Pitanje: Kako da znamo da je za nas došlo pravo vreme da se upustimo u duhovni život? Može li nam duhovni život pomoći da prevaziđemo frustraciju?

Šri Činmoj: Mi možemo da započnemo duhovni život jedino kada za tim osećamo potrebu. Kad osećamo glad, mi jedemo. Slično tome, kad imamo unutašnju glad, treba da nahranimo sebe Mirom, Svetlošću i Blaženstvom. Da, ljudska bića su puna frustracije. Svaki dan započinje novom frustracijom, razočaranjem i osećanjem potpunog neuspeha. Kako da pobedimo frustraciju, očajanje i druge netežeće i negativne sile? To možemo da učinimo jedino kad svesno osećamo da postoji nešto što prevazilazi, daleko preazilazi te frustraciije i takozvane neuspehe. Naš ljudski život se ne može i neće završiti neuspehom, upravo zato što božansko u nama nikad neće prihvatiti neuspeh. Božansko u nama će na kraju ispoljiti Svetlost i Istinu duše na zemlji ako imamo svesni vapaj, odnosno svesnu glad za Svetlošću koja može da preobrazi naše frustracije u sjajna dostignuća. Onaj ko ne teži je u Božijim očima potpuni gubitnik. Ali, početak njegove težnja je samo stvar vremena. Sam Bog će težiti u njemu i pomoću njega, kad za to kucne čas. Međutim, ako se svesno borimo na strani unutrašnje Istine i unutrašnje Stvarnosti, ako slušamo naloge unutrašnjeg glasa, tad ubrzavamo napredak svog života i napredak čitavog čovečanstva. Frustracija postoji baš zato što mi ne vidimo ništa osim frustracije, ili svesno nećemo da se udaljimo od frustracije. Uzmimo da je frustracija neka stvar koja se može uhvatiti i položiti pred Božija stopala, ili pred stopala bilo kojeg srećnog ili dobrog iskustva koje smo imali – čak i ako je to bilo pre deset ili dvadeset godina. Moć tog srećnog iskustva će poništiti moć frustracije, ili će preobraziti frustraciju u blistavo nadahnuće pred stopalima unutrašnjeg buđenja i spoljašnjeg ostvarenja.

Pitanje: Kako da unesemo dovoljno savršenstva u naše živote i u svet da bismo bili zaista zadovoljni?

Šri Činmoj: Ako želimo da prihvatimo samo ograničeno beznačajno savršenstvo koje zapažamo u svetu, onda nikada ne možemo biti zadovoljni. Glad za savršenstvom je kao i svaka druga glad. Ako imate ogromnu glad, malecna porcija hrane vas neće zadovoljiti. Mi imamo unutrašnju glad za beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom. Naše spoljašnje biće neće biti zadovoljno ako dobije samo mrvicu Mira, Svetlosti i Blaženstva. Biće zadovoljno jedino kad bude imalo Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri.

Što više budemo postizali iznutra, to će jasnija biti naša predstava o savršenstvu. Ako smo zadovoljni samo malim unutrašnjim dostignućima, poput mistika i medijuma, reći ćemo da imamo savršenstvo koje nas zadovoljava. Ali, savršenstvo koje zadovoljava njih ne zadovoljava i ne može da zadovolji unutrašnju glad onog ko vapi za apsolutnim savršenstvom u svojoj prirodi i u zemaljskoj svesti. Što se više uspinjemo, to više primamo i postižemo i postajemo svesniji mogućnosti celovitog savršenstva u našoj prirodi i ostalim stvarima. Potpuno i totalno savršenstvo će nastati jedino kada budemo osećali da naše savršenstvo nije savršenstvo dok ostatak čovečanstva ostaje nesavršen. Ako mi zovemo sebe Božijom decom, onda su i drugi Božija deca. Ako ne podelimo sa njima ono malo što imamo, kakvo pravo imamo da ih nazivamo svojom braćom? Oni možda putuju nekoliko milja iza nas, ili možda čvrsto spavaju. Oni, međutim, moraju stići do Cilja da bi savršeno Savršenstvo moglo da osvane na zemlji. Svaki pojedinac treba da donese odluku. Svaki tragalac treba da u sebi otkrije u kojoj tački želi da završi svoju unutrašnju potragu za Istinom i Svetlošću. Jedino ako je spreman da nastavi, da stupa dalje, da zaroni duboko unutra, i ako oseća da njegovim dostignućima nema kraja, može biti spreman da ponudi poruku večno ispunjujućeg i večno prevazilazećeg Savršenstva. Ono što danas nazivate saršenstvom, sutra ćete možda nazvati čistim nesavršenstvom. Savršenstvo deteta je njegova sposobnost da ciči i vrišti i udara druge. Ali, kad odraste, njegova predstava o savršenstvu može biti sasvim suprotna od toga. A ako ono uđe u duhovni život, njegov osećaj savršenstva će opet biti drugačiji. Ono će se potruditi da pobedi svoj strah, svoju sumnju, svoju ljubomoru i ostale negativne sile. Ali, kad zaroni duboko unutra nakon što je postiglo ono što želi za sebe, ono će osetiti da je zadovoljno jedino njegovo ograničeno ja. Njegovo veće Ja, koje predstavljla čovečanstvo u celini, daleko je, daleko od savršenstva. Zato će ono probati da ukloni strah, sumnju, strepnju, brige i druge nebožanske sile iz čovečanstva. Na našem putu mi osećamo da savršenstvo treba da bude potpuno i celovito. Mi znamo da u svojoj prirodi imamo nesavršenstva, a da istovremeno imamo ograničeno savršenstvo. Ako u ovom trenutku nesavršenstvo vlada, mi hoćemo da se suprotstavimo tom nesavršenstvu i preobrazimo ga u savršenstvo. Pomoću naše svesne molitve, meditacije, koncentracije i kontemplacije, nesavršenstvo iz prošlosti se može usavršiti, a tama se može preobraziti u Svetlost. Savršenstvo tela leži u njegovom svesnom znanju o dinamičnoj Istini koja neprekidno napreduje. Savršenstvo vitala leži u njegovom prihvatanju Istine u dinamičnom obliku. Savršenstvo uma leži u njegovom prihvatanju prostranstva, beskraja, kao nečeg što mu pripada. Savršenstvo srca leži u njegovom prihvatanju plača zemlje i saosećanja Neba kao nečeg što mu pripada. Na taj način možemo da vidimo, osetimo i ispoljimo savršenstvo u svom svakodnevnom životu. Tragaoci za beskrajnom Istinom mogu da ispolje savršenstvo u telu, vitalu, umu i srcu jedino svesnim znanjem i prihvatanjem večno rastuće, večno prevazilazeće Stvarnosti.

Pitanje: Da li će se proces stremljenja ka savršenstvu ikad okončati?

Šri Činmoj: On se nikad neće okončati, zato što Sam Bog ne želi da završi Svoju Kosmičku Igru. Ono za šta danas smatramo da je krajnje savršenstvo, sutra će postati samo polazna tačka našeg putovanja. To je zato što se naša svest razvija. Kad se naša svest podigne na viši nivo, istovremeno i naš osećaj savršenstva postaje viši. Uzmimo savršenstvo kao neko dostignuće. Dok se učimo u vrtiću, naše dostignuće u savršenstvu može biti veoma dobro na tom nivou. Ali, iz vrtića idemo u osnovnu školu, pa u gimnaziju, na koledž i univerzitet. Kad steknemo master titulu u savršenstvu, naše dostignuće je mnogo veće nego što je bilo dok smo bili u vrtiću. Međutim, čak i tada ćemo možda osećati da ima još mnogo stvari koje treba da naučimo. Onda mi učimo dalje i još više širimo svoju svest. Ako malo dete misli da će mu master titula zauvek ostati nedostižna, vara se. Duhovna lestvica ima podosta prečki. Ako ne stanemo na prvu prečku, kako ćemo se popeti na poslednju prečku te lestvice? Mi počinjemo sa inspiracijom, a odatle počinjemo da se koncentrišemo, meditiramo i kontempliramo. A te tri reči – koncentracija, meditacija, kontemplacija – uključene su u jednu reč: težnja. Počinjemo sa inspiracijom, a nastavljamo sa težnjom. Težnji nema kraja, pa tako nema kraja ni našem dostignuću savršenstva.

Pitanje: Uvek sam osećao da je sebično tražiti spasenje. Smatrao sam da će ono doći samo od sebe ako budemo radili ispravnu stvar.

Šri Činmoj: Potpuno ste u pravu. Spasenje će doći na svoj način, u odabranom času, ako radite pravu stvar. A šta je prava stvar? Prava stvar je da se molimo, da se koncentrišemo, da meditiramo. Ako se popnete uz drvo, uzećete voćku. Ali, ako se ne popnete, voćka će zauvek ostati van vašeg domašaja. U duhovnom životu, kada se mi uspinjemo, Božija Milost se spušta.

