Deo I

Koncentracija¹

Dragi tragaoci, želim da održim kratko predavanje o koncentraciji. U duhovnom životu koncentracija je od vrhunske važnosti. Bez koncentracije ne možemo načiniti zadovoljavajući napredak. Uz koncentraciju možemo da trčimo kao jelen. Koncentracija ubrzava naše napredovanje ka Zlatnom Onostranom.

Koncentracija u telu je pažnja.
Koncentracija u životnoj energiji je prodornost.
Koncentracija u umu je posmatranje.
Koncentracija u srcu je usvajanje.
Koncentracija u duši je prosvetljenje.
Koncentracija u Bogu je savršenstvo

Koncentracija je tragaočeva sposobnost. Njegova sposobnost je stvarnost, njegova stvarnost je božanstvenost, a njegova božanstvenost je Besmrtnost.

Koncentracija je spona koja povezuje čovekovu težnju i Božiju Samilost, zemaljske nepodnošljive muke i Nebeski Osmeh oslobađanja.

Koncentracija je u isto vreme moć odbijanja i moć prihvatanja. Tragalac, pomoću svoje koncentracije, odbacuje površinsko telo-materiju. Na osnovu svoje koncentracije, tragalac prihvata unutrašnju dušu-suštinu. Koncentracija je tragaočev stalni saputnik. Ona je tragaočev komandujući kapetan i njegov prosvetljujući oslobodilac.

Ujutru, kada se koncentrišemo na Boga, spoznajemo gde je Bog: Bog je u najdubljim delovima našeg srca. Posle podne, kada se koncentrišemo na Boga, saznajemo zašto Bog postoji: On postoji upravo radi našeg zadovoljstva. Uveče, kad se koncentrišemo na Boga, spoznajemo ko je u stvari Bog: Bog je naša neostvarena dubina; Bog je naša neispoljena visina.

Koncentracija je u isto vreme trijumfalni uspeh čoveka koji se razvija i neprekidan napredak Boga koji se ispoljava ovde na Zemlji i tamo na Nebu.

Čovek se koncentriše na Boga. On se bori protiv svojih mnogobrojnih sumnji i žalosnog neznanja; stoga, on je božanski heroj-ratnik. Bog se koncentriše na čoveka. Uprkos tome što zna čovekove slabosti, nesavršenosti, ograničenja i noć neznanja, Bog se koncentriše na čoveka Svojom beskrajnom Ljubavlju, večnom Samilošću i besmrtnim Životom; stoga, Bog je Vrhunski Zaljubljenik.

Kada se koncentrišemo na prošlost, ona budi naše saosećanje, našu brižnost, našu ljubav prema našem starom životu. Ali tragalac za najvišom Istinom kaže da je prošlost prah. On to kaže upravo zato što vidi da mu prošlost nije podarila Bogoostvarenje, te on oseća da nema koristi od prošlosti. A opet, tragalac oseća da mu treba čvrst temelj. Da je prošlost imala nešto posebno da mu ponudi i ako on još uvek prenosi to značajno, vredno bogatstvo, onda se to bogatstvo pridodaje njegovoj sadašnjoj sposobnosti.

Kada se taj isti tragalac koncentriše na sadašnjost, ukoliko ima slobodan pristup svom srcu i duši, onda je njegovo duhovno putovanje sigurno. Ali, ako i dalje provodi najveći deo vremena u umu – svom sumnjajućem podozrivom umu, fizičkom umu koji vezuje za Zemlju – onda sama sadašnjost sumnja u ovog tragaoca. Sadašnjost preispituje njegove motive za meditiranje na sadašnjost. Sadašnjica ispituje njegovu iskrenost da vidi da li on stvarno želi da vidi lice Stvarnosti u srcu sadašnjice.

Konačno, tragalac se koncentriše na zlatnu budućnost. Ova budućnost je u neposrednosti današnje težnje i sutrašnjeg ostvarenja. Budućnost kaže tragaocu da je u današnjem srcu Bog njegov brod Sna, a u sutrašnjem srcu Bog će biti obala njegove Stvarnosti.

Koncentracija ima dva brata: meditaciju i kontemplaciju. Koncentracija krči put tragaocu kako bi išao stazom. Ta staza je suncem obasjana, jer koncentracija ne dozvoljava da ikakva senka sumnje, nikakva trunčica misli uđe dok nastavljamo prema našem transcendentalnom Cilju. Meditacija čini naš um mirnim i tihim i prazni naše srce tako da Unutrašnji Pilot može da ima slobodan pristup Svom Tronu. Kontemplacija kaže tragaocu da igra kosmičku Igru zajedno sa Svevišnjim Pilotom. Koncentracija je prva prečka na lestvici najvišeg ostvarenja. Meditacija je druga prečka na lestvici najvišeg ostvarenja. Kontemplacija je poslednja prečka na lestvici najvišeg, vrhunskog ostvarenja.

Svaki tragalac ima specifičan način koncentrisanja. Svaki tragalac ima neku posebnu stvar na koju se koncentriše. Svaki tragalac ima poseban način da ponudi svoju moć koncentracije svetu u celini, čovečanstvu koje teži. Svaki tragalac ima moć koncentracije da daje stalno, posvećeno, verno i bezuslovno služenje Bogu.

Šta me je život naučio?²

Dragi tragaoci, drage sestre i braćo, želim da održim kratko predavanje na temu „Šta me je život naučio?“ Život me je naučio da postoji mnogo ljudi na Zemlji koji vide Boga u svakome i svemu. U Božijoj tvorevini vide samo Boga. Dakle, oni postoje jedino radi Boga. Svaki njihov životni dah nude Bogu koji voli.

Ima nekih ljudi koji na Zemlji žive samo radi drugih. Oni nisu potpuno svesni Božijeg postojanja u drugima; ali osećaju da će, ako mogu da žive za druge, njihov život sebičnosti, uskogrudosti, i pakosti, iščeznuti. Oni žive za druge, ne zato što vide Boga u drugima, već zbog toga što osećaju da će dobiti zadovoljstvo u životu jedino nudeći svoje služenje drugima. Služenje, posvećeno služenje, za njih je zadovoljstvo u svom najčistijem obliku.

Zatim, ima drugih koji žive samo zbog sebe. Za njih ne postoji Bog, ne postoje druga ljudska bića, sem njih.

Kao pojedinac, mogu da živim za Boga, mogu da živim za druge, mogu da živim radi sebe samog. Kada živim za Boga, samo za Boga - Boga Stvoritelja i Boga tvorevinu - tad osećam da radim apsolutno pravu stvar. Stoga, ja sam savršen.

Kada živim za druge, to jest, kada širim i uvećavam svoju svest, osećam da radim božansku stvar koja će podići svest, prosvetliti umove i ispuniti potrebe ostalih. Stoga, ja sam božanski.

Ali kad živim samo zbog sebe, da uvećavam svoj ego i ispunim moje mnogobrojne želje, i kada ignorišem moje bezbrojne nesavršenosti, ograničenja i ropstvo, tad nisam ništa drugo do nesavršenost, ograničenje, vezanost i smrt. Osećam da sam od samog sebe i za sebe. Pevam pesmu ega, pesmu moje sopstvene sebične svesti. Svake sekunde, svesno i namerno sam sebi kopam grob. Tada, božanstvenost i savršenstvo ostaju daleki vapaj.

Ima raznih mesta na kojima možemo da živimo. Možemo da živimo u telu, možemo da živimo u životnoj energiji, možemo da živimo u umu, možemo da živimo u srcu, možemo da živimo u duši. Kada živimo u telu, grubom fizičkom telu, ne uživamo ni u čemu osim u spavanju, inertnosti, lenjosti i neprekidnoj zabavi, u životu zabave. Kad živimo u fizičkom, osećamo da je život zadovoljstva, život stvarnosti za nas.

Kad živimo u netežećem vitalu,netežećoj životnoj energiji, mi osećamo da je agresija ono što želimo i što nam je potrebno. Nažalost, ono što se pomalja iz agresije je uništenje, a pre nego što uništimo druge, uvidimo da smo mi potpuno uništeni. Pre nego što pokušamo da shvatimo šta smo zapravo uradili, osećamo da su nam dani odbrojani, u stvari, da smo već mrtvi. Netežeća životna energija nas poistovećuje sa Julijem Cezarom, koji je rekao, Veni, vedi, vici, „Dodjoh, videh, pobedih.“ Ali šta smo pobedili? Pobedili smo baš one stvari koje treba da se upotrebe za Boga: ljubav, veru, iskrenost, poniznost. Te božanske stvari smo porazili da bismo vladali drugima. Naša netežeća životna energija poražava dobre osobine drugih i nastoji da gospodari drugima.

Kada živimo u umu, prosuđujućem umu, osećamo da ne postoji ništa drugo osim razuma i sumnje. Osećamo da ćemo korišćenjem rezonujućeg uma, jednog dana doći do istine. Ali to je nemoguće. Istina je daleko iznad posuđujućeg uma. Mi osećamo da ako sumnjamo u druge i ako sumnjamo u postojanje Boga, to znači da smo u poziciji da procenjujemo Božiju tvorevinu. Ali iskreni tragalac u nama zna da je sumnja spori otrov. Ako sumnjamo u druge, ne dobijamo ništa. Ako sumnjamo u Boga, ne dobijamo ništa. A onog trenutka kada sumnjamo u sebe, što činimo prilično često, upropašćujemo sve naše mogućnosti i uništavamo božanski potencijal u nama.

Kada živimo u srcu, srcu koje teži, dobijamo stalno pouzdanje, osećamo da imamo Izvor. Ovaj Izvor je Svetlost Beskrajna, Blaženstvo večno. Možemo da pevamo sa indijskim mudracima, prorocima pradavne prošlosti: Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante … „ Iz Blaženstva smo došli u postojanje. U Blaženstvo rastemo. Na kraju našeg putovanja, u Blaženstvo se povlačimo.“ Zato što osećamo da je Bog beskonačni Svevišnji naš Izvor, mi osećamo da takođe imamo priliku da postanemo Beskonačno i da širimo Svetlost Beskraja celim svetom.

