne izađu napolje i ne učine nešto za manifestaciju, Bog neće biti zadovoljan. Sve vreme osećaju da je ono drugo važnije. Dok teže, misle da je manifestacija beskrajno važnija. Dok manifestuju, misle da je težnja beskrajno važnija. Ali, što se mene tiče, obe su podjednako važne.

Skakač u dalj zna da će moći dobro da skoči ako se odrazi levom nogom, ali ako se odrazi desnom, uopšte neće moći dobro da skoči. Koliko je ljudi u stanju da se odrazi sa bilo kojom nogom i da skoči isto daleko? Jedna noga je uvek jača. A opet, druga noga pomaže da skakač doskoči na liniju. Tada on koristi obe noge. On ne doskoči samo sa levom nogom. To nije moguće. Isto je i u životu, mi moramo da koristimo i težnju i posvećenost. U posvećenosti treba da vidimo težnju a u težnji posvećenost. Ali, dok radimo na manifestaciji, ne bi trebalo da mislimo da je težnja važnija. A dok se molimo i meditiramo, ne bi trebalo da mislimo da je manifestacija važnija. Samo ćemo upropastiti svoju težnju, i nijednu stvar nećemo uraditi kako treba.

Na našem putu bi trebalo da nastojimo da meditiramo najmanje dvaput dnevno po petnaest minuta. Od tih petnaest minuta, ljudi obično jedva tri minuta dobro meditiraju. Niko ne može da kaže da je od samog početka uzdigao svoju svest do najvišeg. To se ne dešava. Ja vidim da je za to potrebno vreme. Zato od petnaest minuta možete da očekujete bar pet minuta dobre meditacije. Inače, nijedan moj učenik ne petnaest minuta da meditira najuzvišenije.

Da se vratimo na temu, nemoj da zanemaruješ svoju težnju. Najpre ono što je najvažnije. Ali, ako ne možeš da uradiš ono prvo, uradi bar ono drugo, a to je posvećenost. A opet, ako ujutru ne možeš dobro da meditiraš, bar meditiraj dobro uveče. Naravno, idealno bi bilo da čim svane jutro, tvoja jutarnja meditacija bude izuzetno dobra. U podne, meditiraj opet. A potom, uveče meditiraj još jednom. Na taj način, uopšte nećeš imati problema.

Ti znaš da je doručak jedna stvar, ručak druga, a večera nešto sasvim treće. Mi večeramo u vreme doručka. Ovi obroci moraju da se uzimaju jedan za drugim. Slično tome, ako triput dnevno možeš krajnje duševno da meditiraš– deset minuta ujutru, deset minuta u podne i deset minuta uveče – bićeš u stanju sve da uvažiš. Kada je potrebna težnja, bićeš u stanju da joj daš puni značaj. A kada je potrebna posvećenost, bićeš u stanju da i posvećenosti pridaš puni značaj. Posle težnje dolaze posvećenost i manifestacija. Ako nema težnje, ne može da nastane ni posvećenost. Zato, hajde da rano ujutru težimo. Odmah nakon naše težnje, Bog će nam dati bezgraničnu energiju i priliku za posvećenost. A dok obavljamo nesebično služenje, videćemo da se u tome ispoljava Božija božanstvenost u nama.

Ja ne vidim nikakavu protivrečnost između posvećenosti i težnje, pod uslovom da se one obavljaju u vreme kada su potrebne. Bez težnje, kako se neko može popeti uz drvo? A opet, zar je lepo da, ako se popneš na drvo, sedneš na najvišu granu i jedeš voća do mile volje, dok u podnožju drveta tvoji bližnji plaču za mangom? Hoćeš li biti u stanju da sav mango pojedeš sam? Ne, tvoje srce će se slomiti, jer tvoja težnja zahteva iskrenost, brižnost i samilost. Težnja je nešto božansko u tebi što te uzdiže. Zahvaljujući toj božanskoj stvari, ti si na vrhu drveta. Ako te nešto božansko uzdigne, pa te ista ta božanska stvar i dalje drži na visini, zar taj božanski deo neće takođe od tebe tražiti i da siđeš dole? To nije tvoj duhovni pad; to je samo zato da bi ponudio voće drugima kako bi i oni najzad postali dovoljno snažni da se popnu onako kako si se ti popeo.

Manifestacija je teška, posebno za Indijce, jer je naš um usmeren na težnju. Za zapadnjake je ona relativno lakša, jer su oni navikli na dinamičan život. Oni se kreću unapred. A mi Indijci se krećemo naviše. Ali, bilo da se krećeš naviše ili unutra ili unapred, svo to kretanje se odvija u isti mah. Ako se popneš jedan santimetar više, onda ćeš istog tog trenutka ući i jedan santimetar dublje i pomeriti se jedan santimetar unapred. Zato ta tri kretanja – unapred, unutra i naviše – moraju da se odvijaju istovremeno. Ako zaista možemo da zaronimo duboko u sebe, onda možemo i da se uzdignemo, kao na odskočnoj dasci, a takođe i da se krećemo unapred. Ako krajnje iskreno težimo, u našoj težnji će postojati i kretanje da ronimo unutra i idemo unapred.