Dobiti spasenje je kao dobiti platu. Vi radite u Ujedinjenim nacijama. U određeno vreme, Vaša plata sigurno stiže. Ali, to je zato što ste i Vi odigrali svoju ulogu – da dođete i radite ovde. Slično tome, ako radite nešto za Boga, za čovečanstvo, spasenje će doći. Ako živite u težnji umesto da živite u želji, spasenje će doći. Ono što bi trebalo da radite je sledeće: da se molite, koncentrišete i meditirate; i ako to budete radili, naravno da ćete dobiti spasenje. Nećete ga dobiti ponavljajući: „Daj mi spasenje, daj mi spasenje“. Ali, ako budete činili pravu stvar, a to je da živite duhovnim životom, životom odanosti i posvećenosti, automatski ćete dobiti spasenje.

Pitanje: Koliko ste imali godina kad ste počeli da meditirate?

Šri Činmoj: Počeo sam svesno da meditiram u jedanaestoj godini, mada sam u četvrtoj ili petoj godini svakodnevno izgovarao molitve, kao što rade deca. U jedanaestoj godini sam postao potpuno svestan božanstvenosti, to će reći, koncentracije i meditacije, i počeo sam da to shvatam veoma ozbiljno. Pre toga sam na molitvu trošio dva-tri minuta. Ali, u trinaestoj godini sam meditirao po osam sati dnevno. A ozbiljno sam počeo da meditiram u jedanaestoj godini.

Pitanje: Kažete da bi trebalo da meditiramo u srcu, ali je meni lakše da meditiram u umu.

Šri Činmoj: Ako Vam je lakše da meditirate u umu, onda meditirajte u umu. Ali, onda ćete biti u stanju da meditirate možda pet minuta, a od tih pet minuta, možda ćete moćno meditirati samo jedan minut. Nakon toga ćete osetiti da vam cela glava postaje napeta. Prvo steknete radost, zadovoljni ste, a potom ćete možda osetiti jalovu pustoš. Tokom pet minuta dobićete nešto, ali ako hoćete da pođete dalje od toga, možda nećete osetiti ništa. Ako meditirate ovde [u srcu] doći će dan kada ćete početi da stičete zadovoljstvo. Ako meditirate u srcu, onda meditirate tamo gde je duša. Istina, duša je svuda – u umu, u telu, svuda. Ali, to je kao moja situacija sada. Ja sam ovde, u Ujedinjenim nacijama. Ako neko pita: „Gde je Činmoj“, možete reći da sam u Ujedinjenim nacijama, ili možete reći da sam u sobi za konferencije br. 10. Moje prisustvo duhovno prožima čitave Ujedinjene nacije, ali je moja živa svest baš ovde, u ovoj sobi. Ako dođete ovde, moći ću da za Vas učinim više nego za druge na drugim mestima u zgradi. Slično tome, kad svoju pažnju usredsredite na srce, steći ćete mnogo više unutrašnjeg zadovoljstva nego kad meditirate u umu, zato što je srce sedište duše. Međutim, nekim ljudima je teško da meditiraju u srcu zato što na to nisu navikli.

Treba da budete mudri. Ogromna je razlika između onoga što možete dobiti od uma i onog što možete dobiti od srca. Um je ograničen; srce je neograničeno. Duboko u nama su beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Lako je da dobijemo ograničenu količinu toga. Meditacija u umu Vam to može dati. Ali, možete dobiti više ako meditirate na srce. Pretpostavimo da imate priliku da se zaposlite na dva mesta. Na jednom mestu ćete zaraditi 200 dolara, a na drugom 500 dolara. Ako ste mudri, nećete gubiti vreme na prvom mestu. Treba da znate da su Izvor i Stvarnost u srcu. Stvarnost je svuda, ali konkretna manifestacija stvarnosti mora da bude na nekom određenom mestu. U srcu je duša, pa ako meditirate u srcu, rezultat će Vas beskrajno više ispuniti.

Hajde da ne budemo zadovoljno stvarima koje dobijemo veoma lako. Hajde da plačemo za nečim što je teže dobiti, ali što je beskrajno i večno. Ako dobijete nešto od uma, sutra može da se pojavi sumnja i kaže Vam da to nije stvarno. Ali, kad jednom dobijete nešto od srca, nikad nećete biti u stanju da u to sumnjate ili da to zaboravite. A iskustvo na psihičkom planu nikad se ne može izbrisati iz srca.

Pitanje: U meditaciji ponekad um prestane da funkcioniše i čini se da dolazi malo informacija

Šri Činmoj: U meditaciji ne treba da pridajemo važnost umu. Ako nema informacija, to je dobro. Prava meditacija nije informacija; to je identifikacija. Um pokušava da stvori jedinstvo tako što će vas uhvatiti i uhvatiti i to vas može lako naterati da se pobunite. Ali srce stvara jedinstvo kroz identifikaciju. Um pokušava da poseduje. Srce se samo širi i, dok se širi, obuhvata. Umom mi samo sebe delimo. Um može pokušati nešto da učini i telo ili vitalni mogu odmah da pokušaju da to spreče. Ali, ako srce želi nešto da uradi, ma koliko teško to bilo, to će biti učinjeno. To je zato što kada um ne stekne zadovoljstvo kada nešto pokuša, on jednostavno kaže da u tome nema stvarnosti i odustaje. Ali, kada srce ne dobije zadovoljstvo, ono oseća se da nije uradilo tu stvar kako treba. Zato pokušava ponovo, i nastavlja da pokušava sve dok zadovoljstvo konačno ne osvane.

Pitanje: Na šta misliš kad govoriš o bezuslovnoj predanosti Božijoj Volji i kako možemo da razvijemo taj kvalitet?

Šri Činmoj: Kad uradimo nešto bezuslovno, mi činimo nešto zaista veliko, a za to nam je potrebno mnogo priprema. Obično mi sve činimo uslovno. Odemo u prodavnicu, damo prodavcu novac, a prodavac nama da ono što nama treba. U ovom svetu je sve uzimanje i davanje. Mi razmenjujemo stvari podjednake vrednosti. Bog, međutim, ima svega u beskrajnoj meri. Ako učinimo nešto za Boga, ono što ćemo dobiti od njega daleko će prevazići naša očekivanja. Dobićemo mnogo više nego što smo dali. Ako damo Bogu mrvicu molitve, minut molitve, stvari koje će nam Bog dati biće veoma ispunjujuće. Ali, doći će vreme kada ćemo se moliti Bogu sa osećanjem da je to ono što On od nas želi da učinimo. Tad postajemo odabrani instrumenti Boga i predstavnici Boga na zemlji i tada osećamo da zaista ispunjavamo Boga na Njegov sopstveni Način.

Dok smo na Zemlji, mi ispunjavamo Boga u skladu sa našom ograničenom, veoma ograničenom sposobnošću. Svak ispunjava Boga na taj način. Ali, kad učinimo nešto sa svesnim osećanjem da to što činimo čini Bog u nama i pomoću nas, tada, čak i ako damo samo osmeh, u tom osmehu biće beskrajna mogućnost, beskrajna sposobnost.

U našem životu težnje će doći vreme kada ćemo, čim neko kaže „Bog“, osetiti da on govori o nama, a ne o nekom drugom. Sada je Bog treća osoba. Ja sam neko. Ti si neko. A Bog je treća osoba. Mi smo potpuno odvojeni, svak ima svoju ličnost. Ali, doći će dan kada ćemo se bezuslovno predati Božijoj Volji. Tada, kad nam se neko obrati, osećaćemo da Bog govori Bogu. To se, međutim, postiže postepeno. Potrebno je nekoliko meseci stalnog vežbanja da se razviju veoma jaki mišići. Bezuslovnu predanost je mnogo teže razviti. Za nju je potrebna svakodnevna vežba, a ta vežba je naša molitva, naša meditacija.

Pitanje: Kako da kontrolišem svoja osećanja dok sam u kancelariji? Ima tako mnogo nepravde, a ništa ne možemo da učinimo da pomognemo sebi.

Šri Činmoj: Kažete da ništa ne možemo da učinimo, ali ja Vam dajem način da se zaštitite. Mi smo ovde meditirali pet ili deset minuta. Ta meditacija ima stvarnu moć. U Vašoj kancelariji ima mnogo nepravde. Sama nepravda je neka vrsta negativne moći, destruktivne moći. Nepravda je nebožanska moć, a pravda je božanska moć. Sada nepravda stvara patnju u Vašem životu. Postoji, međutim, nešto što se zove Božija svetlost. Vi možete biti dobro zaštićeni Božijom Svetlošću, tako da na Vas nepravda ne deluje. Istina, Vi ne možete da promenite umove ljudi koji izazivaju tu nepravdu, ali možete da zaštitite sebe. Oni Vas udaraju iznutra, a Vi im ne uzvraćate, iz straha ili zato što niste u stanju. Ali, ako postanete veoma jaki, veoma moćni iznutra, Vaša snaga će Vas odvesti na neko drugo mesto ili će njima dati određeno prosvetljenje. Božija Samilost će Vas sačuvati od te vrste nepravde ako ozbiljno uđete u duhovni život.

Drugi način da se spasete, koji je brži, jeste da imate duševni miir. Na našoj meditaciji utorkom mi odozgo donosimo Mir, koji je veoma opipljiv. To nije nešto zamišljeno. Vi možete da osetite Mir; možete da plivate u moru Mira kad meditirate sa nama utorkom. I u petak ćemo takođe meditirati ovde, pa ako nam se pridružite, osetićete Mir. Nepravda je nebožanska moć, ali je Mir beskrajno moćnije božansko oružje. To je opipljiva moć. Kada ste u Miru, nikakva ljudska moć ne može da Vas uznemiri.

