Pitanje: Guru, da li postoje neke osobine koje ljudska bića smatraju vrlinama ili dobrim osobinama, a koje Bog ne smatra dobrim osobinama?¹

Šri Činmoj: Ljudska bića misle da su dobre osobine, ali Bog ne misli da su dobre?

Pitanje: Ili ih Bog ne smatra značajnim ili važnim.

Šri Činmoj: Ako ljudska bića misle da je nešto dobro, Bog će to definitivno smatrati vrednim. Samo treba da znate kakvu je svest osoba imala u tom trenutku i koliki značaj pridaje toj vrlini odnosno dobroj osobini. U tom određenom trenutku, na određenom nivou svesti, možemo da vredujemo nešto više nego što ga Bog vrednuje. A opet, Bog može da ceni neku našu osobinu koju mi ne cenimo u istoj meri. Ali, ako je to dobra osobina, Bog će je definitivno ceniti. Jedino je pitanje u kom trenutku i u kakvoj svesti mi vidimo tu osobinu. Ali, ne postoji ni jedna osobina koju čovek ceni, a Bog ne.

Bog će definitifno ceniti neku osobinu, ako je čovek ceni. Ja kažem i svi kažu da je istina vrhunski dobra osobina. Istina je uvek dobra. Ali ako je neka istina otkrivena da bi zaista povredila nekoga, tada ona može stvoriti ozbiljne probleme. Ako je istina otkrivena u pogrešnom trenutku, takođe može da stvori ozbiljne probleme. Sama istina neće učiniti nikakvu štetu. Istina je rečena tako puno puta bez loših posledica. Ništa ne može biti veće od istine. Ali, ako pogrešna osoba izgovori istinu u pogrešnom trenutku, tada to može da stvori ozbiljnu katastrofu.

A sa druge strane, Bog će reći da je potrebna i mudrost. Sa svime u našem životu, sa bilo kojom dobrom osobinom ili vrlinom u našem životu najpre treba da koristimo vrlinu mudrosti. Mogu se pojaviti ozbiljni problemi ako naša vrlina mudrosti ne usklađuje ostale vrline. Druge osobine su takođe vrline; ali možemo upasti u veoma, veoma ozbiljne probleme ako ne koristimo mudrost da ih usklađuje.

Od našeg detinjstva, od samog početka postojanja našeg života govorimo da je istina dobra. Ali postoji mnogo istina. Duhovni Učitelji znaju mnogo istina. Šri Aurobindo je rekao da postoje neke istine, neke stvarnosti, i da bi bila velika greška prevremeno ih reći ili ih čak uopšte izgovoriti. Koliko mnogo istina zna duhovni Učitelj, ne samo na spoljašnjem planu, već i na unutrašnjem! Ja govorim mnoge tajne. Učenici kažu: „O, moj Bože, Guru nam otkriva tako mnogo tajni!“ Ali, sam Bog zna koliko samo tajni zadržim za sebe. Ja otkrivam neke tajne, ali ako vam kažem njih deset, vi nećete moći da zadržite više od deset. To su spoljašnje tajne. Ali, u unutrašnjem svetu, ako izgovorim tajne koje znam o prošlosti, od pre stotinu godina, ili čak šta će se sutra desiti, tada vi možete reći: „Zašto, zašto, zašto sam morao da znam?“

Recimo da se nešto dogodilo ili da neko pati od neke bolesti. U Indiji, je možda neko imao rak ili neku drugu bolest i ja sam to znao pre četiri, pet ili šest meseci. Kada dođe vreme, ta osoba će otići kod lekara i lekar će joj to saopštiti. Ali, ako joj ja to kažem pre vremena, to će samo stvoriti ozbiljne, ozbiljne probleme. Znati istinu je jedna stvar; reći istinu u pogrešnom trenutku je potpuno druga stvar. Ali neki ljudi ne mogu da zadrže tajnu kada nešto znaju. Ljudi brže odaju tajne, nego ono što nije tajna.

Kao što sam već ranije rekao, mudrost je daleko najbolja vrlina.Tvoje ljudske oči će te inače ubediti da je ono što vidiš istina. Kako može biti nešto drugo? Ovaj balon je plav: ti ga vidiš. Svi vide da je ovaj balon plav. To je istina. Ti izgovaraš svetu istinu: plav je, plav je, plav je. Deset osoba će reći da je plav. A onda, ako duhovni Učitelj kaže: „Ne, nije plav, zelen je,“ obična osoba će reći: „O, ne, on je plav, plav.“ Ako jedna osoba kaže: „Da, zelen je,“ tada će svi drugi reći: „On je glup! On je fanatik. Kako to može biti? Svi vide da je plav. Jedino Učitelj kaže da je zelen“.

TTako je Šri Krišna proveravao Arđunu, braću Pandave i Kaurave. Svi su bili istog mišljenja sa Judištirom i ostalima kada bi oni odredili boju nekog voća. Ali, Arđunina mudrost je bila da sačeka da Šri Krišna kaže šta je želeo. Ljudi su kritikovali Šri Krišnu ako bi različito od onoga što njihove oči vide. To je bilo plavo. Zašto je on morao da kaže da je bilo neke druge boje? Ti ljudi su, sa činjenične tačke gledišta, rekli istinu. Ali iznad istine, iznad moralnosti, dolazi jedinstvo sa voljom Učitelja. Arđuna je imao tu mudrost. On je rekao: „Zašto bih govorio da je plod plav ili zelen? Ako Šri Krišna kaže da je plav, ja ću reći isto. Ako Šri Krišna kaže da je zelen, onda je zelen.“ Jedinstvo sa voljom Učitelja, jedinstvo sa Božjom Voljom nema premca. Arđuna je znao da je Šri Krišna bio Bog, a on je imao jedinstvo sa Šri Krišninom voljom.

Sa obične ljudske tačke gledišta, ljudi bi pomislili da Šri Krišna govori nešto besmisleno. Svi znaju koje je boje voće. Zašto bi Šri Krišna morao da kaže da je neke druge potpuno druge boje? Ali, Šri Krišna je želeo da vidi koliko ljudska bića mogu da se poistovete sa njegovom voljom. Govoreći da je voće druge boje od one koju su ostali videli, Arđuna nije ništa izgubio. On je postao jedno sa voljom Šri Krišne. Drugima je um govorio nešto i to je bilo istina. Ali, iznad uma je najviša svest, Transcendentalna Svest, a to je Svest Šri Krišne. Ako možeš da ugodiš Šri Krišni na mentalnom planu, koji se zove nivo moralnosti, tada možeš da ideš više. On želi da vidi koliko možeš da postaneš jedno sa njim na ovom nivou, onom nivou ili nekom trećem nivou.

Za obične ljude, realnost je fiksna. Ako nešto izgleda crno, onda je crno. Ako izgleda crveno, onda je crveno. Oni neće promeniti mišljenje. Ali, duhovnost je sasvim drugačija. U duhovnosti, u ovom trenutku Gospod Krišna može reći tragaocu da sedne, a u sledećem da ustane, a nakon toga da potrči. Zatim mu može reći da legne dole, uspava se i da hrče. Ako kaže da je nešto dobro, to je dobro. Tragalac mora u svakom trenutku da bude na rapolaganju Šri Krišni.

Ko je odgovoran u ovom slučaju za ono što kažeš i uradiš? Sam Šri Krišna ti govori šta da radiš, pa će on biti odgovoran. Ako misliš da si rekao laž i da ćeš zato u pakao, videćeš da će Šri Krišna biti tamo da te dočeka! On će biti prva osoba koja će te dočekati, jer si izgovorio takozvanu laž da bi postao jedno sa njegovom voljom.

Da bi neko ugodio Najvišem, da bi ugodio svom Učitelju, mora da ode iznad privlačnosti i odbojnosti. Sve dok smo uhvaćeni u mrežu privlačnosti i odbojnosti, ne možemo ništa da učinimo. Nikada nećemo moći da ugodimo Bogu, Svevišnjem, sve dok brinemo o tome šta nam se dopada, a šta nam se ne dopada. Svake sekunde nas nešto privlači ili odbija; nešto ćemo uraditi ili ga nećemo uraditi. Ako ostanemo sa onim što nas privlači i odbija, onda možemo da zaboravimo i da zaboravimo na naše ostvarenje Boga, možemo da zaboravimo na naš unutrašnji mir.

Unutrašnji mir dolazi jedino kada odemo iznad privlačnosti i odbojnosti. Takozvani mir uma je glupost. Mir koji um ima ne traje više od pet sekundi. Mir koji srce ima može da traje danima, nedeljama ili mesecima. Ali mir koji duša ima, traje zauvek.

Duša je unutrašnje postojanje. Ako postanemo jedno sa voljom duše, dobijamo mir duše, spokoj duše. Ništa ne može biti tako prosvetljujuće i tako ispunjujuće kao mir. Takav mir imamo jedino u svetu duše. Moramo da odemo do pravog drveta da bi smo ubrali plod. Ako odemo do mango drveta, tada ćemo ubrati jedino mango. Nećemo dobiti mango ni sa jednog drugog drveta. Slično tome, možemo otići do duše i spustiti dole mir. Naravno, i duša dobija mir od Izvora, a taj Izvor je Svevišnji. Tada možemo da unesemo mir u srce, da ga unesemo u um, da ga unesemo u vital i u telo. Ništa ne može biti tako ispunjavajuće kao mrvica mira.

Sve što nam na Zemlji pruža običnu sreću je šala, sve! Ta sreća traje samo pet sekundi. Nakon toga, naša obična sreća nema više značaja. Sreća je nestala nakon dva sata. Da li postoji sreća koja zadržava svoju snagu više od dva sata? A opet, recimo da kažemo da želimo moć ili nešto drugo. Dva ili tri sata nakon što dobijemo tu moć, ko zna kuda odlazi naša sreća? Ona je kao balon, ili pukne ili odleti. Prava sreća, a to je mir, traje, traje traje i traje, samo ako možemo da je dobijemo od duše ili od Svevišnjeg.

Da li si dobio odgovor na tvoje pitanje?

Učenik: Da, dobio sam odgovor. Hvala ti, Guru.

Šri Činmoj: Da li su ti potrebna dodatna objašnjenja?

Učenik: Guru, ako osećaš da treba proširiti odgovor, biću veoma srećan.

Šri Činmoj: Ne znam šta još da kažem. Moraš da posmatraš iz drugog ugla! Koliko uglova mogu da uhvatim? Spreman sam da govorim. Ako pitaš da li je put otvoren u drugom smeru, tada ću ti reći, da, put je otvoren.