Pitanje: Koji je najbolji način da razlikujemo želju uma od volje duše?

Šri Činmoj: Ako hoćete da saznate volju duše, morate da se molite i da meditirate krajnje iskreno i snažno. Inače, ako se ne molite duševno i ne meditirate snažno, želja vašeg uma će automatski izbiti u prvi plan.

Pitanje: Šta možemo da uradimo kada telo uvek ometa naša duhovna dostignuća u spoljašnjem svetu, kao što je preplivavanje Lamanša?

Šri Činmoj: Ja vam ne govorim da postanete svetski šampioni u plivanju. Ne govorim vam da postanete svetski šampioni u maratonu. Ni od koga ne tražim da preplivava Lamanš, daleko od toga. Jedino što kažem je: ako osećate da ste za to sposobni, pokušajte! Imate moj blagoslov. Siguran sam da ćete to uraditi. Veoma volim takve vrste podviga. Ne osećam da je to nešto loše. Ali, istovremeno, ja ne želim da zanemarite svoj rad u Centru i ne želim da zanemarite sopstvenu težnju. To ne odobravam.

Pitanje: Šta je najbolje za mene kako bih napredovao u borbi protiv neznanja i popuštanja sebi?

Šri Činmoj: Samo vidi koliko si godina već protraćio. Seti se dana kada si bio pun energije i seti se koliko te je to radovalo. Svake godine učestvuješ u izletima kanuom koji traju dve nedelje. Koliko si samo pun energije i dinamičan u to vreme! Zato se seti tih zlatnih dana i toga koliko si bio srećan. Najbolji način da pobediš lenjost je da se prisetiš iskustva kada si veoma naporno radio na organizovanju izleta kanuom. Kad izneseš na površinu sećanje na taj život pun energije, to će te veoma obradovati. Ta radost je napredak i ona će ti pomoći da i druge stvari radiš sa istom vrstom entuzijazma i revnosti.

Pitanje: Pitam se da li je preporučljivo da veoma mali Centar održava javne meditacije kao oblik manifestacije.

Šri Činmoj: Ako znaš da je to što radiš prava stvar, to ćeš uraditi, uprkos tome što deset puta nisi uspeo. Ako radiš pravu stvar, može se dogoditi da je uradiš i dvesta puta bez nekog uspeha. Kada sam pokušavao da podignem 300 funti, znao sam da radim pravu stvar. Da li sam odustao nakon dvesta pokušaja? Ne, nastavio sam i najzad sam uspeo u dvesta četrnaestom pokušaju. Ako znam da činim nešto što je u svakom slučaju ispravno, čak i ako nisam uspešan, ako je Božija Volja da to radim, to ću i raditi.

Pitanje: Kako da znam da li napredujem?

Šri Činmoj: Kada nešto pojedem, zar tada ne osećam snagu ili radost? Ako jedem pravu stvar, smesta dobijam radost i energiju. A opet, ako pojedem nešto što nije dobro za moje zdravlje, odmah to znam. Zato, ako se rano ujutru iskreno molim i meditiram, osetiću određenu energiju, određenu snagu, određenu radost. Ako mogu da osetim te osobine dok se molim i meditiram, to je nesumnjivo napredak.

Pitanje: Shvatio sam da u nekim oblicima manifestacije ne uživam baš mnogo, jer u njima ima dosta nadmetanja. Zar ne bi trebalo izbegavati takve stvari?

Šri Činmoj: Ako si u svetu nadmetanja sa svojom braćom i sestrama, savetujem ti da uspostaviš čvršće jedinstvo. U suprotnom, ako pojačaš svoju sklonost da se takmičiš sa drugima, to će dovesti do propasti. Pokušaćeš da po svaku cenu pobediš svoje kolege, svoje prijatelje ili druge duhovne Centre. Zato takav takmičarski stav treba da se saseče u korenu. Svakako se takmiči sa samim sobom. To je osnovno. Ako si juče bio ljut na neke ljude zato što su učinili nešto pogrešno, danas pokušaj da im oprostiš. Vidi u kolikoj meri možeš da se poistovetiš sa njihovim slabostima. Takva vrsta takmičenja je za tvoje usavršavanje sebe. Ispitaj kolika ti je bila tolerancije juče i proveri da li ti je danas tolerancija veća. Tada ćeš videti koliko si napredovao. Ali, ako kažeš da si ti u pravu, a da neko drugi nije, onda samo ispoljavaš svoju nadmoć. Takva vrsta nadmetanja sa drugima je razarajuća.