Kad morate da se branite ili štitite, probajte da koristite više oružje. Ako Vam ljudi nešto kažu, a Vi im uzvratite istom merom, tome neće biti kraja. Opet, ako samo progutate svoj bes, oni će nastaviti da Vas iskorišćavaju. Ali, kad vide i osete u Vama ogroman unutrašnji Mir, primetiće u Vama nešto što nikad ne može biti pobeđeno. Videće promenu u Vama, a ta promena ne samo da će ih iznenaditi, već će ih i uplašiti i odvratiti. Osetiće da su njihova oružja beskorisna.

Mir je najefikasnije oružje da se pobedi nepravvda. Kada se molite i meditirate, celo Vaše biće se preplavi Mirom. Tada, šta god da drugi ljudi urade, Vi ćete osećati samo da su to Vaša deca koja se igraju pred Vama. Reći ćete: „To su sve deca. Šta bih više mogao da očekujem od njih?“ Ali, sada, zato što su oni odrasli što se tiče godina, umesto toga, Vi se uznemirite i razbesnite. Ako se budete redovno molili i meditirali, uskoro ćete osetiti da je Vaš mir beskrajno snažniji, da beskrajno više ispunjava i okrepljuje, nego što mogu da Vam naude nesrećne situacije koje oni stvaraju.

Pitanje: Meni se čini da Božija Volja za nas nije da samo budemo tihi, već i da budemo aktivni.

Šri Činmoj: Molim da mi oprostite. Niste me dobro razumeli. Pod spoljašnjomo tišinom ne podrazumevam to da se ne priča, već podrazumevam spoljašnji izraz čovekove unutrašnje tišine. Jedna tišina je dinamična; druga tišina je statična. Statičnu tišinu nalazimo u dubokoj meditaciji, koja predstavlja pripremu. Dinamičnu tišinu nalazimo u delovanju, koje je ispoljavanje. Unutrašnja tišina nas vodi i prosvetljuje. Spoljašnja tišina nas otkriva i ispoljava.

Pitanje: Dakle, spoljašnja tišina, odnosno dinamična tišina, je u stvari božansko delovanje – ispunjavanje Božije Volje služenjem čoveku?

Šri Činmoj: Tačno. Uloga dinamične tišine je da ispuni Volju Boga u čovečanstvu. Ali, šta je Božija Volja, to saznajemo jedino od unutrašnje tišine, statične tišine. Kad saznamo Božiju Volju, onda je naša božanska dužnost da se posvetimo služenju čovečanstvu.

Neki ljudi jedino hoće da meditiraju. Oni neće ništa da daju svetu. A opet, ima nekih koji hoće da daju, ali neće da meditiraju. To je ludost. Ako ne meditiramo, ako ne posedujemo ništa, kako ćemo onda išta dati? Ima mnogo ljudi na svetu koji su spremni da daju, ali šta oni imaju? Ima nekih ljudi koji su stekli nešto, a neće da to daju. Oni se ponašaju kao tvrdice. Oni se plaše da će ih svet pogrešno razumeti ili zloupotrebiti čim pokušaju da daju svoje blago neznalačkom svetu. Mi, međutim, moramo da odigramo svoju ulogu. Najpre treba da postignemo, potom treba da damo. Na taj način možemo da udovoljimo Bogu i ispunimo čovečanstvo.

Pitanje: Unutrašnja tišina je isto što i molitva i meditacija?

Šri Činmoj: Molitva, meditacija, koncentracija i kontemplacija jesu unutrašnja tišina. Spoljašnja tišina je posvećenost, služenje, delovanje. Posvetite sebe, ispunite Božiju Volju, ali tek nakon što saznate kakva je Božija Volja. Mi možemo da saznamo Božiju Volju samo praktikovanjem unutrašnje tišine. Inače, ako pokušamo da pomognemo čovečanstvu na naš način, mislićemo da služimo Bogu, dok ćemo samo uvećavati svoj ego. Mi kažemo: „Ja sam uradio ovo, ja sam uradio ono“. Važno je, međutim, sledeće: „Da li me je Bog inspirisao? Da li me je Bog ovlastio?“ Ako naša dela nisu nadahnuta od Boga, onda ih nadahnjuje naš ego. Onda će služenje koje dajemo svetu biti puno tame i nesavršenosti.

Pitanje: Kažete da bi trebalo da osetimo da smo Božija odabrana deca ukoliko je strah naš problem. Da li hoćete da kažete da nas je Bog odabrao da osećamo strah?

Šri Činmoj: Strah je negativna sila, destruktivna sila, a mi smo Božiji vojnici koji će se boriti protiv njega. Strah dolazi od tame, od neznanja. Ako uđemo u sobu koja je u mrklom mraku, prestrašićemo se. Ali, čim upalimo svetlo, naš strah nestaje. Tama je prosvetljena i mi vidimo da nema čega da se plašimo u mraku i da nema čega da se plašimo ni u svetlosti.

Pitanje: U Vašem predavanju ste rekli: ako vidimo problem i suočimo se sa problemom, onda je naša snaga veća od snage problema. Hoćete li time da kažete da problem nije problem ako znamo kako da gledamo na njega?

Šri Činmoj: Ako znamo kako da gledamo na problem, pola snage problema nestaje. Ali, mi obično nastojimo da izbegnemo problem; mi pokušavamo da pobegnemo od njega. Problem ne ukazuje ni na kakvu našu grešku ili zločin, pa zašto bismo se plašili da se sučimo sa njim? Naš problem je da kad se nešto nesrećno desi u našem životu, mi smesta osećamo da smo krivi za to, da smo učinili nešto pogrešno. Moramo takođe da znamo da oko nas postoje loše sile, nebožanske sile, neprijateljske sile. Mi verujemo u zakon karme – da ako učinimo nešto loše, kasnije patimo. Međutim, čak i ako ne učinimo ništa loše, neznanje sveta može da dođe da nas muči. Pomislite na Hrista. On je bio veliki duhovni Učitelj. Nije uradio ništa loše. Ali, neznanje sveta ga je razapelo. Naravno, mi ne možemo da se poredimo sa Hristom, ali na našem nivou bi trebalo da osećamo da ne mora da znači da smo mi pogrešili nešto.

Kriveći sebe, a potom pokušavajući da se sakrijemo, mi ne rešavamo problem. Treba da se suočimo sa problemom i da vidimo da li smo zaista krivi. Ako je naše sopstveno neznanje stvorilo problem, onda će nam možda biti teško da ga rešimo. Međutim, ako neko drugi stvara problem, onda treba da se postavimo kao čvrsti zid i da ne dopustimo problemu da uđe u nas. Ako je ovo moja kuća, moj zid, neću dopustiti nikom da provali unutra. Ali, ako sam ja sam problem, kako ću onda sprečiti problem da uđe? Taj problem je beskrajno teže rešiti nego neki problem koji dolazi spolja. Da bih rešio problem sebe, treba da osetim da ja nisam neko ko stvara probleme, već neko ko rešava probleme. Potom treba da vodim duhovan život i da razvijem unutrašnju snagu, težnju i unutrašnju nevezanost. Polako, postepeno, postaću iznutra snažan, a onda ću biti u stanju da rešim probleme koje sam stvorio sam, mojim sopstvenim unutrašnjim slabostima.

Pitanje: Uvek sam hteo da pitam kakav je duhovni smisao ludila i kako se ono razvija.

Šri Činmoj Ludilo je nesavršenost u našoj prirodi. Ono je posledica naše unutrašnje nesavršenosti. U našem spoljašnjem životu mi nemamo potrebe za Svetlošću. Imamo potrebu sa svim drugim stvarima, ali se Svetlosti plašimo. Kad pomislimo na Svetlost, umesto da osetimo da ćemo biti prosvetljeni, mi osećamo da ćemo biti razotkriveni, pa pokušavamo da se sakrijemo.

Ludilo može da započne na bilo kom nivou svesti, ali kad se razvije na mentalnom nivou, mi ga primećujemo. Pre nego što se razvilo na mentalnom planu, ono može da se razvije na unutrašnjem planu, psihičkom planu. Kad ludilo započne, ono ne započinje odjednom u fizičkom. Ono se spušta poput kiše, kao tok odozgo u naš sklop. I tek kad uđe u um i obuhvati ga, mi gubimo svoju mentalnu ravnotežu. Ludilo nastaje kada ne držimo sve što se nalazi u našem umu na pravom mestu. Misli, unutrašnje delovanje, unutrašnje ideje, ideali, činjenice – sve to ima svoje mesto u umu. Kad pogrešno smestimo te stvari ili kad im ne pridajemo značaj koji im odgovara, razvija se ludilo.

Pitanje: Šta podrazumevate kad kažete da je večnost čoveka koji ne teži nesigurna?

Šri Činmoj: Čovek koji ne teži nije siguran ni u šta. On je izložen na milost i nemilost svih svojih ćudi. U ovom trenutku nešto može da ga navede da oseća da je apsolutno beskoristan i beznadežan. A narednog trenutka će njegov ego izbiti na površinu i on će osetiti da je sve, da je Gospodar Univerzuma. Ništa nije sigurno za čoveka koji ne teži, čak ni njegov sopstveni život. On živi u stalnom strahu. Možda oseća da će, dok spava, neko doći i ubiti ga. Netežeći čovek nikad neće biti siguran da postoji sutra, pošto on ne oseća tok. Za njega, sutra na postoji, a o večnosti da i ne govorimo.

