Bog će vam dati ono što vam je zaista potrebno

Šta vam je potrebno? Potrebna vam je božanska ljubav. Kako možete da dobijete božansku ljubav od Boga? Možete je dobiti samo kad osetite da je Bog sasvim vaš, zauvek vaš. Ako možete da osećate na taj način, spremni ste da primite božansku ljubav od Boga.

Potrebna vam je božanska radost. Bog će vam dati božansku radost kad osetite da je svekoliki svet igralište gde možete da se igrate, pevate i plešete. U božijem dvorištu možete da pevate i igrate da do kraja ispunite i ispoljite Boga. U tom plesu nema vitalnog zadovoljstva, vitalnog uzbuđenja; on je izraz pojedinačne duše u kosmosu. Svaka duša igra svoju ulogu da bi u okviru zajednice ispunila Božansko.

Veoma vam je potreban mir. Bog će vam dati mir samo kad osetite da niste neophodni ni svojoj porodici ni svetu. Samo je Bog neophodan, jer je Bog i Tvorac i tvorevina. To, međutim, ne znači da ćete zanemariti svoje zemaljske dužnosti. Ne! Poštovaćete ih kao božanske dužnosti. Kada to činite, videćete da je Bog odgovoran za plodove vašeg delanja. On je odgovoran u toj meri u kojoj ste predali svoju volju Njemu. Samo ako ste predao Bogu sve što imate i sve što jeste, moći ćete da osetite da je Bog odgovoran za sve vaše aktivnosti. Ako osećate da ste vi lično odgovorni za svoju decu, roditelje i prijatelje, i ako osećate da ste vi dužni da u njima upalite plamen težnje ili prosvetlite njihovu neprosvetljenu prirodu, varate se. Ako osećate da ste odgovorni za njih, nećete moći da steknete mir niti da pružite mir nikom od Božje dece na zemlji. Bog je odgovoran; Bog je neophodan. Morate, međutim, da radite saosećajno, predano i bezuslovno kako biste videli Boga u svakom ljudskom biću svakog trena. To ćete biti u stanju da postignete zahvalujući svesnoj i postojanoj predaji Božjoj Volji.

Bog će vas učiniti jednim sa Njim ako znate smisao tišine i ako znate kako da požanjete obilnu žetvu tišine. Morate da radite na svom unutrašnjem životu u tišini svog spoljašnjeg života. Bez obzira koliko saosećajne, božanske, značajne ili bitne bile vaše reči, govor će morati da se preda tišini. Kad ne pričate ni sa kim, kad jednostavno držite usta zatvorena, to je spoljašnja tišina.

Morate, međutim, da vežbate i unutrašnju tišinu. Da bi se ostvarila unutrašnja tišina, ni um ne sme da govori. Um neprestano stvara i prima misli, ideje, strahove, sumnje i brige. U mentalnom svetu, um govori mnogim osobama. Da biste imali unutrašnju tišinu, morate da umirite um. Um mora postati tih i miran, more mirnoće. Bez te unutrašnje tišine ne možete da postigneš nikakav zadovoljavajući napredak u unutrašnjem životu. Ima mnogo ljudi koji satima ne govore. Oni održavaju spoljašnju tišinu. Ova spoljašnja tišina je dobra, ali ne može da nas odvede daleko ukoliko nismo izgradili unutrašnju tišinu.

Da biste postali jedno sa Bogom, morate da svesno započnete svoje duhovno putovanje. Svi moramo da ga započnemo bez ikakvog daljeg odlaganja. „Ovde i sad“ je moto duše. Vaša duša želi da svoje duhovno putovanje započnete baš ovog trenutka. Ako sumnjate u postojanje Boga, nije važno. Sumnjajte koliko god želite. Na kraju ćete se umoriti od sumnjanja u Boga. Ako sumnjate u postojanje unutrašnjeg mira i blaženstva, sumnjajte koliko god želite. Ako tako činite, osetićete prisustvo istine i stvarnosti baš zato što ste se tako predano trudili da ih poreknete. Poricanje znači nastojanje da se istina dokaže na svoj sopstveni način. Ali, krajnja Istina neće vam dopustiti da istinu zauvek vidite na svoj način. Pokazaće vam svoj istinski oblik zarad vašeg sopstvenog dobra. Prema tome, ako imate sumnji u pogledu duhovnog života, unutrašnjeg života ili Božje stvarnosti, svejedno je najbolje da započnete svoje unutrašnje putovanje.

Ako ste radoznali šta je duhovnost, prihvatite je sa najvećom znatiželjom. Vidite šta je to. Da li je to samo površna opsenjenost ili nešto duboko i beskrajno, čemu možete da posvetite čitav svoj život? Možda ćete započeti sa radoznalošću, ali će se ona brzo pretvoriti u pravu težnju. Ili, ako ste ušli u duhovni život zato što su to drugi učinili, to je takođe lepo. Ako vidite da je nečiji život postao miran i srećan otkad je prihvatio duhovni život, i pokušavate da ga oponašate kako biste i sami stekli duševni mir, tu nema ničeg pogrešnog. Ako neko ko sedi pored vas meditira, molim vas, pokušajte da činite to što i on čini. Oponašanje nije vaš cilj, ali od oponašanja možete dobiti određeno nadahnuće.

Od samog nadahnuća nećete dobiti sve što želiš. Ali, sve što želite i što vam je potrebno vi ćete dobiti od težnje. Vaša sopstvena težnja je odgovor. Ona ne rešava samo vaše probleme, već i probleme drugih. Iz najvećih dubina vašeg srca uspinje se kao plamen i doseže najviši vrh. Kad se Božansko spusti u vaš unutrašnji život, zračićete božansku svetlost oko sebe; sve će biti obasjano vašom svetlošću.

Želim da vam ispričam omiljenu priču Šri Ramakrišne. Jednom je lopov ušao u palatu u ponoć i prisluškivao razgovor između kralja i kraljice. Kralj reče kraljici: „Želim da najmlađu kćer udam za pobožnog čoveka, tako da stekne bar malo mira. Sve ostale kćeri udate su za kraljeve i generale, ali njihov život je jadan. Pobožni ljudi imaju vrlo miran život, tako da će njen život, ako se uda za nekog od njih, biti ispunjen mirom. Sutradan, rano ujutru, poslaću ministre na obale Ganga, gde mnogi pobožni ljudi meditiraju. Siguran sam da će jedan od njih pristati da oženi moju kćer“.

Čuvši ovaj razgovor, lopov je pomislio: „O Bože, neki bedni monah dobiće princezu! Otići ću tamo i meditirati sa svecima. Ko zna, možda će izabrati mene. Sad moram da kradem da bih pribavio malo novca. Ali, ako princeza bude zadovoljna mnome, postaću bogat preko noći. Plivaću u bogatstvu“.

Rano sledećeg jutra, obučen u odeću pobožnog čoveka, lopov ode na obalu Ganga. Uskoro stigoše kraljevi ministri i pođoše od jednog do drugog monaha, tražeći onog koji bi se oženio princezom. Monasi se rasrdiše i povikaše naglas: „Mi vapimo za beskonačnom Svetlošću, neizmernom Istinom, beskrajnom radošću, a vi želite da nas ponovo vežete za ovaj svet! Mi ne želimo materijalni život; ne želimo materijalni svet ni materijalno bogatstvo“.

Tako su svi monasi prekorili i izgrdili jadne ministre. Nisu marili za princezu; marili su samo za najvišu Istinu i unutrašnje bogatstvo. Jedan po jedan su odbijali ponudu. Najzad, kad ministri dođoše do lopova, on pristade da prihvati ruku kraljeve kćeri. Ministri se vratiše kralju i ispričaše celu priču.