Neki su mišljenja da su ruke-ruke, glava je glava, a srce je srce, da se ne mogu mešati. Ali želim da kažem da to nije tačno. Pošto su ruke Božija tvorevina, pošto je glava Božija tvorevina, pošto je srce Božija tvorevina, moraju se mešati. Srcem ćemo osećati Božiji transcendentalni Mir i beskrajno Blaženstvo. Sa umom ćemo otkriti svet još nepoznatog. A rukama ćemo služiti onome što znamo i što možemo da osećamo. Ono što znamo je Božija stalna poruka : „Čini dobro; budi dobar.“ Ono što možemo da osećamo je da je Bog sav Ljubav. Ono čemu služimo je Bog Osmeh. Božijem Osmehu služimo ovde na Zemlji, a čovečanstvo koje teži prihvata to služenje od nas, od tragalaca za beskonačnom, večnom Istinom.

Ovde smo svi tragaoci. U životu tragaoca, kvalitet je na prvom mestu, sasvim sigurno; zatim dolazi kvantitet. Kvalitet dolazi od Boga; kvantitet takođe dolazi od Boga. Ako tragalac ima unutrašnji plač i ako mu Bog dolazi sa Svojom Svetlošću koja se spušta, ako Milost dolazi sa Neba, a težnja sa Zemlje, kada se oni susretnu, kvalitet se može umnožiti u kvantitet. A sa druge strane, kvantitet se takođe može pretvoriti u kvalitet.

Ovde na Zemlji naš život je stalna borba; mi smo uvek na bojnom polju života. Čak se i ljudska bića koja ne teže neprekidno bore za opstanak. Pokušavaju da zadovolje svoje životinjske potrebe i svoje ljudske potrebe. Kada se bore, to znači da se bore protiv nečega kako bi postigli ono što im je potrebno, ili ono što žele. Tragaoci koji teže takođe se stalno bore. Bore se protiv koga? Protiv svoje sopstvene prirode, protiv svoje sumnje i straha, protiv uznemirenosti, brige i nesavršenosti. Na kraju putovanja biće krunisani trijumfalnim uspehom.

Život je prihvatanje i život je odbijanje. Ljudsko u nama odbacuje božansko, ali božansko prihvata ljudsko. Ono konačno u nama se plaši Beskonačnog. Oseća da ukoliko uđe u okean Beskraja, onda će Beskraj progutati njegovo postojanje. Spremno je da zauvek bude na obali. Ali božansko u nama dobro zna da je život namenjen prihvatanju. Konačno u nama mora da bude prihvaćeno, a zatim mora da se preobrazi u Beskonačnost. Ako imamo trunčicu dobre misli, trunčicu misli ispunjene ljubavlju, moramo je uvećati do Beskonačnosti. Božansko u nama kaže nam da ćemo upravo u konačnom morati da čujemo pesmu Beskonačnosti. Mada čujemo pesmu Beskonačnosti u samoj Večnosti, Besmrtnosti i Beskonačnosti, ipak ćemo morati da čujemo i konačno da pevamo pesmu Beskonačnosti u konačnom ovde na Zemlji.

Život me je naučio da idem napred. To je život težnje. Onog trenutka kad smo prešli jedan korak, vidimo da naš Otac pun ljubavi prelazi devedeset devet koraka trčeći ka nama. To je iskustvo koje će iskreni tragalac za konačnom Istinom sigurno imati. Ali, ako neko nije tragalac, onda će ga nebožanske sile, neprijateljske sile dovesti u iskušenje da obeduje sa neznanjem. A neznanje znači nesvesno, ili svesno uništenje.

Život me je naučio kako da zaboravim, kako da oprostim i kako da se odučim. Postoji mnogo stvari koje moram da zaboravim. Ako ne zaboravim, onda moj život postaje more razdirućih bolova. A opet, ima mnogo stvari koje moram da oprostim. Ako ne oprostim, onda osećam teret celog mog tela na glavi: osećam težak teret nesavršenosti sveta, čiji sam ja deo. Onog trenutka kad oprostim, oslobodim se teškog tereta. Zatim, moram da se odučim. Postoje mnoge stvari kojima me um uči koje su neproduktivne, beskorisne, jalove. Kada ih samo zadržavam, da ni ne govorimo o negovanju, onda osećam da sam veoma težak i ne mogu da trčim najbrže ka Zlatnoj Obali. Ako se odučim, postajem lak. A ako postanem lak, mogu da trčim kao jelen.

Život me je naučio nečem drugom veoma značajnom: da samovažnost mora biti sklonjena u stranu. Hajde da pokušam da iskreno mislim i osećam da uopšte nisam nezamenljiv. Ko je nezamenljiv? Bog. Kad osećam da nisam nezamenljiv, tada iz Svoje beskrajne darežljivosti, Bog preplavljuje moje unutrašnje biće Radošću, Ljubavlju i Blaženstvom. Ako mi je potreban Mir, ako mi je potrebna Ljubav, ako mi treba bilo šta vredno postizanja, onda to mogu imati samo kad služim Bogu s ljubavlju, posvećeno, bezuslovno i sa osećanjem poniznosti, sa osećanjem da uopšte nisam nezamenljiv. Danas me Bog koristi kao tragaoca. Sutra On može da upotrebi nekog drugog kao tragaoca za najvišom Istinom. Sve dok On koristi mene kao tragaoca, moram da tragam za najvišom Istinom. Sve dok On koristi mene kao onoga koji služi, ja ću služiti čovečanstvu. Ali ja nikako nisam nezamenljiv, ni na Zemlji, ni na Nebu. Kada imam tu vrstu spoznaje, Bog me može koristiti na Njegov sopstveni poseban način. Tada postajem Njegov savršen, odabrani instrument, odani, posvećeni, duševni i bezuslovni instrument Apsolutnog Svevišnjeg.

Učitelji čovečanstva³

Dragi tragaoci za najvišom Istinom, drage sestre i braćo, upravo zato što smo svi tragaoci, svi plovimo na brodu težnje. U Božiji odabrani Čas doći ćemo na naše odredište: Zlatnu Obalu.

Svako ljudsko biće ima dva učitelja – želju i težnju. Želja kaže čoveku da vezuje svet. Ona kaže, „Ti želiš radost; želiš zadovoljstvo, moraš posedovati svet.“ Ali avaj, dok pokušavaš da poseduješ i vežeš svet, vidiš da je svet već vezao tebe. Čovekov drugi učitelj je težnja. Težnja mu s ljubavlju i duševno kaže, „Sine moj, nemoj da vezuješ svet; nemoj nastojati da ga pripojiš sebi. Samo nastoj da oslobodiš sebe i da oslobodiš svet.“ Kako možeš da oslobodiš svet? Možeš da oslobodiš svet proširujući tvoju sopstvenu svest. Kada širiš tvoju fizičku svest, vitalnu svest, mentalnu svest i psihičku svest, gle, svet unutar tebe i svet izvan tebe se proširio.

Učitelj težnja kaže čoveku da mu, kad oslobodi svet na osnovu svog sopstvenog unutrašnjeg širenja, Bog nudi Njegov transcendentalni Osmeh. Bog ga učini Svojim božanskim instrumentom; Bog ga učini Svojim direktnim predstavnikom ovde na Zemlji.

Ljudsko biće ima dva druga učitelja: sumnju i veru. Sumnja mu kaže da ne postoji ništa dovoljno stvarno. Ona kaže, „Gde je dokaz da Bog postoji? Sve je to mentalna halucinacija; stoga, treba da sumnjaš! Sumnjaj u Boga, sumnjaj u sebe, sumnjaj u sva ljudska bića!“Dok sumnjaš u Boga, dok sumnjaš u njega, dok sumnjaš u čovečanstvo, ljudsko biće postaje jedno sa fizičkim umom. Prvo fizički um sumnja u Boga i čovečanstvo, zatim počinje da sumnja u svoju sopstvenu sposobnost. Ako sumnjamo u Boga, nije problem. Bog ne gubi Svoju Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Ako sumnjamo u druge, oni takođe ništa ne gube; oni zadržavaju svoju sposobnost. Ali, kada sumnjamo u naše vlastito postojanje, našu vlastitu sposobnost, našu sopstvenu mogućnost, tog trenutka kopamo naš sopstveni grob.

Učiteljica vera kaže tragaocu u svakoj osobi, „Imaj veru u Boga, imaj veru u sebe.“ Da vidimo šta je vera? Vera je unutrašnja svetlost koja pobeđuje noć neznanja. Vera je svetlost u nama koja nas stalno podseća na naš Izvor. Naš Izvor je Blaženstvo. Pre hiljade godina, Vedski proroci drevne prošlosti ponudili su uzvišenu poruku koju bih želeo da podelim sa vama: Anandadd hy eva khalv imani bhutani jayante …“Iz Blaženstva smo došli u postojanje. U Blaženstvo rastemo. Na kraju našeg putovanja, u Blaženstvo se povlačimo.“

Čovek ima još dva učitelja: Nebo i Zemlju. Nebo nas uči kako da sanjamo transcendentalni San, a Zemlja nas uči kako da otelotvorimo, otkrijemo i ispoljimo božansku Stvarnost. Nebo je brod Sna, a Zemlja je Obala Stvarnosti. Naš unutrašnji plač je spona koja povezuje Nebeski San i zemaljsku Stvarnost. Unutrašnji plač je naš spontani lični trud. Zemlja nudi svoje neizdržive bolove Nebu, a Nebo nudi svoj transcendentalni Osmeh Zemlji. Kada se susretnu Nebeski Osmeh i zemaljski plač, naše nesavršenstvo postaje savršeno Savršenstvo.

I još imamo dve učiteljice: ljubav i predanost, ljubav božanska i predanost božanska. Ljubav kaže tragaocu, „Voli svet zato što je svet stvarna stvarnost; Stvoritelj i Njegova tvorevina ne mogu se odvojiti. Ako voliš tvorevinu, voliš Stvoritelja, a ako voliš Stvoritelja, moraš voleti Njegovu tvorevinu u isto vreme. Voli čovečanstvo i voli Unutrašnjeg Pilota unutar čovečanstva. Kada voliš čoveka u Bogu, pokazaću ti Telo Boga. Kada voliš Boga u čoveku, pokazaću ti Lice Boga.“ Tragalac duševno sluša savet o ljubavi koji učitelj nudi i vidi i Telo i Lice Boga. Onda dolazi predanost i kaže, „Ne želim da budeš zadovoljan sa onim što si već video. Hoću da vidiš nešto više. Želim da vidiš Božije Srce i Božiju Dušu. Video si Telo i Lice; sad ćeš videti Srce i Dušu. Onda si sve video. Možeš videti Božije Srce i Dušu kroz tvoje samodavanje, kroz tvoju bezuslovnu predanost.“ Tragalac sluša ovaj savet i vidi Srce i Dušu Boga. Tada on postaje Srce Boga i postaje Duša Boga. Potom su božanski zaljubljenik i svevišnji Voljeni zauvek ujedinjeni.