Ali, za čoveka koji teži večnost je sigurna, zato što on zna i oseća da je u toku večnosti. On je reka koja ulazi u okean. Za čoveka koji teži ništa nije nesigurno. On zna da u sebi ima sve. U ovom trenutku, on je kao dete. Njegov otac ne može da mu da milione dolara, jer će ih pogrešno upotrebiti, pošto je samo dete. On zna da zasad može da upotrebi samo novčić ili dva. Ali, on je siguran da će mu, kad poraste, njegov Otac dati sve svoje blago: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. On je siguran da će dobiti sve to.

Pitanje: Kako da prihvatimo i volimo svoje bližnje?

Šri Činmoj: Pre svega, morate da osetite da je vaš bližnji nerazdvojni deo vaše sopstvenog postojanja. Ja imam dva oka. Ako moje levo oko ne vidi tako dobro kao desno, šta ću uraditi? Da li ću se naljutiti na svoje levo oko? Hoću li ga izvaditi? Držim li svoje levo oko zatvoreno ili ga prekrivam rukom, sa rečima: „Neću ti dati da gledaš“? Ne. U ovom slučaju, imam osećaj jedinstva. Naprosto prihvatam da je moje levo oko manje sposobno od desnog, ali je i dalje deo mene. Ako moje levo oko ne vidi dobro, koristiću i desno. Kad god treba da upotrebim svoje oči, koristim oba oka, a oko koje je jače, naravno, obavi više posla.

Trebalo bi da gledate na osobe oko vas kao na udove vašeg sopstvenog tela. Bez njih ste nepotpuni. Možda ćete osećati da su oni manje razvijeni, ali i oni imaju svoju ulogu. Vaš palac je mnogo jači od vašeg malog prsta. Ali, mali prst takođe ima svoj posao. Bog je stvorio pet prstiju. Iako su neki kraći i slabiji od drugih, vi znate da ste savršeni jedino kad imate pet prstiju. Vaš srednji prst je najduži. Ako osećate da vam zato ne trebaju drugi prsti, onda se grdno varate. Ako hoćete da svirate na klaviru ili tipkate po tastaturi, potrebno vam je svih pet prstiju.

Ljude oko sebe možete da volite jedino kad osećate da je neophodno pravo savršenstvo. Ako ostanete izolovani kao pojedinci, onda će vaše dostignuće biti ograničeno. Sam vaš osećaj savršenstva će biti ograničen, veoma ograničen. Ali, kad razmišljate u terminima neograničenog savršenstva, onda treba da volite čovečanstvo. Jedino prihvatajući čovečanstvo kao nerazdvojni deo vašeg sopstvenog života, i usavršavajući čovečanstvo svojim sopstvenim prosvetljenjem, možete da ispunite sebe.

Pitanje: Šta je zapravo prosvetljenje?

Šri Činmoj: Prosvetljenje je svesno znanje o duši. Prosvetljenje je svesna vizija Stvarnosti koja će se ispoljiti. Prosvetljenje je mogućnost preobražena u praktičnost. Prosvetljenje je poput Božijeg čarobnog štapića. Obični mađioničar u ovom svetu koristi svoj štapić da bi jednu stvar pretvorio u drugu. Kad Bog upotrebi prosvetljenje u svetu, smesta konačna svest zemlje ulazi u Beskonačno i postaje to Beskonačno.

Prosvetljenje je prva ljudska spoznaja Božije svemoguće Moći, bezgranične Samilosti, beskrajne Svetlosti i savršenog Savršenstva. Naše prosvetljenje čini da znamo šta je Bog zaista. Pre prosvetljenja, Bog je teorija; nakon prosvetljenja, Bog postaje praktičan. Dakle, prosvetljenje je božanska magična moć koja nam omogućava da vidimo Stvarnost koja je nekad bila samo mašta. Kad u ljudskom biću osvane prosvetljenje, Bog nije više samo obećanje, već stvarno dostignuće.

Govorim ti o prosvetljenju na tvoj rođendan. Prosvetljenje je u umu i u srcu. Kada je um prosvetljen, mi postajemo Božiji Izbor. Kada je srce prosvetljeno, mi postajemo Božiji Glas. Ovde, u fizičkom svetu, um je značajno evoluirao. Pošto je razvio intelektualni um, čovek je postao nadmoćniji od životinja, zato što je nivo uma viši od nivoa fizičkog ili vitala. Čovek je razvio sposobnost uma, ali nije razvio sposobnost srca. Kad razvijemo srce, videćemo da je njegova sposobnost daleko veća nego što smo zamišljali. Kad razvijemo jedinstveni osećaj u našem srcu da smo potekli od Božije najviše Vizije i da smo za Božije savršeno Ispoljavanje, odigraće se prosvetljenje.

Pitanje: Kako da razvijemo strpljenje?

Šri Činmoj: Kako da razvijemo strpljenje? Da bismo razvili strpljenje, treba da osećamo da smo se otisnuli na duhovno putovanje, unutrašnje putovanje, koje ima Cilj, a taj Cilj nas želi i potrebni smo mu isto koliko mi želimo njega i koliko nam je on potreban. Taj Cilj je spreman da nas prihvati, da nam da ono što ima, ali će to učiniti na svoj način i u času koji je odabrao Bog. Moramo da znamo da će nam Bog dati svoje blago kad za to dođe vreme. Strpljenje nam nikad neće reći da nema nade da se to dogodi. Strpljenje će nam jedino reći ili da mi nismo spremni, ili da nije došlo vreme. Mi možda imamo osećaj da smo spremni, ali treba da znamo da naše celovito biće, naše integralno biće, nije spremno. Naša duša može biti spremna, naše srce može biti spremno, naš um može biti spreman da dostigne Cilj, koji je Svetlost i Istina, ali možda nisu spremni naš vital i fizičko biće. Kada celo naše biće bude spremno, sam Cilj će osvanuti u našoj svesti koja teži. Kada kucne sat, Cilj će nas privući sebi kao magnet.

Kada smo u duhovnom životu, trebalo bi da osećamo da strpljenje nije nešto pasivno. Naprotiv, ono je dinamično. U strpljenju mi razvijamo našu unutrašnju snagu, našu unutrašnju snagu volje. Istina je da lako možemo steći strpljenje ukoliko imamo snagu volje. Ali, podjednako je tačno da će se naša unutrašnja snaga volje, ukoliko imamo strpljenje, razviti na jedan poseban način.

Pitanje: Ako se tokom meditacije dogodi nešto spolja – kao što je buka ili nešto nepredviđeno – da li je bolje da to uključimo u meditaciju ili da pokušamo da se odvojimo od toga i nastavimo meditaciju?

Šri Činmoj: Svaki tragalac treba da zna kakav je nivo njegove meditacije. Ako smo početnici, trebalo bi da osećamo da je svaka stvar koja nije deo meditacije poput uljeza. Ne treba da dopustimo uljezu, strancu, da uđe u nas i omete nas. Ali, ako smo veoma napredni, a pojavi se ometajući zvuk ili buka tokom naše meditacije, možemo da probamo da uđemo duboko u sam taj zvuk i da pokušamo da ga asimilujemo. Ako imamo takvu sposobnost, onda možemo da napad veoma moćnog, veoma izazovnog stranog elementa pretvorimo u unutrašnju muziku, ushićujuću ili opčinjavajuću muziku, koja će zaista dodati nešto našoj meditaciji. Moramo, međutim, da razvijemo sposobnost da preobrazimo ometajući, razdražujući zvuk u umirujuću, ushićujuću i dirljivu muziku. Ako imamo takvu sposobnost, uključićemo ometanje u svoju meditaciju. Ali, sve dok nemamo takvu sposobnost, uvek ćemo to ometanje isključiti.

Ako imate snagu, unutrašnju snagu, da preobrazite nekoga, kad se preobrazi, on postaje potpuno vaš. Pre nego što ste ušli u duhovni život imali ste tamu, neznanje. Sada ste počeli da preobražavate svoju sopstvenu tamu i neznanje. Kad one budu konačno preobražene i prosvetljene, i dalje će biti vaše vlasništvo. Ali, dok su vam ranije stajali na putu, naprotiv, sada će vam pomoći. Tama je probražena u svetlost i postala je dodatna pomoć.

Pitanje: Imam iskusto ovde na Dag Hamaršeld predavanjima kakvo ne doživljavam na drugim tvojim predavanjima ili na meditacijama sredom. Znam da odozgo spuštaš ogroman Mir koji osećam i tamo, ali ovde, na ovim predavanjima, imam osećaj da padam u san. Pa ipak čujem to što govoriš. Trudim se iz sve snage da ostanem budan, ali mi to izgleda gotovo nemoguće. Da li bi mogao da objasniš radim li nešto pogrešno?