Kad je čuo da je jedan sveti čovek pokazao zanimanje za princezu, kralj je bio ushićen. „Sutra ću odvesti ćerku na obalu Ganga gde se sveti ljudi mole i meditiraju.“

Ali, tokom noći, uzvišene misli ušle su u um lopova. Razmišljao je u sebi: „Samo sam se pretvarao da sam pobožan. Pomoću pukog pretvaranja dobiću princezu i materijalno blagostanje. Ako bih stvarno i iskreno postao pobožan, siguran sam da bih dobio neizmernu snagu, beskonačnu svetlost, beskrajno blaženstvo i beskonačni mir, kao što će ih ovi pravi monasi na kraju dobiti od Boga. Zašto bih se vezao za neko materijalno bogatstvo, kad imam mogućnost da dobijem beskrajnu Svetlost, Blaženstvo i Moć iz Božije beskrajne Riznice“

Tako se lopov predomislio u toku noći, a kada mu se sledećeg jutra kralj obratio, nije mu ukazao poštovanje. Planuo je i rekao: „Kralju, ne vezuj me za materijalni svet. Želim Boga i samo Boga. Ne treba mi tvoja kćer“. Siroti kralj se vratio u svoju palatu, a lopov je postao iskreno pobožan.

Ova priča vrlo jasno pokazuje da u svakom trenutku možemo započeti naše duhovno putovanje. Lopov je počeo od oponašanja. Međutim, dobio je nadhnuće kada je video istinski pobožne ljude kako plaču za Bogom i samo za Bogom. Zatim je iz nadahnuća ušao u težnju. Nije bio zadovoljan svojom željom da ima novac i materijalno bogatstvo, jer je osećao da postoji nešto mnogo više, nešto što daje veće ispunjenje nego sve to. Kad je počeo da čezne za beskrajnim Blagom, koje predstavlja Bog, uzdigao se daleko iznad želje i ušao u težnju.

Ako još gajite sumnju ili radoznalost, onda počnite sa sumnjom, počnite sa radoznalošću. Ali, počnite! Bićete u stanju da prema svom cilju napredujete korak po korak. Bog već gori od želje da vas ima. Možda vi ne gorite od želje da imate Boga, ali Bog je večni Otac, Bog je večna Majka, i plače za vama. Morate doneti odluku da želite Boga. Ako zaista želite Boga, onda počnite tu gde ste – ovde i sad – i Cilj je vaš: svesno jedinstvo sa Bogom, beskrajnom Svetlošću i beskrajnom Istinom.

Šta radiš?

„Šta radiš?“
Tražim novu stazu.
„Imam jednu.“
Mogu li ići tvojom stazom?
„Svakako da možeš,
Ali prvo mi moraš ponuditi
Vapaj iz dubine duše.“
Ah, možeš ga imati odmah.

„Šta radiš?“
Tražim novog Učitelja.
„Ja sam Učitelj.“
Mogu li te imati za svog Učitelja?
„Svakako da možeš,
Ali prvo mi moraš ponuditi
Osmeh iz duše.“
Avaj, trebaće mi malo vremena,
Ali ću ti ga sigurno dati.
   

Iskrenost, čistota i sigurnost

Iskrenost, čistota i sigurnost: te tri uzvišene osobine se savršeno slažu. Iskrenost je od vrhunskog značaja u duhovnom životu. Iskrenost i duhovnost uvek idu zajedno. Svi smo mi u duhovnom životu; svi smo duhovne osobe, ili bar izjavljujemo da jesmo. Onaj koji teži može biti iskren prema prijateljima, susedima i čitavom svetu, ali može biti neiskren prema samom sebi. Beskrajno je lakše biti iskren prema drugima nego prema sebi. U svom svakodnevnom životu u spoljašnjem svetu, onaj koji teži gotovo uvek govori istinu. Na nesreću, isti taj tragalac neprestano laže sebe.

Od njega se očekuje da meditira rano ujutru, i on meditira. Šta je njegova meditacija? Njegova meditacija je njegovo prizivanje beskonačne Svetlosti, Mira i Blaženstva. To je njegov svesni napor da nema ništa sa mrakom, nečistotom, nesavršenošću i neznanjem koje vidi svuda oko sebe. On je izvan toga; on je iznad toga. Tokom meditacije on obećava sebi da će biti čist, da će biti nevezan, da će neprekidno težiti. On sa žarom obećava samom sebi da neće posumnjati u sebe, da se ničega neće plašiti, da neće postati žrtva nečistote i strepnje. Ali, onog trenutka kad izađe iz sobe u prostrani svet, svesno ili nesvesno on podleže nečistoti, strepnji, strahu i sumnji. Kako dan odmiče, on krši sva svoja obećanja. Svakog dana on daje unutrašnje obećanje svojoj duši, obećanje Bogu, da će biti božanski, odabrani instrument Božiji; da će slušati samo naloge svog unutrašnjeg bića. Međutim, iako daje sva ta unutrašnja obećanja, on ne ispunjava nijedno od njih. Svoja spoljašnja obećanja on vrlo često ispuni, ali nije u stanju da ispuni unutrašnje obećanje samom sebi. A unutrašnje obećanje se mora ispuniti pre svega drugog. Kad budemo u stanju da ispunimo svoje unutrašnje obećanje, postaćemo svoje sopstveno istinsko Ja; postaćemo svoja sopstvena neuporediva unutrašnja božanstvenost.

Moramo da udišemo čistotu kao što udišemo vazduh tokom meditacije i svakodnevnih aktivnosti. Moramo svesno da mislimo na čistotu. Postoji unutrašnje i spoljašnje biće. Naše unutrašnje biće će se ugušiti ako ne budemo u mogućnosti da udišemo čistotu. Kosmičko Ja, univerzalno Ja, gori od želje da nas snabde beskrajnom količinom čistote. A mi nemamo vremena, ne osećamo potrebu ili želju da je imamo. Ali, ako ne uspostavimo čistotu u svom unutrašnjem životu, naš spoljašnji život će pre ili kasnije propasti. U čistoti naša božanstvenost može da raste; u čistoti naš istinski život može da cveta i nađe svoje ispunjenje ovde na Zemlji.

Čistotu u mislima je izuzetno teško postići. Čistotu u spoljašnjem delovanju lakše je postići, ali najpre se mora dostići čistota u mislima. Kako možemo imati čistotu u umu, u svojim mislima i idejama? Tu čistotu lako možemo imati ako osetimo da nismo telo, već duša. Reč „duša“ odmah donosi obilje čistote u naš um. Čistota će nam doći; neizostavno doći u trenutku kad osetimo da nismo telo, već duša. Čak i ako ne znamo šta je duša, sama reč „duša“ donosi u naš um osećaj svetlosti, osećaj uzvišenosti, osećaj nepomućene radosti. A te božanske osobine same po sebi rađaju čistotu.

Duša koristi telo da ispuni svoj zadatak na Zemlji. Kad telo svesno postane jedno sa dušom, ono ostvaruje svoju svrhu i smisao na Zemlji. U suprotnom će telo uvek ostati slepo, mračno, nesavršeno i u izvesnoj meri nedostojno. Međutim, pomoću apsolutnog jedinstva sa dušom, telo postaje najveći ponos Apsolutnog. Ponudimo telo duši i postanimo jedno sa dušom. Neka se fizički um stopi sa Univerzalnom svešću za kojom težimo. Neka naš fizički um koji gaji ljubomoru, strah, sumnju i neznanje bude ponuđen duši koja je slika savršenstva i u unutrašnjem i u spoljašnjem svetu.

Gde je naš cilj? On nije na plavom nebu, niti na nepreglednom okeanu, ni u dalekoj pustinji; on je duboko u nama, u najskrivenijim dubinama našeg srca. Naše duhovno srce je beskrajno veće nego svet. Svet raste i cveta unutar duhovnog srca. Ako možemo da osetimo da je naše srce koje teži živi dah Svevišnjeg, onda ćemo osećati i da je naš željeni cilj u nama, a ne napolju.

Da bismo ostvarili cilj, da bismo dosegnuli cilj duboko unutar nas, moramo da svoj život obnovimo i osvežimo svakog dana. Svakog dana, rano izjutra, moramo da obnovimo svoj spoljašnji život pomoću zlatne nade. Ta nada nije dokoni san; ona je preteča božanstvenosti koja će se ispoljiti u našoj spoljašnjoj prirodi i kroz nju. Ta naša dinamički božanska osobina, naša zlatna nada, vidi Onostrano još i dok je ono daleki vapaj.