Ostvarenje⁴

Drage sestre i braćo, svi mi smo tragaoci, tragaoci za transcendentalnom Istinom; stoga, plovimo istim brodom. U duhovnom životu ostvarenje je naš prvi cilj, otkrovenje nam je drugi cilj, a ispoljavanje nam je treći cilj. Danas želim da održim kratko predavanje o ostvarenju.

Za obična ljudska bića, ostvarenje je ideal i ništa više. Za ljudska bića koja ne teže, ostvarenje je nešto beskorisno i štetno. Oni ga smatraju beskorisnim zato što mogu da ostanu na Zemlji bez njega. Oni osećaju da je to mentalna halucinacija. Smatraju ga štetnim zbog toga što je nešto čudno. Sada uživaju u neznanju i postali su nerazdvojivi od neznanja. Osećaju da će se njihova zemaljska vezujuća svest raspasti na delove kad osvane sunce ostvarenja. Plaše se da će ih svetlost ostvarenja otkriti. Ali iskreni tragalac, zaljubljenik u transcendentalnu Istinu, zna da duhovni život nikada neće otkriti njegove nesavršenosti. On će ga samo prosvetliti i usavršiti.

Ostvarenje je spor i stalan proces; kao kad se ide uz brdo. Ne možemo postići ostvarenje za tili čas. Sticanje ostvarenja nije kao instant kafa. Moramo da se molimo za ostvarenje svakog dana, svakog sata, svake sekunde. Um koji se odaje opuštenosti nije namenjen ostvarenju. Srce koje se prepušta odmoru nije namenjeno ostvarenju. Našem umu treba budnost i disciplina. Našem srcu treba redovnost i entuzijazam.

Ostvarenje je kao drvo. Jedan pojedinac može doći do drveta i dodirnuti najniže grane. Neko drugi se može popeti do pola drveta. A opet neko se može popeti do vrha drveta, ako mu je težnja najintenzivnija. Prirodno, ostvarenje one osobe koja se popne do vrha drveta prevazilazi ostvarenje ostalih.

Da bismo ostvarili Boga, potrebna nam je težnja, unutrašnji uspinjući plač. Ovim svetom vladaju dve silne moći: želja i težnja. Moć želje nas vezuje. Moć težnje nas uvećava. Moć želje čini da osećamo da smo od konačnog. Moć težnje čini da osećamo da smo od beskonačnog. Naša težnja mora da bude intenzivna. Kada težimo bezuslovno i duševno, umanjujemo naše zemaljske potrebe i povećavamo našu sposobnost da primimo beskrajni Mir i Blaženstvo.

Pravi tragalac svakog dana oseća neophodnost težnje. On oseća da će se jednog dana njegovo ostvarenje pojaviti u njegovoj težnji. Ali njegova težnja zavisi od Božije Milosti, Božije bezuslovne Milosti. Ta Milost konačno omogućuje tragaocu da uroni duboko u sebe da otkrije Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. Pre ostvarenja, tragalac je mislio da njegov lični napor devedeset devet posto učestvuje u njegovom dostignuću, a da Božija Samilost predstavlja jedan posto. Nakon svog ostvarenja vidi da je suprotno tačno: njegov lični napor je bio samo jedan posto a Božija Samilost je bila devedeset devet posto odgovorna. Onda pogleda oko sebe i vidi svoje najmilije, svoje rođake, poznanike da se još uvek valjaju u zadovoljstvima neznanja. Kako to, pita se, da je on odabran? Ko je učinio da on plače za unutrašnjom Svetlošću? To je bio njegov Unutrašnji Pilot. Ko je želeo da se on probudi i da trči stazom Suncem obasjanom da bi spoznao svog večnog Voljenog, Svevišnjeg? To je bio Sam Svevišnji. Konačno, kada počne da usvaja svoje ostvarenje, u toku usvajanja spoznaje na nepogrešivi način da čak i jedan posto njegovog ličnog napora nije ništa drugo nego Božija Milost. On spoznaje da je Božija beskrajna Samilost ta koja je bila u potpunosti odgovorna za njegovo Bogoostvarenje.

Postoje tri brata koja nam znatno pomažu u našem životu težnje: koncentracija, meditacija i kontemplacija. Njihova pomoć je ta koja će nas konačno odvesti do Bogoostvarenja.

Šta je koncentracija? Koncentracija je naša nepodeljena pažnja ili fokus na jednom posebnom subjektu ili objektu.

Šta je meditacija? Meditacija je čin pražnjenja naše unutrašnje posude i njeno punjenje Božijom Svetlošću i Blaženstvom.

Šta je kontemplacija? Kontemplacija je nerazdvojivo jedinstvo zaljubljenika i Voljenog.

Kada se koncentrišemo pokušavamo da zaustavimo kretanje misli. Kada se koncentrišemo nastojimo da umanjimo naše zemaljske potrebe i da ugasimo plamen želje u nama.

Kad meditiramo nastojimo da rastemo u tišinu; nastojimo da postanemo prijemčivi tako da Gospod Svevišnji može da postavi Svoj božanski Presto u najdubljim delovima našeg srca. Kada kontempliramo pokušavamo da postanemo jedno sa našim Unutrašnjim Pilotom i da predamo svoje sićušno „ja“ univerzalnom „Ja“.

Koncentracija nam kaže, „Trči, trči ka Cilju!“ Meditacija nam kaže, „Cilj je u tebi. U savršenoj tišini otkrićeš tvoj Cilj.“ Kontemplacija nam kaže, „Nastavi, roni dublje, leti više. Spoznaćeš da Cilj nije ništa drugo nego tvoj sopstveni najviši deo, tvoje sopstveno najprosvetljenije postojanje.“

U životu težnje osećamo potrebu za posvećenim služenjem i predanim jedinstvom: posvećeno služenje Unutrašnjem Pilotu i predano jedinstvo sa našim Unutrašnjim Pilotom. Naše posvećeno služenje nije čin spoljašnje prinude. Ne! Unutrašnja potreba je ta koja nas primorava da budemo jedno sa Unutrašnjim Pilotom i da služimo Njemu duševno i posvećeno.

Cilj je trenutno ispred nas. Moramo dostići Cilj duševno, posvećeno i bezuslovno. Ali naš put može da bude kraći ako imamo božansku ljubav, božansku posvećenost i božansku predanost. Naš put može biti obasjan Suncem ako radosno ponudimo Bogu ono što imamo i ono što jesmo. Ono što imamo je stalan i svestan unutrašnji plač. A ono što trenutno jesmo, je more neznanja. Stoga, ako možemo da damo Bogu ono što imamo i ono što jesmo, naš put postaje suncem obasjan i kratak.

Vreme je značajan faktor na našem putovanju ka ostvarenju. Postoje ljudi koji kažu da, s obzirom da Bog živi u Njegovom večnom Vremenu a mi smo Njegova deca, mi takođe možemo da živimo u večnom Vremenu. Zašto onda moramo da se brinemo za Bogoostvarenje? Bogoostvarenje može da se dogodi u njegovo sopstveno vreme. Ali ako volimo Boga, ako volimo čovečanstvo, onda osećamo potrebu za odanim, posvećenim i bezuslovnim služenjem. Ako nismo probuđeni, kako možemo da probudimo ostale? Ako nismo ostvareni, kako možemo da pomognemo drugima u njihovom ostvarenju? Iskreni tragalac oseća da on može da bude Božije odabrano dete, Njegov savršeni instrument, tek pošto ostvari Boga. Istina, Bog će nam dati ostvarenje. Ali mi možemo da ubrzamo Njegovo davanje, Njegov dar nama. Njegov dar pun blagoslova možemo ostvariti ranije ako iskreno i duševno težimo. Što pre postignemo Bogoostvarenje, to pre možemo da se pripremimo za Bogootkrovenje i konačno za Božije ispoljenje.

Bogoostvarenje je naša priprema za Bogootkrovenje, a Bogootkrovenje je naša priprema za Božije ispoljenje. Šta je priprema? Priprema je naše samodavanje i Božije Samodavanje. Naše samodavanje je svo neznanje, ograničenje, robovanje. Božije Samodavanje je sva Samilost.

Tragalac zna i oseća da može živeti bez hrane, bez vode, bez vazduha, bez svega na Zemlji, ali ne može da živi bez Božije Samilosti. Božija Samilost je tragaočeva Besmrtnost. Kada počne da pije nektar ove Besmrtnosti, onda spoznaje sebe. Kada spoznaje sebe, oseća da u njemu i kroz njega Bog ispoljava Njegovu najvišu Stvarnost, da Bog peva Njegovu Pesmu Večnosti i igra Njegov Ples Besmrtnosti. Kada tragalac pije Nektar, on oseća da Nebo nije negde drugde. Nebo je u njegovoj svesti. Ne moramo da odemo u neku određenu državu, zemlju ili carstvo koje se naziva Nebo. Ne! Nebo, koje je večni Život, beskrajni Život u nama, je stanje svesti. Tu svest će tragalac koji teži sigurno postići kada ispija Nektar. A ovaj Nektar on dobija na osnovu njegovog samodavanja, njegovog bezuslovnog samodavanja. Današnje samodavanje je sutrašnje Bogopostajanje.

Svetlost Mudrosti⁵

Drage sestre i braćo, dragi tragaoci za beskrajnom Istinom i Svetlošću, želim da održim kratko predavanje o svetlosti mudrosti.

Svetlost mudrosti je voleti život. Svetlost mudrosti je samodavanje. Svetlost mudrosti je Bogopostajanje.

Onaj ko voli život je lep. Onaj ko sebe daje drugima je plodonosan. Onaj ko postane nalik Bogu – kao Hrist, Gospod Buda i Šri Krišna – je potpun, savršen i vrhunski.

Zašto neko voli? Voli zato što što zna da voleti znači širiti sebe . Zašto čovek sebe daje drugima? Daje sebe drugima zato što zna da je u samodavanju stvarno zadovoljstvo. Zašto neko želi da postane Bog? Želi da postane Bog, zato što zna da je Bogopostajanje savršeno Savršenstvo.