Šri Činmoj: Ne radiš ništa pogrešno. Kad držim predavanja, ja donosim odozgo Mir, a taj Mir je za tragaoce nešto opipljivo. Kad tragalac gori od želje da pliva u moru Mira, Svevišnji mu to dozvoljava. Tokom tog iskustva, um ne deluje; deluje jedino srce. Aktivnost uma je potpuno utišana, a umesto njega počinje da deluje srce. Funkcija srca je da se poistoveti sa svime što je oko njega, pred njim ili u njemu. Tovje srce se poistovećuje sa Mirom i taj Mir utišava um. To nije inercija; to nije iskustvo beskorisne jalovosti iil nečeg lošeg. Ne, u tom Miru ti gajiš unutrašnju istinu i rasteš u Svetlost koja prosvetljuje tamu sa kojom si se suočavao ili neznanje koje si gajio pre nego što si ušao u meditaciju.

Ja donosim odozgo Mir, Svetlost i Blaženstvo u bezgraničnoj meri, i u skladu sa svojom prijemčivošću svaki tragalac dobija taj Mir, Svetlost i Blaženstvo. Taj Mir nije nekakav nesvestan način da te uspava. Ne, taj Mir utišava izlazeću energiju uma, a istovremeno, prosvetljava ono što se uliva u srce. A kada si u srcu, težećem srcu, postaješ jedno sa Mirom koji održava božansku Stvarnost u tebi.

Pitanje: Čitao sam da ako jednom odabereš zlo, nisi više slobodan. Mislim da je to interesantna ideja. Da li bi mi razjasnio?

Šri Činmoj: Pre svega, treba da znamo šta je zlo. Sve što nas ograničava, sve što nas vezuje je zlo. Zlo nam dolazi u obliku uživanja, a kada se predamo, kad prionemo za uživanje koje zlo donosi, uhvaćeni smo. Zlo, koje želi da nas načini svojim instrumentima zarad svojih ciljeva, navodi nas da osećamo da smo bespomoćni i neznalice i to je razlog što ga prihvatamo.

Ponekad mi možda nemamo slobodu u svom spoljašnjem životu, ali u svom unutrašnjem životu imamo slobodu, znatnu količinu slobode. Možemo da se molimo, možemo da se koncentrišemo, možemo da meditiramo čak i u zatvorskoj ćeliji. Ali, kada nas zlo obuzme, naša unutrašnja sloboda nestaje, a naša spoljašnja sloboda nas takođe napušta. Tada ćemo sigurno tražiti ispunjenje naših želja ili zlih impulsa.

Sve ima svoju prirodu. Sama priroda zla je da vezuje; sama priroda božanstvenosti je da oslobađa. Priroda škorpija je da bodu. Ne možemo očekivati od njih da se ponašaju drugačije. Zato im ne smemo pružiti priliku da nas ubodu. Treba se uvek držati dalje od njih. Ako stanemo blizu škorpije da bismo pokazali svoju slobodu, to je ludost.

Trebalo bi da osetimo neophodnost da budemo samo sa onim što nas stalno oslobađa i prosvetljuje, a to je Svetlost.

Pitanje: Kad dođemo da meditiramo sa tobom, ti nam daješ Svetlost. Ali, moramo stalno da se vraćamo nazad po nove zalihe. Koliko Svetlosti koju nam daš ostaje stalno sa nama?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od toga koliko zadržite svest koju osetite ovde. Kada se vratiš nazad u svoju kancelariju, možda ćeš potpuno zaboraviti šta si radila ovde jedan sat. Ili, možeš da ostaneš svesna Mira, Svetlosti i Radosti koje si osetila čak i dok kucaš na tastaturi ili dok ti nešto diktiraju. Na taj način možeš da zadržiš celu količinu, ako hoćeš. Mi ponekad kažemo da neka osoba nešto radi, ali joj je um na drugom mestu. Sad, umesto uma, recimo da težeće srce nije tu. Tvoj um će slušati šta ti tvoj šef diktira, ali će tvoje težeće srcee zadržati svoje jedinstvo sa ovom prostorijom, gde je primilo Mir, Svetlosti Blaženstvo.

Ako možeš da održiš svoju unutrašnju vezu sa tom božanskom svešću sve do svoje rane jutarnje meditacije sutradan ujutru, onda ćeš zadržati svu Svetlost koji si primila od mene. To ne znači da ne možeš da razgovaraš sa prijateljima, ili da ne možeš da jedeš ili radiš neke druge obične stvari. Ti can da radiš sve te stvari, ali moraš da paziš da ne izgubiš svoje dragoceno unutrašnje blago. Kad jednom usvojiš Mir i Svetlost koje si primila u svoj unutrašnji sklop, one su bezbedne. Pre nego što se usvoje, mogu biti izgubljene. Može se izgubiti čak i sve. Ako odeš u svoju kancelariju i upustiš se u svađu ili neku neprijatnu situaciju, neće ostati ni mrva.

Ako možeš da ih održiš beezbedno do svoje naredne ozbiljne meditacije, onda nema šanse da će ti to biti ukradeno, zato što će to usvojiti ceo tvoj duhovni sklop. Ali, za asimilaciju je potrebno više sati, pa Svetlost koju si primiila mora da se održi do tvoje sledeće meditacije pomoću inspiracije ili pomoću svesnog unutrašnjeg znanja o tome. To zavisi od tvoje unutrašnje svesnosti i tvoje pažnje u postupanju sa spoljašnjim svetom.

Pitanje: Praktično gledano, kako da damo svetu ljubav i brižnost?

Šri Činmoj: Praktična stvar je nešto što dolazi spontano iznutra, a ne spolja. Kad ustaneš ujutru, ako ti na um padne misao da pokažeš ljubav ili brižnost svetu, to je praktična ideja. Kako da preobraziš tu praktičnu ideju u plodnu stvarnost? Ujutru ili uveče, tokom tvoje redovne molitve, možeš da svojoj molitvi dodaš i sledeće: „O, Gospode, želeo bih da ovaj svet bude bolji, prosvetljujući i više ispunjujući zahvaljujući Tvojoj beskrajnoj Milosti“. Bog je Tvorac i Održavalac ovog sveta. Ako tvoje molitve stignu do Tvorca, a stići će sigurno ako su iskrene i snažne, On lako može preneti tvoju brižnost i ljubav prema svetu u oblast ispoljavanja.

Kao pojedinac, ti si ovde. Ne možeš da istovremeno budeš na nekom drugom mestu. Ali, tvoja molitva, tvoja težnja, može da priđe Nekom ko je Sveprisutan. Svi mi smo se molili i meditirali u ovoj prostoriji, ali smo duhovno širili Mir i Ljubav po svetu. Fizički smo ograničeni na ovu malenu prostoriju, ali duhovno letimo kao ptice; naša krila se šire svuda sa Mirom, Radošću i Ljubavlju.

Kad osetite nešto, kad vidite nešto, možete to nazvati praktičnim iskustvom. Ovde smo meditirali petnaest ili dvadeset minuta. Tokom tog vremena naše iskustvo unutrašnjeg Mira i Ljubavi bilo je apsolutno praktično. Nama su te stvari bile veoma opipljive. Kada se naredne nedelje budeš molio i meditirao ovde, pogledaj se. Zar nije stvarnost to što dobijaš – Mir, Radost, Ljubav?

Ono što dobijemo, lako možemo da damo drugima. Ali, taj proces je unutrašnji. A najbolji način da izvedemo taj unutrašnji proces je da priđemo Izvoru. Mi znamo da ne možemo da idemo svuda i ne možemo da priđemo svakome tokom naše molitve. Postoji, međutim, Neko ko to može da uradi za naš račun, a to je Bog. Ako Ga tokom naše molitve zamolimo da podari Mir, Brižnost i Ljubav celom svetu, On to može da uradi. Ako je zadovoljan našim zahtevom, svakako da će to uraditi. Dakle, naša svakodnevna komunikacija sa Bogom je najbolji način da ponudimo svetu našu ljubav i brižnost.

Pitanje: Kako pojedinac može zaista da zna šta je Božija Volja za njega?

Sri Chinmoy: Božija Volja u pojedincu je kao razvijanje mišića – jaka, jača, najjača. Božija je Volja da se pojedinac navede da oseća da postoji nešto stalno, trajno, večno. Kad pojedinac dostigne taj stupanj, on će znati Konačnu Božiju Volju. Božiju Volju možemo da znamo po osećaju stalnog zadovoljstva koji nam daje. Sve što je večno, sve što je besmrtno, sve što je božansko, jeste Božija Volja. Pa iako Bog radi sa Večnošću, on nije ravnodušan ni sekundu. Jer, od jedne sekunde, dve sekunde, tri sekunde, mi ulazimo u Beskonačnost i Večnost. Potrudimo se da osetimo Božiju Volju u svakom trenutku.

Postoji veoma jednostavan način da znamo šta je Božija Volja za nas kao pojedince. Svakog dana, kad započnemo svoj dan, mi gradimo sopstveni svet. Osećamo da stvari treba da se urade na određeni način. Ja treba da poslujem sa tim čovekom na takav način. Ja treba da kažem to i to; ja treba da uradim ono; ja treba da dam ovo. Sve je ja, ja, ja. Svi tako radimo. Umesto sveg tog planiranja, ako možemo da učinimo svoj um apsolutno mirnim i tihim, moći ćemo da znamo Božiju Volju. Ta tišina nije tišina mrtvog tela; to je dinamična, progresivna tišina prijemčivosti. Pomoću potpune tišine i stalno rastuće prijemčivosti uma, može se znati Božija Volja. Kad ljudski um moćno radi, Božija Volja ne može da deluje. Božija Volja deluje samo kad ljudski um ne radi. Kad um postane čista posuda, Svevišnji može da ulije u njega Svoj beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.