Ono što je apsolutno neophodno da bismo videli Onostrano je sigurnost – naša bezuslovna vera u sebe same. Mi moramo da osetimo da smo Božija odabrana deca. Moramo da osetimo da otelovljujemo beskrajnu Svetlost, beskrajnu Istinu i beskrajno Blaženstvo i da sada moramo da otkrijemo i ispoljimo ove božanske osobine. Otkrovenje i ispoljavanje su apsolutno neophodni. Onog trenutka kada počnemo da otkrivamo i ispoljavamo svoju unutrašnju božanstvenost, videćemo da već otelovljujemo beskrajnu Istinu, beskrajnu Svetlost i sve druge božanske osobine Svevišnjeg.

Vrhunski Cilj je u nama. Cilj vapi za nama, ali mi tragamo za njim negde drugde, tamo gde on, u stvari, ne postoji. Mi vapimo za našim sopstvenim postojanjem, koje je puno straha, sumnje, neznanja, ponosa, taštine i sebičnosti. Ali, jedino ako budemo vapili za Bogom svakodnevno, jedino ako budemo meditirali rano izjutra za sklad, mir, blaženstvo, punoću i ispunjenost, videćemo, osetiti i spoznati naš Cilj i izrasti u njege. Otkrićemo da je naš transcendentalni Cilj u nama i izrasti u njega.

Kada dosegnemo transcendentalni Cilj, mi vidimo da smo Bog i mi jedno i da ćemo zauvek ostati jedno. Čovek i Bog - onaj koji teži u čoveku i spasitelj u Bogu - su potpuno jedno. Jedan ispunjava drugog. Prvi ispunjava pomoću zahvalnosti svoje duše; a drugi ispunjava pomoću beskrajne Samilosti Svoje Duše. Zahvalnost i Samilost ispunjavaju jedna drugu – zahvalnost kroz težeću dušu čoveka, a Samilost kroz prosvetljujuću Dušu Boga.

Kroz sto godina

Kroz sto godina od sada
Moj najviši Cilj će se pokloniti
Meni, meni, meni.

Kroz sto godina od sada
Moj dah tišine će uplašiti
Tamu zemaljskog mora neznanja.

Kroz sto godina od sada
Moje treće oko oraće
Tlo večnosti.

Kroz sto godina od sada
Ja ću, ja ću darivati
Mog Gospoda ključem Duha mog.

Svako bi trebalo da meditira i mora da meditira da bi ostvario Najviše ovde na Zemlji u svom životu. Tada svako može da peva: stotinu godina od sada moj najviši Cilj će se pokloniti meni, meni, meni. To znači da će tada svaka osoba prevazići svoj sopstveni najviši Cilj.

Za sto godina od sada moj dah tišine će uplašiti tamu zemaljskog mora neznanja. To znači da će se zemaljsko more neznanja pokloniti ničice dahu unutrašnje tišine. Kad uđete u vašu najvišu meditaciju i dostignete svoj Cilj, dah tišine će prisiliti more neznanja u vama da se preda.

Za sto godina od sada moje svevideće Oko oraće tlo Večnosti gde rastu beskrajni Mir, Svetlost i Moć. Bićete uzvišeni ratari koji obrađuju tlo Večnosti gde će beskrajni Mir, Svetlost, Blaženstvo ili Moć rasti u beskrajnoj meri.

Za sto godina od sada podariću Svevišnjem ključ svoga Duha. Kad Gospodu Svevišnjem podarite ključ svoga duha, otključaćete univerzalnu Svest i proširiti je po ovom svetu koji teži. Posedovaćete ključ koji otvara vrata neuporedivog blaga Svevišnjeg unutar vas. To ćete blago ponuditi Gospodu i dušama na zemlji koje teže. Samo će duše koje teže primiti Svetlost od vas; duše bez težnje će vas ignorisati, pogrešno razumeti, sumnjati i mrzeti kad poželite da im ponudite transcendentalnu Svetlost svoje Duše. Zbog toga ćete to blago ponuditi samo onima koji teže, koji vape za Svetlošću Onostranog. Njima ste potrebni. Oni su gladni, a vi ste ti koji moraju da ispune da ispune njihove potrebe.

Šta ti je potrebno

Nije ti potreban trofej
Pobede tvog života.

Nije ti potrebno da uvaže
Tvoju životnu priču.

Nije ti potrebno priznanje
Tvog zemaljskog junaštva.

Ono što ti je neprestano potrebno
Jeste cvet tvoje duše.
Ono što ti je bez predaha potrebno
Jeste miomiris tvoga srca.

Odlučnost

Ono što Bog ima u beskrajnoj meri je Samilost koja se spušta. Ono što čovek u vrlo ograničenoj meri ima jeste rešenost koja se uspinje. Rešenost koja se uspinje i te kako vredi imati, čak i ako je vrlo ograničena.

Bog ima bezbroj božanskih osobina. Od svih Njegovih božanskih kvaliteta, Njegova Samilost je daleko najbolja. Slično tome, čovek ima dosta dobrih osobina. Od svih tih dobrih osobina, njegova odlučnost je daleko najbolja. U ispunjenju svoje odlučnosti on dobija ono što želi da postigne.

Kad vidimo čoveka odlučne volje, mi osećamo da on nema smernosti, da je drzak, sebičan, despot, hvalisav i slično. Osećamo da su poniznost i odlučnost dve potpuno suprotne stvari. Ali, to je stoga što ne razumemo značenje poniznosti. Kada koristimo pojam „poniznost“ često osećamo da je neko bio ponižen od nekog drugog. Poniznost je, međutim, osećanje najslađeg jedinstva. Poniznost nema ničeg zajedničkog sa poniženjem. Poniženje znači da neko gazi po nama i gleda nas sa visine, dok prava poniznost znači da moramo postati jedno sa svešću bilo koje osobe ili stvari. Ako smo ponizni, druga osoba će nam smesta otvoriti vrata svog srca tako da mi možemo da uđemo u njeno, a ona u naše srce. Ako smo ponizni, ceo svet će nam otvoriti svoje srce, jer oseća da smo voljni i prijemčivi da ga držimo unutar svog srca, makar imao bezbrojne nebožanske osobine. U božanskoj poniznosti vidimo istinsku rešenost koja se zasniva na jednostavnosti, iskrenosti, čistoti i smernosti.

Ta osobina koju u svom svakodnevnom životu nazivamo odlučnost, u unutrašnjem ili duhovnom svetu naziva se snaga volje. Stvarna snaga volje dolazi iz najskrivenijih dubina našeg srca, gde je smeštena duša. Ona nije proizvod fizičkog uma; ona dolazi pravo iz duše. Svetlost duše deluje u našem spoljašnjem životu kao snaga volje da se nešto ispolji ili postigne na zemlji. A ta snaga volje duše puna je božanske poniznosti koja dolazi direktno od Svevišnjeg.

WŠta snaga volje može da učini? Snaga volje može da ukloniti svu našu smetenost – zbrkanost u fizičkom, životnoj energiji, umu i srcu. Kako to da nisu svi ostvarili Boga? Zašto je tako malo ostvarenih duša i duhovnih Učitelja na Zemlji? Postoji samo jedan razlog. Taj razlog je pometnja - bilo u našem umu, životnoj energiji i fizičkom biću, bilo u našem unutrašnjem biću. U trenutku kad se veo pometnje ukloni, unutar sebe vidimo zlatno Lice Svevišnjeg.