Naravno, kada učestvuješ u trci, trčiš istom trasom kao i drugi trkači. Mada se u ovom slučaju takmičiš, ne nastojiš da po svaku cenu pobediš ostale trkače. Ne, tvoj cilj je da vidiš da li dobro trčiš. Vi ćete trčati zajedno zato što ljude ponekad raduje kada rade istu stvar. Ako se takmičiš sa drugima, moraš da zapamtiš da se ne takmičiš sa osobom koja je pored tebe kao ni sa onima koji su ispred tebe ili iza tebe. Takmičiš se jedino sa samim sobom. U suprotnom će u tvoj um ući loše misli. Tvoj stav će biti da po svaku cenu treba da pobediš nekog. Tada je to tvoja propast. Ali, ako se takmičiš sa drugima samo da bi trčao najbrže, da bi dao sve od sebe, bićeš srećan kakav god da bude rezultat.

Deo VI

SCA 609-610. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja 14. februara 1990. u svojoj kući u Njujorku.

Pitanje: Kako mogu da postanem poslušniji?

Šri Činmoj: Moraš da promeniš gazdgospodara. Ti kažeš da nisi poslušan. Ali, ti jesi poslušan. Pitanje je kome. Pretpostavimo da treba da ustaneš rano ujutru, ali si veoma kasno otišao na spavanje. Tvoje telo ne sarađuje. Nešto u tebi ti kaže da ne ustaneš, a nešto drugo od tebe traži da ustaneš. To nešto što od tebe traži da ne ustaneš je jedan gospodar, a to nešto što od tebe traži da ustaneš je drugi gospodar.

Sam treba da izabereš kog gospodara ćeš poslušati. Moraš da se upitaš da li ti onaj koji ti kaže da ne ustaneš govori pravu stvar. Ako ujutru ne ustaneš u vreme kada bi trebalo da ustaneš, osećaćeš se jadno kada budeš hteo da uradiš narednu stvar. Ako u osam moraš da ideš na posao, osećaćeš se jadno zato što nisi obavio prvu stvar – tvoju meditaciju. A potom, ako u osam ne odeš na posao zato što si otišao na trčanje, nastaće novi problemi. Ako kasniš na svaku aktivnost, osetićeš bol kada budeš hteo da uradiš narednu stvar. Prva stvar koju nisi uradio će ti pasti na um i uništiće svu tvoju radost. Kada kreneš na posao – što je druga stvar – bićeš žalostan zbog prve stvari – što nisi ustao da meditiraš. Potom, ako ne odeš na posao, ako učiniš nešto drugo, reći ćeš: „O Bože, najpre nisam ustao, a onda nisam otišao na posao“. Sada si propustio dve stvari. I tako se to nagomilava, nagomilava.

Mi kažemo da je prošlost prašina. U redu, nisi mogao da ustaneš ujutru. To je prošlost. Ali, sada učini drugu stvar. Na ispitu ti učitelj daje pet ili šest pitanja. Ako na jedno od njih ne možeš da odgovoriš, ne gledaj u to pitanje. Ako ga budeš gledao, samo ćeš traćiti dragoceno vreme i energiju govoreći: „O moj Bože, ne umem da odgovorim na to“. Takva briga i strepnja uništiće ti svu radost. Tada nećeš biti u stanju da odgovoriš na četiri ili pet pitanja koja znaš veoma dobro. Tvoj um će biti opterećen strepnjom i brigom: „Šta će se desiti? Neću dobiti sto od sto“. Umesto toga, treba da smesta zaboraviš na to pitanje. Postavljeno ti je šest pitanja i ti možeš da odgovoriš na pet, a šesto će te mučiti ako ga ne budeš izbacio iz glave.

Na isti način, tokom dana treba da uradiš tako mnogo stvari. Ako si propustio prvu stvar, zaboravi na nju. Još uvek ima pet, šest, deset stvari koje treba da uradiš. Ako uradiš ostale stvari, opet ćeš steći snagu. Neizmerno će te radovati što si učinio to, i to, i to.

Poslušnost mora da dođe iz srca. Ujutru um ili vital traže od tebe da ne ustaneš. Zato ti slušaš tog gospodara, ali ne slušaš pravog gospodara: srce. Uvek moraš da vidiš odakle ti dolazi neki nalog. Nemoj da misliš da si ti gospodar. Kada ne ustaneš, ti naprosto kažeš da nisi ustao. Ne, ono što se stvarno desilo jeste da je neko od tebe tražio da ne ustaneš. Moraš da otkriješ ko je taj neko. Kad učiniš nešto pogrešno, treba da osetiš da te je neko podstakao.