Mi stalno gradimo i rušimo svoju mentalnu kuću. Ali, ako umesto građenja i rušenja te kuće kako nam se prohte možemo da ispraznimo svoj um, učinimo ga mirnim i tihim, onda Bog može da izgradi Svoj Hram ili Svoju Palatu u nama, na Svoj Način. A kad sagradi Svoje Boravište u nama, On će reći: „Sagradio sam ovo za tebe i Mene da tu zajedno boravimo. Ja sam to sagradio, ali to nije samo Moje. To je i tvoje. Uđi“.

Dakle, najlakši način da znamo Božiju Volju je da postanemo instrumenti, a ne onaj koji deluje. Ako postanemo samo instrument za sprovođenje Božijih Planova, Božija Volja će delovati u nama i pomoću nas. Bog sve čini i On je i samo delo. On je sve. Mi samo posmatramo.

Pitanje: Kako da postignemo trajan unutrašnji mir?

Šri Činmoj Mi možemo da postignemo trajni unutrašnji mir samo kada osećamo da je Vrhunski Pilot, naš Svevišnji Pilot, u mnoštvu kao Jedan i u Jednom kao mnoštvo. Kada svesno osećamo tu istinu u svom životu, stičemo trajni mir u svemu što kažemo, svemu što činimo, svemu što dajemo i svemu što primamo. Mi ne stičemo trajan mir kada nam naš um kaže da ako je Jedan Jedan, On ne može da bude mnoštvo i da mnoštvo ne može da bude Jedno.

Onog dana kada osetim da je moje postojanje, moje prosvetljujuće srce u svima, tog dana smesta postajem jedno u mnoštvu. Kada primim ili spustim Mir Odozgo, smesta osećam da sam mnoštvo, ne jedno. Potom, kad asimilujem taj Mir u sebe, vidim da smo taj mir asimilovali svi mi. Tad imam svesno osećanje jedinstva, jedinstva u mnoštvu i mnoštva kao jednog.

Mir dolazi, a mi ga gubimo zato što osećamo da nismo odgovorni za čovečanstvo, ili da nismo nerazdvojno jedno sa čovečanstvom. Mi treba da osetimo da je čovečanstvo poput velikog drveta. Bog je to drvo, a grane su Njegovo Ispoljavanje. Mi smo grane, a ima još mnogo drugih grana. Sve te grane su deo drveta i jedno su sa drvetom. Ako možemo da osetimo da imamo isti odnos sa Bogom i čovečanstvom kao što grane imaju sa drugim granama i sa drvetom kao celinom, sigurno ćemo steći trajan mir.

Pitanje: Svaki put kad delujem, nisam siguran da li radim pravu stvar i pitam se da li bi možda najbolji način da nađemo pravi mir bio da se povučemo od sveta i uopšte ne činimo ništa.

Šri Činmoj: Ako misliš da moraš da se povučeš iz sveta da bi stekao mir, onda ozbiljno grešiš. U povlačenju nikad neće osvanuti naše zadovoljstvo. U aktivnosti mi napredujemo i postižemo. U delovanju, u ispunjenju, u stvaranju, u ispoljavanju, mi stičemo zadovoljstvo.

Ali, moramo da znamo da mir nikad neće osvanuti u našim životima ako očekujemo nešto od svog delovanja. Ako od svog delovanja očekujemo neki poseban rezultat, bićemo frustritani ako se rezultat ne poklopi sa našim očekivanjima. Osećaćemo da nismo uspeli. Kad se to desi, naravno da neće biti mira.

Trebalo bi da osećamo da je samo delovanje veliki blagoslov, ali rezultat delovanja treba da uzmemo kao jedno iskustvo. Prema našem ograničenom razumevanju, mi ga vidimo ili kao neuspeh ili kao uspeh. U Božijim Očima, međutim, i neuspeh i uspeh su samo iskustva koja nam pomažu da razvijemo svoju svest. Kad delujemo, treba da očekujemo jedino ispunjenje Božije Volje. Šta god da se desi, trebalo bi da na to gledamo kao na iskustvo koje je Bog želeo da nam pruži. Sutra nam On može dati neko drugo iskustvo koje će nas spolja zadovoljiti. Ali, ako živimo duhovni život, ma kakav rezultat da proiziđe iz našeg delovanja, bićemo zadovoljni.

Pogledajmo reku. Reka stalno teče ka moru. Ona nosi svakakvo smeće – mulj, kamenje, pesak – koje pokupi dok se kreće ka svom cilju, ali stalno nastavlja da teče ka moru. Trebalo bi takođe da o svom životu mislimo kao o reci koja teče ka moru. To more je more ispunjenja. Ako se plašimo da delujemo zato što nećemo da se petljamo sa nesavršenostima sveta, ako postanemo inertni i neaktivni, onda nikad nećemo stići do cilja.

Možda ćete raći da ne znate gde je cilj u ovom trenutku. Nije važno. Samo se krećite. Ako idete u pogrešnom pravcu, brzo ćete to shvatiti i poći u drugom pravcu. Na kraju ćete stići do cilja. Ali, ako se uopšte ne krećete, apsolutno nema nade da ćete krenuti u dobrom pravcu. Ako ne možete da delujete bez interesa, nesebično, onda delujte sa motivom. Ako se jave ego i taština dok pomažete nekom, neka ih. Osvanuće dan kada ćete osetiti da to zadovoljenje koje dobijate nije dovoljno. Shvatićete da ono ne traje duže od nekoliko sekundi. Onda ćete se potruditi da delujete na božanskiji način.

Aktivnost je uvek daleko bolja od inercije. Čak i ako isprva trčite unaokolo poput pobesnelog slona, na kraju ćete početi da se ponašate kao jelen i potrčati pravo ka vašem cilju. Možda ćete svoje putovanje započeti sa sirovom i destruktivnom snagom slona, ali ćete ga završiti sa gracioznošću i brzinom jelena.

Mi treba da delujemo. Ako se povučemo iz života, onda svesno i namerno govorimo Bogu da nećemo da budemo igrači u Njegovoj Igri. Bog će nam dopustiti da se povučemo na nekoliko dana, ili nekoliko meseci, ili nekoliko godina. Ali, tada će nas Bog prisiliti da učestvujemo ponovo, kako bi On mogao da ispuni Sebe u nama i pomoću nas. Svet treba prihvatiti i suočiti se sa njim. Ako ga ne prihvatite, svet će ostati takav kakav je, a vi ćete se osećati jadno što ništa niste učinili za svet.

Pitanje: Nedavno sam sasvim jasno osetio silu koju ljudi izbacuju oko sebe da bi se zaštitili, ili čak ako neće da razgovaraju sa nekim. Osetio sam je kao čvrst predmet, kao zid. Hteo bih da znam kako je ona načinjena. Da li se stvara svesno ili nesvesno?

Šri Činmoj: Obično se gradi svesno. Neкi tragaoci osećaju da im je potrebna zaštita kada su blizu netežećih ljudi, da bi zadržali svoju visoku svest. Oni se plaše da će ih napasti netežeći ljudi, koji će ući u njih poput strela i uništiti njihovu težnju, pa svesno grade zid oko sebe. Ponekad su obični ljudi, koji ne teže, strahovito nesigurni. Oni se plaše da će drugi uzeti ono malo bogatstva što imaju. A duhovni Učitelji mogu da izgrade takav zid da bi se zaštitili od napada svesti sveta koji ih okružuje. Neki ljudi dođu duhovnim Učiteljima i osećaju da je to što su došli više nego dovoljno. Oni neće da prime ništa. Čim Učitelj želi da im da Mir ili Svetlost, oni ga iznutra napadnu. Ili, ljudi dođu Učitelju a da ne znaju šta hoće, pa kad im se ponudi Mir, osećaju da je to nešto strano. Kad im se ponudi Svetlost, ili im se ponudi Blaženstvo, osećaju da je to nešto strano. Osećaju da im nije dato ono što žele, pa dolaze i napadaju. Ili, dođu i dosađuju Učitelju: „Daj, mi, daj mi, daj mi!“ Onda, kad im se da, to ne uzimaju. Tad Učitelj stvori auru da bi zaštitio sebe.

Svaki pojedinac ima jednu posebnu auru koje nije svestan. Ta aura, najvažnija aura, okružuje osobu od glave do pete. Ona svesno štiti tu osobu. Kad meditirate, možete da vidite da postoji jedna aura koja stalno kruži oko vas. Možete da vidite i druge aure, iza slika Bude ili Hrista, na primer, ali se obično one ne obrću i ne kreću. Ali, ta aura koji svi imamo se stalno kreće oko nas. Ali, treba da znamo da ta aura nije svemoćna. Ona je samo jedna snažna zaštita na fizičkom, vitalnom i mentalnom nivou. Ona ne štiti čitavo biće. Ta aura postaje svemoćna jedino pomoću naše molitve i meditacije. Svakog dana kada se molimo i meditiramo, ta aura jača. Ona se kreće brže, veoma, veoma brzo. A kad to kretanje postane ekstremno brzo, aura stiče ogromnu snagu, dovoljnu da zaštiti čitavo biće.