Naše srce otelotvoruje poruku širenja sebe. Naš život otelotvoruje poruku zadovoljstva. Naša duša otelotvoruje poruku savršenstva. Na Nebu, poruka je svetlost Božanskog. Na Zemlji, poruka je noć Večnosti. U Bogu, poruka je blaženstvo Besmrtnosti.

Kad se molimo, Božansko nas blagosilja. Kad meditiramo, blagoslovi nas Večnost. Kada mi predamo svoj život vezan za Zemlju, nepokolebljivoj Volji Apsolutnog Svevišnjeg, postajemo blaženstvo Besmrtnosti.

Božanskost, Večnost i Besmrtnost. Božanskost smo već imali. Večnost već imamo. U procesu smo postajanja Besmrtnosti.

Božiju Viziju i Božiju Stvarnost otelotvorujemo zajedno. Naše zemaljsko postojanje je preobražena Vizija Boga ispoljena u živoj stvarnosti. Svaka vizija je seme drveta stvarnosti. Svaki oblik stvarnosti je drvo koje je otelotvoreno u semenu vizije. Vapaj tišine je duša seme-vizije. Zvuk-osmeh je telo drveta- stvarnosti.

Svako ljudsko biće ima tragaoca i zaljubljenika u najdubljim delovima svog srca. Tragalac u njemu želi da dosegne Najviše, transcendentalnu Visinu, a zatim želi da siđe da preobrazi obilno neznanje zemaljskog života i da načini od Zemlje Carstvo Nebesko. Zaljubljenik u njemu želi da širi svoja univerzalna krila i zadovolji unutrašnju glad milenija, glad koja može da bude ispunjena samo Božijom beskrajnom Ljubavlju, Samilošću i Svetlošću.

Tragalac u svakom ljudskom biću je sakupljač i primalac Božije Svetlosti. Zaljubljenik u njemu je onaj koji deli Božiju Svetlost svetu u celini.

Svetlost mudrosti je svesnost o Božijem Prisustvu svuda, svesnost da je Bog sveprisutan. Ove stvarnosti možemo biti svesni samo kad vidimo Boga u sebi i spolja. Postoji indijska parabola o duhovnom učitelju koji je ponudio voće svakom svom učeniku. Rekao im je, „Deco, idite i jedite vaše voće da vas niko ne vidi. Morate jesti voće u potpunoj privatnosti.“ Svaki je otišao i pojeo voće osim jednog. Vratio se Učitelju sa svojim voćem. Učitelj ga je upitao, „Kako to da ti nisi pojeo voće?“ Učenik je odgovorio, „Učitelju, kako mogu da jedem? Tražio si da jedem voće samo kada me niko ne posmatra. Ali Bog je svuda oko mene, pa nisam jeo. Ako jedem, biću uhvaćen na delu.“ Učitelj je bio izuzetno zadovoljan ovim učenikom.

Iz ove parabole učimo da iskreni tragalac za transcendentalnom Istinom vidi i oseća Boga i u sebi i spolja. U njemu takođe osviće viša i dublja vizija. On postaje svestan da se od njega očekuje da kaže i uradi svetu samo stvari koje mogu da budu izrečene i učinjene pred Bogom. Današnji svet nesavršenstva lako se može preobraziti u svet savršenog Savršenstva kad tragalac u nama svuda vidi Boga.

Slogan Države Floride je, „U Boga se uzdamo.“ Za običnog tragaoca ova najuzvišenija poruka može se činiti suvišnom, jer budući da smo svi zaljubljenici najviše Istine i Svetlosti, podrazumeva se da imamo veru u Boga. Međutim, sa duhovnog stanovišta želim da kažem da se unutar ovog iskaza nalazi značajna skrivena istina. Ova slobodoljubiva zemlja ima nešto značajno da ponudi svetu u celini. Kada živimo običnim životom, polažemo veru u sebe. Kad imamo veru u sebe, pevamo pesmu podeljenosti i individualnosti, pesmu „Ja“. Onda se pitanje „mi“ nikada ne pojavljuje. Ali kad kažemo, „U Boga se uzdamo,“ naša individualnost stapa se s morem univerzalnosti. Pomoću našeg unutrašnjeg plača pokušavamo da rastemo u Božiju Univerzalnost. Kada tragalac kaže, „U Boga imamo veru,“ on oseća da ga je njegova individualnost napustila. Sad je prigrlio čitavu Božiju tvorevinu kao svoju sopstvenu, najsopstveniju.

Tragalac ima veru u Boga, a Bog veruje njemu. Tragalac ima veru u Boga kako bi dostigao najviši vrh Svetlosti, Istine i Blaženstva, a Bog veruje njemu kako bi otkrio Sebe i ispoljio Sebe na Zemlji. Oni uživaju u obostranoj potrebi. Tragaocu je potreban Bog za njegovo samootkrovenje i ovladavanje životom, a Bogu je potreban tragalac za Njegovo savršeno ispoljavanje i potpuno zadovoljstvo na Zemlji.

Deo II — Pitanja i Odgovori: Univerzitet u Vajomingu

FFB 159-161. Univerzitet u Vajomingu, Larami, Vajoming, 23 April 1974 — 10:30 uveče.

Pitanje: Za učenje koncentracije, koje oblike samodiscipline koristite? Ponekad se čini da je postizanje samodiscipline sebično.

Šri Činmoj: Nikako! Samodisciplina ni u kom slučaju nije sebična. Ako ne disciplinujem sebe, ako se ne molim i ne meditiram, kako ću onda biti od ikakve koristi svetu ili Bogu? Ako se molim i meditiram, to ne znači da zapostavljam čovečanstvo. To je pogrešno. Ali postoje različiti načini da ponudimo svoje posvećeno služenje čovečanstvu. Kada se molimo i meditiramo, zalazimo u koren drveta-života. Koren drveta-života je Bog, a grane su sva ljudska bića. Ako ne zalivamo koren, kako ćemo hraniti listove na granama? Ako ne započnemo sa korenom drveta, kako ćemo se popeti na drvo i doći do svih grana? Kada se molim i meditiram, osećam da isijavam nešto što sam upravo primio od Boga: Mir, Svetlost i Blaženstvo. To su upravo stvari koje su mojim kolegama, mojim prijateljima, rođacima, mojim voljenim očajnički potrebne. Ja meditiram u jednom kraju sobe, ali dok meditiram, dajem iznutra drugima ono što primam odozgo. Ako to nije oblik služenja, šta je onda služenje?

Možete da mislite da je služenje samo spoljašnja pomoć, ali to nije tačno. Spoljašnja pomoć je potrebna, ali je unutrašnja pomoć važnija. Ako je neko siromašan, mogu da mu dam jedan dolar zato što imam novac i velikodušan sam. Ali sutra, će mu novac opet biti potreban i moraće da ode kod nekog drugog, a takođe i prekosutra. Međutim, ukoliko svetlost uđe u mene tokom meditacije, moći ću da ga inspirišem i da mu trajno pomognem. Ja ću mu iznutra reći, „Zašto plivaš u zadovoljstvima letargije-neznanja? Ti si jak. Idi i radi.“ Ili će Bog poslušati moju molitvu i na ovaj, ili onaj način otkloniti nemaštinu te osobe, ako je to Njegova Volja.

Ima mnogo načina da služimo čovečanstvu. Spoljašnji način je jedan način, ali unutrašnji način je takođe izuzetno delotvoran. A ponekad je, unutrašnji način delotvorniji od spoljašnjeg, jer ukoliko pomognemo nekome na spoljašnji način, on će uvek iznova imati isti problem. Ako, međutim, možemo na unutrašnji način da dopremo do suštine problema i pomognemo osobi koja pati, njen problem će biti trajno prosvetljen i ona neće morati ponovo da pati zbog toga.

Pitanje: Šta znači zadovoljiti Boga na Njegov sopstveni način?

Šri Činmoj: Mi volimo Boga jer osećamo da je On sav ljubav. Samo zato što volimo Boga, osećamo da je naša obavezujuća dužnost da se posvetimo Njemu i da udovoljimo Njemu. Ali vidimo da naša ljubav i služenje nisu dovoljni; predanost je takođe potrebna. Ako ne predamo našu individualnu volju Njegovoj Volji, napravićemo mnogo grešaka kada pokušamo da Ga volimo i da Mu služimo na način koji je On odabrao za nas, koji je pravi način.

Ja sam duhovni učitelj. Ako ovde dođe neki moj učenik, možda će primetiti da u mojoj blizini nema cveća. Možda će pomisliti, „Najbolje je da mu ja donesem cveće.“ Prirodno, ovaj učenik želi da mi ugodi donoseći mi cveće, zato što zna da duhovni Učitelj uvek ceni cveće. Ali pretpostavimo da sam žedan, i da mi je trenutno potrebnija voda nego cveće. Ako učenik pokuša da me zadovolji tako što mi donosi cveće, udovoljiće mi na njegov sopstveni način, jer ono što sam u stvari želeo od njega bilo je nešto drugo. I kad je reč o Bogu, ako se ne predamo Božijoj Volji, pokušaćemo da Ga zadovoljimo na svoj način. Možemo da mislimo da će Bog, ako to učinimo, biti izuzetno zadovoljan nama. Ali, kako znamo da Bog želi da to uradimo? Možda želi nešto drugo od nas.

Kad u duhovnom životu zadovoljimo Boga na Njegov sopstveni način, bezuslovno, onda ćemo se stvarno osećati zadovoljnim, jer u Njegovom zadovoljstvu je naše zadovoljstvo. Mnogi ljudi nastoje da nađu zadovoljstvo u ispunjenju svojih želja. Ali kad se jedna želja ispuni, neka druga želja izranja. U ispunjenju želje ne nalazi se zadovoljstvo, samo stalna pohlepa, stalna potreba. Ako, međutim, uđemo u život težnje, želimo da dosegnemo Najviše da ispunimo i ispoljimo Boga. Ali kako možemo da dostignemo Najviše ako nas i sve dok nas Najviše ne povuče k Sebi? Svetlost Samilosti Svevišnjeg je ta koja podiže našu svest i uzdiže nas. To se dešava samo kada je naša predanost potpuna.

Naša predanost Bogu mora da bude bezuslovna. Mi ćemo dati Bogu ono što imamo i ono što smo, što je neznanje. Ako možemo da damo naše neznanje Bogu bezuslovno i trajno, onda Bog može da ispuni Sebe u nama i kroz nas. Nažalost, jednog dana želimo da se oslobodimo svog neznanja a sledećeg dana, kada nam težnja nije snažna, mi hranimo neznanje. Ali ako možemo da potpuno i bezuslovno predamo naše neznanje, koje je naše prikriveno posedovanje, Bogu, onda se neće vratiti. Tada, dobićemo potpuno zadovoljstvo od našeg života, i stvarno ćemo udovoljavati Bogu na Njegov sopstveni Način.

