Uvod Autora

Odlučio sam da ispričam nekoliko tradicionalnih priča koje su dobro poznate u Indiji. Te priče nisu moja izmišljotina; one govore o duhovnim Učiteljima koji su imali običaj da pokazuju svoju okultnu moć tako lako i tako često kao što mi pijemo vodu. Ja spadam u one koji ne cene čudesa, zato što čudesa veoma često hrane znatiželju, a između znatiželje i duhovnosti zjapi ogroman jaz. A opet, ima nekih učitelja koji smatraju da je poželjno da čovek započne svoje duhovno putovanje, čak i ako ga započne iz znatiželje. Na kraju će on ući u svet prave težnje.

Ponekad okultisti hoće da dokažu da savremena nauka nema poslednju reč u pogledu Božije tvorevine. Oni hoće da pokažu da beskrajno bogatstvo unutašnjeg sveta lako može da ućutka sva dostignuća čovečanstva u spoljašnjem svetu. Istini za volju, ono što mi nazivamo čudom nije ništa drugo do obična pojava u svetu koji prevazilazi naša čula. Iznutra mi možemo da učimo od tih velikih Učitelja, od njihovih fascinantnih čuda, od njihovih dirljivih života. Zato mi je stalo da ispričam te priče.

— Šri Činmoj

Nema sumnje da sam ostvario Boga

Ramdas Katja Baba je ostvario Boga tako što je milion puta ponovio Gajatri Mantru ispod jednog banjan drveta. Zatim je spevao milozvučnu, duševnu i plodonosnu pesmu. Ona glasi: „Ja sam ostvario Boga. Moje Bogoostvarenje je za svece da u njega veruju i za grešnike da u njega ne veruju. A ja znam, znam da sam bez sumnje ostvario Boga“.

Komentar: Istina je, Bogoostvarena duša ne mora da zavisi od ljudskog verovanja ili neverovanja. Međutim, ako ljudi u nju veruju, onda ona može uspešno da ubrza napredovanje čovečanstva i ispoljavanje božanskog na Zemlji. Jednog dana će oni koji ne veruju, kao i oni bez imalo vere, postati oni koji veruju, ali Bog nikoga ne primorava. On čeka na Svoj odabrani Čas. Sa druge strane, Božija Moć Samilosti u retkim prilikama poništava Njegovu Svetlost Pravednosti. Tada ona primorava nevernike i one bez ikakve vere da vide Svetlost posvećeno, onako kako Svetlost želi da bude viđena.

Ljudsko verovanje je prolazno i kratkog je daha. Božansko verovanje je ništa manje nego naša najdublja vera. Ono stalno gleda Božijim Okom Vizije i oseća Božijim Srcem Samilosti.

Sili iskušenja nikada ne treba oprostiti

Jednom je usred noći Ramdas sedeo na svom krevetu i meditirao. Njegovi učenici su spavali u susednim sobama. Iznenada je u Ramdasovu sobu ušla jedna sredovečna ali prelepa udovica i zagrlila ga. Ramdas se razbesneo i hteo je da je udari. Kada je glasno viknuo, njegovi učenici su ušli u sobu. Svi su hteli da bez milosti izudaraju tu ženu, ali je ona odmah zavapila: „Poslao me je seoski starešina da iskušam tvoj celibat. Ja sam nedužna. Molim te, oprosti mi“. I počela je gorko da jeca.

Učenici su bili dirnuti do suza i saosećali su sa njom. Međutim, Učitelj joj nije oprostio. Rekao joj je: „Neću ti oprostiti, jer znam da si lako mogla da zanemariš zatev ili zapovest seoskog starešine. Nisi ti k meni došla zbog njegovog zahteva ili naredbe, već zbog novca, i zato ti neću oprostiti. Odlazi kući“.

Udovica je otišla kući plačući i grcajući.

Komentar: Moć novca i moć iskušenja su dva suseda. Ova dva prijatelja su jako naklonjeni jedan drugom. Vremenom traže i pronalaze još nekoliko prijatelja. Moć novca se posebno trudi da postane prijatelj sa ponosom i taštinom. Moć iskušenja se posebno trudi da postane prijatelj sa nižim vitalom. U većini slučajeva, članovi jedne porodice ili prijatelji ostaju zajedno. U ovom slučaju, mi pokušavamo da ih razdvojimo i okončamo njihovo prijateljstvo, da bismo mogli da čujemo poruku savršenog jedinstva.

Pošto ih razdvojimo, biće oslabljeni, to je tačno, ali nema garancije da će izgubiti svu svoju moć. Šta ćemo onda? Moraćemo suštinski da ih promenimo. Da bismo ih promenili, moći novca savetujemo da uđe u svet posvećenog služenja. Moći iskušenja savetujemo da uđe u svet težnje. Nižem vitalu savetujemo da uđe u čisto srce, srce koje uvek sluša dušu i posvećeno se u potpunosti slaže sa dušom. Moć novca postaje moć zadovoljstva jedino kada se koristi za služenje Bogu. Moć iskušenja postaje moć zadovoljstva jedino kada se koristi kao moć težnje. Niži vital postaje moć zadovoljstva jedino kada se koristi kao moć prosvetljenja.

Obmana – ne, samilost – da

Uvek kada je Katja Baba želeo da tokom noći njegovi učenici meditiraju mnogo sati, izveo bi jedan mali trik. Rekao bi im da je dobio unutrašnju poruku kako je sva prilika da će te noći neki lopov da počini krađu u ašramu. Da bi sprečili ozbiljnu pljačku, svi oni moraju da ostanu budni i za to postoji samo jedan način, a to je da budu u stalnoj meditaciji. Ako budu stvarno dobro meditirali, moći će da ostanu budni i neće doći do pljačke.

Sledećeg dana Katja Baba bi im rekao da je sve to bila lažna uzbuna. Mada ih je Učitelj svaki put obmanuo, učenici su uživali u meditaciji i najduševnije su se zahvaljivali Učitelju, jer su znali da to što ih je održao u budnom stanju rekavši im bezazlenu laž nije uopšte bila obmana već njegova istinska samilost.

Komentar: Postoji veoma mnogo načina da Učitelj uveća težnju svojih učenika. Ponekad cilj opravdava sredstvo. Ako Učitelj oseća da zanemarljiva bezazlena laž ima neizmernu moć da uzdigne svest učenika, on neće oklevati da izgovori tu bezazlenu laž, jer tačno zna šta Bog od njega hoće. Bog hoće da on svojim učenicima pomogne da napreduju što je brže moguće. Bog će se Sam pobrinuti za Učiteljevu bezazlenu laž, baš kao što se Učitelj brine o učenicima.

Da je Katja Baba samo zamolio svoje učenike da satima meditiraju, svi bi se oni sprijateljili sa snom. Učitelj i učenici nisu imali praktično nikakve materijalne posede, ali time što im je rekao da je sva prilika da će doći do pljačke, Učitelj ih je učinio budnim. Ova budnost im je neizmerno pomogla u iskrenom naporu da meditiraju, a meditirajući mnogo sati bez sumnje su neizmerno napredovali. Dakle, kada napravimo poređenje, jedna bezopasna i bezazlena laž koju je Učitelj izgovorio nije ništa kada vidimo Radost, Svetlost, Blaženstvo i ostala postignuća učenika, koja su rezultat Učiteljeve bezazlene laži.

Pogledajte kako je izuzetna ova bengalska duša

Puškar je bio Ramdasov kuvar. On je bio krajnje pohlepan i pokvaren do srži. Tri puta je namerno trovao Učitelja. Jednom je stavio otrov u hleb, jednom u sutlijaš, a treći put u nešto drugo. Svojom okultnom moći Ramdas se spasao, ali se jako mučio. On je rekao svojim učenicima šta je razlog njegove muke i Puškar je svaki put priznao.

Jednom, kada je Ramdas bio otrovan, Biđojkrišna je bio u nekom udaljenom gradu. Kada je čuo da Ramdas umire, Biđojkrišna je rekao jednom od Ramdasovih učenika: „Ne mogu da verujem. Jedino otrov može da mu oduzme život. Nikakva bolest ne može da ga ubije, jer on nikada ne dozvoljava nijednoj bolesti da uđe u njega. Neko ga je sigurno otrovao“.

Ramdasov učenik je otišao svom Učitelju i ispričao mu to. Ramdas je rekao učenicima, „Pogledajte kako je izuzetna ova benglaska duša! Gde je on, a gde sam ja? Iako je on veoma daleko, on odande shvata šta se ovde dešava. Vi ste ovde sa mnom, a ipak niste shvatili da sam otrovan“.

Posle ovog slučaja, Ramdasovi učenici su hteli da izbace Puškara iz ašrama, ali Ramdas je rekao: „Ne, on će imati sopstvenu karmu. Ono što ja znam to i radim: ja znam da opraštam. Ono što on zna, on to i radi: on zna kako da krade. Kao što se Bog brine o meni, tako će se pobrinuti i za njega“.

Komentar: Taj učenik je otrovao Učitelja da bi došao do njegovog novca. To je bio vrhunac učenikovog neznanja. Ipak, Učitelj je želeo da tom učeniku podari vrhunac svoje mudrosti. To je mogao da učini bilo tako što će da mu oprosti, bilo tako što će da ga kazni.

Ako je učenik iskreni tragalac, onda će sama Učiteljeva moć opraštanja neizostavno delovati kao moć kazne, jer će u srcu iskrenog tragaoca dovesti do neizmernog pokajanja zbog toga što je prevario Učitelja. Sa druge strane, ako je učenik kažnjen, to neće shvatiti kao svetlost pravednosti, već kao moć opraštanja. Smatraće da je njegova kazna apsolutno ništavna u poređenju sa nedelom koje je počinio. Biće veoma zahvalan Učitelju i reći će samom sebi: „Učitelj me je kaznio. To znači da je pokazao neko interesovanje za mene. On je lako mogao da ne obraća pažnju na mene. Lako je mogao da pokloni pažnju ostalim učenicima koji su dobri, iskreni, posvećeni i predani. Kako je moguće da on misli na mene?“

Čak ni Učiteljeva kazna nije prava kazna, to je samo Učiteljeva božanska brižnost koja želi da uvek napredujemo. Sama kazna je oproštaj. I više od toga: to je istinska zainteresovanost za to da krivac-tragalac postane tragalac za sveispunjujućom istinom.

Bog će ga kazniti na Njegov sopstveni Način

Ramdas je nosio jedan drveni opasač koji mu je poklonio njegov Učitelj. Nosio ga je dvadeset i četiri sata na dan. Devadas Maharađ je želeo da on nosi taj opasač sve vreme tako da ne može da uživa u udobnosti, čak ni dok se odmara. Puškar je mislio da Učitelj krije novac u opasaču, stoga je nekoliko puta pokušavao da Učitelju skine opasač dok je spavao ili se odmarao, ne bi li ukrao novac. Međutim, svaki put kada bi prišao Učitelju da ukrade opasač, primetio bi da je Učitelj zapravo sasvim budan.

Konačno je Puškar otrovao Učitelja da bi mogao da uzme opasač. Kada je Ramdas popio otrov, jako se mučio i zamolio je učenike da iseku i uklone drveni opasač. Kada su učenici uklonili drveni opasač, videli su da u njemu nema ničega. Kada je Puškar video da u opasaču nema novca, priznao je da mu je žao, ali ne zbog Učiteljevih muka, nego zbog sopstvene gluposti.

Učenici su hteli da izbace Puškara iz ašrama ili da ga ubiju. Međutim, Ramdas je rekao: „Nemojte da ga izbacujete. Nemojte da ga ubijete. Bog će ga kazniti na Svoj sopstveni Način. Bog želi da pokažem opraštanje, zato mu opraštam. Mi moramo da se predamo Božijoj Volji. Ipak, sam Bog mu neće oprostiti“.

Komentar: Čovekova moć iskušenja želi da uništi svet. Božija Moć Samilosti ne dozvoljava moći iskušenja da uništi svet. Božija Moć Samilosti savršeno dobro zna da će moć iskušenja, ako ne uspe u iskušavanju drugih, na kraju uništiti samu sebe umesto da uništava druge. Bog nikada ne želi da neko ili nešto bude uništeno. On želi prosvetljenje. Kada dođe do prosvetljenja, noć ljudskog neznanja postaje svetlost božanskog znanja. A šta je božansko znanje? Božansko znanje je spoznati Boga kao Vrhunskog Tragaoca i kao Voljenog Svevišnjeg.

Hulja teši sveca

Jednom je Ramdas meditirao u podnožju nekog brežuljka. Njegov kuvar Puškar je unajmio dva besprimerna nitkova da sa vrha brda bace težak kamen na Učitelja. Nitkovi su uspeli u svom grešnom poduhvatu i bacili su težak kamen Ramdasu u krilo. On je bio teško povređen. A ko je prvi došao da ga teši? Najgora moguća hulja – Puškar.

Čuvši Učiteljeve krike i dozivanja konačno su i neki drugi Ramdasovi učenici stigli na to mesto. On im je odmah rekao da je Puškar unajmio dvojicu svojih prijatelja da bace kamen. Puškar je hteo to da porekne, ali Učiteljev žestoki pogled ga je uplašio. Nije mu preostalo ništa drugo nego da kaže istinu, da prizna. Tada je Ramdas rekao Puškaru: „Uvek ću ti opraštati, ali Bog ti neće oprostiti, iako to lako može da učini“.

Komentar: Puškar je znao šta je prevara. Ramdas je znao šta je samilost i šta je opraštanje. Čovek se obično ponaša u skladu sa svojom prirodom, ali ponekad može da promeni svoju prirodu. Ako Učitelj oseća da će razotkrivajući nekoga moći da ubrza napredovanje te osobe, on će to sasvim sigurno i da učini. Učitelj želi da učenici napreduju i radi njihovog napretka upotrebiće svako sredstvo i učiniće sve što može.

Uzmi nazad svoj jezik

Ramdas Katja Baba je imao jednog učenika koji je imao veoma pogan jezik. Svi su bili zgroženi njegovim gadnim jezikom. On je mnogo puta vređao i grdio čak i samog Učitelja, Ramdasa. Napokon je njegov jezik postao svima nepodnošljiv. Tada mu je Ramdas rekao: „Da bih te kaznio, oduzimam ti jezik na dvanaest godina. Probaj sad da govoriš“.

Ramdas mu nije zapravo izvadio jezik, već je učeniku oduzeo moć govora. Od tog trenutka taj učenik nije mogao da govori, i dvanaest dugih godina nije izgovorio ni reč.

Na kraju dvanaeste godine, Ramdas Katja Baba mu je rekao: „Uzmi nazad svoj jezik“, i učenik je ponovo mogao da govori.

Komentar: Tišina priprema, govor daje. Ako nema nikakve pripreme, onda ne može da postoji ništa što je vredno davanja. Prvo uranjamo duboko u sebe, a potom možemo ili da nastavimo dalje ili da letimo uvis.