Pitanje: U biltenu Grupe za meditaciju govorili ste o meditaciji na srce umesto na um. Da li biste mogli da kažete nešto više o tome?

Šri Činmoj: Naša filozofija pridaje više značaja srcu nego umu. Mi osećamo da možemo da dobijemo više ispunjenja od srca. Mi ne kažemo da je um loš. Daleko od toga. Ali, um je ograničen, dok je srce, koje je veoma blisko duši, neograničeno. Najviše što možemo da dobijemo od uma je inspiracija. Međutim, inspiracija je sama po sebi ograničena. Kad meditiramo na srce, inspiracija se pretvara u težnju. I ne samo da dobijamo težnju, već dobijamo i ispunjenje te težnje: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo duše.

Pitanje: Možemo li da razlikujemo da li nešto dolazi iz uma ili iz srca, ili da li nešto uvek ide od srca ka umu?

Šri Činmoj: Ne može se uvek apsolutno razlikovati da li nešto dolazi iz uma ili uz srca. Trebalo bi da uvek slušamo srce, zato što je srce nalik detetu i čisto. Um, međutim, misli da je srce detinjasto i neće da sluša srce. On mari samo za svoje znanje, a ne i za mudrost srca. Suvišno je i reći, trebalo bi da svet uvek gledamo kroz srce. A ako je nešto iz srca, to ne mora uvek da dođe do uma. To jest, srce ne mora nužno da komunicira pomoću uma ili pomoću nečeg drugog. Srce je veoma rečito na svoj način. Ako uđem u sobu i samo vidim nekog, mogu da smesta znam sve o njemu. Ta druga osoba ne mora da mi spolja kaže ni reč; njeno srce mi u sekundi kaže sve. Moje srce govori njoj, a njeno srce govori meni. U tom slučaju srce uopšte ne koristi um da komunicira. Ono govori svojim sopstvenim jezikom.

Pitanje: Neki ljudi su veoma odsutni umom i izgleda kao da su u drugom svetu. Da li oni sve vreme meditiraju?

Šri Činmoj: Ne. Odsutnost umom nema nikakve veze sa duhovnim životom. Himalajska je greška misliti da odsutnost umom nastaje usled težnje. Mnogi ljudi koji su odsutni umom, naravno, čak i ne teže. A oni težeći ljudi koji su odsutni umom nisu odsutni umom zbog svoje meditacije. Oni možda izgledaju kao da su u drugom svetu zato što zanemaruju svoje dužnosti, ali oni ne borave u višoj svesti. U duhovnom životu je veoma važno da živimo u spoljašnjem svetu i činimo najbolje što možemo u spoljašnjem svetu. Trebalo bi da na čovečanstvo gledamo kao na nešto naše. Dopustiti sebi da budemo odsutni umom znači biti grub i bezobziran prema drugima.

Ima nekih duhovnih Učitelja i veoma naprednih tragalaca koji povremeno izgledaju kao da su odsutni umom i zaboravni. Kod njih je, međutim, to druga priča. Tad njihova svest nije u fizičkom. Oni su na veoma visokom nivou. A opet, malo – veoma malo – duhovnih Učitelja može da ostane na tom visokom nivou a da i dalje normalno funkcionišu u svetu.

Ali, kada se radi o početniku, duhovnom tragaocu, odsutnost umom mu ne pomaže na njegovom duhovnom putovanju. To nije pozitivan izraz njegove težnje; to je smetnja, prepreka. On trči prema svom Cilju sa veoma teškim teretom na plećima. Nakon nekoliko godina, kad još uznapreduje, taj tragalac će shvatiti kakav teret. Osetiće da ne može da ide dalje ukolko ga nosi i da će njegov napredak zastati. Tada će se tragalac potruditi najbolje što može da preobrazi svoju slabost i na kraju će odbaciti svoj teški teret kako bi mogao da nastavi prema cilju.

Pitanje: Šri Činmoj, kako da budemo kao deca u duhu?

Šri Činmoj: U spoljašnjem svetu vidimo: kad deda razgovara sa svojim unučićima, ako je mudar, i on postaje kao dete. On zna da će jedino ako se bude ponašao kao dete moći da učini decu zadovoljnim i da će i on biti zadovoljan njima. Mi treba da osetimo da je Sam Bog Božansko Dete koje se stalno igra sa nama. Dete je spremno da se igra dvadeset četiri sata dnevno. A mi treba da postanemo kao deca da bismo se igrali sa Bogom.

Ako momak od devetnaest godina nema sposobnost da uzme nešto od sveta ili da ponudi nešto svetu, ako ostaje povučen, ako ne mari za svet i oseća da mu ništa ne treba od sveta, onda je on u duhu star devedeset devet godina. Sa druge strane, ako neko od devedeset devet godina hoće da nauči unutrašnji jezik, jezik božanske ljubavi, jezik božanskog mira, jezik unutrašnje mudrosti, jezik unutrašnje Svetlosti, on je u duhu dete. Ali, ako od sveta hoće da dobije samo informacije, to mu, duhovno, uopšte neće pomoći. Takve informacije daje um i one se primaju umom. A osoba koja živi u umu nikad neće moći da postupa kao dete. Ko ne može da postupa kao dete? Onaj kome je više stalo do intelekta nego do srca. Onaj kome je više stalo do spoljašnjih dostignuća nego do unutrašnjih dostignuća. Onaj kome je više stalo do društva oko sebe nego do Boga u sebi.

Ako stvarno hoćete da postanete dete, onda treba da osetite da postoji neko ko stalno misli na vas. Treba da osetite da postoji neko ko ne samo da misli na vas i meditira na vas, nego ko takođe preuzima odgovornost za vas. Dete stalno oseća da će se njegova majka ili otac pobrinuti o njemu. Sve vreme ono oseća da postoji zaštita, postoji vođstvo, postoji pomoć. I naravno da ima poverenja u svoj život. Dete može da se potpuno osloni na roditelje, zbog svog dečijeg srca. Zato što je uvek u srcu, ono oseća da nema potrebe koju njegovi roditelji neće ispuniti. Kad bi živelo u umu, smesta bi pomislilo: „O, možda moj otac neće moći da uradi to. Možda moja majka neće biti tu da mi pomogne“. Tada bi postalo strašljivo. Postalo bi sumnjičavo i puno strepnje. U duhovnom životu, ma koliko da ste stari, treba da osetite da postoji neko sa beskrajno više svetlosti-mudrosti ko neprekidno misli na vas, voli vas, vodi vas i štiti, i da je ta osoba Bog. A na Boga treba da se oslonite dečijim srcem. Mi možemo da imamo Mir, Svetlost, Ljubav i Blaženstvo u beskrajnoj meri jedino kad osećamo da smo deca.

Kad učenik pođe svom duhovnom Učitelju, on mora da oseti da njegov Učitelj ima beskrajno više mudrosti nego što on ima. Mora da održi svoje osećanje poniznosti. Kad god imamo posla sa nekim ko nam je nadređen i ko ima više sposobnosti od nas u unutrašnjem svetu, mi postajemo deca. Ako mislimo da je naš Učitelj na našem nivou, ili na još nižem, kako ćemo se onda ponašati kao deca? Kako ćemo imati veru ili pouzdanje u njega? Smesta će na površinu izaći naša superiornost. Naš um će nas navesti da osećamo da mi znamo bolje. A čim osetimo da znamo sve i da možemo da uradimo sve, mi gubimo svoje dečije kvalitete.

Učenik je uvek dete u prisustvo svog učitelja, ma koliko da je star ili komplikovan. Uvek treba da osećamo da učimo. U duhovnom životu, mi učimo sve, svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde od našeg Oca, Boga. Ako stalno imamo osećaj da učimo u unutrašnjim svetovima, nema kraja onog što možemo da primimo i postignemo od Božije Božanstvenosti. Mi možemo da postanemo kao deca kad znamo da ima šta da se nauči i da je Bog tu da nas uči.

Pitanje: Izgleda mi da je lako imati takav osećaj kad neko ima duhovnog Učitlja, živi u duhovnoj zajednici i ima sve što mu je potrebno. Ali, šta je sa nekim ko je odvojeni pojedinac koji živi u svetu?

Šri Činmoj: Zašto ljudi stupaju u duhovnu zajednicu? Zato što je tako lakše. A zašto se ljudi druže sa drugim duhovnim ljudima? Zato što je tako lakše. Uvek ima prilika i načina koji nam omogućavaju da imamo manje teškoća, manje problema. To što kažete je potpuno tačno. Šri Ramakrišna je govorio da smo svi mi deca. Pre nego što ostvarimo Boga, igramo se sa neznanjem. Nakon što ostvarimo Boga, igramo se sa Mudrošću. Ako smo mudri, ići ćemo tamo gde nam je lakše da postignemo stvari koje želimo. Ma koliko bogatstva da steknemo, ma koliko uvažavanja da dobijemo ma koliko divljenja da steknemo u spoljašnjem životu, nećemo biti previše zadovoljni. Ali, ako dobijemo i mrvu Ljubavi, Mira, Svetlosti, Blaženstva, Brižnosti, od unutrašnjeg života, dobijamo sve. Mrva beskrajne Istine je beskrajno moćnija, beskrajno ubedljivija i beskrajno više ispunjava nego ogromno bogatstvo spoljašnjeg života. Ako tragalac to shvati, naravno da će naći duhovnog Učitelja i povezati se sa duhovnim ljudima. U duhovnoj zajednici je mnogo lakše da se bude kao dete. Tu imate Učitelja čiju brižnost stalno osećate. Tada to postaje lakše, beskrajno lakše.