Pitanje: Da li vidite neki način kako da se asimiluje način života o kome vi govorite, u američku kulturu?

Šri Činmoj: Sigurno. Imam oko osamsto učenika. Oni usvajaju moje misli, moje ideje, moja iskustva. Oni slede našu stazu – stazu ljubavi, posvećenosti i predanosti – i dok idu ovom stazom, oni asimiluju ono što im nudim. Naša staza je staza prihvatanja. To nije staza odbacivanja ili odricanja. Mi prihvatamo život kao takav, a onda nastojimo da preobrazimo lice neznanja u lice svetlosti. Mi ne zapostavljamo, ne negiramo ništa. Prihvatamo, ali dok prihvatamo, znamo ograničenja onoga što prihvatamo. Sa druge strane, ta ograničenja ne smemo uzeti kao ograničenja nekoga drugog. Mi ih uzimamo kao naša sopstvena ograničenja, kao naše sopstvene mane. Zatim se molimo i meditiramo. Kad se molimo i meditiramo, svetlost se spušta i, našom unutrašnjom svetlošću, transformišemo neznanje koje vidimo iznutra i spolja.

Deo III — Pitanja i odgovori: Univerzitet Jute

FFB 162-165. Univerzitet Jute, Solt Lejk Siti, Juta, 24 April 1974 — 10:00 pre podne.

Pitanje: Ponekad, kada razgovaram s drugima, moj um vidi dualnost. U nastojanju da vidim dobro u drugima, osećam odvojenost. Šta savetujete?

Šri Činmoj: Teškoća je u tome što ako pokušavaš da vidiš dobro u drugima svojim umom, videćeš dobro samo na jedan minut. Onda ćeš narednog minuta pokušati isto tako da vidiš i loše u njima. A čak i kada zaista vidiš dobro u drugima, sumnjaćeš da si video dobro; nećeš znati da li je ono što si video zaista dobro ili loše. Ti želiš da vidiš dobrotu u tvom prijatelju i ti ga stvarno vidiš. Ali, u sledećem trenutku pojaviće se sumnja i navešće te da kažeš, „Da li je stvarno dobar? Možda zavaravam sebe.“

Ali ako želiš da osetiš dobrotu u drugima, onda te molim da koristiš svoje srce. Srce se odmah poistovećuje sa svešću, sa suštinom neke osobe ili stvari. Naša filozofija je filozofija poistovećenja. Od poistovećenja ulazimo u jedinstvo, nerazdvojivo jedinstvo. Prvo se poistovećujemo sa Stvarnošću; potom osećamo da smo stalno, nerazdvojivo jedno sa Stvarnošću. Kad se radi o umu, um može da vidi Stvarnost, ali onda um sumnja u Stvarnost.

Ako koristiš um možda ćeš reći, „Današnji predavač je dobar čovek.“ Zatim počneš da sumnjaš. Pre nego što napustiš crkvu možda ćeš reći, „Ne, on je veoma loš čovek.“Onda, pošto napraviš nekoliko koraka, možeš da kažeš, „Da li sam u pravu? Da li sam ga dobro procenio?“ Prvo sam dobar, zatim sam loš. Ali kakav god sam, bilo da sam dobar ili loš, tvoje procenjivanje ni na koji način ne utiče na mene. Ako sam dobar, ja sam dobar; ako sam loš, loš sam. Ja ništa ne gubim kada sumnjaš u mene. Ali onog trenutka kada sumnjaš u sebe, sve izgubiš. Sumnjajući u druge i sumnjajući u sebe, nikada ne dobijaš osećaj zadovoljstva. Ali postajući jedno sa stvari koju voliš, zadobijaš pravo zadovoljstvo. Sad, ako koristiš srce i ako tvoje srce kaže da sam dobar, tad ti postaješ jedno sa mnom. A ako osećaš da sam loš čovek, tad ćeš me smesta odbaciti. Onda ćeš upotrebiti sposobnost svoga srca da uspostaviš svoje poistovećenje i jedinstvo sa nekim drugim.

Na našoj stazi uvek nastojimo prvo da pridajemo važnost srcu a zatim umu. Šta ima svetlost? Duša ima svetlost. A gde je duša? Duša je unutar srca. Upravo sada srce ima više svetlosti od uma. Ovo je ono što osećamo i što znamo. Ali um neće zauvek ostati neosvetljen, mračan. Na kraju moramo u um uneti istu svetlost. U suprotnom, sumnjajući um, podozriv um nas nikad neće ostaviti.

Upravo sada hajde da koristimo sobu srca i da ostanemo u sobi srca koliko god možemo. A kad je jednom naše unutrašnje biće preplavljeno svetlošću, onda uđimo u sobu uma. Tad, soba uma biće prosvetljena. Moramo uneti svetlost u sobu uma, moramo da uneti svetlo u sobu vitala, moramo da osvetlimo sobu fizičkog. Ali prvo uradimo ono najvažnije. Neka se svetlost spusti odozgo u srce a iz srca u um. Nemojmo pokušavati da promenimo smer. Ako nastojimo da se prvo bavimo umom, onda bez obzira koliko sati ili koliko godina ostajemo u neosvetljenoj sobu uma, soba uma neće biti prosvetljena.

Pitanje: Kakva je moć koja spušta Božije Prisustvo u sva naša dela i omogućava nam da osećamo jedinstvo sa Bogom?

Šri Činmoj: Postoje dve moći koje dovode Boga u sva naša dela i različite aktivnosti. Jedna moć je moć zahvalnosti. Uvek moramo da nudimo svoju zahvalnost Bogu za sve što radimo, za sve što smo postali. Druga moć je moć da vidimo Boga u drugima. Ako ne vidimo Boga u drugima, ako samo vidimo Boga u nama samima, nećemo biti uspešni. Moramo da vidimo božansko u svakome, čak i u našem najgorem neprijatelju. U stvari, duhovna osoba ne bi trebalo da ima neprijatelje. Ali pretpostavimo da još uvek nismo postali savim duhovni i još uvek kažemo da imamo neprijatelja. Recimo, da kažemo da je naš neprijatelj sumnja, strah, anksioznost, vezanost. Potrudimo se da vidimo unutar našeg neprijatelja Prisustvo Boga. Uronimo duboko u sebe i odatle iznesimo sposobnost poistovećenja sa Bogom. Pokušajmo da vidimo takođe u našem neprijatelju Božije Prisustvo. Božije Prisustvo je svuda. Ali, ako poričemo Njegovo Prisustvo unutar nečeg, onda će nas to na kraju napasti.

Trenutno, Božije Prisustvo ne deluje u dovoljnoj meri u umu, a unutar srca deluje najsnažnije. Stoga moramo ga preneti sa mesta gde deluje najsnažnije, na drugo mesto. Svako i sve ima dušu. Čak i klupa ima dušu. Ukoliko možemo da osetimo prisustvo duše unutar klupe, nikad nećemo osećati da smo bez Boga. Naravno, moramo da znamo čija je duša razvijenija: naša duša ili duša klupe. Pošto je naša duša razvijenija, možemo ući u svest klupe.

Prema tome, postoje dve moći koje mogu stalno da nas drže kao jedno, nerazdvojivo jedno sa Božijom Stvarnošću. Jedna je naše stalno nuđenje zahvalnosti. Osećamo da ne bismo mogli postati ono što smo sada da nam On nije dao sposobnost prijemčivosti. Druga moć je moć da vidimo u drugima stvari koje vidimo u samima sebi. Ako vidimo i osećamo da smo Božiji instrument, onda moramo da osećamo da su i on i ona isto tako Božiji instrumenti. Na ovaj način možemo da osećamo da Bog stalno deluje u nama i kroz nas. Tada ostajemo na istom, najvišem nivou svesti dok učestvujemo u Božijoj kosmičkoj Igri.

Vi ste svi veoma iskreni tragaoci. Ništa mi ne pričinjava veću radost od toga da posvećeno služim iskrenim tragaocima. Došao sam na svet da posvećeno služim čovečanstvu. Ja sam Božije dete i služim Njega kroz moju sposobnost. Vi ste takođe Božija deca u kosmičkoj Igri. U skladu sa svojom sposobnošću svaki pojedinac će služiti Bogu. Moja sposobnost je da predano služim iskrenim tragaocima kojima je potrebna inspiracija. Od inspiracije čovek može da dobije težnju, a težnja je preteča ostvarenja u našem unutrašnjem životu.

Pitanje: Da li ćete me prihvatiti kao vašeg učenika?

Šri Činmoj: Mogu li da ti kažem nešto o našoj stazi tako da budeš više uveren u ono u šta se upuštaš. Naša staza je staza ljubavi, posvećenosti i predanosti. Volimo Boga, posvećujemo se Bogu i predajemo svoju volju Božijoj Volji.

Ovo je pristup koji sledimo na našem putu. Ovo je spoznaja koju sam imao i nastojim da je podelim sa svojim učenicima. Imamo oko pedeset Centara širom sveta i moji učenici i ja nastojimo da delimo sa dušama koje teže iskustvo ljubavi božanske, posvećenosti božanske i predanosti.

Mi osećamo da su ljubav, posvećenost i predanost tri stepenika na lestvama evolucije. Započinjemo sa božanskom ljubavlju. U ljudskoj ljubavi primećujemo da pokušavamo da posedujemo druge; ali pre nego što posedujemo, mi smo posedovani. Nema osećaja zadovoljstva ni u posedovanju ni u tome da se bude posedovan. Dok posedujemo samo ograničavamo svoju sposobnost; ograničavamo svoju stvarnost. Međutim, u božanskoj ljubavi neprestano širimo svoju stvarnost. Iz konačnog nastojimo da uđemo u Beskonačno. Stalno širenje je poruka božanske ljubavi.

U običnom životu, kad nekog volimo, mi provodimo vreme sa tom osobom i posvećujemo joj se. Ali pošto volimo Boga, Bogu moramo da se posvetimo, samom Bogu. Mi osećamo da ne postoji ništa na Zemlji što može biti tako slatko ili tako ispunjavajuće kao posvećeno služenje Bogu. U nastojanju da se posvetimo Bogu, postajemo svesni da ponekad služimo Njemu shodno našem sopstvenom razumevanju, shodno našoj sopstvenoj svetlosti. Osećamo da ako uradimo ovo, Bog će biti zadovoljan nama; ako uradimo ono, onda Bog neće biti zadovoljan nama. Konačno, postajemo svesni da gotovo ništa ne znamo o Božijem delovanju u nama i kroz nas. Tada predajemo svoju volju Božijoj Volji. Kažemo Bogu, „Gospode, Ti vodi našu volju. Ti ispuni Sebe u nama i kroz nas. Mi želimo samo da budemo prijemčivi.“ Zato pevamo pesmu prijemčivosti. Naše srce ispunjava se prijemčivošću, a Bog nudi Bjegovu Sposobnost – koja je Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost – našoj posvećenoj, prijemčivosti punoj ljubavi.

Ova predanost nam nije nametnuta. Rob se predaje svom gospodaru iz prinude. On stoji na raspolaganju svom gospodaru; prepušten je na milost i nemilost svom gospodaru. Ali, kada se radi o Bogu, On nas ne tretira na taj način. On nam pokazuje Svoju beskrajnu Samilost. On je večno dobar. Mi smo ti koji imamo glad za Njegovim Nektarom, Njegovom Ambrozijom, i mi osećamo da ćemo ukoliko budemo mogli da predamo svoju volju Njegovoj Volji moći da ubrzamo svoj napredak.

Imamo mnogo stvari da uradimo na Zemlji. Mi nemamo jedan cilj, već tri sukcesivna cilja na Zemlji. Naš prvi cilj je da ostvarimo Boga. Naš drugi cilj je da otkrijemo Njega u našem delovanju, u našem posvećenom služenju. A naš treći cilj je da ispoljimo Njega u našem životu ovde na Zemlji. Potrebno je čak toliko mnogo vremena da se postigne naš prvi cilj, Bogoostvarenje. Stoga, osećamo da, ako postoji Suncem obasjana staza, kraća staza, želimo da idemo njom. Ta suncem obasjana staza je staza srca. Kada srce prihvati nešto ili nekoga, ono prihvata na osnovu svog poistovećenja. A to poistovećenje se konačno preobražava u nerazdvojivo jedinstvo. Kada postanemo jedno sa našim Unutrašnjim Pilotom, Njegova Volja se sprovodi u nama i kroz nas. Tada, mi osećamo stvarno zadovoljstvo. Ne postoji drugi način da se postigne stvarno zadovoljstvo osim da se ispuni On na Njegov sopstveni način. Ovde na Zemlji i tamo na Nebu, mi postojimo samo zbog jedne stvari: zadovoljstva. A naše zadovoljstvo dolazi jedino od Božijeg zadovoljstva.

Ovo je naša staza: ljubav, posvećenost i predanost. Ako želiš da slediš našu stazu, ja ću te svim srcem primiti u našu malu duhovnu porodicu.

Pitanje: U svojoj potrazi za Bogom sam otkrio da je On svuda oko mene i u meni. Jedinstvo sa Njim postaje vrlo razumljivo. Ono što me zbunjuje je razdvajanje. Kakav je osećaj odvojenosti?

Šri Činmoj: Ako Njega vidiš i osećaš oko tebe i u tebi, kako onda možeš da imaš osećaj odvojenosti? U meni je srce; u meni je duša. Ako je nešto izvan mog tela, onda mogu da imam osećaj odvojenosti. Ali ja ne mogu da odvojim svoje srce od tela ili od samog sebe. Pošto su telo i srce nerazdvojivi jedno od drugog i od moga života, ukoliko odvojim jedno od drugog, onda uopšte ne postojim. Ako stvarno osećaš Boga u sebi, onda želim da kažem ne može biti osećaja odvojenosti.

Ono što se zapravo dešava, da tako kažem, je da u ovom trenutku živiš u svom srcu i osećaš Božije Prisustvo u sebi, a Njegovo Prisustvo uveliko izranja. Ali, u sledećem trenutku, možda živiš u fizičkom umu. Onda sumnjaš u svoje vlastito postojanje i sumnjaš u stvarnost koju si upravo iskusio. Kada počneš da sumnjaš, pojavi se osećaj odvojenosti. Tada osećaš da nešto gubiš, da si odvojen od nečega. Ali ništa ne gubiš. Kad jednom nešto dobiješ, to je u tebi. Ali, ako ne znaš kako da ga koristiš kad ti je volja, sve vreme, onda osećaš da si to izgubio.

Kad se rano izjutra moliš, tada osećaš Božije Prisustvo u tebi i oko tebe. Zatim, kada uđeš u huku i buku života, možda zaboraviš na Božije postojanje. Onog trenutka kada zaboraviš, imaš osećaj odvojenosti. Ali želim da kažem da osećaj odvojenosti zapravo nije uzrokovan odsustvom Boga u tebi. Njegovo Prisustvo je tu, ali neznanje ulazi u tebe i prekriva tvoju svest, koja ti je pre nekoliko sati rano ujutro pomogla da se poistovetiš sa Bogom i da osetiš svoje neodvojivo jedinstvo sa Njim.

Zbog toga iznutra nastojimo da ostanemo u stalnoj molitvi ili meditaciji. Spolja je to nemoguće. Moramo da ostanemo na Zemlji: moramo da idemo u kancelariju, moramo da idemo u školu, moramo da ulazimo u raznovrsne aktivnosti. Ali u našem umu, u srcu, možemo da činimo što god želimo. Spolja možemo da razgovaramo s prijateljima, i da radimo sve što je potrebno u našem svakodnevnom životu, ali iznutra možemo da održavamo živo Prisustvo Boga. Budući da imamo dušu u sebi, osećamo da smo božanski; budući da imamo srce koje teži u nama, osećamo da smo božanski. Stoga takođe, kada odemo napolje i družimo se s prijateljima, moramo da se setimo – ne zbog ponosa ili sujete, već zbog same potrebe – da smo od Božanskog i da smo za Božansko.

Moramo da osećamo ne samo božansko u nama samima, već i božansko u drugima. Jer na taj način možemo da osetimo jedinstvo sa Svevišnjim u čovečanstvu. Jedan način da osetimo jedinstvo sa drugima je da osećamo da smo mi sve. Ali, onda možemo da pomislimo da smo nadmoćniji od svakog, a to će samo uništiti naš svrhu. Ako osećamo da smo samo mi božanski, da samo mi posedujemo božansko, a da ostali poseduju nebožanske sile, onda će odmah nastati sukob. Ali ako osećamo, dok se družimo sa drugima, da smo mi od Izvora, onda ćemo nastojati takođe da vidimo Božansko u drugima. Ako osećamo da smo božanski i da dok razgovaramo i družimo se sa drugima možemo da vidimo Božansko u njima, onda se božansko u nama i božansko u njima neće sukobiti. Kad osećamo da smo božanski, to je apsolutno tačno. Ali u isto vreme moramo da osećamo da su drugi takođe božanski, podjednako božanski.

Naš problem je u tome što uglavnom nemamo takve osećaje. Dok se molimo kod kuće, vidimo i osećamo Boga; Bog je naš. Ali onog trenutka kada izađemo iz kuće i pogledamo okolo u druge, ne pokušavamo da u njima vidimo Boga. Ono što nastojimo da vidimo u njima je nesavršenstvo, nešto različito od nas. Posle meditacije, izađemo iz srca i uđemo u um, ili u vital. Zatim nastojimo da se odvojimo od drugih i vidimo druge nebožansko u drugima. Ali, ako možemo kada izađemo u svet da sa ponesemo sa sobom božanstvenost koju smo videli i osetili tokom naše meditacije kod kuće i ukoliko se trudimo da vidimo istu božanstvenost u drugima, onda neće biti osećaja odvojenosti. Ako u drugima budemo videli isto ono što osećamo u nama samima, nikada nećemo izgubiti Božije Prisustvo. Nikada nećemo izgubiti osećaj jedinstva sa Bogom.

Deo IV — Pitanja i odgovori: Lojala Univerzitet

FFB 166-171. Originalno štampano na Lojala Univerzitetu, mesto i vreme još uvek se ne mogu utvrditi.

Pitanje: Verujete li u ciklus ponovnog rađanja?

Šri Činmoj: Da, ja verujem u ponovno rađanje, u reinkarnaciju. U svetu težnje, znamo da u jednom kratkom životnom veku ne možemo da ostvarimo Najviše, Apsoluta. Ali takođe znamo da nam Bog neće dozvoliti da ostanemo nezadovoljni. On će nam dati mnoge prilike da ispunimo sebe. Šta god dobijemo u jednoj inkarnaciji, kakav god napredak načinimo u pravcu našeg Cilja, ostaće u našoj duši pošto napustimo telo. Zatim, nakon kratkog odmora, duša će se vratiti s novim telom, novom životnom energijom, novim umom da nastavi svoje putovanje i da ponovo pokuša da ostvari i ispolji božansko na Zemlji. Ona je kao sveća koja ide iz jedne u drugu sobu kuće.

Reinkarnacija je nesporna činjenica čak i u okviru jednog jedinog života. U jednom životu vidimo kako možemo da napustimo život želje i da imamo ponovno rođenje u život težnje. Zatim dolazi život ostvarenja, potom život otkrovenja, pa život ispoljenja. Tako da, čak u jednom telu možemo da prođemo mnogo života dok ne ostvarimo naš najviši Cilj.

Pitanje: Kada postignemo potpuno jedinstvo sa Bogom, da li još uvek vidimo polaritet između dobra i zla?

Šri Činmoj: Kada smo u stanju jedinstva sa Bogom, ne možemo da kažemo ovo je zlo, a ono je dobro. Kada postanemo jedno sa Bogom, sve je ispoljavanje božanske Volje. Ali kada nismo jedno sa Bogom, onda smo u jednom trenutku sa Bogom, u Bogu, a tokom narednog sata smo u sebi – u našem sopstvenoj životnoj energiji, u našoj sopstvenoj fizičkoj svesti. Tada će u nama i oko nas stalno biti i nebožanske i božanske sile. Ali, kad imamo najdublju vrstu meditacije – najvišu, najuzvišeniju meditaciju – onda ne vidimo polaritet dobra i zla, jer smo jedno sa transcendentalnom Stvarnošću, a to prevazilazi sve ljudske predstave o dobru, zlu, božanskom i nebožanskom.