Šta još može da učini naša snaga volje? Ta snaga volje, koja predstavlja svetlost duše, može da uđe u stvarnost dok trepnemo okom. Mi kucamo na vrata stvarnost sa svojom iskrenošću, svojom čistotom, svojom težnjom, svojom odanošću i posvećenošću. Mi kucamo na vrata stvarnosti, ali može proteći nekoliko dana ili meseci pre nego što se ta vrata zaista otvore. Ali kad božanska rešenost, božanska snaga volje, pokuca na vrata stvarnosti, ona se odmah otvaraju. Zašto? Plaši li se stvarnosti ljudske rešenosti? Ne! Stvarnost odmah otvara vrata snazi volje jer smesta vidi dve stvari. Vidi da snaga volje ima sposobnost da otelotvori stvarnost, dok druge osobine možda nemaju snagu neophodnu da istog trenutka otelotvore stvarnost kad im je ona poverena. Stvarnost takođe vidi da se, kad želi da se ispolji na zemlji, ljudska rešenost preobražena u božansku snagu volje prihvata zadatka da pomogne. Ostale čovekove božanske osobine oklevaju; kad stvarnost želi da se ispolji kroz njih, one osećau da vreme još nije sazrelo. One kažu: „Mi se pripremamo; molimo te da nam daš još malo vremena.“ Ali kad dođe snazi volje, stvarnost oseća strahovitu radost i ushićenje, jer vidi da je čovekova snaga volje spremna da je podigne na svoja ramena i nosi svuda unaokolo.

Ako Bog dođe i stane pravo pred nas, sa svojom čistotom reći ćemo: „O, Bože, duboko sam ti zahvalan što si mi dao čistotu“. Sa svojom poniznošću reći ćemo: „Bože, duboko sam ti zahvalan što si mi dao mir“. Ponudićemo zahvalnost, ali ćemo i dalje u određenoj meri oklevati da te osobine upotrebimo. Osetićemo da možda nismo dovoljno smerni, da možda u sebi nemamo dovoljno mira. Umesto ovog, trebalo bi da, bilo spolja, bilo iznutra, kažemo: „Bože, imam ovu osobinu; sada me upotrebi“. Ali, kad imamo snagu volje, mi odmah kažemo: „Bože, dao si mi čistotu, mir i druge božanske osobine. Sad sam spreman da Ti služim. Molim Te, reci mi šta da učinim“.

Ma koliko da je, u poređenju sa Božjom nepokolebljivom Voljom, naša ljudska snaga volje slaba, ona kaže: „Bože, spreman sam da Te ispunim. Molim Te, reci mi šta treba da radim. Hoću da budem Tvoj instrument, Tvoj dinamični junak i ratnik. Možda je moja snaga volje ograničena, ali sam spreman da tu ograničenu osobinu upotrebim. Hoćeš li da te nosim na plećima? Onda se popni na njih. Hoćeš li da trčim za Tebe? Trčaću onda. Ako hoćeš da nešto uradim, uradiću to. Usput ću možda polomiti noge, ali ću za Tebe učiniti sve što mogu“. Ta rešenost, ta snaga volje se nikad, nikad ne plaši da uradi ili kaže bilo šta. Ona zna da njena snaga dolazi pravo iz duše, a duša ima Boga kao svog najrođenijeg.

Otvori svoje srce

Ako želiš Boga,
Otvori svoje srce i trči.
Ako Bog želi tebe,
Otvori oči,
Zapuši uši i trči.
   

Ako želiš Boga, otvori srce i trči. Šta znači otvoriti srce? Uzmimo srce kao cvet, kao lotos. Lotos ima priličan broj latica. Svaku od tih latica možemo da smatramo jednom božanskom osobinom: ljubav, radost, mir, blaženstvo, sklad, itd. Ovog trenutka je ljubav koju imamo veoma ograničena, radost je veoma ograničena. Mi imamo sve ove božanske osobine, ali u ograničenoj meri. Ali, ako sa svojim ograničenim božanskim osobinama potrčimo prema Bogu, Izvoru svih božanskih osobina, Onom ko tih božanskih osobina ima u beskrajnoj meri, onda ćemo biti savršeno bezbedni i potpuno ispunjeni.

Kad otvorimo srce celom svetu, nismo bezbedni. Zlo i rušilačke osobine sveta mogu ući u nas i iskoristiti nas za svoje sopstvene ciljeve. To mogu da urade upravo zato što je naša ljubav, koja je naša snaga, veoma ograničena; zato što je naš mir, koji je naša snaga, veoma ograničen. Sve što imamo, mi imamo u ograničenoj količini. Ali, istovremeno, moramo imati poverenja u sebe. Mada u ovom trenutku nismo neizmerni i beskrajni, doći će dan kad ćemo biti bezmerni, beskrajni i sveprevazilazeći. Kako? Tako što ćemo otići Izvoru, Bogu.

Čak i ako je svet neznanja u stanju da uništi lotos u nama, to ne znači da nećemo imati vere u čovečanstvo kao celinu. Najveći duhovni politički vođa Indije, Mahatma Gandi, rekao je nešto izvanredno. Rekao je da ne gubimo veru u čovečanstvo. Čovečanstvo moramo da posmatramo kao okean. Postoji, možda, u okeanu nekoliko kapi koje su nečiste, ali čitav okean nije prljav. Prema Gandiju, ne smemo suditi o čovečanstvu na osnovu ograničenih iskustava koja stičemo kad se družimo sa ograničenim osobama oko sebe. Moramo biti pažljivi, ali istovremeno moramo da verujemo u čovečanstvo. Ako izgubimo veru u čovečanstvo, onda smo osuđeni, jer je čovečanstvo naprosto deo našeg tela.

Pošto smo duhovni tragaoci, moramo da imamo više vere nego što je imaju obični ljudi. Moramo da imamo vere čak i u osobe koje ne teže, iako njihovu prirodu ne možemo da preobrazimo odmah. Zašto? Zato što nemamo neophodnu snagu ili zato što to nije Božja Volja. Čak i kad nemamo neophodnu sposobnost, Bog nam tu sposobnost može dati. Može nas učiniti jakim kako bismo mogli da pomognemo čovečanstvu. Ali, to nije Božja Volja. Božja Volja, za nas, jeste da pomognemo onima koji su se već do izvesnog stepena probudili, onima koji teže ili žele da teže, a ne onima koji čvrsto spavaju. Njima Bog kaže: „Spavaj, dete Moje, spavaj“. Ali, onima koji su već probuđeni i koji žele da trče, Bog kaže: „Imajte vere u Moje delo, koje predstavlja čovečanstvo, i imajte vere u sebe, jer vi ste ti koji će Me konačno ispoljiti na zemlji“. Moramo da verujemo u sebe da bismo ostvarili i ispunili Boga. Moramo da imamo vere u Boga, jer je On taj koji nas je nadahnuo i probudio i koji će nas ispuniti na Njegov sopstveni Način.

Ako te Bog želi, otvori oči, zapuši uši i trči. Moramo da budemo potpuno budni i u pripravnosti; moramo da prestanemo da živimo u svetu sna da bismo dobili priliku da pronađemo Boga. Moramo gledati svuda unaokolo, ne da bismo videli ružnoću sveta, već da bismo videli tvorevinu u njenom najčistijem obliku, svojim najčistijim očima. Otvorite oči. Ne smemo više da spavamo! Moramo da svet posmatramo sa čistotom koji imamo i da vidimo čistotu u Božijem delu.

Zapušite uši. Zašto moramo da zapušimo uši? Zato što će nas neke stvari koje čujemo ometati i uznemiravati, na primer, kritikovanje, ljubomora, laskanje i pohvale. Kad nas neko kritikuje, kako da gledamo na njega? Treba da o njemu mislimo kao o psu koji laje pred nama. Ako pas laje na nas, a mi obraćamo pažnju na to, on neće prestajati da laje i dosađuje nam. Tad ćemo imati teškoća da stignemo do svog cilja. Moramo da na kritiku gledamo na isti način. Ljudi nas kritikuju na sve načine. Oni kažu: „On je beskoristan. Provodi sve vreme meditirajući i ne pomaže društvu na način koji mu je potreban“. Ali šta društvo želi? To ni samo društvo ne zna. Niko nam ne može reći šta da radimo sa svojim životom. Kad smo spremni za Boga, kad smo probuđeni i otvorenih očiju, Bog nas želi. Tad ne moramo da obraćamo pažnju na bilo čije kritikovanje. Moramo da znamo da je ono što radimo najbolje. To je najbolje čak i za one koji nas kritikuju, jer će doći dan kad će se oni okanuti svog neznanja i dobiti inspiraciju da nas slede

Ako obraćamo pažnju na nečiju ljubomoru, šta će se desiti? Naš život će biti zatrovan. Ljubomora je otrov i ništa drugo. Ako slušamo ljubomorne reči drugih, njihova zamućena i nečista osećanja će ući u nas. Udisaćemo otrov i naša pluća će biti oštećena. Ljubomora je čudovište koje i sami gajimo ako obraćamo pažnju na ljubomoru drugih.

Ako nam neko laska, šta se dešava? Ako smo dovoljno iskreni prema sebi, mi znamo da on govori o visini koju nismo dosegli, pa nam to neće naškoditi. Ali ako postanemo jedno sa osobom koja kaže da smo postigli tu veliku visinu, mi jednostavno obmanjujemo sebe. Mi trenutno boravimo u podnožju drveta. Ako osećamo da smo se već popeli na vrh zato što nam je neko rekao da smo to već učinili, to ne znači da je to stvarno. Mi se još borimo u podnožju drveta; ako neko u nas ubacuje misao da smo već dostigli vrh, onda ćemo prestati da pokušavamo da se popnemo i nikad nećemo dostići svoj cilj. Samoobmana je samouništenje, jer u samoobmani nema svetlosti. Ako slušamo laskanje, ostaćemo u tami u podnožju drveta.

A ako smo zaista učinili nešto dobro i drugi nas hvale, opet smo u opasnosti. Ako svu pažnju obraćamo na njihove pohvale, šta se dešava? Ponos izbija na površinu i naša dragocena težnja, plamen koji se uspinje unutar nas, ne može da se uzdiže tako brzo kao inače. Kad nas neko iskreno hvali i duboko uvažava, ako na to obraćamo dosta pažnje, jedan veoma dragoceni deo nas samih nas napušta. Tada nećemo biti isti dok nam se ta posebna stvar ne vrati. A ona nam se vraća samo kad opet uđemo u duboku meditaciju i obnovimo svoju unutrašnju ravnotežu. Kad smo potpuno celoviti, možemo da trčimo najbrže. Međutim, ako nešto u nama nedostaje, naše biće neće ispravno funkcionisati. Zato moramo da budemo veoma oprezni kad nas ljudi neprekidno uvažavaju. Ako na njih obratimo suviše pažnje, bićemo u velikoj opasnosti. Pohvale je veoma lepo čuti, ali su posledice pohvale, ako se ne posmatraju iz ispravne perspektive, kobne. Moramo se čuvati iskrenih pohvala istko kao što se čuvamo kritike, ljubomore i laskanja.

Šta stoji iza sve te kritike, ljubomore, laskanja i pohvala? Ljudsko neznanje! To je tamna spoljna odora znanja, odnosno istine. Preobrazimo neznanje ili prodrimo kroz njegov veo i odmah ćemo videti svo znanje, svu istinu. Svi smo čuli za Oldosa Hakslija. On je jednom rekao da se neznanje može pobediti. Ako želimo da znamo istinu, mi to možemo. Mi je ne znamo upravo zbog toga što ne želimo da je znamo. Kad iskreno želimo nešto da znamo, na kraju ćemo to i saznati. Ako nešto ne želimo da znamo, nikad to nećemo ni znati.

U sopstvenoj unutrašnjoj istoriji i u spoljašnjem životu videli smo da, kad dođe vreme, čak i ako neko toga nije svestan, božanske sile u toj osobi učine pravu stvar. Dete je gladno. Ono nije svesno da je gladno i kaže da neće da jede. Ali, majka zna da je detetu vreme da jede i oseća da je ono gladno, pa ga natera da jede. I u duhovnom životu, neko je možda spreman za duhovni život, mada to njegov spoljašnji um možda ne zna. Pošto on oseća da nije spreman, mi možemo reći da on ne želi da zna istinu, da ne želi da vidi i oseti svetlost. Bog, međutim, zna da je ta osoba spremna. Zato Bog dolazi i prisiljava je da prihvati unutrašnji život. Čak i ako ne mari da zna istinu, Bog je prisiljava da spozna istinu.

Ima ljudi koji se plaše Boga, plaše se svetlosti, plaše se istine. To znači da nisu potpuno svesni svog duhovnog života. Vaša stvar je da li ćete se plašiti Boga ili ne. Ali, doći će dan kad će Bog osetiti da ste iznutra potpuno spremni čak i ako toga niste svesni. Tad će vas Bog gurnuti; prisiliće vas da saznate istinu. Bog će vam dati istinu uprkos tome što vašem spoljašnjem umu nedostaje spremnost.

Ako smo, međutim, i spolja i iznutra spremni, ako iznutra meditiramo, a spolja smo svesni šta činimo, prirodno je da ćemo steći najveću dobrobit i najbrže rezultate. U tom slučaju su naš spoljašnji i naš unutrašnji život postali jedno. Naš unutrašnji i spoljašnji svet svesno trče prema istom cilju. Prirodno je da će Bog, kad se to desi, biti ponosan na našu svesnost istine i svesno dostignuće najviše Svetlosti.

Svaki tragalac mora ili da ode Bogu, ili će Bog morati da dođe k njemu. Za svakog tragaoca je nabolje da se potpuno potčini Bogu. Ako Bog kaže: „Ostani gde si; ne ulazi u neznanje. Ja dolazim k tebi“, istog trenutka moramo da budemo potpuno spremni da ostanemo gde smo i čekamo Njegov dolazak. Ali ako On kaže: „Ne stoj u mestu. Trči k Meni; čekam te“ - počećemo da trčimo ka Njemu. Božja Samilost može da nas vodi samo kad smo svesni svog unutrašnjeg bića. A kad nas vodi Božja Samilost, i unutrašnja i spoljašnja poslušnost Njegovoj Volji biće nam na raspolaganju.

Besmrtne zore, besmrtne noći

Besmrtne zore
    Vrhunske izvesnosti
Uživah s Bogom na Nebesima,
Bezrezervno i bezuslovno.
    Na žalost,
Ovde na Zemlji
More neznanja me prisili da uživam
Besmrtne noći
    Neprekidne smrti uništenja.
    Svevišnji Gospode Samilosni,
Gde si,
Gde sam ja?

Neznanje i znanje

Neznanje i znanje su zaprepašćeni kad otkriju da imaju istog učitelj: iskustvo. Iskustvo je rezultat dela učinjenog u neznanju ili dela učinjenog sa znanjem; kako, dakle, iskustvo može biti učitelj neznanja i znanja? Kad učinimo nešto pogrešno, mi stičemo iskustvo; ono je rezultat pogrešnog delovaja. Kad učinimo nešto ispravno ili božansko, takođe imamo iskustvo; ono je rezultat dobrog delanja. Iskustvo je rezultat jednog čina, ali ono postaje učitelj narednog čina. Iskustvo je poput duhovnog Učitelja, ostvarene duše. ono je prošlo i kroz neznanje i kroz znanje, a prevazilazi i neznanje i znanje. Iskustvo vodi i neznanje i i znanje ka višoj svetlosti.

U Upanišadama se kaže:

Kako neznanje i znanje mogu zajedno da uče? U ovom svetu relativnosti to je veoma lako. U našem duhovnom Centru ima nekoliko naprednih tragalaca sa duhovnim iskustvom koji su svoje duhovno putovanje započeli u prethodnim inkarnacijama. Ima takođe i nekih koji su se duhovnim putem po prvi put uputili pre nekoliko godina. Ima i onih koji su započeli tek pre četiri ili šest meseci. A danas ovde ima i nekoliko onih koji još nisu stupili na duhovnu stazu, mada će to na kraju učiniti. Sa gledišta duhovnog dostignuća, kakav je svaki pojedinac? Jedan je bez sumnje najbolji, a jedan bez sumnje najgori. Ja sam samo jedan Učitelj; ali kad govorim, svaki od ovih tragalaca primiće svetlost od mojih reči, od mog prisustva i od moje svesti u skladu sa svojim sopstvenim sposobnostima i prijemčivošću.

Bog je stvarno iskustvo; mi Ga primamo u skladu sa sopstvenom sposobnošću i prijemčivošću. Prijemčivost je iznutra; sposobnost je spolja. Što više možemo da primimo, to ćemo veću sposobnost imati da ispoljimo Njegovu Svetlost ovde na Zemlji.

Neznanje ni u čemu ne vidi svetlost ni istinu. Znanje svetlost i istinu vidi u svima i svemu. Tu svetlost i istinu jedna osoba može posedovati u beskrajno maloj, a druga u beskrajno velikoj meri. Svako je ljudsko biće puno neznanja, ali ga neki imaju više od drugih. Osloboditi se okova neznanja nije lak zadatak. Da se to postigne, mora se prihvatiti duhovni život. Duhovnost je rešenje.

Jednom dođe vreme kad čovek mora da prevaziđe dvojnost, da prevaziđe i neznanje i znanje. Kad neko dostigne Najviše, on vidi da Najviše obuhvata i tamu i svetlost, a u isto vreme prevazilazi i jedno i drugo. Najviše je Večno prevazilazeće Onostrano.

Duhovnost i hrišćanstvo

I na Zapadu i na Istoku postoji žalosno neznanje. Na Zapadu se to neznanje vrti oko izuzetno velikog duhovnog Učitelja, Hrista. Nijedan hrišćanin neće posumnjati u Hristovo ostvarenje niti u njegovo jedinstvo sa svojim Ocem. Takođe, nijedan pravi indijski duhovni Učitelj neće poreći Hristovu duhovnu visinu i njegovo unutrašnje jedinstvo sa svojim Ocem, Bogom. Ali, neki od Hristovih sledbenika stvorili su sopstvenu filozofiju. Oni osećaju da svaki tragalac mora ili da ode Bogu kroz Hrista ili da bude osuđen na pakao; Hrist je jedini ulaz i jedino spasenje. Hrist je bez sumnje veliki spasilac sveta, a crkva nesumnjivo izvor inspiracije. Reći, međutim, da je Hrist jedini spasilac i jedini put ka spasenju predstavlja grešku.

Jedan indijski duhovni Učitelj ili tragalac koji nije hrišćanin ne bi mogao da se povinuje tom mišljenju ili tvrdnji. On će prema Hristu osećati krajnje divljenje, poštovanje i obožavanje, ali neće reći da je Hrist jedini spasitelj. Zar davno pre dolaska Hrista nije bilo spasenja? Zar bi sveznajući, svemogući i sveprisutni Tvorac stvorio samo jedan instrument, samo jedan put kroz koji bezbrojni tragaoci za njim i oni koji Ga vole mogu da Ga pronađu? Ne, sigurno ne!

Ako proučavamo Vede, znaćemo da su pre četiri hiljade godina, davno pre dolaska Hrista, vedski mudraci iz dubine duše vapili za najvišim Svevišnjim Apsolutom i sjedinili se sa Njim snagom svoje snažne unutrašnje težnje. Zar je njihovo ostvarenje, njihovo uzvišeno iskustvo, bilo zasnovano na fantaziji? Ne! Pre nego što se Hrist rodio, mnogi su tragaoci stigli do Oca. Otkad je on napustio fizički svet, još mnogo drugih je stiglo do Oca, i sa njegovim i bez njegovog unutrašnjeg vođstva. Reći da je on jedini spasilac je grška. U svetu je bilo i biće drugih duhovnih Učitelja koji su duhovno ostvareni i koji će takođe pomoći da se neznalački svet ponese svetu Svetlosti. U ovom svetu mi znamo koliko je neophodno nadahnuće. Bez nadahnuća ne možemo da učinimo ništa, ne možemo da postignemo ništa. Kad neki duhovni Učitelj dođe na svet, on ne mora da bude naš učitelj ili naš Guru, ali on ima ogromnu unutrašnju sposobnost i Samilost, i koristi ih da nadahne sve ljude.

Prema Hristu gajim najdublju ljubav i obožavanje. A mogu da kažem i da sam sa njim u najbližem jedinstvu i bliskosti. On se smeje kad njegovi sledbenici kažu da je on jedini spasilac, jer vidi da oni ne znaju za Krišninu i Budinu svest koju je on takođe otelovio. Kad on kaže: „Ja i moj Otac smo jedno“, on to kaže snagom svog najvišeg duhovnog ostvarenja. Kad kaže da niko ne može otići Ocu drugačije nego kroz njega, on misli da tragalac mora da ide kroz beskrajnu Svest Hrista, a ne kroz fizičku osobu Hrista. Grdno se varamo ako mislimo da je tom izjavom on hteo da kaže nešto drugo. Mi imamo posla sa beskrajnom Svešću izraženom kroz Hrista. Njegova Svest je još uvek u svetu zato što on predstavlja i otelovljuje beskrajnu Svest. On Svevišnjeg zove svojim Ocem, kao što Ga i ja zovem svojim Ocem. Svevišnji je Otac svake duše na Zemlji.

Kad neko pokušava da preobrati ljude, to čini iz neznanja. Ja sam hindus. Na Zapad nisam došao nisam došao da nikog preobraćam – daleko od toga. Ja sam duhovan čovek. U meni je hinduizam, u meni je budizam, u meni je hrišćanstvo, u meni su sve vere. Duhovni Učitelj daleko prevazilazi granice svih vera. Istovremeno, snagom svog apsolutnog ostvarenja i jedinstva sa Svevišnjim, on u svom srcu udomljuje sve istinske religije, žive i nestale.

Neki hrišćanski misionari imali su običaj da idu u Indiju i govore: „Ili ćete prihvatiti našeg spasioca Hrista ili ćete otići u pakao. On je jedino spasenje“. Mnogi Indijci su im poverovali i bili preobraćeni. Ali, nijedan veliki indijski duhovni Učitelj nikad nije rekao tako nešto niti je svoje učenike ohrabrivao da govore takve stvari o njemu. Veliki indijski duhovni Učitelj Šri Ramakrišna nikad nije rekao da moramo da prihvatimo samo njega. Jedan od Ramakrišninih najdražih učenika, veliki Svami Vivekananda, čak nije ni spomenuo ime svog Učitelja kad je prvi put došao na Zapad. Vivekanada je osećao da će ga svet pogrešno razumeti ako ističe ime svog Učitelja. Poruka koju je on nosio nije bila sadržana u ličnosti Učitelja, već u njegovom učenju. Učenje Šri Ramakrišne predstavljalo je ujedinjenje i sintezu svih religija.

Mi grešimo kad drugima nastojimo da pokažemo da su naša vera ili naš put najbolji. Svaki put, svaka staza, odvešće tragaoca cilju. Na kraju puta svi ćemo stići do istog cilja, ali svaki pojedinac mora da sledi svoj sopstveni put, put koji njemu odgovara. Ovde u našem Centru nikad ne kažemo da nećete moći da ostvarite Boga ako idete u crkvu. Kao duhovni Učitelj, nemam ni najmanju primedbu na to da neko ide u crkvu, sinagogu ili bilo koje drugo duhovno mesto. Kao duhovni Učitelj, ovde sam da vas nadahnem. Potom, kad ste nadahnuti da zaronite duboko u sebe, ulazite u oblast težnje i osećate neophodnost da sledite duhovni put.

Možda osećate da je crkva vaš put, da je sveštenik divan, a njegove propovedi nadahnjujuće i pune opijenosti Bogom; možda osećate da će vam taj put omogućiti da stignete do Boga brže nego bilo koji drugi put. To je divno! Neko drugi, međutim, možda oseća da mu crkva i sveštenik nisu od pomoći i da je ono što mu treba živi duhovni Učitelj u kojeg ima puno poverenje. Sama činjenica da je sveštenik predstavnik velike crkve ne znači da će vas on zadovoljiti ukoliko niste predodređeni za njega ili za njegov put. Ali, ako ste njime zadovoljni, nema sumnje da je on pravi učitelj, a njegova crkva pravi put za vas. Ne želim da nikog od vas odvojim od vaš crkve i vaše vere. Ovde sam došao samo da vam pružim inspiraciju. Ako želite Hrista, ja imam sposobnost da vas inspirišem da imate više vere, ogromnu veru u Hrista. Ako, međutim osećate da činite ogromnu grešku time što dolazite ovde i prihvatate put kao što je ovaj naš da biste se približili Bogu, ili ako nemate vere ni u jedan put, tad ćete potonuti u moru neznanja. Molim vas, pokušajte da sledite jedan put i jednog Učitelja sa iskrenošću i težnjom.

Ako želite da povećate svoju sposobnost u vidu iskrenosti, težnje i neprekidne svesnosti onog što je božansko u vama, morate da se podvrgnete vođstvu nekog Učitelja. To može biti duhovni Učitelj, može biti sveštenik, može biti učitelj ili mentor, ali to mora biti neko u koga imate apsolutno poverenje. Ako nemate poverenja u duhovnog vođu ili duhovnu stazu, onda jednostavno traćite vreme. Sve dok nemate poverenja u njega i njegovu stazu, molim vas da ne slušate nijednog Učitelja ili duhovnu ličnost i da ne sledite njegovu stazu.

Možda ćete pitati: „Kako da na samom početku imamo poverenja u neku stazu, Učitelja, crkvu ili sveštenika?“ Ali ja vam kažem da možete imati vere. Ne morate da čekate dva meseca ili dve godine da biste stekli poverenje u neki put. Na trenutak, možete imati veru u nekoga ili njegov put. Ako niste za njega, nikad u njega nećete imati potpuno poverenje. Niti ste vi time nešto izgubili, niti on. Možda ćete se pitati: „Kako to da nemam vere u njega kad ga tako mnogo ljudi obožava?“To je jednostavno zato što on nije za vas. Nemojte da proklinjete sebe zato što on nije za vas. Smesta zaboravite na njega i tražite na nekom drugom mestu. Učitelj se neće osećati jadno. On neće reći: „O, ti imaš divnu dušu i zato moraš da postaneš moj učenik!“Ne! Učitelj će se osmehnuti i istog trenutka vam s ljubavlju pružiti svoju unutrašnju pažnju kako biste mogli da dosegnete Boga na neki drugi način. On će ponuditi zahvalnost Svevišnjem, jer zna da Svevišnji zna šta je najbolje za vas.

Pravi Učitelj će uvek osećati da je za jednog tragaoca najvažnija stvar da ostvari Boga. On ne želi da bude jedina osoba koja prosvetljava, jedini spasilac. On želi jedino da bude pouzdani Božji instrument. Kad kažem da sam samo instrument, ja to zaista mislim. Ja nisam Bog; daleko od toga. Bog je vaš otac kao što je i moj. Bog nije ničiji monopol. Ja sam, međutim, Njegov svesni instrument, dok vi to, na nesreću, niste. Ali, sutra vi možete biti svesni instrument ako sledite unutrašnji put duhovne discipline.

Ima nekih učenika koji svetlost ne vide odmah, ali je vide kasnije. Oni koji svetlost vide odmah ne vide neku bolju ili višu svetlost od onih koji je vide nekoliko meseci kasnije. Ako niste u stanju da od prvog trenutka odredite koji je vaš put, šta ćete učiniti? Da li ćete prestati da negde odlazite samo zato što niste sigurni koji je vaš put i vaš učitelj? Ne! Morate da nastavite svoju unutrašnju potragu sa svom iskrenošću koja vam je na raspolaganju. Ako niste sigurni koji je vaš unutrašnji put, molim vas da pokušate da sledite jedan put najmanje tri meseca. Dani prelaze u nedelje, a nedelje u mesece veoma brzo. Ako tokom tri meseca budete sledili određeni put kontinuirano, verno i posvećeno, i ako dođete do zaključka da taj put nije za vas, mogu da se složim sa vašom odlukom. Ako odmah osetite unutrašnje jedinstvo sa Učiteljem i njegovim putem, nema sumnje da imate sreće. Ali, u slučaju da niste toliko srećni,tada će tokom tromesečnog eksperimenta Učitelj i put isprobati vas, a vi njih. Posle tri meseca imaćete mogućnost da odlučite mudro, da procenite sebe, a takođe i da procenite taj duhovni put i duhovnog Učitelja. Ako ste u svojoj potrazi iskreni i strpljivi, a duhovni Učitelj ima istinsku moć, tad ćete za tri meseca saznati da li je taj put za vas ili ne.

Ako, međutim, idete jednom na jedno, drugi put na drugo, a treći put na neko treće mesto i zatim ponosno zaključite da vam ovaj ili onaj put ne odgovara, načinićete žalosnu grešku. Prosto ćete leteti s jednog mesta na drugo kao muva. Nijedan put vas neće zadovoljiti iz prostog razloga što ni jednom putu niste zaista dali šansu. Ako nastavite da se sa nemirom seljakate, ko će biti gubitnik? Ni put, ni Učitelj. Istinki duhovni vodič nikad ništa ne gubi ako ga vi ne prihvatite, zato što je potpuno jedno sa Najvišim. Gubitnik će biti onaj ko je protraćio svoje dragoceno vreme ne shvativši koji je ispravan put, pravi Učitelj i konačni Cilj. Neki od onih koji ovako postupaju nastaviće iskreno da tragaju, ali će mnogi potpuno izgubiti interesovanje za duhovni život. Od mnogih će možda jedan ili dva zaista naći svoj put; najveći će broj, međutim, zauvek ostati da posrće u tami.

Ako zaista želite Boga, molim vas da prionete uz jedan put duže vreme. Iskren učenik će neizostavno dobiti nešto od svakog puta i svakog Učitelja. To što dobija naziva se nadahnuće. Ali, pravi Učitelj tog tragaoca biće u stanju da ga ponese u oblast koja prevazilazi nadahnuće i da u njemu upali plamen težnje. To je veoma značajno. Činjenica da je Učitelj u tragaocu upalio plamen težnje pokazuje da se Učitelj veoma brine za ostvarenje koje tragalac mora da postigne. Učitelj će svoju ulogu igrati pomoću unutrašnje Pažnje, Ljubavi i Blagoslova. Učenik će svoju ulogu igrati pomoću svoje dinamične unutrašnje iskrenosti i svog stalnog vapaja za boljim životom, istinski duhovnim životom. To je život koji nas čini srećnim, život koji nam omogućava da imamo duševni mir, život koji nas na kraju čini jednim sa Najvišim Apsolutom.

Ja sam ti dao

Ja sam ti dao,
    Već sam ti dao,
    I
    Spreman sam da ti dam čak i više,
    Ako ti treba više,
    Dragi moj prijatelju.
Ali,čudno,
Nikad nisi pokazao
    Nikakav znak zahvalnosti
    Za moje ispoljavanje Boga,
    Darove Božijeg
    Savršenstva.

Bog postoji

Bog postoji. Ne moramo
Da Ga izumemo.
Naša se usta bar usuđuju
Da dokažu Božije postojanje.
Ali, nažalost, mir ne postoji
Na Zemlji.
Pokušajmo da izumemo mir.

Svi znamo razliku između otkrića i pronalaska. Otkrivamo nešto što već postoji u nama ili oko nas, ali čega nismo svesni. Kolumbo je otkrio novi svet. Taj svet je već postojao, ali je on došao da ga otkrije za one koji nisu znali da taj svet postoji. Izum je nešto nikad ranije nije postojalo. Ali, kad jednom nastane, on postaje nerazdvojni deo sveta.

Bog postoji. Ne moramo da ga izumemo. Postojanje Boga otkrile su mnoge ostvarene duše iz drevne prošlosti i mnogi iskreni i neustrašivi tragaoci iz našeg doba. Oni su nam rekli da Bog postoji. Danas ima mnogo ljudi koji veruju u postojanje Boga, ali ne vode duhovni život da bi Ga otkrili za sebe same. Oni neprekidno propovedaju drugima o postojanju Boga, ali nemaju ni pet minuta vremena da se koncentrišu, meditiraju ili mole Bogu iskreno i od srca.

Ti ljudi ne moraju da izumeju Boga. Oni su čuli za postojanje Boga od drugih. Nema sumnje da oni nemaju srce da osete Božije postojanje u ovom trenutku, ali im je Bog dao usta da govore o Njegovom postojanju. Ako oni ne žele da ostvare Istinu o kojoj govore, oni ne obmanjuju Boga; obmanjuju sami sebe. Ima mnogo neiskrenih ljudi, čak i ateista, koji su nadahnuli zaista iskrene tragaoce. Oni se sami ne mole Bogu; u unutrašnjem životu sa Bogom nemaju ništa; ali drugima govore šta je Bog, kako Bog izgleda i šta može da učini. Zahvaljujući pukim rečama, drugi saznaju za postojanje Boga, Božije sposobnosti, Božije Samilosti, Božije Moći i Božije Ljubavi, i osećaju se inspirisani da otkriju Boga za sebe. Oni pokušavaju da zarone duboko u sebe jer njihovo najdublje srce zna da je ono što su čuli istina.

Unutrašnja trka

Postoji velika radost u tome da se nešto postigne, nešto učini i nešto postane. Ako možemo da učinimo veoma teške stvari, svakako da dostižemo najviše, dajemo najviše i postajemo najviše. Najlakša stvar na svetu je postati ljubomoran na nekog, osećati nesigurnost ili biti depresivan, postati ohol ili nebožanski. To svako može da učini. Ali, videti Boga u nekom drugom je najteža stvar. Najlakše stvari svi mogu da učine i svi većinom to i čine, ali najtežu stvar – koliko ljudi čini ili je učinilo? Koliko ljudi je spoznalo Boga od postanka sveta?

Dovoljno ste mudri, svi vi, da znate vrednost ostvarenja Boga, najteže moguće stvari na svetu. To je ono zašto smo ovde. Ostvariti Boga je kao pretrčati 400 metara sa preponama, dok je ponašati se nebožanski ili gajiti nebožanske misli kao pretrčati jedan metar. Istog trenutka kad započnete putovanje, stižete na cilj. Ali, ako nastavite da trčite 400 metara sa preponama, prolazite jedan metar, dva, četiri, pet i tako dalje dok ne stignete do cilja. Na tom putu iza sebe ostavljate jedan metar koji je predstavljao vašu ljubomoru. Ostavljate drugi metar koji je, recimo, bio vaša nesigurnost. Ostavljate iza sebe treći metar koji je možda bio vaš ponos i taština, i tako dalje. U trenutku kad stignete do cilja i postanete jedno sa ciljem, svaki metar koji ste na svom putu pretrčali ostaje daleko iza vas.

Problem sa mnogim tragaocima je što, iako su započeli svoje putovanje, ne osećaju da je neophodno da stignudo cilja. Oni jednostavno idu u jutranju šetnju i uživaju u svežem vazduhu. Samo ako osetite da je neophodno da stignete na cilj, bićete neprekidno i dinamično u pokretu. Cilj je udaljen 400 metara, ali ako posle prvog metra osetite strah da nećete stići do cilja, ako osetite da je cilj veoma daleko i odlučite da odustanete, moraćete da sve počnete od samog početka. Naredne nedelje ili godine, kad poželite da ponovo trčite, moraćete da ponovo počnete sa mesta na kome ste bili.

I u duhovnom životu, ako na duže vreme prekinete putovanje usled ljubomore, nesigurnosti ili nekog drugog razloga, vi ste izgubljeni. U običnom životu, kad negde zastanete, vrlo često tu ostajete nekoliko meseci, ili čak nekoliko godina. U duhovnom životu, međutim, to nije tako. Ako ste u duhovnom životu prilično uznapredovali, neznanje se veoma uplaši da će vas izgubiti. Zato vas, ako stanete, neznanje vuče tako jako da se vraćate unazad, još dalje od svoje polazne tačke. Zašto? Zato što je neznanje kao tigar. Sve vreme želi da vas proždere i samo čeka priliku. Onaj ko je prihvatio duhovni život ugrozio je neznanje; sad ono čeka priliku da se osveti.

Neznanje je kao neko ko je nadležan za sobu u kojoj ste živeli mnogo godina. Kad poželite da iz nje izađete, ono čuva vrata i preti vam. Ono kaže: „Gde si pošao? Živeo si ovde tako mnogo godina. Ne možeš da ideš!“ Ono vam preti i plaši vas, ali se istovremeno i boji da ćete zaista izaći iz sobe. Boji se da ćete sutra možda nestati i ukrasti mu deo njegove moći. Neznanje zna da neće moći da vas uhvati i da vlada vama kada sasvim izađete. Ako prestanete da se borite i predate mu se makar na trenutak, to neznanje istog trenutka zatvara i zaključava vrata i postavlja još veće prepreke, tako da ćete, kad sledeći put pokušate da pobegnete, videti da je to sada još teže.

Ako neznanje vidi da je neko veoma slab, na tu osobu ono ne obraća pažnju, jer zna da neće ni pokušati da izađe. Ona je toliko slaba i lenja da se ne isplati uznemiravati se zbog nje. Neznanje zna da je najbolje ne dirati je dok spava. Ali, u trenutku kad se ta osoba probudi, neznanje će pokušati da je zastraši, jer se neznanje plaši njenog buđenja.

Sada, kad ste ušli u duhovni život i donekle ste probuđeni, molim vas da osetite da neko nastoji da vas zastraši da se ne biste ispetljali iz mreže neznanja, da ne biste izašli iz mora neznanja. To je zato što neznanje iz sve snage pokušava da vas ščepa. Kad preskočite meditaciju makar na samo jedan dan, molim vas da shvatite da time samo jačate neznanje. Možda mislite da jedan dan nije važan, ali grešite. Kad se vaša težnja jedan dan koleba, vaša unutrašnja snaga opada, a snaga vašeg neprijatelja, neznanja, narasta. Kad težite redovno i predano, snaga neznanja opada. Ako ste u stanju da to osetite, nikad nećete postati nebrižljivi u pogledu svoje duhovne discipline. Shvatićete svoj duhovni život ozbiljno i bićete veoma, veoma redovni.

Meditacija i posvećenost su podjednako važni. Iskrena posvećenost iz dubine duše nije ni na koji način lošija od meditacije. A opet, ako možete dobro da meditrirate, to je, takođe, oblik posvećenosti. Te dve stvari idu zajedno, kao dve strane istog novčića. Ako svog duhovnog Učitelja služite predano u spoljašnjen svetu, time obavljate najbolji oblik meditacije. Kad posvećeno služite, vi osećate da meditirate na praktičnom nivou, u fizičkom svetu. A opet, ako meditirate sa najvećom predanošću i iz dubine duše, vi posvećeno služite njegovoj misiji služeći Boga u unutrašnjem svetu.

Vi više ne spavate. Probudili ste se, ali se ne sećate da imate cilj, odredište. To ste potpuno zaboravili. Kad ne trčite prema cilju, neznanje oseća da oklevate, da se kolebate, da slabite. To je najpogodniji trenutak za njega da vas zgrabi i ponovo uspava. To je ono što neznanje pokušava da uradi. Zato vas molim da pokušate da budete veoma pažljivi, veoma hrabri, veoma postojani u svojoj težnji. Molim vas, meditirajte redovno i redovno služite Svevišnjeg u ljudskom rodu. Ako to činite, pobedićete u bitci protiv neznanja; dostići ćete cilj u unutrašnjoj trci.

Oči

Oči noći

Bio sam\\ 

Moj vitalni život doveo je ceo svet u iskušenje.

Oči svetlosti

Jesam

Život mog srca prosvetljava čitav svet.

Oči Božije

Biću

Moj život savršenstva učiniće besmrtnim

Čitav svet.<html></div></html>