Međutim, čak i osoba koja živi u svetu može imati detinji stav prema Bogu. Biti kao dete ne znači biti detinjast. Mi možemo da budemo jednostavni, iskreni i spontani u našem odnosu prema komplikovanom svetu, a da ne budemo glupi ili budalasti. Mi možemo da imamo izričitu veru u Boga čak i dok živimo i radimo u običnom svetu. Da bismo to postigli, moramo da osetimo, ma koji posao da radimo, da nam je Bog dao taj posao iz Svoje beskrajne Samilosti, da nam On daje neophodnu sposobnost da taj posao obavljamo zadovoljavajuće i da je On taj koji će nam omogućiti da nađemo drugi posao ako izgubimo onaj koji imamo. Ta vrsta detinje vere nije glupost. Daleko od toga. To je spontano poverenje deteta u njegovu majku ili oca. Ta vrsta osećanja nikad se neće postaviti kao prepreka u našem životu u spoljašnjem svetu.

Ako nemamo detinji stav, naša brzina će biti ometena. Dete je neko ko se stalno uobličava. Dete je kao grumen božanske gline. Ono se lako može uobličiti u nešto božanski lepo. Ali, ako neko vodi duhovni život dok istovremeno nastoji da zadrži svoju nezavisnost, neće mnogo napredovati. Postoji samo Jedan koji je stvarno nezavisan, a to je Bog. Što više možemo da zavisimo od tog Jednog, to ćemo brže napredovati. Ne postoji ljudska individualnost; postoji samo božanska individualnost. Ono što nazivamo ljudskom individualnošću neće potrajati. Ma koliko da se trudimo da je zadržimo, na kraju moramo odustati od nje ako iskreno hoćemo da postanemo bliski Bogu, jedno sa Bogom. Ako pokušamo da proširimo svoju ljudsku individualnost, ona će brzo pući, kao balon. Božanska Individualnost, međutim, koja je Najviša, Vrhunska Individualnost, već je beskrajno prostrana. Ona može da obuhvati sve naše ljudske individualnosti. Kad predamo svoju ljudsku individualnost, to ne znači da postajemo robovi. Mi jedino dopuštamo da budemo oblikovani onako kako to Najviše hoće od nas. Ne ulazi individualnost Učitelja u učenika. Učitelj je davno dao svoju individualnost Najvišem Svevišnjem. Sada on izvršava Volju Svevišnjeg kada vodi i oblikuje svoje učenike.

Pitanje: Kako da se emocionalno ne vezujemo za iritirajuće ljude i situacije?

Šri Činmoj: Prvo treba da se poistovetite sa merilima osobe koja stvara tu iritaciju. Pretpostavimo da ste u kancelariji i da neko stvara nepotrebne probleme. Ako se naljutite na njega, to neće rešiti problem. Umesto toga, vas će iznutra mučiti vaš bes, a spolja ta osoba. Ako dopustite sebi da se razbesnite, samo ćete izgubiti svoju unutrašnju snagu. Ali, ako se spustite na nivo te sobe i poistovetite se sa njom, videćete da je ona sama veoma nesrećna, pa zato svesno ili nesvesno hoće da i druge učini nesrećnim. Onog trenutka kad se poistovetite sa osobom koja stvara tu situaciju, videćete da nerviranjem ne dobijate ništa. Pola vašeg nerviranja će nestati. Nerviranje će osetiti da je pola njegovog mesta zauzelo nešto drugo: poistovećenje. Kada se poistovetite sa najnižim merilima osobe koja u vama stvara to nebožansko uznemirenje, vaše prisustvo unutar neznanje te osobe oduzeće pola snage njenom napadu.

Drugi način da izbegnete da se ne upletete u iritirajuće situacije je da prizovete Mir. Za duhovnu osobu, za duhovnog tragaoca, uvek je preporučljivo da Odozgo donese Mir. Dok prizivate mir, osetićete ogromnu snagu u vama i oko vas. Moć unutrašnjeg mira je beskrajno veća, opipljivija i čvršća od bilo koje spoljašnje situacije koju može da stvori bilo ko na svetu. Vaš unutrašnji mir lako može da svari iritaciju koju izaziva neko drugi. Ako ste u kancelariji, biće vam teško da prizovete mir. Ako se budete molili pred drugima, oni će vam se podsmevati. Ali, ako postoji neki miran kutak u kojem možete da neometani od drugih meditirate i donesete mir, onda to možete da uradite čak i u svojoj kancelariji. Inače, najbolji način da se prizove mir je da to uradite tokom vaših jutarnjih i večernjih meditacija i da taj mir držite bezbedno smešten u svom srcu, kako biste ga upotrebili tokom dana kad vam bude najviše trebao.

Pitanje: Čitao sam u jednoj od Vaših knjiga nešto o kontroli daha u meditaciji. Da li biste mogli da kažete nešto više o tome?

Šri Činmoj: U jogi postoji sistematski način disanja koji se zove pranajama. To je sanskritska reč. Međutim, to je opasno ako nemate učitelja koji može da vas vodi na svakom koraku. Bez ispravnog vođstva pravog Učitelja pranajame, mnogi ljudi su dobili tuberkulozu i umrli. Ali, ako hoćete da naučite veoma jednostavan način kontrolisanog disanja koji će vam pomoći u Vašoj meditaciji, a u kojem istovremeno nema nikakve opasnosti, mogu da Vas naučim šta da radite. Kad udišete, nastojte da udah bude što sporiji i mirniji. Najviša vrsta duhovnog disanja, koja uopšte nije opasna, jeste da se diše tako polako i mirno da se ni konac ne bi pomerio ako bi ga neko stavio ispred vašeg nosa. Kad udišete što je sporije moguće, osetite da to što udišete nije samo vazduh, već kosmička energija. Osetite da u Vas ulazi ogromna energija, i da ćete je upotrebiti da pročistite sebe: svoje telo, vital, um i srce. Osetite da u Vašem telu nema nijednog mesta koje nije preplavio tok te kosmičke energije. On teče poput reke u Vama. Nakon što ste osetili da je čitavo Vaše biće oprano odnosno pročišćeno kosmičkom energijom, osetite da izdišete svo smeće iz sebe, sve nebožanske misli, nečista dela, mračne ideje. Osetite da izdišete sve u sebi što nazivate nebožanskim ili što ne želite da bude Vaše. To nije tradicionalna jogička pranajama, koja je komplikovanija i sistematična. Pranajama je tradicionalna jogička disciplina. Ali, to što sam Vam upravo ispričao predstavlja najefikasniji duhovni metod disanja. Ako budete vežbali taj metod disanja, uskoro ćete videti da to nije mašta; to je stvarnost. U početku ćete morati da koristite svoju maštu, ali nakon nekog vremena ćete videti i osetiti da to uopšte nije mašta, vać stvarnost. Vi svesno udišete energiju koja teče svud oko Vas u kosmosu, pročišćavate sebe i oslobađate se od svega nebožanskog. To disanje, međutim, treba da se praktikuje na veoma svestan način, ne mehanički. Ako budete mogli da na taj način dišete pet minuta svakog dana, moći ćete da veoma brzo napredujete. Kad dostignete napredniji nivo, osetite da kad dišete dah ne ulazi i ne izlazi samo kroz nos. Osetite da dišete kroz Vaše srce, kroz Vaše oči, kroz Vaš nos, kroz Vaše pore. Sada ste ograničeni na disanje samo kroz nos ili usta, ali će doći dan kada ćete znati da svaki deo vašeg tela može da diše. Duhovni Učitelji mogu da dišu čak i kad su im nos i usta zatvoreni. Kad usavršite to duhovno disanje, osetićete da su sva Vaša nečistota i neznanje nestali, a Božija Svetlost, Božiji Mir i Božija moć su došli da ih zamene.

Appendix: these quotes, from other writings of Sri Chinmoy, were included in the first editions.

siguran i bezbedan dolazak.
Svevišnjeg baš u ovom životu.
Svevišnjeg baš u ovom životu ovde na Zemlji.

i usavršiš. najgori tragalac, ne oklevaj da ispraviš i usavršiš sebe.
nisi gubitnik.
ne izvlače nikakvu korist.
moći ćeš da ispuniš Boga u sebi.

Predgovor urednika prvom izdanju

Grupa za maditacije u Ujedinjenim nacijama je grupa službenika UN, delegata i predstavnika nevladinih organizacija akreditovanih u Ujedinjene nacije, koji veruju da, osim političkog načina, postoji i duhovan način da se radi za svetski mir. Dvaput nedeljno se ta grupa sastaje u UN radi meditacija nevezanih ni za jednu sektu i radi duhovnih diskusija o bratstvu i jedinstvu sveta.

Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama. Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži nasledeći način: