Pitanje: Šta znači moć u duhovnom životu?

Šri Činmoj: U običnom životu, moć znači nadmoć. Ako imate moć, svesno ili nesvesno ćete pokušati da budete korak ispred drugih ili santimetar iznad drugih. Ljudska moć nastoji da gazduje drugima. Ona vam ne dopušta da budete jedno sa nekim drugim.

Ali duhovna moć, božanska moć, jeste moć širenja, poistovećenja i jedinstva. Duhovnom moći vi nastojite da se poistovetite sa ostatkom sveta. Patnje i radosti svih ljudskih bića će na neko vreme postati vaše. Kad prvi put steknete duhovnu moć, ona ima oblik poistovećeenja. Ali, potom idete više i dalje, ka jedinstvu. Ljudska moć nastoji da vas navede da gazdujete nad drugima.

Poistovećenje traje kratko – sat, pola sata, minut. Kad vidite neku osobu da pati, odmah ćete se poistovetiti sa njenom patnjom. A ako vidite nekog ko je veoma dobro raspoložen, poistovetićete se sa njegovom srećom možda nekoliko sati. A potom, to postaje „daleko od očiju, daleko od srca“. Ta osoba više nije pred vama pa ne znate da li pati ili je u srećnom raspoloženju. Ali, kad uspostavite jedinstvo, ma gde da je ta osoba, na ovaj ili onaj način će patnja ili radost te osobe postati nerazdvojni deo vašeg života. Kad imate jedinstvo, ono traje dvadeset četiri sata dnevno.

Nakon što ste postigli jedinstvo, treba da otkrijete i ispoljite svoje jedinstvo. Jedna stvar je oteloviti jedinstvo; druga je otkriti ga; a treća je ispoljiti ga. Razlika je u sledećem. Recimo da imate bilo koju vrstu moći, sposobnost da napišete pesmu, na primer. To je takođe oblik moći. Tu sposobnost ili moć vi otelovljujete. Kad stvarno napišete pesmu, vi otkrivate tu moć. Svako može da je vidi, ako od vas to zatraži. Potom, ako se pesma objavi i ljudima donese dobrobit na bilo koji način, to se zove ispoljavanje, koje predstavlja treću vrstu moći.

U duhovnom životu, moć će vam omogućiti da se poistovetite i pomoći će vam da postanete jedno sa ostalim svetom. Onda će vam pomoći da otkrijete svoju sposobnost i na kraju će vam pomoći da ispoljite svoju sposobnost – sve to bez ikakvog osećaja nadmoći.

Pitanje: U Novogodišnjoj poruci za 1974. pomenuo si duboko zaranjanje unutra. Da li bi, molim te, mogao da kažeš nešto o tome?

Šri Činmoj: Kad zaronimo duboko unutra, obično se dese dve stvari: mi vidimo sve svoje dobre osobine i vidimo sve svoje loše osobine. U uobičajenim okolnostima, kad vidimo svoje loše osobine, osećamo se frustrirano. Osećamo da smo puni nesavršenosti i da smo na svim poljima slabi, nesigurni i beskorisni. Ali, kad zaronimo duboko unutra i vidimo gomilu tih nesavršenosti, ne osećamo se razočarano ni obeshrabreno. Zašto? Zato što istovremeno vidimo i svoju savršenost. Vidimo svoju ljubav prema Bogu, svoju ljubav prema čovečanstvu, svoj vapaj za Lepotom, Mirom, Svetlošću, Harmonijom, Blaženstvom. Onda je na nama da odaberemo ili nesavršenstvo ili savršenstvo. Kad odaberemo savršenstvo, osećamo u sebi ogromnu snagu. Osećamo da lako možemo da prevaziđemo nesavršenosti koje vidimo u sebi i oko sebe.

Ali, našem unutrašnjem putovanju nema kraja i mi možemo da zaronimo još dublje. Kad zaronimo duboko – veoma, veoma duboko – ne vidimo nikakvu nesavršenost ni u sebi ni u bilo kom drugom. Ono što zaista vidimo je da mi imamo neko iskustvo i da drugi imaju neko iskustvo. To iskustvo nije ni dobro ni loše. Ono što vi zovete lošim ja možda zovem dobrim, a neko drugi će možda reći da to nije ni dobro ni loše. Te razlike između dobrog i lošeg su u umu, koji je veoma ograničen. Ako zaronimo unutra samo malo, mi vidimo dobro i loše kao dve različite stvari. Međutim, ako odemo do najdubljeg, nema ničeg lošeg. Cela kreacija i sva iskustva su dobra.

Ako prihvatite neki put, kad zaronite duboko unutra osećate da je taj put sve. Ako imate Učitelja, kad ostajete duboko unutra, osećate da je taj Učitelj sve. Ako niste duboko unutra, osećaćete da je taj put veoma loš, da je Učitelj veoma loš, da su vaši prijatelji veoma loši i da su svi loši, čak i Bog. A takođe ćete osećati i da ste vi sami veoma loši. Ali, kad zaronite duboko unutra, čak i vaši takozvani neprijatelji će vam izgledati dobri, zato što ćete tada osećati da Bog ima neko iskustvo u njima i pomoću njih, na drugačiji način. Reći ćete: „Kakvo pravo imam da kritikujem moje neprijatelje? Na kraju krajeva, i oni su Božija deca“. Zato što ste duhovni, potrudićete se da osećate jedinstvo sa celim svetom. Kao običnom ljudskom biću, možda će vam biti teško da prihvatite da je neko, ko vam je neprijatelj, vaš. Ali, čim prihvatite duhovni život, Božiji život, kako možete imati neprijatelja? Imaćete samo prijatelje čiji su pogledi drugačiji od vaših.

Ako želim da sviram neki inustrument i moja desna ruka svira dobro, onda mi desna ruka postaje prijatelj. Ali, ako moja leva ruka ne može da svira dobro, da li ću reći da mi je leva ruka neprijatelj? Ne! Desna ruka ima sposobnost, pa svira. Zato sam veoma zadovoljan mojom desnom rukom. Moja leva ruka mi ne daje iste rezultate kao desna ruka. Ona nije u prilici da čini za mene ono što očekujem od mojih dragih i posvećenih prijatelja.

Ako vidim u unutrašnjem svetu da neko ne može nešto da uradi, odmah postanem jedno sa nesposobnošću te osobe. Ako je neko bespomoćan, beznadežan i beskoristan u spoljašnjem životu, ja postanem jedno sa nesposobnošću, slabošću i nesavršenošću te osobe. Ja znam da sam u unutrašnjem svetu prilično bezbedan. Tu ja imam sposobnost, tu imam savršenstvo, tu imam sve. Druga osoba to nema, ali pošto sam uspostavio jedinstvo sa njom, mogu da zaronim duboko unutra i odatle donesem Mir, Svetlost i Blaženstvo u izobilju i ulijem ih u nju. A kad te stvari ulijem u nju, vidim i osećam da ta osoba, koja prima moje unutrašnje blago, nije niko drugi već ja sam.

U ovom trenutku mi osećamo da je spoljašnji svet jedna stvar, a unutrašnji svet je nešto drugo. U unutrašnjem svetu osećamo sigurnost, smislenost i osećaj savršenstva. U spoljašnjem svetu osećamo da je sve haotično, sve je besmisleno, sve je beskorisno, sve je beznadežno. Što duže možemo da ostanemo u unutrašnjem svetu, koji je dublji svet, to nam lakše postaje da kontrolišemo svoj spoljašnji život. Mi vidimo da je spoljašnji svet produžetak našeg unutrašnjeg života. Kad jednom prihvatimo Mir i Svetlost kao sasvim svoje, mi osećamo da su taj Mir i ta Svetlost dovoljni da nas odnesu do našeg suđenog Cilja.

Zaroniti duboko unutra znači vapiti za savršenstvom spolja. Ja ronim duboko unutra radi savršenstva, harmonije, mira i blaženstva mog spoljašnjeg života. Spoljašnji život je moj, a i unutrašnji život je takođe moj. Ali, ako nemam seme, kako ću dobiti biljku i drvo? Seme i drvo moraju ići zajedno. Seme je unutrašnji život, a drvo je spoljašnji život. Ako danas posejem seme, za nekoliko meseci ću dobiti biljku, koja će postepeno izrasti u džinovsko banjan drvo. Bez semena, neće biti drveta. A opet, ako postoji samo seme a nema drveta, kako će svet ceniti sposobnost semena i kako će dobiti ikakvu dobrobit u obliku ploda? Krajnja sposobnost semena je plod i pomoću tog ploda mi zadovoljavamo svoje svakodnevne potrebe i glad. Ali, prva stvar je seme. Zato, hajde da zaronimo duboko unutra, u život semena, i hajde da izrastemo u život drveta i ploda. Kad seme unutrašnjeg života izraste u jako i stameno drvo spoljašnjeg života, spoljašnji svet i unutrašnji svet će se savršeno uskladiti.

Pitanje: Šta je bolje: jutarnja meditacija ili večernja meditacija?

Šri Činmoj: One mogu da budu podjednako blagotvorne, podjednako plodonosne. Ali, uveče postaje malo teže da se meditira zato što ste osam ili deset sati tokom dana bili usred meteža života. Susreli ste se sa mnogim netežećim ljudima i, nesvesno, njihove nebožanske misli i nečiste ideje su ušle u vas. Ukoliko niste duhovno veoma moćni, iz sveta ćete upiti mnoge netežeće i neinspirativne sile. Zato postaje veoma teško da se uveče meditira sa istom nadom, sa istom svežinom. Pomoći će vam ako se istuširate. Ako se družite sa duhovnim ljudima, to će vam takođe pomoći. Ali, obično neće biti isto.

Sledećeg jutra, međutim, sve će nestati iz vašeg sećanja, bar na neko vreme. Dok ste spavali, ometanja spoljašnjeg sveta su otpala. Sve nečistote koje su u vas ušle iz drugih su se izgubile. Tokom osam sati sna vaša duša, poput lopova, osmatra. Običan lopov bi nešto ukrao od vas. Ali, ovaj božanski lopov će samo da daje i daje. Ako vam je na nekom mestu potreban mir, vaša duša će tu staviti mir. Ona je kao majka. Majka krišom ulazi u dečju sobu rano ujutru, kako bi dete, čim se probudi, moglo da ima stvari koje su mu potrebne da ode u školu. Noću duša dobija priliku da učini ono što je neophodno za vas dok spavate. Ali, tokom dana, kada ste okupirani aktivnostima spoljašnjeg sveta, duši postaje izuzetno teško da daje, a vama da primate. Zbog toga je jutarnja meditacija obično najbolja.

Međutim, ako sednete da meditirate, ali ste devedeset devet posto u svetu sna a jedan posto u ovom svetu, kako ćete dobro meditirati? Ako ujutru možete da pobedite svoju letargiju, istuširate se i sveži i budni sednete da meditirate, meditacija postaje sto posto dobra. U suprotnom, vaša meditacija biće beskorisna.

Rano ujutru nema buke ni meteža, nema gungule. Odmarali ste se nekoliko sati i osećate se snažni kao lav. Nakon jutra, veče je najbolje vreme za meditaciju, zato što je uveče atmosfera spokojna i mirna. Osećate neku vrstu umirujuće atmosfere. Uveče ste umorni i osećate da je čitav svet takođe umoran. Postoji, međutim, razlika između načina na koji svet prilazi istini i vašeg pristupa, kada ste oboje umorni. Kad je svet umoran, on ne teži. On hoće da se odmori. Vi, međutim, osećate da vaš umor i letargiju možete prevazići jedino ako unesete više Svetlosti, više energije u svoj sklop. Obična osoba se neće moliti i meditirati. Ako je umorna, otići će na spavanje. Ona oseća da nema šta drugo da se uradi. Ali, vi ćete reći: „Ne! Ja sam umoran, ali postoji način da okrepim svoj život, a to je da odozgo donesem Mir, Svetlost i Blaženstvo“. Kada se molite i meditirate, novi život i nova energija ulaze u vas i okrepljuju vas.

Ako hoćete da meditirate uveče, onda meditirajte pola sata ili četrdeset minuta pre jela. Ako ste zaista gladni, možete da popijete čašu vode ili soka ili mleka. Ali, ako budete meditirali nakon što ste pojeli obilan obrok, hiljade suptilnih nerava u vašem telu biće veoma teški i nećete moći da meditirate dobro. Telo će biti teško, svest će biti teška, nervi će biti teški i vaša meditacija će biti beskorisna. Kad meditirate ispravno, vaša svest leti poput ptice. Ako meditirate dobro, osećate da čitavo vaše biće poput ptice leti visoko, više, najviše. A kad postanete teški, smesta tonete i vaša svest se neće uzdići. Zato, ako ne možete da meditirate ujutru, sledeće najbolje vreme je da meditirate uveče, a ne u podne ili 11 pre podne ili 2 po podne. U to vreme meditacija nije dobra. Ali, kad u duhovnom životu postanete veoma napredni, svako vreme će biti dobro za vas. Najbolje je, međutim, da meditirate i ujutru i uveče. Ako meditirate dobro ujutru, zaradite milion duhovnih dolara. A ako meditirate dobro uveče, zaradite deset hiljada duhovnih dolara. Ipak, ako možete da dodate makar i dolar više duhovnoj sumi koja vam je potrebna za ostvarenje, mudro je da ga uzmete.

Pitanje: Možeš li da nam kažeš šta je tačno psihičko biće? Isto tako, ako je za aspiranta korisno da proba da uspostavi neku vrstu odnosa sa svojim psihičkim bićem, kako to može da učini?

Šri Činmoj: Baš kao što je duša predstavnik Boga za nas, psihičko biće je, u određenoj meri, predstavnik duše. Sve na svetu, bilo da je živo ili neživo, ima dušu. Ti, kao ljudsko biće, imaš dušu; ovaj stakleni bokal ima dušu; životinje imaju dušu; svetovi imaju dušu. Ali, psihičko biće se nalazi samo u onim ljudima koji su počeli svesno da teže.

Životinje nemaju psihička bića. Čak ni svi ljudi nemaju psihička bića, zato što ima mnogo ljudskih bića na zemlji koja ne teže. Kad idete ulicom, lako možete da vidite da su neki ljudi imali samo malo ljudskih inkarnacija. Neki samo što su došli iz životinjskog carstva i u svojoj su prvoj inkarnaciji. Oni su napola životinje. Ti ljudi još uvek nemaju psihičko biće. Jedino duhovni ljudi koji iskreno i posvećeno teže imaju psihička bića. Duša se, međutim, ne rađa na zemlji; duša se rađa u oblasti duša. Pa iako postoji svet koji nazivamo psihičkim svetom, psihičko biće se rađa na zemlji jedino kad tragalac počne da teži. Psihičko biće, najlepše dete, rađa se na zamlji i takođe raste ovde, na zemlji. Psihičko biće raste poput semena. Ono klija u biljčicu koja izraste u ogromno banjan drvo.

Psihičko biće je veoma lepo. Kad neko razvije psihičko biće, otelovljena čistota i otelovljena božanstvenost rastu u njegovom srcu. Kad psihičko biće prvi put nastane, čovek može da oseti veoma sladak, tanan osećaj u kičmi.

Psihičko biće je poput najmlađeg deteta u porodici, nalik maloj bebi. U fizičkom svetu, roditelji osećaju da je njihova stalna, neizostavna dužnost da udovolje svom malom detetu. Beba plače i roditelji joj daju ono što želi. Psihičko biće stalno zahteva od Večnog Oca, Svevišnjeg, ili od najstarijeg brata, duše, da učini celo telo, čitavo biće, božanskim i savršenim.

Kad psihičko biće napuni šest ili sedam godina mereno ljudskim godinama, ono preuzme određenu odgovornost. Ali, kad ima da se uradi nešto veoma hitno, veoma važno, ili kad je potrebna moć, psihičko biće zaplače, a duša u nama preuzme odgovornost.

Čak i ako nije razvio okultnu viziju ili duhovnu moć, u duhovnom životu postoji dosta načina na koje čovek može da zna da li mu preti neka opasnost, ili se bliži uspeh,. Ako je psihičko biće razvijeno, ono će odmah doneti novosti da će se desiti nešto ozbiljno – neka opasnost ili neka katastrofa. Psihičko biće će biti poput kurira. Isto tako, ako će se desiti nešto veoma ohrabrujuće i inspirativno, psihičko biće će doneti i te vesti. Psihičko zna i vidi sve, ali psihičko nema potrebnu moć da promeni ono što će se desiti; ono može samo da nas obavesti. Jedino uz pomć duše ili uz vođstvo i blagoslov Svevišnjeg, psihičko biće može da promeni nešto. Ono, međutim, ima moć da preobrazi našu ljudsku prirodu čistotom. Ali, psihičko biće nije moćno kao duša. A duša nema i ne može da ima istu moć kao Bog.

Na našem putu mi uviđamo da je neophodno da uvek svesno osećamo Božije Prisustvo. Psihičko biće nam pomaže da sve vreme osećamo Božije prisustvo. Zahvaljujući težnji psihičkog bića, mi dobijamo mnoge božanske darove od Boga. Na primer, od psihičkog bića dobijamo stalnu radost, stalni osećaj sigurnosti i stalni osećaj da napredujemo. U ovom trenutku mi zaista i napredujemo, ali nismo u to sigurni. Međutim, ako psihičko biće izađe u prvi plan i ostane na površini, naš napredak će biti primetan svima.

Ako obratite pažnju na psihičko biće, sigurno ga možete izneti na površinu. Kad razvijete pravu predanost Svevišnjem, dajući ceo svoj život putu ljubavi. posvećenosti i predanosti Božijoj Volji, psihičko biće se automatski pojavi. Da biste svoju predanost učinili lepom, duševnom i bezuslovnom, treba da meditirate svakog dana. Kada se potpuno predate, psihičko biće automatski izlazi na površinu. Pre toga, ako volite Boga, psihičko biće može da ispliva na površinu. Ako ste posvećeni Bogu, ili obavljate posvećeno služenje, psihičko biće može da dođe, ali to nije pravilo.

Ako možemo da osetimo prisustvo psihičkog bića, i ako se psihičko biće moli i priziva prisustvo Boga u naše spoljašnje biće, onda ćemo brzo napredovati. Ali, ako ne želimo da usvojimo taj metod, najvažnije što možemo da učinimo i jedino što je neophodno je da svesno budemo zahvalni Svevišnjem. Onog trenutka kad ponudimo svoju zahvalnost Svevišnjem, naš napredak postaje veoma brz.

Psihičko biće je poput glasnika ili lepog deteta. Nama, u stvari, nije potreban glasnik ili lepo malo dete. Nije nam apsolutno neophodan taj mali brat u našoj porodici da plače i obraća se Bogu za naš račun. Potreban nam je jedino Bog. Dakle, ako ne želite da budete povezani sa psihičkim bićem, ili ako osećate da psihičko biće nije neophodno, onda možete nastaviti bez njegove pomoći.

Neki od vas ponekad vide svoje psihičko biće, ali ako vam Učitelj to ne kaže, možda nećete znati šta je to. Možda ćete osećati da ste sanjali i videli veoma lepo dete. Ili, možda ćete misliti da ste imali neku viziju. Što se tebe tiče, ti si ga jednom video, ali nisi znao da je to tvoje psihičko biće. Tragalac može da vidi psihičko biće u retkim prilikama. Samo neko ko je ostvaren ili veoma napredan može u svako doba da vidi psihičko biće.

Mi takođe možemo da vidimo psihičko biće kod drugih. Kao dete, video sam psihičko biće svoje sestre, Ahane, pre nego što sam video svoje. Tad nisam prepoznao da je to njeno psihičko biće. Ali, godinu dana kasnije, u četrnaestoj godini, kad su počele da mi se vraćaju sve duhovne i okultne vizije iz mojih prethodnih inkarnacija, znao sam da je to što sam video njeno psihičko biće.

Psihičko biće ne može da izađe na površinu i da veoma brzo raste dok um još luta u oblasti svetovnih informacija, svetovnih misli i svetovnih ideja. Psihičko biće izlazi na površinu jedino kad imamo slatko, čisto, nedužno osećanje jedinstva sa celim svetom, čak i sa onima koje sada smatramo svojim neprijateljima. Psihičko biće nema neprijatelja.

Psihičkom biću je veoma teško da se nosi sa razvijenim umom. Pod razvijenim umom mislim na komplikovani um, suvi i intelektualni um u kojem nema slatkoće, već je samo jalova pustinja. Psihičko biće je dete. Dete pokušava da se igra u večnom vrtu Boga, Večitog Deteta. Zato um, kojeg neki ljudi smatraju najvećim i najrazvijenijim delom našeg bića, nije i ne može biti pravi prijatelj psihičkog bića. Srce i psihičko biće uvek idu zajedno. Srce, psihičko biće i duša večno idu zajedno.

Muškarac će videti svoje psihičko biće kao prekrasnog dečaka, a žena će videti svoje kao prekrasnu devojčicu. Muškarac ima muško psihičko biće, a žena ima žensko. Duša, međutim, nije ni muška ni ženska, ali kada se inkarnira, ona uzima muško ili žensko telo. Ako uzme muško telo u prvoj ljudskoj inkarnaciji, onda će nastaviti da uzima taj oblik u svim budućim inkarnacijama, a isto važi ako najpre uzme ženski oblik. Od početka stvaranja samo je tri puta neka duša promenila inkarnaciju iz muške u žensku kada je počela da se inkarnira u ljudskom telu. Ima nekih duhovnih Učitelja koji govore ljudima da su u svojim prethodnim inkarnacijama bili muškarci, a da su u ovoj inkarnaciji žene, ali to nije tačno. Moram da kažem da u unutrašnjem svetu znam da je duša izvršila takvu promenu samo tri puta.

Psihičko biće ne stari poput ljudskog bića. Nakon četrdeset ili pedeset godina ljudsko telo počinje da propada i mi gubimo svoju snagu, sposobnost i energiju. Kako čovek duhovno sazreva, psihičko biće dolazi do psihičke starosti između osamnaest i dvadeset dve godine. Nakon toga, ono uvećava snagu i sposobnost, ali ne stari. Ono ne samo da zadržava svoju lepotu, snagu, moć, svetlost i božanstvenost iz tog doba, već nastavlja da ih uvećava. Ono može biti dve stotine godina staro u terminima ljudskih godina, ali će oblik koje vidite uvek biti oblik mlade osobe. Ja sad imam četrdeset dve godine, ali moje psihičko biće izgleda kao mladić od dvadeset godina. Moje psihičko biće je danas nalik veoma moćnom vojniku ili ratniku.

Kad tragalac umre, njegovo fizičko telo se razlaže na pet glavnih elemenata. Vital ulazi u vitalni svet, a psihičko biće odlazi da se odmori u psihički svet. Duša će, međutim, zapamtiti koje je psihičko biće imala. Duša će zatim, pre nego što dođe u svet radi svoje sledeće inkarnacije, poći svom psihičkom biću i reći mu: „Ja sad silazim. Dođi i ti“. Prvo duša odlazi Svevišnjem radi Njegovih blagoslova i da bi dala obećanje koliko će postići za Svevišnjeg u svojoj narednoj inkarnaciji. Potom duša silazi dole. Na putu dole pozove psihičko biće da joj se pridruži. Tada je psihičkom biću veoma drago da se vrati. Nakon psihičkog bića, duša uzima duhovno srce iz sveta srca. Zatim, ako je um razvijen, duša ide na mentalni plan radi suptilne inteligencije. Nakon toga, odlazi na vitalni plan zbog dinamičkog vitala i konačno u grubo fizičko.

Pitanje: Tokom prošle godine sam praktikovao koncentraciju i meditaciju sa pažnjom fokusiranom na pupčanu čakru. Ali, čini mi se da ne napredujem koliko bih želeo u kontrolisanju mojih misli. Imate li neku sugestiju?

Šri Činmoj: To što radite je izuzetno dobro. Mi imamo šest duhovnih centara u telu. Vi se koncentrišete na centar koji se naziva manipura. To je centar koji je obično važan u zen praksi. Iz tog centra, prema našim indijskim duhovnim učenjima, dobija se dinamička energija. Ako koristite tu božansku energiju u božansku svrhu, onda stvarate. Ako je koristite u agresivnu svrhu, onda uništavate.

Sad, ako bi hteli da kontrolišete svoje misli, treba da se koncentrišete na centar između obrva. Ako se pri tome dosta ukočite i koncentracija vam je intenzivna, ne bi trebalo da se koncentrišete više od dva minuta, jer ćete se inače iscrpeti na početku. A ako se koncentrišete na srčani centar, dobićete mir, ljubav i radost. Pokušajte da čujete kosmički zvuk, bezvučni zvuk, kad uđete u srce. Ako prenesete ljubav, radost, mir i blaženstvo iz srca naviše u centar između obrva, onda ćete videti da neće biti misli.

Srce je najbezbednije mesto da se koncentrišemo i meditiramo. Ako budete tako radili, automatski ćete biti pročišćeni, zato što je u srcu duša, a duša je jedno sa Beskonačnošću. Odatle ćete dobiti sve.

Pitanje: Da li bi mogli da kažete nešto o značaju snova?

Šri Činmoj: Kad nešto sanjamo, trebalo bi da znamo sa kog nivoa svesti dolazi taj san. Ima sedam viših i sedam nižih svetova. Kad nam snovi dolaze iz nižih svetova, podsvesnih svetova – ili, može se reći, nesvesnih svetova – trebalo bi da osetimo da ti snovi ništa na vrede. Oni ne mogu da promene našu prirodu. Ne mogu da nas inspirišu. Ne mogu da nam daju nikakvu nadu u naše buduće ispunjenje. Kad nam san dođe sa vitalnog nivoa, vidimo da je taj san stalno kretanje. On je kao na bojnom polju; sve se lomi i razbija, ljudi stradaju. Ti snovi nam uopšte ne mogu pomoći u našem duhovnom životu. Najbolje što možemo je da ih zaboravimo. Ako san dolazi sa mentalnog nivoa, postojaće određeni spokoj – ne potpuni spokoj, ali biće nešto spokoja, nešto mira i tišine. Ako dolazi sa psihičkog nivoa, osetićemo naklonost, slatkoću, saosećanje i brižnost za stvari ili osobe koje vidimo. A ako dolazi sa nivoa duše, sve će biti Svetlost i Blaženstvo, sve će biti Mir.