Pitanje: Da li biste objasnili kako možemo da postignemo nepodeljenu pažnju i mirnoću uma kada imamo haos u mislima.

Šri Činmoj: Da biste dobili ispražnjen um, smiren um, morate usmeriti koncentrisanu moć na jedan poseban subjekat ili objekat. Mi osećamo da je srce najbezbednije mesto. Dakle, ako možete da se koncentrišete na svoje srce, ako možete da usmerite svu svoju koncentrisanu moć na srce, onda ćete moći da uživate u mirnoći, tišini i smirenosti uma.

Pitanje: Ako pokušavamo da odemo izvan uma, da li je to jedino moguće uz Milost ili postoji nešto što mi možemo da učinimo?

SŠri Činmoj: Moraš da znaš da je Milost nešto što nikada ne možemo da shvatimo i nikada nećemo shvatiti ako i sve dok ne ostvarimo Boga. Lični napor je takođe Božija Milost. Ispričao sam vam mnogo, mnogo priča o tome kako tragaoci misle da je sve lični napor, a kasnije postanu svesni da je sve bila Božija Milost. Sve dok nismo svesni Božije Milosti, Njegove stalne Milosti, moramo da koristimo lični napor kao našu sopstvenu tvorevinu, naše dostignuće. Najbolje je osećati lični napor kao svoje sopstveno postignuće, a zatim pokušati da odemo još jedan korak više ili dublje. Ali ako ga ne prihvatimo na samom početku, ako ne načinimo taj napor, onda uopšte nećemo ući u aktivnosti.

Bog vapi da mi kao pojedinci izađemo iz mora neznanja. Želim da ti kažem da je Božija Milost odgovorna za sve, ali pre nego što to možemo da osetimo, uvek je preporučljivo da imamo svesni lični napor. Ako svesno ne učinimo lični napor, nikada nećemo moći da znamo šta je Božija Milost. A opet, šta je svesni lični napor, znaćemo jedino nakon što spoznamo najvišu Istinu. Tada ćemo videti da lični napor nije ništa drugo do Božija skrivena Milost. Božija skrivena Milost je naš lični napor.

Pitanje: Kako možemo da unesemo intenzitet u našu meditaciju, a da ga u isto vreme ne uvodimo u fizičko telo?

Šri Činmoj: Što se tebe tiče, kad meditiraš, odmah misliš kako vučeš konopac. Postoji ogroman pritisak u tvom čelu, kao da ti je celo telo napeto. Ali moraš znati da najbrži trkač trči najbrže na zahvaljujući njegovoj koordinaciji. Ekstremiteti moraju da budu u savršenoj usklađenosti. Ako se izloži bespotrebnom naporu, izgubiće ravnotežu i usporiće na stazi. Kada meditiraš, moraš da osećaš da se čitavo tvoje telo polako, sigurno i nepogrešivo penje. Ali u tvom slučaju, jedan deo tvog uma i deo vitala su pohlepni. Svaki želi da dostigne Najviše, ostavljajući sa strane ostale članove bića. U porodici ima pet članova, ali jedan član oseća da će, ukoliko bude mogao da ide sam ispred ostalih, moći najviše da pojede. Ali to nije tako u duhovnom životu. U duhovnom životu vam Bog daje pravu gozbu jedino kada svi članovi idu zajedno. U suprotnom, On kaže, „Kako si se usudio da ostaviš članove svoje porodice na putu?“ Dakle, kada meditiraš, pokušaj da osetiš da se celo tvoje postojanje uzdiže. Svaki put kad udahneš, oseti kako novi član porodice ulazi u tebe, a kad izdišeš, oseti da podižeš tog novog člana zajedno sa tvojom težnjom. Tada ne može da postoji napetost. Tvoja napetost se javlja zato što zanemaruješ delove tvog bića kad meditiraš. To je pogrešno. Nemoj ništa da zanemaruješ. Ako to činiš, oni će se automatski pobuniti. Ti ćeš pokušati da ih povučeš, ali oni će te nadjačati. Povedi ih sa sobom; onda uopšte neće biti napetosti.

Pitanje: U meditaciji, da li je važnije težiti naviše ili postati prijemčiv?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od tragaoca. Kada se neko uzdiže, mora da oseti da je intenzitet molitve ono što ide naviše. Kada se ide naviše, obično je skrivena molitva tragaoca ta koja se uspinje. Možda ponavljate „Svevišnji“, „Svevišnji“, ili nešto drugo. Reči nisu potrebne, ali na neki suptilan način molitva se uzdiže. Ovo je suptilan oblik molitve. Najčešće je aspekt molitve koji je skriven u meditaciji ono što nas uzdiže. Međutim, meditacija je širenje. Meditaciju primamo odozgo. Istina, Božija svest je svuda, ali kad meditiramo osećamo da se Božija svest spušta u nas; a kad se molimo, osećamo da se penjemo i ulazimo u Božiju Svest. Stoga kada meditiramo, ako idemo u visinu moramo videti da li je suptilna molitva unutar naše meditacije. Inače, ako nema molitve, mi smo kao ptica koja širi krila. Pokušavamo uzduž i popreko da obuhvatimo Univerzalnu Svest. To je prijemčivost. Samo moramo da znamo šta nam pruža više radosti. Ako je to uzdizanje, onda ćemo to raditi, a ako je širenje krila našeg bića, moramo nastojati da to učinimo. Obe stvari su podjednako važne, ali to je pitanje unutrašnje radosti. Ako dobijate više radosti u uspinjanju, radite to; ako dobijate više radosti u širenju, onda molim vas da to činite.

Deo V — Pitanja i odgovori: Univerzitet Novog Meksika

FFB 172-178. Univerzitet Novog Meksika, Albuquerque, Novi Meksiko, 24. April 1974 — 8:30 uveče.

Pitanje: Da li uvek spavate noću kao što ste spavali pre nego što ste dostigli kosmičku svest?

Šri Činmoj: Da. Kosmička svest i spavanje su dve različite stvari. Kad jednom neko dosegne kosmičku svest, on je ne gubi čak ni u spavanju. Ona postaje neodvojiva od njegovog vlastitog postojanja. Pretpostavimo da imaš neki predmet u ruci. Čak i dok čvrsto spavaš i dalje možeš da ga držiš u ruci. Slično tome, kada postaneš jedno sa kosmičkom svešću, sa samom Božanstvenošću, ona je unutar tebe. Ali kad neko dosegne kosmičku svest ili ostvari Boga, ne mora da spava sedam, ili osam sati svake noći. Jedan ili dva sata je više nego dovoljno za ostvarenu dušu. A ovaj odmor on uzima zato što mu je žao tela, koje svakog dana ulazi na bojno polje života. Ako ima učenike ili sledbenike, mora da uđe u njihove probleme svesno i posvećeno. Njegovoj telesnoj svesti je potreban odmor i zaslužuje ga. Ako ne spava, to neće uticati na njegovo zdravlje; ali može mu biti žao fizičkog tela. Zato će pružiti svom telu malo odmora. Mnogi ljudi spavaju iz navike ili iz lenjosti. Neki ljudi spavaju osam sati, deset sati, jedanaest sati, dvanaest sati. Ali moramo da znamo koliko je sna zapravo telu potrebno, ne koliko telo zahteva. Želim da kažem da nije potrebno više od sedam sati ni za koga. Ako je neko slab u početku, ako ima neko fizičko oboljenje, prirodno je da će više spavati. Ali, ako je dobrog zdravlja, onda je za početak sedam sati više nego dovoljno svakom tragaocu. Ako iskreni tragalac spava više od sedam sati, znači da sklapa prijateljstvo sa neznanjem.

Sad, kad je o meni reč, ja imam nekoliko sati odmora noću – nekad dva sata, ponekad tri sata. Ali ponekad više noći za redom neću spavati – ne zbog mojih ličnih problema, već zbog problema mojih učenika. Moram da rešim njihove probleme pre nego što osvane dan. Svakako su to takođe i moji problemi, jer sam prihvatio duhovne učenike kao svoje sopstvene.

San ostvarene duše nije kao san kod običnih ljudi. Kada obični ljudi spavaju, potpuno su nesvesni sveta oko sebe. Ali kada pravi duhovni Učitelj spava otprilike dva sata, čak i tad je nerazdvojivo jedno sa dušom i njenom svetlošću. Telo ima odmor, ali meditacija je veoma duboka. Možeš da stojiš ispred njega i vidiš da hrče, ali on će kasnije moći da ti kaže gde je bio i šta je radio. Takođe će moći da ti kaže šta se dešavalo na fizičkom planu. Čak i u toku sna on je jedno sa dušom; posmatra i meditira i spušta Svetlost u zemaljsku svest i za njegove voljene, njegovu duhovnu decu. Kad se radi o pravom duhovnom Učitelju koji je postigao univerzalnu svest, njegovo spavanje je savršeno svesno.

Pitanje: Kako Učitelj prepozna kada neko od njegovih učenika doseže stanje više svesti?

Šri Činmoj: Učiteljeva duša će prepoznati višu svest u učenicima. Ako Učitelj ne zna, ko će znati? Ako si učitelj, znaćeš na osnovu svog sopstvenog znanja da li učenik radi dobro ili ne. Ako si učitelj, to znači da si već stekao neko znanje. Uporedićeš znanje tvog učenika sa tvojim sopstvenim znanjem i ako je njegovo znanje približno kao tvoje, znaćeš da radi izuzetno dobro. Ali ako nije ni blizu tvom, jednostavno ćeš reći da je učenik početnik.

Pitanje: Na šta meditiraju vaši učenici?

Šri Činmoj: Moji učenici meditiraju na moju fotografiju na kojoj sam u transcendentalnoj svesti. Ta slika otelotvoruje moju najvišu svest.

Kad kažem učenicima da meditiraju na moju sliku, ono što zapravo mislim je da odu duboko u sebe i otkriju Svevišnjeg, koji je aktivniji u meni nego u njima. Opet, kažem im da se kad se koncentrišu na moju sliku, ne koncentrišu na fizičko, ne na mene kao Šri Činmoja, već na Svevišnjeg u meni. Svevišnji u meni je moj Guru, vaš Guru, Guru svih nas. Nijedno ljudsko biće ne može da bude stvarni Guru. Svi smo predstavnici Svevišnjeg. Ali duhovni učitelj je svesniji stvarnog Gurua, koji je Svevišnji, nego tragaoci početnici.

Moji učenici osećaju da sam ostvario nešto, a to „nešto“ za njih je najviše. Oni osećaju da sam postigao nešto, da sam nešto. Ja im kažem da sam samo stariji brat u porodici. U porodici se očekuje da stariji brat zna malo više od mlađe braće. Zbog toga je njegov Otac tražio da on dovede mlađu braću k Njemu. On pokazuje mlađoj braći gde je njihov Otac i on dovodi mlađu braću kod Oca. Naš Otac je Svevišnji. Kad jednom pokaže mlađoj braći Oca, njegova uloga je završena.

A opet, želim da kažem da čovek može da se koncentriše i da meditira na bilo šta što ga inspiriše. Ako nekoga cvet inspiriše, onda neka se koncentriše na cvet. Ako ga inspiriše plamen sveće, neka se koncentriše na njega. Ako ga inspiriše mirišljavi štapić, neka se koncentriše na to. Ali samo zato što su neki pojedinci moji učenici, oni me vole najiskrenije i najposvećenije. Ako me voliš više od cveta, više od sveće, onda meditiraj na mene – ali ne na moju ličnost, ili moju individualnost, ne! Božansko u meni je više nego željno da bude u službi božanskog u mojim učenicima. Stoga, kad im kažem da se koncentrišu na moju sliku, moje egocentrično „ja“ nije ono koje govori. Samo moje jedinstvo sa njima puno ljubavi im kaže, „Ako me volite, evo vam najlakši proces da se približite Jednom, koji je sav Ljubav. Koncentrišite se na Svevišnjeg unutar mene. A kad otkrijete Svevišnjeg u sebi, možete da se koncentrišete i meditirate tamo takođe.“ Moj Svevišnji i Svevišnji mojih učenika su jedno. Upravo zato što me vole, oni meditiraju na mene. Imam stotine slika. Ne kažem im da meditiraju na slike na kojima trčim, skačem, ili sam u običnoj svesti. Nemam pravo da tražim da se koncentrišu na te slike. Ali ima nekoliko značajnih slika na kojima sam u veoma visokoj svesti. I postoji posebna slika, moja transcendentalna slika, na koju se moji učenici koncentrišu. Kada to rade, uveravam ih da će sigurno osetiti Mir, Svetlost, Blaženstvo ili koje god su im božanske osobine potrebne. Imaju stotine iskustava dok meditiraju na moju transcendentalnu sliku.

Pitanje: Šta je izvor ljudske patnje?

Šri Činmoj: Ako odemo duboko u sebe, vidimo da je ograničeno „ja“, ego, on0 koje pati; neograničeno „ja“ ne pati. Onaj koji želi da ograniči stvarnost pati. Ali onaj ko želi da oslobodi stvarnost u sebi neće patiti.

A sa druge strane, moramo da znamo da ono što nazivamo patnjom uopšte nije patnja u Božijem oku. To je iskustvo koje On ima u nama i kroz nas. Ako ne ostanemo u Božjoj Svesti, onda ćemo prirodno patiti ako dobijemo glavobolju. Ali ako živimo u Božjoj Svesti, onda bez obzira kakvu bolest imamo, čak i ako je smrtonosna, imamo ogromnu radost jer smo jedno sa Božjom Voljom. U predaji Njegovoj Volji postoji stalna radost. Ali kada smo odvojeni od Njegove Volje, bez obzira šta imamo, osećaj odvojenosti je sam po sebi patnja.

Patnja nije samo osećanje da je nešto pogrešno, ili da smo izgubili nešto, ili iskusili nešto neprijatno u svom životu. Ne! Stvarna patnja leži u našem svesnom osećanju odvojenosti od Boga. Tragaočeva patnja je njegov osećaj odvojenosti od Boga, od Svetlosti. Ako se tragalac predao Božijoj Volji i uspostavio jedinstvo sa Bogom, on ne pati. Bez obzira šta se dešava u njegovom životu, on oseća da Njegov Voljeni ima iskustvo u njemu i kroz njega.

Pitanje: Da li postoji razlika u vašoj filozofiji izmedju muškarca i žene?

Šri Činmoj: Ne! U mojoj filozofiji, muškarac i žena su jedno. Muškarac i žena su Božija sopstvena tvorevina, stoga ne može postojati razlika. Bog ispoljava Sebe u i kroz muškarca i ženu. Oni su kao deca, a Bog je njihov božanski Otac. On pruža Svojoj deci jednaku Ljubav, jednaku Brižnost, jednaku Samilost, jednake Blagoslove i jednaki Ponos. Mojim voljenim, mojim sopstvenim učenicima, muškarcima i ženama, uvek pružam istu priliku, istu brižnost. Osećam da su oni jednaki; oni su jedno. Oni su kao dva oka. Potrebna su mi oba oka, levo i desno, ako želim dobro da vidim. Slično tome, ako Bog želi da ispolji Sebe potpuno na Zemlji, onda Mu je potrebno posvećeno služenje i predano jedinstvo muškaraca i žena.

Pitanje: Da li je neophodno da budemo u kontaktu sa prosvetljenom osobom da bismo ostvarili Boga?

Šri Činmoj: Nije neophodno ni obavezno da imamo živog Učitelja. Ali ako imamo živog Učitelja, to nam može biti od znatne pomoći. Prva osoba koja je ostvarila Boga učinila je to bez pomoći ljudskog bića. Sam Bog joj je dao Bogoostvarenje. Ali ako imamo živog Učitelja, imamo više pouzdanja u sebe. Sigurniji smo.

Pretpostavimo da smo imali Učitelja u prošlom životu. Moramo znati da li je naš prethodni Učitelj bio stvarno veliki učitelj, a takođe moramo da znamo kakvu smo vezu uspostvili sa Učiteljem u prošloj inkarnaciji. Svaki Učitelj ima učenike prve klase, druge klase, treće, četvrte, pete, šeste i sedme klase. Učenik prve klase normalno ima dobro utvrđenu unutrašnju povezanost sa svojim Učiteljem. Unutrašnja povezanost ostaje čak i nakon što Učitelj napusti zemaljsku scenu. Ako je Učitelj stvarno sjajan i ako je unutrašnje jedinstvo učenika sa Učiteljem veoma snažno, onda je to više nego dovoljno za njega. Nije mu potreban nikakav drugi Učitelj u ovoj inkarnaciji. Ali situacija će biti drugačija ako je učenik sedme klase, veoma loš učenik. Pretpostavimo imao je Učitelja, ali je ipak plivao u zadovoljstvima neznanja. Da li je slušao tog Učitelja? Da li je praktikovao meditaciju? Ne. Ali mogao je da kaže da je imao veoma istaknutu duhovnu figuru za Učitelja i to mu je dalo izuzetan osećaj zadovoljstva. Stoga, ako je neko učenik koji pripada ovoj kategoriji, želim da kažem da ukoliko njegov Učitelj nije u fizičkom telu, onda je za njega bolje da ima nekog drugog Učitelja. Ovaj Učitelj može da bude daleko nižeg nivoa od prethodnog Učitelja, ali će biti više nego dovoljan da inspiriše i vodi ovog tragaoca. Recimo moj otac je bio eminentan lekar, ali je sada na drugom svetu. Šta moj otac može da učini ako ja dobijem glavobolju, ili ako imam stomačne tegobe? Moram da odem kod nekog drugog lekara koji može biti daleko slabiji od mog oca. Možda je samo običan lekar, ali ja idem kod tog lekara da bih bio izlečen. Zato sve zavisi od toga kakav je neko učenik i koliko je duboka njegova povezanost sa Učiteljem koji je napustio telo. Ako oseća stalno i svesno prisustvo svog Učitelja, onda mu nije potreban nikakav drugi Učitelj.

Pitanje: Postoji li lik koji se može naći u tradiciji joge, kao što je Hrist, koji će se u nekom trenutku pojaviti sa svrhom da oslobodi čovečanstvo patnje?

Šri Činmoj: Hajde da ne mislimo na pojedince. Ako govoriš o Isusu, sinu drvodelje, onda moraš znati da je on boravio na Zemlji samo trideset i tri godine. Ako posmatraš Hristovu Svest kao božansku Svest, beskonačnu Svest, univerzalnu Svest, večnu Stvarnost, onda želim da kažem da je on večan, besmrtan, beskonačan, on je sve to. Ako kažeš da je Hrist kao osoba došao da spase svet, onda ću odmah reći, „A Šri Krišna? Zar nije i on takođe došao? Zar nije Gospod Buda došao? Nije li Šri Ramakrišna došao?“ Svi oni su osobe koje su otkrile božansku Svest. Ako se bavimo večnom Svešću u Hristu, onda možemo reći da je ta ista Svest u Šri Krišni, da je u svim duhovnim velikanima.

Pre nekoliko sati, u Feniksu, neko me je upitao, „Kada će se Isus vratiti?“ rekao sam, „Vraća se samo neko kada je otišao. Da li nas je Hrist napustio da bi morao da se vrati?“ Hrist nas nije napustio, kako onda može da se vrati? Hristova Svest je u nama; ona je za čitavo čovečanstvo. Ako želimo da vidimo nešto u materijalnom svetu, ako želimo da ograničimo fizičku stvarnost, potpuno smo izgubljeni. Duh je taj koji je večan, besmrtan. Hristova Svest je jedno, neodvojivo jedno sa Božanskom Svešću. Prema našoj ograničenoj sposobnosti shvatanja, kažemo „On je došao, ona je došla da nas spasi.“ Možemo da kažemo da je Hrist bio najbolji instrument, ili najsavršeniji instrument Boga. Mi smo takođe instrumenti Boga, nesavršeni instrumenti, takoreći. Svaki pojedinac je instrument Boga. Ali svesne i oslobođene duše, najodabraniji instrumenti Boga za čovečanstvo su Hrist, Šri Krišna, Gospod Buda i ostale velike duhovne figure.

Da li će iko doći? Ako misliš na ljudsku osobu, onda je odgovor „ne“. Mnogi su došli, mnogi su otišli. Međutim, ako misliš na božansku figuru, reći ću da već postoji božanska figura u nama, u tebi, u meni, u svakome.

Predgovor urednika

Pet predavanja u ovoj knjizi su deo serije predavanja koja je Šri Činmoj bio pozvan da održi 1974. godine u pedeset američkih država. Predavanja u ovoj petoj seriji su održana 23. i 24. aprila 1974. i 30. septembra 1974. godine. U ovoj knjizi su pitanja koja su Šri Činmoju postavljali studenti sa univerziteta na kojima je održavao predavanja.