Kad učiniš nešto pogrešno, odmah kažeš: „Ja to nisam učinio“, ili, ako si domišljat, prebacuješ krivicu na nekog drugog. Ali, ako okriviš nešto u sebi, ako znaš da te nešto u tebi samom, tvoj um ili tvoj vital, podstiče da učiniš pogrešnu stvar, tome možeš da se suprotsaviš i to će se na kraju predati. Sa druge strane, tvoje srce je tu da te nadahne da učiniš pravu stvar.

Mi smo uvek poslušni bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu. Zato uvek nastoj da imaš pozitivan pristup. Najpre tvoje srce mora da izbije u prvi plan i kaže šta je dobro, šta je loše, šta je ispravno, šta je pogrešno. Tvoj um tada mora da posluša tvoje srce.

Pitanje: Kada se obraćamo tragaocima, koja osobina bi trebalo da nam je prvom planu da bismo izneli na površinu njihovo srce i njihovu prijemčivost?

Šri Činmoj: Jedino poniznost. Moramo da se poistovetimo sa njima a ne da ih navodimo da osećaju da smo mi beskrajno nadmoćniji pa zato imamo pravo da ih poučimo. U jednom razredu ima starijih i mlađih učenika. Pretpostavlja se da stariji učenici znaju nešto više od mlađih učenika.

Recimo da ste učili u nekom razredu tri ili četiri godine, a onda se neko nedavno pridružio vašem razredu. Naravno da ćete znati više od njega. Zato mu vi pomažete pre nego što dođe učitelj. Pokušaćete da ga malo podučite pre nego što dođe pravom učitelju. U ovom slučaju sam ja učitelj. A opet, ja ću takođe povesti učenike drugom učitelju. Ja ću ih povesti pravom Učitelju, Bogu. Jedino ako imate poniznost možete da povedete učenike pravom Učitelju.

Inače, kada neki učenici drže kurseve, o Bože, oni se ponašaju kao da su Bogoostvarene duše! Smatraju da će ljudi misliti da su oni na veoma visokom nivou, ako se budu ponašali kao Bogoostarene duše. Kada novi tragaoci dođu, oni će osećati da su se ti učenici popeli na Himalaje, a sada su se udostojili da se spuste u podnožje Himalaja da bi poveli neke nove tragaoce. Kada stariji učenici govore novim učenicima o duhovnom životu, oni navode nove tragaoce da osećaju kako su oni sami na vrhu Himalaja, dok su pridošlice u podnožju Himalaja. Tada jadni tragaoci pogledaju uvis i kažu: „O moj Bože, nikad se nećemo popeti na takvu visinu. Nećemo moći da se popnemo na Himalaje. Tako su visoki. U svakom trenutku ti stariji učenici će se ponovo uspeti na najvišu visinu i neće se vratiti da nas poučavaju“. Zato su ti početnici potpuno izgubljeni.

To nije ispravan pristup. Morate da budete na njihovom nivou. Vi ste u istom razredu i u istoj porodici, ali znate malo više od njih. Ja uvek kažem da sam ja najstariji brat u porodici. Znam malo više od vas i zato me je Bog zamolio da vas odvedem Njemu. Ja sam vaš najstariji brat. Došao sam u ovu duhovnu porodicu mnogo pre vas. Pre nego što ste se i rodili, počeo sam da se molim i meditiram. Sada znam nešto više. Zato kažem svima vama: „Pođite sa mnom. Moći ću da vam kažem gde je naš Otac“.

Vi ćete na sličan način reći novim tragaocima: „Pođite sa mnom, ja ću moći da vam pokažem gde je moj učitelj, gde je moj izvor. On je izvor znanja, mudrosti i ljubavi“. Potom, kad oni dođu k meni, ja ću im reći gde je moj Izvor mudrosti. Ja ću ih povesti Svevišnjem. To je način da dovedete nove tragaoce.

Kada ti poučavaš tragaoce, ti nemaš takav problem. Ti se sa njima družiš na njihovom nivou. Ali, ima nekih učenika koji ne žele da budu na istom nivou. Oni žele da budu visoko iznad. Molim sve tragaoce koji drže kurseve da budu na istom nivou kao i početnici. Ne navodite ih da osećaju da ste vi veoma visoko, na vrhu Himalaja, jer će onda oni osećati da su potpuno izgubljeni. Kad učinite da osećaju da ste vi dostigli cilj, ali ste se udostojili da siđete dole i povedete ih njihovom cilju, to je prava greška.

Kada radite sa novim tragaocima, uvek ih navedite da osećaju da ste jedno sa njima i da ste sasvim za njih. Vi znate nešto malo više od njih. Sada možete da čitate knjigu jer ste naučili azbuku. Vi ih učite istoj toj azbuci. Onda će jednog dana oni početi da uče da čitaju jednu ili dve stranice. Kada dođe taj dan, odmah možete da ih dovedete k meni, a ja ću im dati da čitaju mnogo knjiga!