Kad sanjamo san iz nižih svetova, ne pada nam na pamet da se poistovetimo sa njim, zato što nas on dobro prestraši. Taj san nam dolazi kao pretnja. Ali, san koji dolazi iz viših svetova dolazi kao poziv. Dobijamo unutrašnju radost i unutrašnje zadovoljstvo i tu odmah osetimo svoj identitet. U taj san ulazimo; rastemo u njega. San koji dolazi iz podsvesnog sveta, u kome se svađamo i borimo i činimo mnoge nebožanske stvari, ne mora nužno da se ostvari. Ali, san koji dolazi iz viših svetova će se sigurno ostvariti. Današnji san je sutrašnja stvarnost. Zašto? Zato što taj san dolazi iz sveta koji je živ i opipljiv. Sa svojom ograničenom svešću mi to ne znamo. Ali, kad meditiramo, mi svesno ulazimo u mnoge više svetove, a stvarnost tih svetova ulazi u nas u našem snu.

Ako hoćete da imate slatke snove, inspirativne snove, trebalo bi da veoma duševno meditirate rano ujutru – recimo u 3:30 ili 4:00 ili 5:00 ujutru – i onda odspavate pola sata ili četrdeset minuta. Ako je vaša meditacija bila ispravna i autentična ako je došla iz dubina vašeg srca, svaki san koji budete imali posle toga biće božanski, značajan san. To će biti snovi o anđelima i bogovima, ili o vašim dragim; ili ćete videti neke ohrabrujuće, inspirativne stvvari. Ako hoćete da imate dobre snove pre 3 ujutru, molim vas da probate da meditirate na svoj pupak oko deset minuta uveče, pre spavanja. U pupku nastaju emocije. Same emocije nisu loše; stvar je u tome kako ih koristimo. Kad imamo ljudske emocije, mi jedino vezujemo i vezujemo. Ali, kad imamo božanske emocije, mi se širimo; mi proširujemo svoju svest. Zato, ako se budete koncentrisali na svoj pupak deset minuta, moći ćete da stavite ljudske emocije pod kontrolu i da dopustite božanskim emocijama da se iz srca popnu naviše, do najvišeg.

Ako čitate knjige o tumačenju snova, svaka od njih daje drugačije odgovore. Možda je svaka u pravu na svoj način. Ali, vi bi trebalo da sami dobijete tumačenje iz svojih snova. Kad nešto sanjate, probajte da osetite svoje postojanje u tom snu; probajte da osetite da ste u samom snu. Onima koji svakodnevno meditiraju neće biti teško da to urade; drugima će, možda, biti teško. Običan čovek vidi san kao nešto potpuno odvojeno od svog ostalog života. On oseća da se živi u stvarnosti, a da san nema ništa sa stvarnošću. San je nešto slatko, nešto dragoceno, nešto ohrabrujuće, nešto inspirativno i tako dalje; ali, da je nešto više od toga, on ne oseća. Međutim, kad duhovan čovek sanja, on smesta oseća da je taj san preteča stvarnosti. I više, on vidi da je taj san sutrašnja stvarnost. Kako to radi? To radi pomoću svoje meditacije. Kad meditira deset ili petnaest minuta ujutru ili uveče, on širi svoju svest. U ovom trenutku naša svest je podeljena na tri dela. Ovog trenutka, mi smo u budnoj svesti. Ali, kad spavamo, imaćemo drugu svest: zdrav san, dubok san. Potom, u stanju sna, imamo treću svest, svest snova. Onaj ko meditira, međutim, širi svoju svest na sva ta tri nivoa.

Kako da imamo koristi od svojih snova? Možemo da imamo koristi od svojih snova ako osetimo da je svaki san jedan korak, ili jedna stepenica, ka našem božanskom Cilju. Neki ljudi kažu da uopšte ne sanjaju, ali se varaju. Oni sanjaju, iako, kad izađu iz zemlje snova, to potpuno zaborave. Neki ljudi imaju sposobnost da zadrže svoju svest sna dok su potpuno budni, rano ujutru. Ako osećate da ste nešto sanjali noću, ali ne možete toga da se setite, onda, rano ujutru, probajte da se koncentrišete na jednu specifičnu tačku, na potiljku, tačno na vrhu vrata. Kad sanjate, ili će se snovi ispoljiti kroz vaš fizički um, ili će, na neko vreme, na nekoliko sati ili čak na dan ili dva, biti zabeleženi na tom mestu. Ako možete da se koncentrišete tu deset ili petnaest minuta, moći ćete da osetite kako kucate na jedna posebna vrata. A kad se ta vrata otvore, moći ćete da se u potpunosti setite svojih snova. Sve će vam se vratiti.

Kad sanjate neki strašan san, molim vas da ne obraćate pažnju na njega. Pretpostavimo da sanjate da će se u vašem životu desiti nešto loše. Ako se uplašite, onda ste već mrtvi. Ali, ako se ne uplašite, onda ćete tokom nekoliko sati ili dana koji treba da prođu između vašeg sna i stvarnog događaja moći da se borite protiv toga. A tada će božanska Milost sigurno doći i pomoći vam. Pretpostavimo da ste sanjali da će vam umreti neki pijatelj ili rođak, i vaš san je potpuno tačan. Sutra će on sigurno umreti; ali, ako se vi uplašite sada, onda je on danas za vas već mrtav. Ako se predate tom snu, patićete nepotrebno pre nego što stvarno dođe čas za to. Isto tako, vaš strah smesta ulazi u buduću žrtvu i stvara dodatno opterećenje toj osobi. Ono što bi trebalo da uradite je sledeće: probajte da se borite protiv mogućnosti njegove smrti pomoću molitve i meditacije. Molite se Bogu: „Video sam to. O Bože, spasi ga, spasi ga“. Umesto da se uplašite, uputite svoju molitvu Bogu. Možda mislite da je molitva nešto ženstveno ili tanano. Ne! Vaša molitva je vaša najveća snaga. Božija snaga je Njegova Samilost, a čovekova snaga je njegova molitva. Ili, možete da meditirate. To će biti još moćnija snaga. Ako se borite, pa se Božija Milost spusti, uveravam vas da možete da odložite mogućnost smrti te osobe. Mnogo puta se desilo da su duhovni tragaoci sanjali da će njihovi rođaci umreti i smesta su počeli da meditiraju i mole se Bogu. Tada se spustila Božija Milost. Ali, Bog ne poništava tu mogućnost. Ne, on će možda samo odložiti taj događaj.

Sad, zašto Bog pomaže tragaocima u takvim slučajevima? Bog pomaže zato što Bog nije vezan kosmičkim zakonom. Bog je stvorio kosmički zakon i u svakom trenutku On može da prekrši Svoj zakon. To je zato što je On svemoćan. Da ne može da prekrši Sopstveni zakon, ne bi bio svemoćan. A vi možete da navedete Boga da prekrši Svoj zakon pomoću svoje duševne molitve. Bog kaže: „Ovo treba da bude učinjeno“. On je to zapisao, ali kad ljudska molitva uđe u Njegovo Srce, on može da poništi Svoju odluku.

Kad imate snove pune nade, prosvetljujuće snove, ohrabrujuće snove, kad vidite da će se nešto značajno desiti u životu nekog vašeg prijatelja – trebalo bi da svesno pokušate da poistovetite svoju dušu sa njegovom dušom. Kako ćete to učiniti? Pomoću svoje meditacije. Na kraju će on steći radost od tog događaja, zato što on pripada njemu, Ali tu radost, Božijom Milošću, vi ste dobili pre njega. Zato, ako ste mudri, zaronićete duboko unutra i upiti radost koju ste dobili, a onda pokušati da je iznutra date njemu pre nego što je on dobije direktno od Boga. Inače, ako mu kažete: „Znaš, imao sam divan san o tebi“, to će ga učiniti srećnim na sekund, a onda će početi da sumnja u vas. Reći će: „O, sve je to mentalna halucinacija“. Uprkos vašim najboljim namerama, njegov sumnjičavi um će omalovažiti vašu ohrabrujuću poruku. Zato, umesto da toj osobi kažete rečima, probajte da joj svesno date tu radost iz sna kroz svoju meditaciju. Tada će ona dobiti dodatnu snagu. Pre nego što bude imala iskustvo o kojem ste sanjali, koje će njoj doći u obliku stvarnosti, počeće da dobija unutrašnji mir, unutrašnju radost koju ne može da objasni, zato što ste vi počeli da je ubacujete u nju, pripremajući je da primi nešto veoma visoko, veoma smisleno i ispunjujuće. A kada sanjate o sebi, zaronite duboko unutra i pripremite sebe da budete spremni, da budete pogodan instrument stvarnosti kakvu treba da dobijete.

Hteo bih da kažem još nešto. Za običnog tragaoca nije loše da se moli Bogu za snove. Snovi su neophodni, kao što su neophodna i iskustva. A opet, ako nemate snove, ako nemate iskustava, to ne znači da niste podobni za duhovni život ili da niste podobni za ostvarenje Boga. Ima ljudi koji nemaju nikakva iskustva. Oni proklinju sebe i misle da je Bog ljut na njih. Daleko od toga! Bog je njima veoma zadovoljan. Pretpostavimo da treba da stignem do nekih vrata. Ima dva načina da se stigne. Jedan način je da tamo odem svesno. Moj kalkulišući um kaže da mi treba četiri ili pet koraka da tu stignem: jedan, dva, tri, četiri, pet. Svaki korak je jedno iskustvo za mene. Ako moj fizički um hoće da bude ubeđen u svakom trenutku dok hodam prema mom cilju – prema vratima – onda mogu da kažem da je prvi korak jedno iskustvo, drugi korak je još jedno iskustvo i tako dalje. A opet, ako znam da je moje odredište tu, možda mi neće biti neophodno da imam stalna iskustva na svakom koraku puta. U mom slučaju, ono što je neophodno je jedino moje odredište. Zato ja naprosto stignem tamo i Bog je spreman za mene.

Ako hoćete da imate snove ili iskustva, oni mogu da služe kao pripremni koraci – jedan, dva, tri – ili možda uopšte nisu neophodni. Ljudski um uvek hoće da bude ubeđen i hoće da se raduje na svakom koraku kada nešto radi. Ali, ako živimo u duši, u srcu, onda ne moramo da pridajemo takav značaj iskustvima i snovima. Oni nisu neophodni, zato što nas Bog priprema na Njegov Način. Ako On neće da nam da ubedljiva iskustva, ništa za to. A opet, ako se molimo Bogu za ubedljiva iskustva ili slatke snove, nema ništa loše u tim našim molitvama. Na kraju će doći dan kad ćemo Bogu uputiti najvišu molitvu: „O, Bože, ako hoćeš, daj mi snove. Ako hoćeš, daj mi iskusva. Ako nećeš da mi daš ni snove ni iskustva, to je Tvoja stvar. Samo me učini dostojnim Tvoje Samilosti. A ako nećeš da me učiniš dostojnim Tvoje Samilosti, i to je Tvoja stvar. Samo čini sa mnom onako kako Ti hoćeš. Neka se Tvoja Volja ispuni u meni i pomoću mene. Nije mi stalo ni do čega drugog osim do Tvog ispunjenja u meni i pomoću mene“. Kada u sebi nosimo takvu molitvu, onda nam Bog dolazi i kaže: „Ne budi prosjak. Ne vapi za snovima; ne vapi za iskustvima. Uzmi Mene, samu Stvarnost“.

Pitanje: Koji je najbolji način da steknemo mir u našem unutrašnjem životu i u našem spoljašnjem životu?

Šri Činmoj: U spoljašnjem životu ne možete imati mir ukoliko niste prethodno učvrstili mir u svom unutrašnjem životu. Ako rano ujutru, pre nego što izađete iz kuće, sačuvate nekoliko božanskih misli, onda će te misli ući u spoljašnji život kao okrepljujuće, ispunjujuće stvarnosti. Međutim, one svoj zadatak ispunjavaju jedino u skladu sa svojom sposobnošću. Mir koji dobijate od unutrašnjeg sveta nudite čitavom svetu. Ali, spoljašnji svet ga ne želi; spoljašnji svet ne mari za njega. Svet kaže da mu treba mir, ali kad svetu pružite plod mira, on taj plod naprosto baci.

Ti se ujutru moliš Bogu za mir i onda dođeš u Ujedinjene nacije. Tu se tvoje kolege, koje se nisu molile ni meditirale, svađaju i sukobljavaju. Oni su u nekom drugom svetu. Možda ćeš reći: „Molio sam se za mir. Kako to da se moje kolege danas i dalje svađaju zbog sitnica?“ Ali, hteo bih da ti kažem, da se nisi molio za mir, moglo je biti beskrajno gore. Tvoja molitva je nesumnjivo učinila situaciju boljom nego što je mogla biti. A opet, da je tvoja molitva bila intenzivnija, duševnija, kažem ti da je metež u tvom odseku mogao biti manji. A da si ujutru imao izuzetno moćnu meditaciju, uveravam te da bi moć tvoje molitve i meditacije u unutrašnjem svetu lako mogla da spreči loše sile, nesporazume među tvojim kolegama.

U unutrašnjem svetu sve počinje. Unutrašnji svet je mesto gde sejemo seme. Ako posejemo seme ljubavi i mira, naravno da će, kad proklija, ono dati drvo mira i ljubavi. A ako ne posejemo seme, kako ćemo onda imati biljku ili drvo? To nije moguće! Na nesreću, ne molimo se svi za mir. Mi se molimo za radost ili naše lično zadovoljstvo. Naravno, tačno je da nam trebaju te stvari. Danas nam možda treba radost, sutra nam možda treba ljubav, prekosutra će nam možda trebati ispunjenje neke određene želje. A opet, postoji jedna želja, jedna težnja koju svi imaju, a to je želja za mirom.

Mir koji nastojimo da promovišemo u spoljašnjem svetu nije mir: to je samo privremeni kompromis. Pogledajte političku situaciju. Nekoliko meseci dve strane ostaju u miru. One osećaju da će, dok održavaju kompromis, u potaji ojačati svoje kapacitete. Onda, kad dobiju priliku ili kad ih vitalni podsticaj prisili, počinju da se bore. Čekaju na priliku kada će moći jače, najjače da napadnu onu drugu stranu. Ali, unutrašnji mir je druga priča. Mir koji mi iznosimo na površinu iz unutrašnjeg sveta je veoma jak, veoma moćan i trajan. Zato, kad imamo takav mir u našem unutrašnjem životu, spoljašnji život će sigurno biti preobražen. To je samo pitanje vremena.

Pitanje: Da li mir koji donosiš odozgo tokom meditacija u ovoj prostoriji za konferencije ima ikakvog uticaja na delegate koji ne prisustvuju ovim sastancima?

Šri Činmoj: Svi koji su Ujedinjenim nacijama nesumnjivo su tu došli da bi doneli mir. Neki ljudi, međutim, svesno trče ka cilju, dok drugi trče nesvesno. Ako neko trči svesno, naravno da će njegov napredak biti brži i ubedljiviji. Ako neko svesno hoće da uživa u plodu koji donosimo odozgo našom duševnom težnjom, onda ta osoba dobija više hrane i više pouzdanja i oseća sveispunjujuću ljubav, koja je mir. Petkom, kada se ovde molimo i meditiramo za mir, to zaista pomaže težnji Ujedinjenih nacija. Ponekad ja osećam da to stvarno utiče na delegate koji ne dolaze ovamo. Ali, oprostite mi, moram da kažem da za one koji ne dolaze ovamo i koji ne teže svesno miru kao što mi činimo, efekat neće biti isti. Ovde će svi oni koji su došli da donesu mir Odozgo nesumnjivo dobiti više od onih koji ne dolaze na ove sastanke. Ali, moramo da znamo da kada se ovde molimo i meditiramo, to nije samo za tragaoce koji su ovde, već za sve. Mi smo kao otac. Otac radi, a onda deli svoj novac sa svojom porodicom. I ovde, takođe, mi smo članovi svetske porodice. Sve što zaradimo, nastojimo da podelimo sa drugima.

Pitanje: Svuda unaokolo čujemo za ratove i sukobe. Hteo bih da znam da li su svi ti sukobi deo božanskog poretka?

Šri Činmoj: Dobro pitanje. Istina je da ponekad to jeste Božanska Igra. Dobro i loše u svakom treba da izađe na površinu, a onda, na kraju dobro pobeđuje. A opet, postoji nešto što se zove napad nebožanskih sila u nama ili oko nas. Nakon što izađeš odavde, neko može da dođe i otme ti novčanik. Sad, da li je tvoja karma, ili neko tvoje loše delo dovelo do toga da budeš opljačkan? Daleko od toga! Ti si se molio, ti si meditirao, uradio si ovde sve kako treba. Međutim, oko nas postoje mnoge nebožanske sile i ma koliko mi bili duhovni, ma koliko bili božanski, one nas napadaju. Zato treba da se molimo za stalnu Božiju zaštitu.

Što se tiče sadašnjeg političkog života, nije Božanska namera da pusti sile da se bore kako bi od zla moglo da nastane dobro. Ponekad vidimo da se odugrava Božanska Igra; da se dobro, loše, Božansko i nebožansko igraju i da na kraju osvaneBožansko. Ali, u ovom trenutku, nije tako. Današnji ratovi nisu Božija namera; oni su proizvod ljudske slabosti: „Ja hoću da dokažem celom svetu da su moji pogledi ispravni, a da su tvoji pogledi potpuno pogrešni. Ja hoću da dokažem da sam nešto, u stanju sam da ti zapovedam; ti treba da budeš pod mojim stopalima“. U tome je stvar. Ono što hoćemo je da proširimo svoj autoritet, nerazumni autoritet.

Dešava se to da loše sile u nama izađu na površinu i sprijatelje se sa lošim silama koje su već oko nas. Te sile oko nas su kao pobesneli slonovi, spremni da nas zgaze u svakom trenutku. I tako se slon u nama i slon izvan nas udruže, pa započnu ratovi. A opet, u nama je takođe i jelen koji želi da trči najbrže prema svom božanskom Cilju. Naša težnja, odnosno aspirant u nama, je kao jelen, a vital u nama je kao slepi slon. I zato se spoljašnji slon i unutrašnji slon udruže i pokušavaju da zgaze jelena u nama, pre nego što stigne do svog Cilja. Sva je prilika da će ta dva slona uništiti jelena. Ali, kad jelen stigne do Cilja, onda smo bezbedni. Cilj je sama Svetlost, sama Lepota, sama Radost, sama Moć; i nijedan slon, ma koliko moćan bio, ne može da uništi taj Cilj. Taj Cilj je naš unutrašnji mir.

Pitanje: Ponekad, kad meditiram, osećam da samo što nisam doživeo neko iskustvo, ali se ništa ne dogodi. Šta je razlog tome?

Šri Činmoj: Razlog što se ništa ne dogodi je što nisi dostigao najviše, krajnje. Ti si na samom njegovom pragu, ali ga nisi i stvarno dostigao. To je kao paljenje plinskog šporeta. Kad uključiš gas, treba da okreneš dugme do određene tačke da bi se pojavio plamen. Možda dođeš do same te tačke, ali prerano staneš. Da si okrenuo dugme još samo delić santimetra više, uspeo bi.

Isto je i sa tvojom meditacijom. Da si otišao samo još malo više ili dublje, imao bi svoje iskustvo. Ali, nešto ti je odvratilo pažnju, ili te je nešto navelo da se povučeš nazad umesto da nastaviš. Nešto u tebi nije uspelo da održi istu vrstu težnje koju si imao ranije i onda ti je svest opala. To je kao da si se penjao do najviše grane mango drveta, a onda te je neko odozdo pozvao, pa si zaboravio na ukusni mango na vrhu drveta i sišao dole. Tako je kad svest opadne. Ako, međutim, možeš da održiš svoju visinu i da ne reaguješ ni na kakve pozive odozdo, onda ćeš stići do Najvišeg i imaćeš to iskustvo.

Dok se moliš i meditiraš, zamisli da u sebi imaš bicikl. Kad se voziš biciklom, moraš da okrećeš pedale sve vreme. Ako ne okrećeš pedale, nećeš ići napred i pašćeš. Dok meditiraš, treba da težiš sve vreme, inače ćeš pasti. Ne možeš da balansiraš u jednoj tački a da se ne krećeš. Ili ideš napred, ili se vraćaš nazad. Ako pokušaš da ostaneš nepokretan, neznanje sveta će te vratiti nazad, pravo na tvoju polaznu tačku.

Dok težimo, trebalo bi da u svakom trenutku budemo svesni da nama ne treba uspeh, već napredak, napredak, napredak. Sam napredak je aktivni oblik uspeha. Kad počnemo da meditiramo rano ujutru, ako mislimo: „Danas moram da doživim najviše iskustvo, ili ću se osećati jadno“, to je pogrešno. Sada smo mi puni neznanja, nesavršenosti, ograničenja i vezanosti. Al,i ako ostanemo nesavršeni, kako ćemo biti Božiji odabrani instrumenti? A ako ne možemo da postanemo Božiji instrumenti, onda Bog ostaje neispoljen. Ako ujutru, kada se molimo, vapimo da napredujemo, Bog će nas automatski učiniti Svojim odabranim instrumentima. Međutim, ako vapimo za uspehom, onda nam Bog može dati iskustvo koje mi zovemo uspehom, ali nas neće koristiti kao Svoje instrumente, zato što već pokušavamo da dobijemo nešto od Njega. Mi od Njega zahtevamo da nam da najviše iskustvo Mira, Svetlosti i Blaženstva, a trebalo bi jedino da tražimo priliku i privilegiju da budemo Njegovi instrumenti, da Njemu služimo na Njegov Način.

Zato bih hteo da kažem: ako ti je cilj iskustvo, molim te, nastavi da intenzivno težiš dok stvarno ne dostigneš visinu sa koje možeš da dobiješ to iskustvo. Ali, ako ti je cilj jedino da postaneš instrument Svevišnjeg, onda, bez obzira koliko visoko ili duboko ideš, sigurno ćeš dobiti sva iskustva koja Bog čuva za tebe, čak i ako se ne popneš do vrha drveta. Sada si ti taj koji se trudi da se popne veoma visoko da bi dobio neko iskustvo. Bogu je, međutim, veoma lako da odozgo donese plod i da ga tebi. On je izvrstan penjač: On može da se popne i da siđe. Zato, ako možeš da udovoljiš Bogu, Bog će se za tvoj račun popeti i doneti iskustvo dole, ako je Njegova Volja da to iskustvo imaš.

Pitanje: Kakva je razlika između toga da se u meditaciji ide visoko i da se ide duboko?

Šri Činmoj: Metodi meditacije se veoma razlikuju, iako na kraju visina i dubina postaju jedno. Kad hoćemo da idemo duboko u meditaciji, počinjemo svoje putovanje od srca. Duhovno srce je polazna tačka. Odatle, dubina nije nadole ili nazad, već unutra. Trebalo bi da osetimo da kopamo ili putujemo duboko, duboko, veoma duboko u svoje srce. Ali, to nije poput kopanja nadole, negde daleko ispod naših stopala. Ne! Ispod kolena, počinje nivo nesvesnog. Ako idemo naniže, ne dobijamo duhovnu dubinu, već samo niske, niže, najniže nivoe svesti. Duhovno srce je beskajno prostrano; zato nema granice koliko duboko možemo da idemo. Nikad ne možemo otići preduboko; nikad ne možemo dodirnuti granice duhovnog srca, zato što ono otelovljuje prostrani svemir koji vidimo, a istovremeno je šire i prostranije od samog svemira.

Kad želimo da idemo visoko u meditaciji, onda se upravljamo naviše. Naša težnja ide naviše; mi se penjemo, penjemo neustrašivo prema Najvišem. Moramo da prođemo kroz um, kroz lotos sa hiljadu latica na temenu glave. I opet, ta razdaljina je veoma velika. Nema kraja našem putovanju naviše, zato što putujemo u Beskonačnost. Mi se penjemo prema večno prevazilazećem Onostranom. Što se tiče razdaljine, ako hoćete da merite, i naviše i unutra predstavljaju beskonačna putovanja prema jednom Cilju, Svevišnjem.

Međutim, mi ne možemo da se popnemo visoko koristeći jedino um. Moramo da još jednom prođemo kroz um, van uma, i uđemo u oblast duhovnog srca. Oblast duhovnog srca je beskrajno viša i prostranija i od najvišeg uma. Daleko van uma još uvek je oblast srca. Srce je bezgranično u svim pravcima, zato je u srcu i visina isto što i dubina.

Što više možete da se popnete, to dublje možete da zaronite. A opet, što dublje možete da zaronite, to više možete da se popnete. To se dešava istovremeno. Ako možemo da meditiramo veoma moćno, sigurno ćemo osetiti da idemo i veoma visoko i veoma duboko. I najviša visina i najdublja dubina su unutar duhovnog srca. Visina i dubina idu zajedno, ali, da tako kažemo, oni deluju u dve različite dimenzije. Ali, ako neko može da u svojoj meditaciji ode veoma visoko, onda on takođe ima sposobnost da zađe veoma duboko. To je stvar izbora.

Pitanje: Ima li psihičko biće neke utvrđene karakteristike, kao što je životna dob, ili ono raste i menja se onako kako se menja i čovek?

Šri Činmoj: Psihičko biće je u stalnom procesu evolucije. Ali, ako te interesuju takozvane fizičke karakteristike, mogu da kažem da ćeš videti kako u ljudskom biću ono raste od deteta do mlade osobe od oko dvadeset dve godine. Međutim, to je psihička a ne ljudska starost. Kad vidimo mladića od dvadeset dve godine, on je potpuno sazreo. Čovek obično nakon tog doba ne postaje jači. Ali, psihičko biće stalno stiče snagu, snagu, snagu. Psihičko biće nije poput ljudskog bića koje opada i postaje staro nakon četrdeset, pedeset, šezdeset godina. Snaga psihičkog bića će stalno rasti i rasti. Međutim, svoje osnovne karakteristike ono ponekad zadrži, a ponekad ne. To zavisi od toga kako psihičko biće hoće da udovolji Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu. Neka psihička bića osećaju da će, ako zadrže svoje kaakteristike, biti u stanju da znaju svoj način delovanja. Ali, neka psihička bića ne mare za tu individualnost. Ona kažu: „Nećemo nikakve svoje karakteristike. U svakom trenutku će nas uobličavati božanska Svetlost. Božanska Svetlost će sve učiniti za nas“. Psihičko biće i duša nemaju beskonačnu moć. Beskonačnu Moć, beskonačnu Svetlost, beskonačno Blaženstvo jedino Svevišnji ima. Zato, kada se obilna Svetlost, beskrajna Svetlost Odozgo spusti u psihičko biće, ono smesta gubi sopstvene karakteristike i ličnost, iako je ta ličnost božanska. Psihičko biće je lepo, izuzetno lepo. To ne možete izraziti rečima niti zamisliti. Neka psihička bića vole da se izraze pomoću Lepote, neka pomoću Ljubavi, neka pomoću Moći, neka pomoću Blaženstva a neka pomoću raznih drugih božanskih osobina. Ako vidite da je neko veoma dobar prema ljudima, uvek blagonaklon, uvek pun ljubavi, verovatno se njegovo psihičko biće trudi da ispolji svoju Svetlost pomoću njega u obliku božanske Ljubavi. Ako neko stalno pokazuje aspekt moći – ne moći koja uništava, već moći koja snaži i pomaže drugima – onda njegovo pshičko biće želi da se ispolji pomoću Moći. Isto kao i duša, svako psihičko biće želi da ponudi ili ispolji krajnju istinu na specifičan način. Takođe, kao što neke duše žele da ispolje Svevišnjeg na dva načina, moguće je i da psihička čine isto to.

Pitanje: Da li je u redu da duhovni Učitelji preuzimaju patnju svojh učenika? Ako učenici učine nešto loše, a ne budu sami patili, kako će naučiti lekciju?

Šri Činmoj:Istina je da često kad neko nema iskustvo iz prve ruke, neće tu određenu stvar naučiti odnosno razumeti ispravno. On neće razumeti ozbiljnost svojih dela ako ne bude snosio posledice. Ako vidim da je neko gurnuo prst u vatru i opekao se, znam da ga to boli, ali ne osećam patnju u onoj meri u kojoj je on oseća. Ali, ako mi je Bog dao srce, osetiću kroz kakvu patnju on prolazi. Nije to da ti ljudi greše po prvi put, i niije da nikad nisu videli da drugi prave iste greške. Videli su kako drugi prave iste greške i videli su kroz kakve patnje su drugi prošli. Ali, zbog iskušenja, ili zato što su pustili neke nebožanske sile da uđu u njih, oni naprave istu gešku i zasluže kaznu. Duhovni Učitelj, međutim, ima srce kao prava majka. Ako majka zna da je njeno dete uradilo nešto pogrešno i da će biti kažnjeno, ona kaže: „O, Bože, daj da ja patim umesto mog deteta. Neka ono bude zaštićeno“. Takvo je majčino srce. A ako je dete božansko, ako ima ljubavi, ako je iskreno, kad vidi patnju svoje majke, ono kaže: „Ja sam zaslužio tu patnju, ali moja majka pati umesto mene. Ona me veoma voli. Daj da ne izazivam više patnju za nju. Daj da to više ne radim“. Kad sin vidi i oseti da majka pati zbog njegovih loših dela, ako stvarno voli svoju majku, on neće hteti da ih ponavlja. Njegova majka je pokazala da ga zaista voli prihvatajući njegovu patnju kao svoju. A sin takođe može da pokaže da je zaista voli tako što će odsad činiti ispravne stvari. U slučaju duhovne dece i Učitelja važi isto. Duhovna deca ne žele da njihov duhovni Učitelj stalno iznova pati zbog njih.

Može da se kaže da ako neko ne bude sam popatio, neće naučiti lekciju. To je tačno u većini slučajeva. Ali, ako je neko iskren, ako teži, ako voli svog Gurua, on će osećati neku vrstu unutrašnje obaveze da ne učini ponovo istu stvar. A što je još važnije, ako zaista voli svog Gurua, on će sam jako patiti kad vidi da njegov Guru pati, posebno kad ga sopstvena iskrenost nagna da oseti da Guru pati zbog njega. Guru uzima na sebe fizičku patnju svojih dragih učenika, i kad to učini, ona je mnogo blaža i kraća nego što bi bila kod samih učenika, zato što Guru ima sposobnost da tu patnju baci u Univerzalnu Svest. Ali, kad učenik vidi patnju svog voljenog Učitelja, njegovo božansko srce jedinstva se naprosto slomi. Na taj način i on zaista pati i nauči svoju lekciju, iako direktni karmički rezultati njegovih dela idu Učitelju, a ne njemu.

Ima dva načina da se napreduje. Jedan način je da učenici požanju ono što su posejali. Drugi način je da se predaju Milosti Gurua. Učitelj vidi da neki od njegovih učenika imaju dobro srce, da su iskreno prihvatili duhovni život i da su rešeni da stignu do Cilja. Vidi da oni nisu obični ljudi. Oni se mole i meditiraju, ali, dok žive duhovnim životom, ponekad uđu u svet iskušenja i on ih uhvati. Naravno da će onda patiti. Ali, istovremeno, Učiteljeva samilost kaže: „Pošto vi služite Bogu, ili se trudite da služite Bogu na razne načine kroz svoje svakodnevne molitve i meditacije, pomoći ću vam kako ne biste morali da patite“. To je čista božanska samilost. Učitelj se nada da će učenici, kad vide njegovu patnju, na kraju shvatiti da su oni ti koji je trebalo da pate.

Međutim, pre nego što preuzme bilo čiju karmu ili pre nego što izleči neku osobu, pravi duhovni Učitelj će uvek pitati Boga da li je to Njegova Volja. Ja moram da pitam Boga treba li da pomognem nekome čak i da bih mu samo izlečio glavobolju. Toj osobi se može reći da uzme aspirin i njegova glavobolja će proći, ali ja moram da porazgovaram sa Bogom o tome. Sad, Bog može da kaže da ili ne. Ako On kaže da, to znači da On želi da pusti da u tom učeniku raste osećanje zahvalnosti. On hoće da taj učenik oseti da postoji neko ko ga voli i ko je uzeo njegovu patnju na sebe. Ako Bog kaže ne, to znači da On hoće da ta osoba pođe kroz uobičajen proces patnje i da sama nauči lekciju.

Bog ima dva načina delovanja: ili pomoću Samilosti, ili pomoću Pravde. Ovog trenutka on može da pokaže svu Svoju Samilost, a narednog može da pokaže svu Svoju Pravdu. Ako hoće da pokaže Svoju Samilost, što veoma često čini, onda će reći Učitelju, koji je Njegov instrument, da uzme svu patnju tog učenika. Ako hoće da pokaže Svoju Pravdu, onda će reći Učitelju da pusti da ta osoba snosi posledice svog lošeg dela.

Pitanje: Da li Božić, ovako kako se slavi, uzdiže svest na neki način?

Šri Činmoj: Ako se radi o duhovnoj svesti, on ne uzdiže svest. Ali, ako se radi o entuzijastičnoj svesti, vitalnoj svesti, razdraganoj svesti, Božić zaista pomaže. Samo na retkim mestima, u nekim domovima u kojima su ljudi zaista posvećeni Hristu, tu se svest uzdiže. U celini, dekoracija koju vidite u prodavnicama i na ulicama i na mnogim drugim mestima uopšte ne uzdiže svest. To je samo igra, kao kad se igraju deca. U određenoj meri to pomaže na sledeći način: kad se slavi Božić ili neke druge prilike, to uklanja tenziju iz uma i jača vitalne mogućnosti – ne na loš, već na dobar način. U vitalu se rađa određena nada, a napetost uma nestaje; to je nešto dobro i to je veliki blagoslov.

Pitanje: Napisao si aforizam koji glasi: „Bog je istovremeno konačan i beskonačan. On je prostor. On prevazilazi prostor. On ima meru. On se može izmeriti. On se mora izmeriti. On je bezmeran. On je bezgraničan. On je beskonačan“. Da li bi, molim te, mogao da to objasniš?

Šri Činmoj: Bog je konačan i Bog je beskonačan. Ti si naglasio reč „konačan“. To znači da ne možeš da se složiš sa idejom da Bog može da bude konačan. Svemoguć – ti osećaš da je Bog takav. Bog je svemoguć, Bog je sveznajući, Bog je sveprisutan. Sad, uzmimo božansku osobinu koju nazivamo svemoć. Ako Bog može jedino da bude ogoman kao Univerzum, a ne i tako malen kao najmanji atom, gde je onda Njegova svemoć? Kad mislimo o svemoći, naš ljudski um ima osećaj moći veoma velike, bezmerne. Izraz „svemoćan“, međutim, naprosto znači imati neograničenu moć. To znači da Svevišnji ima moć da bude neizmeno ogroman i nezamislivo mali, kako Mu se prohte. Po našoj volji mi možemo da ne radimo ništa, ali pošto je Bog svemoguć, po Svojoj Volji on može da uradi šta god hoće. Bog je beskrajan zato što je svemoguć. A opet, Bog je konačan baš zato što je svemoguć: zato što On, koji je svemoguć, može da učini i da bude šta god želi.

Kao ljudska bića, mi evoluiramo ka svom transcendentalnom Savršenstvu. Bog je beskonačan, ali je On ušao u ovo naše konačno telo koje traje pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina, a onda umire. Bog je beskonačan, ali se On nalazi u svakom malenom detetu. Ovde, u konačnom, On želi da užiiva u Sebi i da svira melodiju Beskonačnog. Jedino to Ga najviše raduje. U konačnom mi težimo ka Beskonačnom, težimo da dostignemo Beskonačno. A opet, Beskonačno se neizmerno raduje kada učini sebe što je moguće manjim. Konačno i beskonačno: našim spoljašnjim očima oni izgledaju kao suprotnosti, ali su u Božijim Očima oni jedno. Konačno i Beskonačno uvek hoće da idu zajedno; jedno dopunjuje drugo. Konačno hoće da dostigne apsolutno Najviše, koje je Beskonačno. Beskonačno hoće da se ispolji u konačnom i pomoću konačnog. Tada je igra potpuna; inače bi bila samo jednostrana igra. Ne bi bilo radosti, ne bi bilo dostignuća, ne bi bilo ispunjenja. U Beskonačnom konačno peva svoju pesmu ostvarenja. U konačnom, Beskonačno peva svoju pesmu ispoljavanja.

Pitanje: Da li bi, molim te, mogao da nam kažeš koji je najbolji način da pobedimo ego?

Sri Chinmoy: Najlakši, najbolji i najefikasniji način da se pobedi ego je da stalno osećamo ne samo da smo u Bogu, sa Bogom i, povremeno, za Boga, već takođe da smo od Boga. U Bogu i sa Bogom: to nam je veoma lako da osetimo. Isto tako, lako možemo da kažemo da smo za Boga. Bog je dobar, pa smo za Boga. Ali, onog trenutka kad od srca možemo da kažemo da smo od Boga, da smo načinjeni od Boga kao što je nešto načinjeno od papira ili drveta ili nekog drugog mateijala, smesta se naša svest menja. Ako smo od Boga, onda nismo bespomoćno ili beznadežno ograničeni zemaljskim ljudskim ograničenjima. Mi osećamo da ćemo prirodno imati Mir, Blaženstvo, Moć i sve božanske osobine na raspolaganju. A kad osećamo da su te božanske osobine u nama i da smo mi načinjeni od njih, smesta osećamo da se širimo. Svetlost ne može da ostane bez širenja. Mir ne može da traje bez širenja. Sama priroda božanskog Mira, Svetlosti, Blaženstva, Moći i drugih božanskih osobina je da se šire, šire, šire. Zato, ako imamo svestan osećaj da smo jedno sa Bogom, osećaj da smo načinjeni od Boga, odmah ćemo osetiti automatsko širenje naših ograničenih sopstava u neograničeni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Tad možemo da prevaziđemo zemaljsku svest i da prevaziđemo svoja sopstva usmerena na ego. Mi idemo s onu stranu tvorevine, s onu stranu ispoljavanja na zemaljskom planu.

Treba da osećamo svakog dana, ako ne i svake sekunde, da su naše telo, vital, um, srca, duša, načinjeni od Boga, i da taj Bog nije nešto maglovito, već nešto stvarno. Za tragaoca, Bog je jedina stvarnost ne neka stvarnost, već baš Stvarnost. Zato, kad plačemo za Stvarnošću, videćemo da je ta Stvarnost sveprožimajuća, sveispunjujuća, a istovremeno i sveprevazilazeća. Ta Stvarnost je Bog i ako osećamo da smo njen deo, ako možemo da svesno zauzmemo mesto u krilu sveprožimajuće, sveprevazilazeće i sveispunjujuće Stvarnosti, onda lako možemo da pobedimo svoj ograničeni zemaljski usmereni ego. Tada ćemo osetiti da Bog nije samo ovde na zemlji, već svuda. On je prostrani univerzum, a opet, on prevazilazi, daleko prevazilazi univerzum.

Ego je naša na zemaljski usmerena svest. Ta zemaljski usmerena svest nastoji da nas ograniči. Moj i moje, kaže ona. Moja porodica, moja kuća, moji prijatelji, moja deca – sve je moje, moje.Kad pomislimo na Zemlju, odmah pomislimo na posedovanje. Zemlja ima sve naše prijatelje i rođake; zemlja ima svoju sopstvenu radost, patnju i tako dalje. Sama funkcija ega je da nas ograniči i navede nas da želimo da ograničimo druge. Mi smo vezani atmosferom Zemlje, a istovremeno i mi vezujemo Zemlju, zato što nismo voljni da težimo. Mi stalno boravimo u želji, a ne u težnji. Kad želimo, mi pokušavamo da posedujemo i da budemo posedovani.

Ali, svest naših težećih duša čini da želimo da prevazilazimo, da se širimo. Kad se širimo, mi prevazilazimo; a kad prevazilazimo, mi se širimo. Kad težimo, mi svesno ulazimo u sopstvenu beskonačnost, božanstvenost i punoću. Mi smo potekli od Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti. Kad težimo, mi u njih ulazimo svesno, ali ne sa osećajem posedovanja. Mi ne možemo da posedujemo ništa, a svakako ne Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Ali, mi možemo da svesno, zahvaljujući svojoj težnji, ponovo uđemo u svoju Domovinu odakle smo potekli. Mi imamo sva prava da se vratimo kući sa svojom svesnom težnjom. Da bismo se vratili kući na fizičkom nivou, poteban nam je novac. U duhovnom životu, naša stalna unutrašnja težnja nam kupuje povratnu kartu do našeg večnog Doma. Želja je guranje na silu. Težnja znači da naprosto pustimo sebe da budemo odneti nazad do svog večnog Doma.

Ako živimo u svetu težnje, ego će sigurno bti pobeđen, zato što će vatra težnje pročistiti ego. Ona neće ubiti ego, već će ga pročistiti; a kad dođe do pročišćenja, ostvarenje će sigurno osvanuti. Na kraju puta pročišćenja je ostvarenje. Što je naša spoljašnja priroda pročišćenija, to smo bliži Bogu. A što se brže pročistimo iznutra, to će brže biti naše ostvarenje Krajnjeg Cilja. Ego se može pobediti, mora se pobediti i biće pobeđen jedino našom stalnom težnjom.

Težnja je unutrašnji plamen koji sve vreme sija i širi svoje plamenove svud unaokolo, iznutra, spolja. Težnja će nas sigurno odneti u rodnu zemlju. Tamo nema ega, već postoji samo sveprožimajuće Jedinstvo – svegrleće, sveispunjujuće, sveprosvetljujuće Jedinstvo. U tom Jedinstvu postoji stalni osećaj božanskog ispunjenja, bezgraničnog ispunjenja. U bezgraničnom ispunjenju, ne može biti ograničenog ega, ne može biti vezujućeg ograničenja. Ništa ograničeno, ništa nesavršeno, ništa mračno, ništa destruktivno, ništa vezujuće tu ne može da ostane. Tu je sve Beskonačnost, sve je Stvarnost. Tu Stvarnost raste u duši Beskonačnosti, a Beskonačnost raste u duši Stvarnosti.

Dodatak: ovi citati, iz drugih dela Šri Činmoja, bili su uključeni u prva izdanja.

Predgovor urednika prvom izdanju.

Grupa za maditacije u Ujedinjenim nacijama je grupa službenika UN, delegata i predstavnika nevladinih organizacija akreditovanih u Ujedinjene nacije, koji veruju da, osim političkog načina, postoji i duhovan način da se radi za svetski mir. Dvaput nedeljno se ta grupa sastaje u UN radi meditacija nevezanih ni za jednu sektu i radi duhovnih diskusija o bratstvu i jedinstvu sveta.

Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama. Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži nasledeći način:

MI VERUJEMO….