Pitanje: Guru, mogu li da pitam o iskustvu Arđune i Krišne u priči koju si upravo ispričao? Da li je jedinstvo Arđune sa Krišnom bilo toliko da kad je balon plave boje i Krišna kaže: „Ne, zelen je,“ Arđunine fizičke oči ga isto vide kao zelenog? On se nije samo složio sa time; on nije tek rekao: „Da, u pravu si.“ On je bukvalno to video kao drugu boju. Da li je on imao tu vrstu jedinstva?

Šri Činmoj: On je bukvalno video kao tu boju. Kao prvo, on nije hteo ni da kaže šta je video. Ali, čak i da je rekao da je predmet druge boje, kada bi Šri Krišna naznačio određenu boju, Arđuna bi odmah video da je to prava boja, a da je on pogrešio. Ako bi ga Šri Krišna pitao za boju, on bi možda video jednu boju, ili bi rekao: „Molim te, reci mi koja je to boja.“ On bi molio Šri Krišnu da mu kaže koja je boja u pitanju. Zatim bi mu Šri Krišna rekao i on bi odmah video da je to ta boja. Njegove fizičke oči bi videle na taj način.

Ako bi u početku rekao neku drugu boju, a zatim Šri Krišna nešto sasvim drugo, Arđuna bi pogledao i video da je to ista boja koju je Šri Krišna video. Njegovo jedinstvo sa Šri Krišnom je bilo takvo da je uvek video istu boju koju je video i Šri Krišna. U slučaju drugih nije bilo jedinstva, tako da je prva boja koju su videli bila postojana u njihovom umu. Oni bi govorili: „Ovo je ta boja, ovo je ta boja.“

Veoma lepo pitanje!

Pitanje: Guru, da li je Arđuna ostvario Boga u toj inkarnaciji?

Šri Činmoj: Definitivno je ostvario Boga.

Pitanje: Kroz jedinstvo sa Šri Krišnom ili kroz duhovnu praksu?

Šri Činmoj: On je obavljao i duhovnu praksu – puno, puno, godinama i godinama. I ne samo u toj inakarnaciji; počeo je i pre te inkarnacije. Ali, u toj inkarnaciji je Arđuna dobio neizmernu Milost, jer je Šri Krišna ušao u njegov život. Mahabarata nije početak našeg indijskog postanja, naše indijske civilizacije. Zato je Šri Krišna rekao da je bio ovo, da je bio ono. Mnogo pre te inkarnacije, u svojoj prethodnoj inkarnaciji Šri Krišna je bio Sunce, bio je Mesec.

U toj inkarnaciji je Arđuna ostvario Boga. A opet, ostvarenje, na sreću ili nesreću nije statično. Od tog ostvarenja je krenuo dalje ka mnogo, mnogo višim ostvarenjima. Kao što kažem, biti u podnožju drveta ostvarenja je veliko postignuće. Mnogi ljudi su milionima ili milijardama milja daleko od drveta. Neki ljudi koji su na ivici ostvarenja Boga, su udaljeni samo jednu, dve, tri ili dvadeset, ili čak stotinu milja. Sa druge strane, neko može da dođe i da sedi u podnožju drveta ko zna koliko godina – možda dve ili tri stotine godina. Oni se boje uspona, ili se za njih Milost još nije spustila da bi se uspeli uz drvo. Drugi se popnu, i u mnogim slučajevima ne žele da se vrate. Oni obećavaju da će se vratiti, ali se ne vraćaju.

U drugu ruku, postoji onaj ko je postao sve, za čitav svet. Pošto što se popne, on će postati samo drvo. To je Avatar. Bog želi da on postane celo drvo – stablo, lišće, cvetovi i plodovi. Drugi, kao što su jogiji ili sveci, dodirnu drvo, ili krenu malo na više i zatim stanu. Ali, kada neko treba da postane Avatar, on mora da postane sve, ne samo drvo, već i bezbrojno lišće, cveće, plodovi, miris – sve. U jednom trenutku on treba da igra ulogu sićušnog lista, jednog među tako mnogo listova. Jedan njegov deo igra ulogu lista, ali drugi delovi postanu deblo, koje je ogromno, ili grane. Avatar sve mora da radi, sve.

Pitanje: Šta Arđuna radi sada Guru?

Šri Činmoj: On je ušao u proces evolucije. Duša je uzela još nekoliko inkarnacija. Gospod Krišna mu je dao celu svoju Božanstvenost, i on je postao potpuno sjedinjen sa Svešću Krišne. Svest Krišne je sveprožimajuća, ali zato što je Krišna poznat kao Gospod, on je ostao Gospod. A opet, time što je postao jedno sa Svešću Krišne, Arđuna obavlja beskonačne stvari za Gospoda Krišnu, baš kao što Krišna obavlja beskrajne stvari za čovečanstvo kroz Arđunu.

Pitanje: Da li je Arđuna bio poznat u nekoj od svojih drugih inkarnacija dok je dalje napredovao?

Šri Činmoj: Bio je poznat, veoma poznat. Arđuna se inkarnirao u mnoge svetske poznate ličnosti.

Pitanje: Ali ne kao svetski poznata duhovna ličnost?

Šri Činmoj: Ne kao duhovna ličnost, već mnoge dobre ličnosti. Inkarnirao se u mnoge svetske ličnosti u pozitivnom smislu, ne u nebožanskom smislu. Gospod Krišna i Arđuna su održali svoju Božanstvenost. Održali su je.

Pitanje: Da li bi, molim te, mogao da kažeš nešto o dobroj i o lošoj strani okultne moći?

Šri Činmoj: U danima Šri Ramakrišne postojao je neko ko je imao okultnu moć. On je mogao da pokazuje svetlost na leđima. Ramakrišna je tu moć uzeo od njega. Ljudi će možda reći: „Kako je bio loš Šri Ramakrišna! Ta okultna moć je bila tuđe vlasništvo. Zašto ju je oduzeo? Ona je pripadala toj osobi. Zašto je Šri Ramakrišna ugrabio? Bio je tako pohlepan!“ Ali Šri Ramakrišna je govorio: „Ja to uzimam za njegovo dobro. On prikazuje svoju moć. Još uvek nije ostvario Boga, ali pokazuje svoju svetlost. On stvara senzaciju kod ljudi, a ja mu činim uslugu. Ja sam je oduzeo, ja sam je oduzeo.“ Sa duhovne tačke gledišta, Šri Ramakrišna je učinio pravu stvar, iako je to bilo tuđe vlasništvo

Jedan od Šri Aurobindove braće je napustio Ašram. On je takođe razvio neku vrstu svetlosti. Nalazio se u potpuno mračnoj sobi, bez imalo svetlosti. Šri Aurobindov brat je tada rekao: „Sada dovedite fotografa.“ Nije bilo blica, nije bilo svetlosti. On je rekao: „Za minut ili dva, ja ću osvetliti sobu.“ Nije bilo ni struje, ničega; bi je mrkli mrak. Pitao je fotografa:„Da li si spreman?“ Onda je osvetlio sobu, a fotograf je slikao.

Zatim je izveštaj o tome stigao do Šri Aurobinda, a Šri Aurobindo je rekao: „Tako dakle, time se bavi!“ Šri Aurobindo je bio u Pondičeriju, a njegov brat u Kalkuti. Šri Aurobindo je oduzeo okultnu moć svom bratu. Njegov brat se žalio. Rekao je: „Šta to radiš? Ti imaš tako puno moći. A morao si da uzmeš nešto što je moje.“Šri Aurobindo mu je odgovorio: „Da, ja imam tako mnogo moći. Ovo radim za tvoje dobro, za tvoje dobro. Nije mi potrebna tvoja moć, ali čineći ovakve stvari samo privlačiš gomilu. Tvoje ostvarenje Boga je je još uvek daleki vapaj“.

Ako moji učenici razviju neku okultnu moć, ja ću uraditi isto. Oduzeću je od njih. Definitivno ću je uzeti od njih za njihovo dobro. U jednom trenutku u jednom od naših Centara imali smo četiri ili pet samoproklamovanih „Bogoostvarenih“ duša. Jedan o njih mi je pisao i zamolio me je da mu kažem kako da mudro koristi svoju okultnu moć. Želeo je da ga posavetujem. Kakvu je okultnu moć imao? Na kraju su svi ti „Bogoostvareni“ ljudi napustili našu stazu. Svi su otišli, jedan po jedan.

Okultna moć i duhovna moć su kao talasi i okean. Okultna moć je kao veoma, veoma veliki talas. Duhovna moć je kao okean. Talasi nas mogu uplašiti, ali mada je okean ogroman, on nas ne plaši. Kada ogromni talasi dođu, onda se uplašimo.

Pitanje: Često u svom životu imam krizu.

Šri Činmoj: Ima li dana kada nemaš krizu? Krizu koju je um napravio! [smeh]

Pitanje: Upravo tako! Izgleda kao duhovna kriza, a onda shvatim da je mentalna kriza. Ponekad se čak ispostavi da je fizička kriza. Kako da se bavimo fizičkim a da to ne postane duhovni problem?

Šri Činmoj: Ponekad od fizičke krize dobijemo duhovnu krizu. Sada govorim u trećem licu. Recimo da neko ima oštar bol u nozi, na primer. Moj sopstveni bol u nozi je tako loš; traje mesecima i mesecima. Ako bi ga imala neka obična osoba, kod nje bi se pojavila sumnja, sumnja u molitveni život. Ta osoba bi rekla: „Ja se molim i molim Bogu da mi izleči koleno“. Recimo da Bog uopšte nije izlečio koleno te osobe. Tada bi osoba rekla: „Ili Bog ne brine za mene, ili moja molitva nije iskrena, jer smo čuli da nijedna iskrena molitva nije uzaludna“.

Molitva te osobe može da bude veoma iskrena; ali, ako je molitva zaista iskrena, tada se mora završiti u predanosti. Ona se moli, moli, moli Bogu da joj izleči koleno. Ali, ako molitva ode do krajnjeg – ako ponudi konačnu molitvu – to postaje predanost. Tada će tragalac reći: „Ako je to ono što Bog želi, ako On želi da patim od bolova u kolenu, onda neka bude tako“.

Pre te tačke, možemo da sumnjamo u Božju Samilost prema nama ili možemo da sumnjamo u iskrenost naših molitvi. Tako počinje kriza sa fizičkim. Duhovni problem je počeo od grubog fizičkog: gubitak vere u sebe, u Učitelja, u Boga. To može da počne u fizičkom.

A sa druge strane, kada postoji duhovni problem, može se ispoljiti u fizičkom. Duhovni problem broj jedan je nečistota. Svi duhovni problemi imaju koren. U korenu neprijateljskih sila je nečistota.

Nečistota poprima različite oblike, različite forme. Nečistota može biti u vitalu, u fizičkom, u umu. A opet, nečistota iz uma, vitala ili tela može ući u srce. Čak i srce može biti nečisto, ali ne i duša. Bez obzira koliko sam nečist u fizičkom, vitalu, umu ili srcu, ta nečistota nikada neće dodirnuti dušu. Duša je iznad nečistote, ali čak i srce može biti nečisto.

Imam neke učenike čija su srca godinama i godinama bila izuzetno, izuzetno čista. 'Izuzetno' je prava reč. Ali, tokom godina su njihova mentalna, vitalna i fizička nečistota postale toliko jake da su iskvarile čistotu srca. Kada pogledam te učenike koji sada imaju nečistotu u srcu u velikoj meri, pitam se šta se desilo. Nečistota je iz uma, vitala i fizičkog ušla u srce.

Za početak, pričali smo o duhovnom. Rekao sam da od fizičkog problema može doći simnja i sve upropastiti. Kada iz uma, vitala, čak i iz srca uđe nečistota – depresija, frustracija, ljubomora, nesigurnost – sve može biti uništeno. Koren problema je nečistota, ali se ona u nekom trenutku ispoljava na određeni način i mi je onda zovemo nesigurnost, ljubomora ili nekom drugom nebožanskom osobinom.

Gang protiče svuda. Na različitim mestima ima različita imena. I voz ide ovamo-onamo. Svaka stanica ima drugo ime, ali je voz isti, deo iste linije. Moj otac je bio šef Asam Bengal Železnice. Od jedne do druge tačke je bilo možda par stotina stanica. To je isti voz, samo što stanica ovde ima jedno ime, tamo ima drugo ime, na trećem mestu ima treće ime. Ali, počinje iz jednog izvora, a izvor te određene vozne linije ima samo jedno ime. Kada naša nečistota dođe do jedne tačke, zove se ljubomora; na drugoj tački se zove frustracija; negde drugde se zove sumnja u sebe, a svaka od njih ima drugo ime.

Šta se dešava? Ljudi koji se brinu o liniji, svakog dana proveravaju da li voz kasni. Na potpuno isti način, mi u nama imamo dobra bića koja se trude da nas zaštite. Svako od nas ima anđela čuvara ili neka unutrašnja bića koja nas štite, ili pokušavaju da nas zaštite, kao i ljudi koji proveravaju voznu liniju, oni pokušavaju da uđu u um, vital ili fizičko kada u tim delovima bića postoje loše sile. Anđeli čuvari ili unutrašnja bića pokušavaju da nas prosvetle ili zaštite. Oni svakog dana proveravaju, kao što su ljudi zaduženi da proveravaju voznu liniju.

Ako nisu oprezni, jednog dana se može dogoditi nesreća na putu. Odjednom se vital opire zbog frustracije. Tragalac kaže sebi: „Borim se tako mnogo dana, meseci i ne činim nikakav napredak“. Kada se vital opire, ko najviše pati? Fizičko telo. Kada se um opire, vital najviše pati, a i drugi delovi bića takođe pate. Ako se jedan deo opire, ako se um opire, drugi delovi će patiti, srce će takođe patiti. Duša može da ostane daleko iznad patnje. Ako želi da pati, ona može; ali obično kaže: „Ne, ja ne želim da patim. Ubaciću svetlost u vital i um“.

Mi imamo mentalnu krizu, a onda dobjemo fizičko oboljenje. Ako oboljenje ne ode posle nekog vremena, mi počinjemo da sumnjamo u svoje molitve ili posumnjamo u Božju Samilost. Kada krene duhovna kriza, bilo iz nečistote, ljubomore ili nesigurnosti, ako se ne pobrinemo za nju, ako je ne izlečimo, sledi opiranje. Opiranje znači da ćemo napustiti stazu, da ćemo odustati od duhovnosti. Ako ne izlečimo sebe od tih pogrešnih sila u umu, šta onda radimo? Možda ćemo napustiti stazu, možda ćemo govoriti loše o Učitelju, možda ćemo govoriti loše o samoj duhovnosti. Tako počinje kriza. Sve u nama se opire. Mi sebi kažemo: „Ja to ne želim više, ja to ne želim više. Pokušavao sam i pokušavao godinama. Bio sam na stazi dvadeset i pet godna. Da tu ima nečega, zar ne bih to dobio do sada? Nema ničega; sve je šala“.

Da li je jasno? Od fizičke krize postaje duhovna kriza, ili od duhovne krize može nastati fizička kriza. Naše fizičko telo tada napušta stazu. To je ono što se dešava. Kriza može početi u umu. Zatim ide do fizičkog, dolazi opiranje, i mi odlazimo sa staze.

Ako ne odemo iznad privlačnosti i odbojnosti, da li ćemo ikada ostvariti Najviše? Ja sam ostvario Najviše. Dok sam živeo u Ašramu, morao sam da raznosim sirova jaja u maloj korpi omiljenim učenicima Božanske Majke kojih je bilo dvadeset. Majka bi napisala imena svojih omiljenih učenika na jajima. Možda sam ja bio jedan od njih. Kad god je bila zadovoljna sa mnom, davala bi mi dva sirova jajeta. Kao moje ime, uvek bi pisala 'Čin'. Imena svih su bila napisana na jajima. A ja sam morao biciklom da idem tamo-amo i svuda da bi ih isporučio. Oko jaja je bila vata ili nešto mekano, kako ih ne bih slomio. Morao sam biciklom da obiđem tako puno mesta!

Ponekad, kada sam živeo u umu, mislio sam: „Šta ja to radim, idem biciklom s mesta na mesto?“ Da li sam uživao u tome? A ipak, koliko sam to posvećeno radio! Privlačnost ili odbojnost: ako ti se ne sviđa, moraš svejedno da ga radiš. Srećom, nikad nisam ispustio jaja! Govorim vam da privlačnost i odbojnost nisu bitne. Da li sam ja voleo da raznosim jaja tamo i ovamo? To sam morao da radim srećno, i sada imam rezultate. I vi treba da služite na isti način.

Pitanje: Guru, ti si to radio, ali ti se nije dopadalo?

Šri Činmoj: Božanski rezultati su došli. U mom slučaju, ja sam znao svoju visinu. U tvom slučaju, tvoja visina je možda malo manja. Zašto sam to radio? Zato što je Šri Aurobindo rekao Majci da ja to treba da radim, a moja ljubav prema Šri Aurobindu je bila takva. Šri Aurobindo je prihvatio Majku kao svoju Šakti. Moj fizički um možda isprva nije pozdravio ovaj posao, ali čim sam pomislio na Majku, upitao sam sebe: „Ko koga predstavlja? Ona predstavlja Šri Aurobinda.“ Na samu pomisao na Šri Aurobinda, moj um se zaustavljao.

Zatim sa druge strane, morao sam da odem iznad svega. Morao sam da odem do Svevišnjeg. Fizičko je reklo: „Ja to ne mogu da uradim! To mi je teško“, pa sam otišao do Svevišnjeg. Kada sam jednom bio kod Svevišnjeg, sve moje primedbe su bile okončane! Ponekad nisam uspevao; nisam to radio ni srećno ni radosno. Ali me je Božanska Majka primorala da to radim. Kao učenik, možda ponekad nisam bio uspešan; srećom, bio sam spašen, jer mi je ostvarenje Boga bilo u džepu!

Ovaj posao isporučioca sam radio kada sam imao dvadeset pet ili dvadeset šest godina. Već sam sa dvanaest ili trinaest godina veoma dobro znao ko sam i šta sam. Prvo morate da znate šta ste. Zatim možete da odlučite da nešto uradite ili da ga ne uradite. Vi sada niste došli do tog duhovnog standarda, do standarda koji sam ja imao u to vreme. A to je bilo iskustvo koje su mi dali Šri Aurobindo i Majka, iako su znali moj standard. Tako duhovni Učitelji pokušavaju da te primoraju da slomiš svoje privlačnosti i odbojnosti.

Služenje možeš da radiš srećno, radosno. Pođi iznad svojih privlačnosti i odbojnosti! Onda ćeš načiniti ogroman, ogroman duhovni napredak – ogroman! Tada će napredak biti brz. Inače će biti veoma teško.

Moj brat je bio učenjak Sanskrita, veliki učenjak. Njegov posao je bio da nosi teške, teške lonce od kuhinje do sale za večeru, otprilike pedeset metara. Oni su bili veoma teški – puni povrća, karija i svega. Njegov posao je bio da ih nosi. On je bio veliki učenjak, a dobio je ovaj posao. Zatim je morao da pere banane. On i još jedna osoba su svakog dana morali da peru banane. U Ašramu je bilo mnogo ljudi koji nisu išli u školu, a ipak nisu imali tu vrstu posla. Moj brat je morao da pere banane i da nosi teške, teške lonce. To je bilo naređenje od Majke: on je to morao da radi. U Ašramu Šri Aurobinda ste mogli da budete profesor, mogli ste da budete učenjak i ipak bi se od vas tražilo da perete banane. Prva stvar koja se dešavala bila je da Ašram menja vašu profesiju. I opet kažem, pođite iznad vaših privlačnosti i odbojnosti!

Pitanje: Mene zanima fizičko, posebno kod žena. Izgleda kao da naše emocije polude ponekad, i onda imamo duhovnu krizu.

Šri Činmoj: Sada ću ti objasniti kako možeš da se pozabaviš svojim problemima. Kad god se u unutrašnjem svetu pojavi bilo koji problem, bilo fizički, mentalni ili emotivni, zapiši koliko sam ti se puta nasmešio i koliko puta si se ti nasmešila meni. Ti si oko trideset godina na stazi, recimo – trideset ili četrdeset godina. Koliko sam ti se puta nasmešio od sveg srca! Kada ti se moćno osmehnem, ja tada imam Univerzalnu Svest. Ako ti pružim pravi osmeh, sladak, simaptičan osmeh, u tom osmehu imam lepotu i miris čitavog univerzuma. Ja se hvalim! Lepota i miris čitavog univerzuma su u mom osmehu.

Seti se koliko puta sam ti se osmehnuo! I seti se, kada si se ti meni osmehivala, davala si mi ceo svet, čitav svet. Kada se osmehuješ, ceniću tvoj osmeh, onaj osmeh koji si mi dala na tri ili četiri sekunde, više od miliona i milijardi dolara. Ja ću ceniti tvoj osmeh mnogo više od ogromne količine novca, jer si sa tim osmehom sve dala. Priča o privlačnosti i odbojnosti! Ako u tom trenutku zatražim od tebe da uradiš nešto teško, ti ćeš to odmah uraditi jer si postala neodvojivo jedno sa mnom. Ako ti kažem da u tom trenutku potrčiš, ti ćeš trčati miljama. Šta god želim da uradiš, bilo šta što sam od tebe tražio godinama, ti ćeš tada to uraditi. Um neće reći: „O, ne, srce to može da uradi, ali ja ne mogu“.

Kada mi darujete osmeh, tim osmehom dajete celo svoje postojanje. Sve božansko koje imate odlazi u vaše telo, vital, um i srce. Ako se malo osmehnete, taj osmeh nosi sve božansko u vašem srcu, umu, vitalu i telu. Dakle, vidite šta osmeh može da postigne!

Ono što je Majka Tereza rekla o osmehu bilo je tako tačno. On je rekla da osmeh osvaja svet! Kada se malo, nedužno dete smeši svojim roditeljima, oni zaboravljaju na ostatak sveta. A opet, kada dete dobije osmeh od majke ili od oca, njemu više ništa nije potrebno. Svet nije ništa u poređenju sa osmesima.

Sada se vraćam na suštinu. Kada patiš, ako imaš napad depresije, frustracije ili nečeg sličnog, seti se tih dana. Samo zapiši: „Pre tri godine mi se Guru nasmešio“. Onda se vrati u taj trenutak. Upotrebi maštu na pet sekundi ili pet minuta. Tada to postane stvarnost. Osmehnuo sam ti se na našem teniskom terenu, ili na proslavi, ili u mojoj kući, ili na ulici ili u UN. Ništa ne može biti jače od tvog osmeha i mog osmeha.

I seti se kada si se ti meni osmehnula, ne samo kada sam se ja tebi osmehnuo. Kada mi se osmehneš, nestaju sve loše sile koje postoje van tebe, sve loše sile koje osećaš između tebe i mene i sve loše sile koje koje su u tebi. Ništa ne može biti jače od tvog osmeha i mog osmeha. Kada se setiš ovih osmeha, odmah dobijaš snagu deset lavova da pobediš tvoju frustraciju, depresiju i sve sile koje su te napale.

Pokušaj, počni još danas! Može da bude teško, jer ponekad ne želiš da budeš izlečena. Neki Učitelji kažu svojim učenicima: „Ne mogu vas izlečiti jer vi ne želite da budete izlečeni“.

Pitanje: Guru, uvek nam kažeš da naše duše imaju sposobnost da nas kazne i da će nas kazniti ako im ne ugodimo. Pitam se, ako naše duše imaju tako mnogo moći da mogu zapravo fizički da naškode našem telu, zašto izgleda da nemaju moć da nas inspirišu?

Šri Činmoj: One baš to rade već trideset godina! One to rade otkad ste došli na stazu. Ko vas je inspirisao da dođete i meditirate otkad ste na stazi, od samog tog dana? Deca će reći da su ih roditelji doveli. Ali, ko je inspirisao roditelje da dođu? Zar to nisu bile njihove duše? Ako deca kažu da su ih doveli roditelji, tada su roditelje dovele njihove duše. A opet, roditelji su dali inspiraciju svojoj deci.

Od onog dana kada te je tvoja duša dovela na stazu, ona te inspiriše, inspiriše, inspiriše – moli te! Duša ne samo da inspiriše – ona preklinje, preklinje, preklinje. Kada si u dobroj svesti, kada imaš dobru meditaciju, tada moraš da osetiš da te neko u tebi, neko biće u tebi preklinje: „Nastavi to da radiš, nastavi to da radiš“.

Radost koju stičeš tokom šest meseci meditacije, sasvim odjednom osetićeš na fankšnu ili kod kuće. Radošću koju primaš ti istovremeno hraniš svoju dušu i duša je tako ponosna. Duša će reći: „Ovo je ono što želim od tebe!“ To je stvarna poruka koju dobijaš. Niko to neće moći da porekne. Kada imaš veoma moćnu meditaciju, tog dana si ponovo rešen, odlučan da postaneš odličan učenik. Ti si rešen da pobediš nesigurnost, ljubomoru, inferiornost, superiornost ili bilo šta drugo što osećaš da je neinspirativno ili nebožansko. Sam taj dan, kada nemaš prepreke u svojoj meditaciji, taj dan je pobeda za tvoju dušu.

Istina je kad se kaže da duša ima sposobnost da kazni. Ali sama ova duša godinama – pet godina, deset godina ili petnaest godina – te je preklinjala. Ponekad je duša skoro svakog dana tokom jednog ili dva meseca pokušavala da te inspiriše. Ponekad duša može nedelju dve dana govoriti da je to beznadežan slučaj. Ali duša pokušava ponovo i ponovo i ponovo. Ima li učenika koji može da kaže da ga njegova duša nije inspirisala? A da ga duša nije inspirisala bar u izvesnoj meri, nijedan učenik ne bi ostao na stazi. Nijedan učenik ne bi ostao na stazi da ga duša nije inspirisala.

Duša daje inspiraciju, ali koliko telo, vital i um mogu da prihvate? Um je odlučan da ne prihvati inspiraciju. Um je uvek spreman da istinu vidi na svoj način. Um govori duši, srcu, Učitelju i čak i Bogu: „Ako se ovo ne uradi, ja ne idem dalje. Ako se ovo ne uradi za mene, ja se neću pomeriti.“ I šta Bog može da uradi? Um je postavio granicu pred dušu, pred Boga, pred Učitelja. On kaže: „Ako ne dobijem ovaj mango, neću ništa uraditi. Ako se to ne obavi na moj sopstveni način, neću se pomeriti ni pedalj“.

Duša ipak nastavlja, sa nadom da će jednog dana isti taj um reći: „Zašto to treba da se obavi na moj način? Neka bude na tvoj način, način duše“. Duša se nada da će jednog dana od uma čuti ovu poruku jer ona pokušava da ubedi um da krene božanskim putem, ka predanosti. Predanost Učitelju znači predanost duši na osnovu snage tvoje posvećenosti, tvoje ljubavi. Um je odlučan da se ne preda duši, ali se duša ipak nada, nada, nada.

A sa druge strane, duša vidi da se u prošlosti – pre pet, deset, petnaest ili trideset godina – um predao duši. Tada je um želeo da vidi svetlost na dušin način. Um je sada odlučan da ne primi svetlost, jer je um postao jači od bilo čega drugog. Um ima sopstvenu misao: „To mora da bude onako kako ja želim.“ Um je prestao da teži. Ranije je um tragao za svetlošću, za istinom, ali je sada postao tvrdoglav, apsolutno samovoljan. Um neće da sluša. Ponekad čak iako Bog stane pred njega, um ostaje tvrdoglav. Bog može da upotrebi svoju svemoćnu Snagu, ali će slomiti um; neće ga naterati na poslušnost. Um ne želi da sluša čak ni Boga – da ne govorimo o duši i Učitelju.

Kažem vam, ponekad me učenici uopšte ne slušaju. Ako duša, čak i Bog stane pred vas, vi možda nećete poslušati. Viša od Učitelja je vaša duša. Učitelj ne može biti viši od Boga, to je istina; ali Učitelj i Bog su jedno. A vi ne možete da kažete: „Ako moja duša dođe i stane pred mene i kaže mi nešto, onda ću poslušati.“ Ako ne možete da slušate vašeg Učitelja, da li ćete poslušati dušu?“

U drugu ruku, čim ugledate dušu, možda ćete reći: „Mislio sam da je moja duša mnogo lepša od ovoga! Da li je ovo moja duša?“ Duša može uzeti bilo koji oblik – u tome je problem! Duša može doći do vas kao prelepi cvet i doneti vam poruku da slušate svog Učitelja. Onda ćete reći: „Može li ovaj cvet biti moja duša?“ Ili duša može uzeti oblik balona. Kada vam ovaj balon kaže: „Slušaj svog Učitelja,“ reći ćete: „Ima li ovaj balon sposobnost da mi bilo šta kaže?“

Jedino duhovni Učitelj zna da je duša uzela oblik balona ili oblik cveta. Duša takođe može uzeti oblik najlepšeg deteta. Čim ugledate dete, možda ćete reći: „To je budalasto dete. Ono nema više znanja, mudrosti, sposobnosti od mene“. I tu je priča gotova! Duša kao malo dete ima beskrajno više lepote i više snage od uma; samo što je uzela ovaj oblik. A recimo da uzme ogroman oblik. Ona može imati Univerzalni Oblik. Ali čak i ako dođe kao lav ili slon i stane pred vas, ipak nećete poslušati. Reći ćete: „Kako da slušam ovo? Ako ne poslušam moju dušu, da li onda treba da verujem da će me moja duša progutati?"

Kada um ne želi da se preda, na koji god način da se duša približi je pogrešan. Pitajte bilo kog Učitelja! Duša može uzeti bilo koji oblik. Ako uzme oblik malog, lepog cveta, vi ćete ga ignorisati i reći: Ovo ne može biti moja duša. Moja duša mora da bude lepa, apsolutno čvrsta i snažna. Ja sam formirao ideju o svojoj duši“. Da, vaša duša može biti takva, a može biti i sasvim drugačija. Vaša duša može uzeti bilo kakav oblik. Kolko sam puta rekao da duša može uzeti bilo kakav oblik. Jedino na osnovu snage ostvarenja Boga odmah možete videti kada duša razgovara sa vama; a duša govori, duša govori. Duša može uzeti bilo koji oblik.

Kad govorimo o duši, kada smo počeli naš razgovor ovde, rekao sam: „Možeš li da sačekaš pet minuta?“ Zašto sam to rekao? U tom trenutku je duša jedne od mojih prvih učenica došla do mene. Duša je bila baš ovde, stajala je ispred tog zida, ispod neonske sijalice. Tražila je od mene, imala je emotivni ili vitalni zahtev, da joj odobrim najbržu brzinu. Sa njom smo počeli našu misiju. Ako želite da pričate o učenici-pioniru, nema nikog drugog sem te gospođe. Ona mi je bila draža od najdražih. A zatim se pojavila nesigurnost, ne nečistota. Nesigurnost je došla i ona je sama uzela „odmor“ od naše staze dugi niz godina. I konačno se vratila. Tada je bila stara i priča je bila gotova; otišla je na drugi svet.

Zahvaljujući toj učenici počela je moja misija. Ona je bila ta koja to razotkrila – niko drugi. Njena duša je bila uzela oblik jelena dok je stajala ovde. Od mene je želela brzinu jelena; molila me je da joj pomognem da trči najbrže. Ja sada pričam sa vama i takođe trljam nos. Vi mislite da ja samo trljam nos. Ali ja se koncentrišem jer je tako jasno vidim. Ona je uzela oblik jelena. Želi da trči najbrže, kao jelen.

Da nisam znao da je to duša te učenice rekao bih: „To je sve moja mentalna halucinacja. Ja ovde vidim jelena; to je moja mentalna halucinacija“. Čak iako su moje ljudske oči otvorene, vidim istu stvar koju vidim i trećim okom. I opet kažem da duša može uzeti bilo koji oblik. Možda će mi neko reći: „Apsolutno nisi u pravu. Ona nije uzela oblik jelena“. Ja ću reći: „Pa dobro, budi zadovoljan. Ali ja sam zadovoljan, jer znam da je ona uzela oblik jelena“.

Na sreću ili nesreću, svaka duša ima sopstvenu božanstvenost. Uobičajeni oblik duše je najlepše dete – naj, naj, najlepše dete. Može imati tri, može imati pet, može imati deset godina; to zavisi od duše.

Postoji još nešto o čemu je govorila Majka Šri Aurobindo Ašrama. To se zove psihičko biće. Apsolutna je istina da ono postoji. To psihičko biće je još jedan naš deo. Psihičko biće je beba. Duša može biti mlada ili zrela, zrelija, najzrelija. Ali psihičko biće o kome su Majka i Šri Aurobindo govorili, zauvek ostaje kao dete od dve ili tri godine. Ono ne odrasta. Uvek će plakati ili će se smešiti, a onda će doći otac ili majka. Zbog njega pomislim na mog psa Čelu. Kako bih voleo da Čela nikada ne ostari! Kada skače, može da mi skoči čak na rame. Ranije je mogao da mi skoči do struka, ali mi sada skače na rame. Poslednjih četiri ili pet dana, bojao sam se da ne polomi noge, jer skače tako visoko. Ali, istovremeno se i radujem jer ima toliko snage da mi skoči čak na rame.

Sada se vraćam na temu. Psihičko biće ostaje uvek isto. Duša ima svoju sopstvenu zrelost i božanstvenost. Božji predstavnik je duša ili duhovni Učitelj. Hajde da ne govorimo o duhovnom Učitelju; Božji direktni predstavnik je duša. A i duša ima predstavnika. On se zove psihičko biće. Ako želite da vidite psihičko biće, tada će psihičko biće uvek imati jedan isti oblik: najlepše dete. Psihičko biće neće uzimati oblik cveta, ptice, jelena ili slona. Ne, imaće stalan obilk. To je najlepše, naj, naj, najlepše dete.

Kada sam došao u ašram Šri Aurobinda, bio je mart. U maju ili junu, ili je možda bio juli, po prvi put sam video moje psihičko biće. Nikada nisam mogao ni da zamislim da dete može da bude toliko lepo! A onda, kada ostvarite Najviše, možete reći da je psihičko biće detinjasto, u tom smislu, da uvek misli da će mu otac i majka uvek sve dati ako ono plače. Oni moraju da mu daju ono što želi. Ako plače, majka će mu dati mleka, a otac će mu dati slatkiš.

Pitanje: Guru, da li samo ljudska bića imaju psihičko biće?

Šri Činmoj: Životinje nemaju psihička bića. Sve ima dušu. Moja stolica ima dušu, moj presto ima dušu, ali moja stolica ili presto neće imati psihičko biće. Samo ljudska bića imaju psihičko biće – nijedno drugo biće.

Pitanje: I nijedno drugo biće nema psihičko biće, kao, na primer, kosmički bogovi?

Šri Činmoj: Kosmičkim bogovima nije potrebno psihičko biće.

Pitanje: Kakva je svrha psihičkog bića?

Šri Činmoj: Svrha psihičkog bića je da učini um, vital i telo što je moguće čistijim, što je moguće slađim. Psihičko biće je najlepše; slađe je od najslađeg; nežno od najnežnijeg; i suptilno u svemu. Ove dobre osobine koje psihičko biće ima u obilju mogu da uđu u fizičko, vital i um kao fizička lepota, vitalna lepota i mentalna lepota. Sve prelepe stvari mogu da uđu u nas kada ugledamo psihičko biće ili osetimo prisustvo psihičkog bića.

Uglavnom, kada psihičko biće izađe na površinu, to je kao otvaranje čakri. Čakre se otvaraju na razne načine. Kada se otvore, može se javiti osećaj kao kada mile insekt ili zmija. Kad životna energija teče kroz centar tela – kroz ono što zovemo Sušumna na sanskitu – to može biti kao kad zmija gmiže ili može biti nešto kao žaba. Može da odskače kao žaba, otvarajući ove čakre. Ali kada dođe psihičko biće, ono je uvek u srcu, u duši. Otvaranje čakri se može desiti u grlu, u srcu, u pupku; ali psihičko biće se ne kreće tamo-amo. Ono je na utvrđenom mestu, u srcu.

Ponekad, kada psihičko biće izađe na površinu, može biti kao da vas neko dodiruje veoma suptilno, veoma nežno, veoma mekano. Ponekad se čak ni to ne dešava. Ako niste ispijali nektar, čak i ako vam ja milion puta kažem koliko je sladak, on za vas neće imati nikakvu vrednost jer ga niste probali. I ovde, ako kažem da je psihičko biće najlepše, vi ga ipak niste videli. Vi nećete moći ni da zamislite koliko je ono lepo. Njegove osobine su dobrota i predanost. Ono plače, a zatim se predaje. Tada dolaze majka ili otac. Ovde duša označava majku ili oca.

Da se vratim na tvoje pitanje, duša nas inspiriše od onog dana kada smo prihvatili duhovni život. Nema ni jednog jedinog dana kada duša ne pokušava da nas inspiriše. Duša će nam reći da ustanemo u 5 i 30 ili u 6 sati. Ako ustanemo jednom, onda ćemo možda uzeti odmor od tri nedelje. A ako se tri nedelje svakog dana molimo na redovnoj osnovi, tada očekujemo neki rezultat. Tri nedelje ustajemo u 6 sati i molimo se i meditiramo, a onda osećamo da naša molitva ne daje rezultate. Pomišljamo da je Bog ka nama okrenuo svoje gluvo uvo ili da naša molitva nije iskrena. Šta ćemo onda uraditi? Možda ćemo reći: „O, moja molitva je iskrena, ali Bog ne brine za mene. Bog me ne sluša. Ako Bog ne brine za mene, zato onda da ustajem u 6 sati i da se molim? Tada se završava naš život molitve, naš život meditacije.

Pitanje: Guru, ako neko iskreno ustaje i moli se i meditira, zašto mu duša ne da unutrašnju slatkoću ili ohrabrenje, tako da može da oseti da je to vredno truda?

Šri Činmoj: Na trenutak setimo se farmera. Kada farmer poseje seme, on mora mesecima da čeka da bi ugledao biljku. I mi ovde moramo da čekamo. Zašto koristimo izraz „Božiji odabrani Čas“ ? Mi radimo pravu stvar, ali odabrani čas još nije došao. Odemo do seoske peći i pokušamo da upalimo vatru, a onda kažemo: „Svakog dana sam pokušavao da upalim vatru. Kako to da ne gori“ ?Ali kada se malo više potrudimo, plamen se konačno pojavi.

Farmer poseje seme. On svakog dana odlazi na na polje i zaliva ga, zaliva. Na kraju će mu možda biti dosta svega. Reći će: „Šta je ovo? Da je tu bilo nečega što klija, dosad bi proklijalo“. To je naše nestrpljenje.

Ali, viša molitva će reći: „Možda Bog želi da mi dâ nešto drugo. On ne ispunjava ovu moju želju. Možda ima nešto drugo na umu, i ako mi On da tu drugu stvar, onda ću se automatski ispuniti i moja želja“. Tu mudrost mi ne posedujemo. Mi treba da kažemo: „On mi to ne daje za moje sopstveno dobro, ali će mi dati nešto drugo. Kada dobijem tu stvar, koje sada nisam ni svestan, tada će automatski i moja sadašnja želja takođe biti ispunjena“.

Da li mi imamo tu vrstu strpljenja? Da li imamo tu vrstu mudrosti, mudrost da budemo jedno sa Božjom Voljom? Ne! Umesto toga, mi pitamo Boga zašto nam ne daje ono za šta se molimo. Mi moramo da znamo da ili činimo pravu stvar, ali da čas još nije došao, ili ne radimo pravu stvar. Možda će On izmeniti naš um i reći nam da ponudimo neku drugu molitvu ili da drugačije meditiramo. Ili će nam dati nešto što će ispuniti sve naše molitve.

To se dešava u svačijem životu. Ponekad ćemo svi primetiti u našim životima da proklinjemo Boga ako jedna naša molitva ili želja nisu ispunjene! Ali, nakon toga On će ispuniti neku drugu našu želju koja će obuhvatati našu prethodnu želju. On će nam tada dati mnogo više. Neki obični ljudi se mole za dvadeset ili trideset dolara. To im je jako, jako potrebno. Šta se tada dešava? Oni ne dobiju to što očekuju onda kada im je potrebno. Oni se tako intenzivno mole da dobiju baš tu svotu novca. A onda, nakon tri ili šest meseci, iako su umirali da dobiju dvadeset ili trideset dolara, dobiju četristo ili petsto dolara! Božji Čas je došao niotkuda u obliku polise osiguranja ili je neko vratio novac koji je pozajmio, ili se nešto drugo desilo. To je bio njihov novac na koji su oni potpuno zaboravili ili ga nisu očekivali. I novac se vratio u Božji Čas. Kada im je potrebno dvadeset dolara, oni vide da im se vraća dvesta dolara. Nisu uopše imali predstavu da će to doći, ali je nekako došlo.

I u tvom slučaju, ovu konkretnu želju ti Bog ne ispunjava, ili nije došlo vreme da je ispuni. Tvoja želja je da imaš dvadeset dolara, recimo, ali će u Božjem odabranom Času On ispuniti tvoju molitvu na takav način da će ti dati četristo dolara. Tada se i tvoja prva želja automatski ispunjava.

Pitanje: Šta ako neko umire od gladi, da tako kažemo, dok čeka na dvadeset dolara? Ne govorim o fizičkom umiranju.

Šri Činmoj: Ti ne umireš od gladi! Niko nije duhovno umro moleći se Bogu. Uvek postoji unutrašnji napredak ka ostvarenju Boga. Ima li bilo koga na Zemlji ko može da kaže: „Molio sam se Bogu, ali sam se samo izgladneo?“ Ima li bilo koga ko je duhovno umro moleći se Bogu i ko je tada morao da kaže: „Bože, molio sam Ti se, ali se Ti nisi brinuo za mene“?

Indijski monasi, kao svami Vivekananda i drugi, su išli da prose hranu. Oni su lutali od ulice do ulice, tamo-amo, od ovog sela do onog sela. Da li su umrli? Da ima bilo koga da je umro dok se molio Bogu? Ne! Bog će doći u san onome ko treba da tim monasima donese malo banana ili mleka. A sa druge stranet, indijski sadui ponekad kažu da neće ništa jesti. Oni ne mole za hranu; oni se jedino mole Bogu. Tada će Sam Bog, ili Majka Kali ili neki drugi kosmički bog doći u san bogatoj ženi i hrana će im dolaziti svakog dana. Svakog dana će dolaziti sve što im je potrebno, mleko, hrana. Sadui će reći: „Ja se molim Tebi, Bože. To je Tvoja stvar. Ako želiš da sačuvaš moje zdravlje, onda ga sačuvaj.“ Zatim kad Bog vidi da se oni najiskrenije mole, Bog im donese hranu. To se desilo milionima sadua. Svima njima se to dešava.

Ti ne govoriš o fizičkoj gladi. Mi treba da vidimo za čime ti čezneš, za ispunjenjem koje konkretne želje, i da li Bog misli da je ta želja pozitivna. Ako Bog ne ispuni tvoju želju, onda je to za tvoje dobro. A ako Bog vidi da nemaš duhovnu sposobnost, da nemaš potencijal, Bog će definitivno ispuniti tvoju želju. Ako Bog ne vidi nešto unutra, dublje, značajnije, plodnije u tvom životu, u bilo čijem životu, Bog će ispuniti i neduhovnu želju.

Ima mnogo želja koje će Bog ispuniti običnim ljudima koji nisu ušli u duhovni život. Ali, u tvom slučaju. Bog se još uvek nada da će moći da te povede visoko, više, najviše, i zato Bog ne ispunjava neke tvoje želje. Ali iste želje koje imaju moji učenici, Bog će definitivno ispuniti ljudima koji nisu prihvatili duhovni život. Bog kaže o tim ljudima: „Njihov standard je drugačiji. Oni se ne brinu za duhovni napredak“.

Bog kaže da ste nešto obećali. Obećali ste da nećete biti zadovoljni ako ostanete na jednom mestu. Vi želite da idete mnogo više. Da li će Bog verovati vašem obećanju? Ili će Bog ispuniti vašu fizičku, mentalnu ili vitalnu želju? Vaše obećanje je beskrajno više od vaše želje. Kada ste dobro raspoloženi, duhovno raspoloženi, vaše obećanje je beskrajno više od zemaljske želje koju imate par dana ili par meseci. Bog zna sve. On kaže: „Ako ispunim tvoju malu želju, onda ćeš tu biti uhvaćen. Ja ne ispunjavam tvoje zemaljske želje, jer je obećanje koje si Mi dao, koje je beskrajno više, ono što ću ispuniti.“ Bog želi da te povede naviše.

Bog će ispuniti mnoge, mnoge želje ljudima koji nisu prihvatili duhovni život. Ali, ako su ljudi duhovni, i ako je tu posebno obećanje koje je njihova duša dala, i koje su oni svesno dali svojoj duši, Bog kaže: „Njihov cilj je veoma visoko. Oni sami su želeli i ciljali taj viši cilj“. Ljubav, posvećenost, bezuslovna predanost: ako je to viši cilj kome su stremili, a sada fizičko, vital ili um žele da budu zadovoljni tako što će ispuniti određenu nižu želju, šta siroti Bog da radi?

Ako Bog vidi da je neko obećao da će se popeti na najvišu granu, a zatim počeo da se moli za ispunjenje želje, Bog neće čekati na tu osobu. On će možda reći: „U redu, neka ti bude. Ali želim da ti jednom ispuniš svoje obećanje“. Ili može dozvoliti osobi da umanji svoje obećanje, i kaže: „Ne, ne želim da se popnem na najvišu granu; sve dok mogu da dođem do drveta i dodirnem ga, to će biti dovoljno“. Možda će tragalac čak reći: „Ako mogu da dođem u blizinu drveta, ili na hiljadu milja do njega, biću ispunjen“. Tada Bog kaže: „Onda ostani ovde“.

Ali Bog uvek želi naše obećanje. Bog želi naše obećanje, čak i ako ga prekršimo ili zaboravimo. Danas je taj najviši cilj izvan našeg uma. Ali sutra, ili za par dana, Bog se nada da će naše najviše obećanje ponovo izaći na površinu i da ćemo još jednom poželeti da se popnemo na Himalaje jer je to naše obećanje, jer je to naš cilj. Tada Bog čeka. On kaže: „U redu, pao si; danas ne želiš da se penješ. Odmori se na mesec ili dva, ili čak na par godina. Ali tada, ponovo pokušaj, pokušaj da se popneš na Himalaje“.

Pitanje: Za mene je najteže da izaberem između dve situacije koje izgledaju jednake. Koji je dobar način da se odlučim između njih, ako dve situacije ili dva izbora izgledaju podjednako dobro?²

Šri Činmoj: Postoje dve situacije i obema pridaješ isti značaj?

Pitanje: Obe izgledaju kao da nude određeno rešenje u mom životu, duhovno ili materijalno. Obe izgledaju podjednako dobre.

Šri Činmoj: Ti osećaš da će te oba puta odvesti do odredišta?

Pitanje: Da, Guru.

Šri Činmoj: Dobri dečače, dva puta nikad ne mogu da vode na isto odredište – već samo jedan put. Onaj drugi nije ispravan. Molim te da osetiš, pre nego što kreneš, da moraš da izabereš. A tada, kada kreneš, postojaće samo jedan put. Ne mogu postojati dva puta. Božansko u nama je već odabralo put duhovnosti.

Oba puta dobijaju od uma podjednak značaj. On kaže da će te bilo koji put odvesti do odredišta. Ali srce to neće uraditi. Srce će uvek odabrati jedan put. Um kaže: „Oh, ovaj put je dobar, a onaj put je podjednako dobar. Srce to neće učiniti. Srce će uvek odabrati jedan put.

Onda, koji je put ispravan? Kako izabrati? Kakva dilema! Nedelju dana, ili nešto više, meditiraćeš pre nego što pođeš na spavanje. Meditiraj! Nećeš misliti ni o jednom putu, da li je to ovaj ili onaj put. Potpuno ćeš se predati, apsolutno bezuslovno ćeš se predati.

Ti kažeš da osećaš da će te oba puta odvesti do odredišta. Molim te da se moliš Svevišnjem i da Njega pitaš. Moli se Svevišnjem da On odabere samo jedan put, pravi put. To će možda trajati jedan dan; možda će trajati dva dana. Čak i ako je to veoma komplikovano, za dve nedelje treba da dobiješ odgovor. Možda ćeš noću usniti san ili ćeš rano ujutru videti samo jedan put – ne dva puta. Dva puta ne mogu imati isti značaj – ne! Može postojati samo jedan put.

A sa druge strane, u tom konkretnom putu ćeš možda otkriti onaj drugi put kome si prethodno pridavao podjednak značaj. Da li razumeš? Izabrao si jedan put, a drugi put ćeš otkriti, na tvoje veliko iznennađenje, u tom putu koji si izabrao.

Pitanje: Ponekad kada ti se lično približim ili kada pokušavam da ti priđem kroz meditaciju, setim se da si rekao da je u zahvalnosti sve prisutno.

Šri Činmoj: Apsolutno!

Pitanje: Osećam da je potrebno da idem do iskrenosti, pre nego što mogu imati bilo kakvu zahvalnost. Ja osećam da sam iskren ako priznam da nemam ovo spontano osećanje zahvalnosti. Ako zahvalnost osećam samo na površini, mislim da to nije stvarno.

Šri Činmoj: Ono je stvarno. Indijci kažu da će samo kroz đapu ostvariti Boga. Ujutru možeš da kažeš 'Guru' ili 'Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji, Svevišnji.' Ako 'Svevišnji' izgovoriš četiri ili pet hiljada puta, možda tvoj 'Svevišnji' isprva neće doći iz samih dubina tvog srca. Može se desiti da iskrenost ne dođe iz prve. Kada pokušaš da sprint od 100 m trčiš najbrže, ako prvo ne trčkaraš, ako se prvo ne zagreješ, ako ne istegneš noge, kako možeš da trčiš najbrže? Ne, ne možeš. Potrebna ti je priprema.

Istina je da ja kažem da se u zahvalnosti sve može naći. Ako razviješ zahvalnost, u toj zahvalnosti se sve može naći. Ali i druge božanske osobine, takođe, moraju biti tu, kao recimo jednostavnost. Um mora da bude veoma jednostavan, srce mora da bude čisto, a čitav život treba da bude kao dečiji. Oni su kao te vežbe istezanja. Ako ne uradiš vežbe istezanja, ako ne trčkaraš, kako ćeš trčati najbrže?

Ti govoriš da zahvalnost nije ni od kakve koristi, ako nema iskrenosti. Šta vredi zahvalnost, ako nije iskrena? Ali ja ti kažem da moraš da uradiš nekoliko pripremnih stvari ako želiš da stekneš iskrenost. Treba da počneš sa duhovnim vežbama, kao što je đapa. Izgovaraj: 'Svevišnji, Svevišnji, Svevišni' ili obavljaj druge duhovne aktivnosti, i to je tvoje istezanje, to je tvoje trčkaranje. Zatim, nakon par minuta, tvoj cilj je da trčiš najbrže. Tada će doći zahvalnost kao najbrži sprinter.

Sa druge strane, na početku treba da radiš đapu ili druge duhovne vežbe, ako što je pevanje duhovnih pesama. Ako otpevaš nekoliko duševnih pesama, to su tvoje vežbe istezanja. Ako otpevaš „Tomare Rakhibo“, „Jiban Debata“, „Bhulite Diyona“ ili druge omiljene pesme, to će ti pomoći da na površinu izneseš tvoju najiskreniju zahvalnost. Da bi dosegli naše najviše, da bi smo dali sve od sebe, potrebno nam je nešto da se pripremimo. Čak i u kolima, ako pritisneš gas i odmah pokušaš da voziš sa sto ili sto pedeset kilometara na čas, kola se mogu oštetiti ili se ti možeš povrediti.

Zahvalnost mora doći malo po malo. Ona ne dolazi odjednom. Nekim trkačima je postepeno, postepeno potrebno sve manje vremena da dosegnu svoju najbržu brzinu, dok je drugima potrebno dosta vremena. Ako ti je jednom, recimo, trebalo petnaest ili dvadeset minuta da na površinu izneseš tvoju krajnju zahvalnost, kroz vežbu ćeš to vreme postepeno moći da svedeš na pet, ili čak tri minuta.

Da li je jasno? Ovo su baš simpatična pitanja, veoma fina pitanja!

Pitanje: Čitao sam o raznim duhovnim Učiteljima za koje si ti rekao da ostvarili Boga.

Šri Činmoj: Dobro je čitati dela o duhovnim Učiteljima, ili duhovnih Učitelja, ako to povećava tvoju posvećenost prema tvom sopstvenom Učitelju. U mom detinjstvu i u periodu odrastanja, kada sam čitao izreke Šri Ramakrišne, ili čitao o Šri Ramakrišni, to je neizmerno uvećavalo moju ljubav prema mom Učitelju, Šri Aurobindu. Kada sam čitao dela Šri Ramakrišninih učenika, ili knjige o Šri Ramakrišni koje pokazuju njegovu ljubav prema Majci Kali, to mi je puno pomoglo da uvećam moju posvećenost prema Šri Aurobindu i Božanskoj Majci.

Kada čitaš duhovne knjige koje su napisali drugi Učitelji, ili o drugim Učiteljima, treba da znaš da je glavni razlog tvog čitanja da ti pomogne da uvećaš tvoju posvećenost prema tvojoj stazi, prema tvom Učitelju. Ali ako uđeš u poređenje i kažeš: „O, ne, moj Učitelj je bolji, a njegov je gori“, ili „Njegova staza je bolja, moja je gora“, ili „Ovaj Učitelj govori nešto bolje od mog Učitelja“, ili „Ovaj Učitelj nije ništa – moj Učitelj je bolji, moj Učitelj je viši“, onda počinje problem. Mnogi ljudi bivaju zbunjeni kada uđu u svet poređenja. Nema poređenja, nema poređenja!

Ako uopšte želiš da čitaš o drugim Učiteljima, dobro je ponekad čitati kad ti je težnja malo presušila, kada nemaš neposrednu inspiraciju. Čitajući ovu ili onu knjigu, biće od pomoći ako želiš da uvećaš intenzitet težnje.

Ali, kada je tvoja težnja vrlo, vrlo intenzivna, nekoliko nedelja ili meseci, tada ne treba da čitaš knjige o drugim Učiteljima, jer već putuješ najvećom brzinom. Tada ne treba da čitaš o drugim Učiteljima. Ako osećaš da najbrže napreduješ u sopstvenom unutrašnjem životu, tada uopšte nije preporučljivo da se čita o drugim Učiteljima. Tvoj voz putuje najvećom brzinom. Samo treba da osetiš da te tvoj Učitelj nosi, ili da ti nosiš tvog Učitelja.

Pitanje: Možeš li da predložiš još neki metod za zaustavljanje praznih trenutaka? U Everest Težnji si napisao: „Ti kažeš da patiš od praznih trenutaka? Znaš li zašto?“ Tvoj odgovor je bio: „Ne igraš se u vrtu svog srca sa detetom tvog srca, dušom.“ Da li mi možeš dati dodatni metod za zaustavljanje praznih trenutaka kada se pojave?

Šri Činmoj: Kada imaš prazninu, um te lako može zavarati. Kada se osećaš prazno, potpuno prazno, tada treba da znaš da li je ova praznina dobra za tebe ili ne. To može biti praznina posude nakon što si je ispraznio. Tada moja milost, moja božanstvenost mogu da uđu u tebe. Ponekad je ova vrsta praznine apsolutno neophodna. Um te obeshrabruje govoreći ti da si prazan, prazan; da nema ničega u životu – sve je apsolutno beskorisno, beznadežno. Kada um govori takvu stvar, um te zavarava.

Ponekad se može desiti da je ta praznina priprema. Praznina te priprema za silazak nečeg višeg, nečeg izuzetno važnog. Um može da ti kaže da je život beznadežan slučaj; sada si se spustio, pao si, i nema ničeg. On ti može reći da ne dobijaš nikakvu radost od tvog duhovnog života, od tvoje meditacije.

Ali, um te može prevariti. Onda ti lako možeš da kažeš umu: „Ne, ova praznina je dobra“. To će možda trajati samo par sati, par dana ili par nedelja. Izmeni svoj um: pomisli da je ta praznina dobra za tebe, da se pripremaš. Ali ako se osećaš izgubljeno, to nije dobro.

Uvek kad se dogodi nešto obeshrabrujuće, moraš da budeš pametan. Moraš da budeš mudar. Protiv tog obeshrabrenja treba delovati. Svim sredstvima treba da se boriš protiv obeshrabrenja. Ako se osećaš prazno, reci tvom umu: „Ne, ovo je neophodno za mene. Nešto u meni je spremno za primanje. U meni se nešto dešava, a ja toga još uvek nisam svestan“. Tvoj um će možda reći: „Ja sam apsolutno prazan, prazan, prazan. U meni nema ničega. Sve je jalova pustinja“. Ali srce može da kaže: „Ne, ovo je poseban trenutak. Farmer, moj duhovni Učitelj, kopa i ore polje“. Pokušaj da osetiš da tvoj Učitelj ore polje u tvom srcu. On će zatim posejati seme i uskoro ćeš imati obilnu žetvu. Ti ne zavaravaš sebe – to je istina!

Ovo su načini, božanski načini da se suprotstaviš lošim silama koje su te napale i pobediš ih. Ovo su apsolutno pozitvni načini da se pobede loše sile. Ništa ne treba da te obeshrabruje.

Pitanje: Ponekad kada čitam dela drugih duhovnih Učitelja, pitam se – ako su dva ili tri Bogoostvarena Učitelja živela u isto vreme, zašto nisu znali jedni za druge? Da li je Svevišnji svestan njih u Njegovom sopstvenom Biću i kroz svakog od njih? Da li su oni kao jedna osoba?

Šri Činmoj: Može se desiti da Svevišnji ne želi da oni znaju jedni za druge. On želi da svi mi – ne samo duhovni Učitelji – znamo jedino da se događa ono što nas ohrabruje, inspiriše. Svevišnji će nam reći sve ono što prosvetljuje i ispunjava, o ono što je neophodno. Čak i u našem ljudskom životu ima mnogo, mnogo stvari koje Svevišnji želi da zaboravimo. On definitivno želi da zaboravimo mnoge, mnoge stvari! A sa druge strane, On želi i da pamtimo mnoge, mnoge stvari u svom životu.

Svevišnji nam obično govori da ne moramo da znamo šta drugi rade. Svevišnji se ispoljava kroz druge, to je istina; ali ja ne moram da se bavim njihovim životima. Ja sam na mom brodu, mom sopstvenom brodu. Moj brod je dovoljan za mene. Svevišnji kaže: „Budi sa putnicima koje sam ti dao. Zašto moraš da znaš o nekom drugom duhovnom Učitelju i o tome šta on radi“? Otac je jednom sinu rekao: „Uzmi ovaj brod, okupi putnike i dođi k Meni“. Drugom sinu će reći: „Uzmi taj brod“. Ali ako počnem da se pitam šta radi drugi kapetan, kako upravlja brodom, i ovo i ono, biću izgubljen. Čak i dok voze, dve osobe mogu ići u istom pravcu, ali, može li jedna osoba da vozi dok gleda levo-desno? Njena brzina će se smanjiti i možda će imati sudar. To je ono što će se dogoditi.

Uglavnom, kada su dve osobe ostvarene, one moraju da znaju jedna za drugu. One znaju šta se dešava, ali Svevišnji kaže: „Ti imaš dovoljni problema, sa tvojim životom, sa tvojom duhovnom decom. Imaš dovoljno, dovoljno, dovoljno problema“!

Sa druge strane, različiti duhovni Učitelji mogu biti ostvareni, ali im se visine mogu razlikovati. Neki duhovni Učitelji su sa teškoćom tek stigli do drveta. Došli su i dodirnuli drvo ostvarenja Boga. Oni prisvajaju ostvarenje Boga, i za njih će biti puno, puno učenika. Neki Učitelji su stigli do sredine drveta, a neki su još više. Neki će se popeti na drvo, a zatim odleteti. Oni su prešli iza drveta, ovog tzv. drveta ostvarenja Boga. Oni su otišli visoko, više najviše, pevajući pesmu prevazilaženja.

I sada, kakvu korist ja imam gledajući šta radi drugi Učitelj? Da li je Učitelj u podnožju drveta ili na sredini, ja od toga nemam ništa. Ako Bog od mene želi da idem da ga vidim, onda ću otići. Definitifno ću se spustiti dole ili otići naviše da vidim još jednog Učitelja. Ali obično Bog ne želi da ja to radim. Bog kaže: „Ti obavljaj svoj posao. Ja sam ti dao zadatak, vrhunski zadatak. Ti ga ispuni u tvojim odabranim učenicima i kroz njih“. To je sve. Inače, zar Bog nije mogao od samog početka da odabere samo jednog duhovnog Učitelja? Bog je Besmrtan, Bog je Beskonačan. Koga god duhovnog Učitelja imenujete – bez obzira da li je to Šri Krišna ili Gospod Buda ili Spasitelj Hrist – Bog je lako mogao da kroz Večnost zadrži tog Učitelja na fizičkom planu. Ali On to nije želeo da radi. Uvek je želeo nekog drugog, nekog drugog.

Ali Bog čuva istu suštinu. Najviše će dati Šri Krišni, daće Isusu Hristu, Gospodu Budi i drugima. Ali znati šta drugi rade je gubitak vremena.

Ako ja, kao vaš duhovni Učitelj, mogu da vas ili bilo koju osobu učinim savršenim, bilo koji instrument savršenim, Bog će biti ponosan na mene i tako ponosan na tu osobu. Bog neće biti ponosan na mene ako sada upotrebim okultnu moć i iznutra iz radoznalosti odem u drugu zemlju da vidim šta radi predsednik ili neka druga važna osoba, ili šta drugi duhovni Učitelj tamo radi. Bog će reći: „Da li Ja želim da koristiš svoje magične moći ili želim da koristiš moć tvog srca da uzdigneš čovečanstvo“?

Mi možemo da steknemo magičnu moć, okultnu moć, ali magična moć neće uzdići ničiji život. U Indiji su neki čudotvorci prikazivali magičnu moć. Daću ti primer. Jedan bračni par je imao Učitelja čudotvorca, i oni su imali dete. Od samog rođenja tog deteta, Učitelj je bio tako saosećajan, tako popustljiv. On je preuzeo svu odgovornost za obdanište, osnovnu školu, srednju školu i koledž tog deteta. Dete je Učitelju bilo draže od najdražeg Na kraju se taj momak oženio i dobio dete. On je bio veoma,veoma blizak Učitelju i video je sva čuda svog Učitelja, možda više nego bilo ko drugi. On je bio apsolutno najdraži u porodici.

Šta se tada dogodilo? Počela je nesigurnost; počela je ljubomora. Neko drugi je postao blizak Učitelju. Jednog dana je taj momak, apsolutno najdraži, došao sa palicom da pretuče Učitelja. Zatim je došao sa drugim oružjem. Svi Učiteljevi problemi su počeli sa nadražim od najdražeg. Njegov najdraži učenik je bio nitkov, jer je neko drugi postao blizak Učitelju. Čiji je život Učitelj izmenio prikazujući čuda?

Spasitelj Hrist je svetu prikazao četrdeset i dva ili četrdeset i šest čuda, ali ga današnji svet ne obožava zbog zbog njegove moći da čini čuda. Zbog svog jedinstva sa Ocem, Hrist je rekao: „Ja i moj Otac smo jedno“ i „Neka bude Volja Tvoja“. Zbog ovih poruka ljudi obožavaju Hrista. Nijedno spoljašnje čudo ne može da uzdigne ničiju svest. To je kao prskalica koja zaiskri i onda nestane.

A opet, ima trenutaka kada kada se okultne moći koriste u ispravnu svrhu. Kada Bog želi da neko ostane na zemlji i napadnu ga neke neprijateljske sile, ja ću koristiti okultnu moć. Ako je Božja namera da tu osobu zadrži na zemlji, ako Bog želi da pruži produženje, ja ću tada upotrebiti okultnu moć da spasim tu osobu. Ali koristiti okultnu moć da se sazna šta je u umu druge osobe ili ko je duhovni Učitelj, nije samo gubitak vremena; to je obeshrabrenje. Zašto moramo da imamo ovu vrstu informacija o svetu? Mi ne tražimo inormacije o svetu. Mi tražimo svet prosvetljenja i svet preobražaja.

Da li će mi pomoći da znam šta drugi duhovni Učitelj radi, da li jede ili se šali sa svojim učenicima ili igra tenis? Samo jedna stvar će pomoći, a to je da znam da je on za Boga, kao i ja. On ima sopstvenu duhovnu porodicu. I on pokušava da ugodi Bogu preobražavajući prirodu svojih učenika. On pokušava da par učenika odvede Bogu. Za mene je više nego dovoljno da znam da on radi isto što i ja. Ja to radim za moje učenike, za moju duhovnu decu, on to radi za njegovu duhovnu decu. Više od toga je aposlutno nepotrebno; to je jednostavno prikupljanje informacija o svetu.

Ponekad kad nahranimo našu radoznalost, to nam pruži ogromnu radost. Od radoznalosti, u veoma retkim prilikama dolazi prava duhovnost, prava iskrenost. Mi smo pre mnogo godina imali učenicu koja je veoma obećavala, dok su naši sastanci bili na Menhetnu. Kada je dolazila na sastanke, lila je suze. Zatim je ta devojka našla momka i otišli su kod drugog duhovnog Učitelja. Ona je imala zaista dobre medtacije. Drugi Učitelj joj je rekao: „Vidim da iza tebe stoji Šri Činmoj“. Taj Učitelj me je potpuno opisao. Ja sam radio slične stvari sa mojim učenicima.

Ona je bila veoma dirnuta. Šta se tada desilo? Pre nego što je otišla kod tog drugog Učitelja, bila je na našoj stazi šest ili osam meseci. Bila je tako dirnuta time što je drugi Učitelj mogao da kaže ko je njen duhovni Učitelj. Ali, kada se vratila, nije mogla da dolazi na naše sastanke više od dva-tri puta. Kako joj je to pomoglo što je znala da je drugi Učitelj mogao da vidi da sam ja njen Učitelj? Recimo da je pomislila: „O, moj Bože, ona je duhovni Učitelj! Ona zna o mom duhovnom Učitelju i govori uzvišeno, veoma uzvišeno o mom Učitelju“. A ipak se ništa nije desilo. Ona je uživala u svom vitalnom životu, pa je morala da ode. Da je bila iskren tragalac, to iskustvo bi uvećalo njenu ljubav i posvećenost prema meni. Tada bi se vratila na našu stazu i postala bi disciplinovana. Ali, to se nije dogodilo. Šta da radimo?

Pitanje: Dobijam tako puno sreće i radosti kroz meditaciju i prisutnost ovde i ti me činiš razmaženim ispunjavajući me na tako mnogo načina. Kada sam sa učenicima, čini mi se da se mi svo vreme samo šalimo.

Šri Činmoj: Te šale su beskrajno bolje od brige i mrzovolje i pričanja lošeg o drugima – beskrajno bolje! Ti sebi olakšavaš kada se šališ, kada uživaš u aspektu humora. Ima li ikoga među duhovnim Učiteljima ko nije voleo šale? Šri Aurobino je veoma uživao u humoru. Isto tako i Šri Ramakrišna. Svi duhovni Učitelji su uživali u humoru.

Humor odnosi mentalnu groznicu, ne samo fizičku groznicu. Da bi nestala groznica koju imamo u umu, humor je najbolji lek.

Pitanje: Da li je u redu da tako provodimo čitav dan?

Šri Činmoj: Ne čitav dan! Dolazi trenutak kada moraš da budeš ozbiljan. Ali zašto ja dozvoljavam te stvari ovde? Te luckaste stvari olakšavaju tvoj um. Radio si naporno čitavog dana. Taj posao stavlja veoma težak teret na um.

Even if you see a person — it does not have to be someone at your work — it can affect you. You go out in the street, you see an individual, and that person has so many problems. You are not talking to that person, but his problems are entering into you. You do not know why your mind has become so heavy, heavy, heavy. That heaviness has come from the person whom you saw for a fleeting second. Then it takes time, so much time, for you to unburden yourself. You do not know what has actually entered into you, but you feel something heavy — a very, very heavy load. By looking at a person even unconsciously, not to appreciate something in him, you are being attacked, attacked.

A sa druge strane, humor odnosi tu težinu uma. Zatim nakon par minuta, možda petnaest ili dvadeset minuta, dolazi trenutak kada osećaš da je um lak, da je um postao ozbiljan i iskren, da um traga, da ne sumnja. Ti treba da znaš u kom trenutku um traga za istinom, a u kom trenutku um sumnja u tvoju duhovnost, sumnja u nekoga ili čini druge negativne stvari. Kada vreme dođe da osetiš da um traga za svetlošću, za istinom, tada je trenutak kada si spreman da meditiraš.

Pitanje: Guru, ponekad zateknem sebe da sam preokupiran frustracijama iz moje prošlosti i nesigurnošću oko budućnosti. Kako mogu da pobedim vezanost za vreme?³

Šri Činmoj: Dobri dečače, ti znaš da je prošlost prašina – prošlost nas vuče unatrag. Mi mislimo: „Ovo sam uradio loše; ti si ono uradio loše; ja sam ovo uradio loše“. Razmišljajući o prošlosti, ne idemo napred. Prošlost je kao lanac koji nas vuče nazad. Mi želimo da idemo napred, ali je lanac tako snažan danas vuče unatrag.

A sa druge strane, budućnost je nešto o čemu nikada ne treba razmišljati. Sadašnjost je jedina stvar o kojoj treba da brinemo. Ako mislimo o budućnosti, uključujući i svoje buduće brige i teskobe, ne možemo ići napred. Budućnost je sva neizvesnost, nesigurnost. Čak i Ono Najviše menja Svoje Mišljenje. Danas Najviše kaže: „Budućnost će biti ovakva“. U sledećem trenutku, na naše najveće iznenanđenje, Najviše može da izmeni Svoj Plan.

To je kao u fudbalu. Kada igraš fudbal, siguran si da će igrač šutirati desnom nogom. Avaj, u poslednjem trenutku on iskoristi svoju levu nogu. Ili, siguran si da će pokušati da dâ gol, ali on prosledi loptu nekom drugom. Ta osoba dolazi ka tebi, i pokušaće da poentira. Ti misliš da će upotrebiti desnu nogu, ali on koristi levu nogu. Zatim misliš da će definitvno pokušati da dâ gol. Ne, on prosleđuje loptu nekom drugom. To je ono što se dešava u našem svakodnevnom životu.

Mi na kraju znamo da će naš tim postići gol. Ili ćeš ti postići gol ili će to učiniti tvoj brat ili neko drugi; mi to znamo. Mi znamo da je konačni kraj Pobeda Božanskog. Ti si gledao Mahabaratu na televiziji. Kako su dobri ljudi, Pandave, patili, patili, patili, patili! Da li se Pandave i Kaurave na bilo koji način mogu uporediti? Pandave su patile, patile, patile, ali je Šri Krišna uvek bio tu za njih. To je Kosmička Igra. Šri Krišna ide dalje, pati kroz Pandave, sa Pandavama. Šta se onda dešava? On zna da će Pandave na kraju pobediti. Šri Krišna je Sam Bog, ali je On morao da napusti svoje mesto sa svim ljudima i da negde drugde osnuje svoje kraljevstvo. To je sve deo Kosmičkog Plana. Kada dođe vreme, on osvaja božansku Pobedu.

Hajde da ne mislimo na budućnost. Što više mislimo na budućnost, to veću zabunu stvaramo. A ako mislimo na prošlost, videćemo da prošlost jedino zna kako da nas vuče unazad, da nas vuče unazad, da nas odmah vuče unazad. Onda moramo da se vratimo na početak i da ponovo započnemo svoje putovanje. U trenutku kada pomislimo na prošlost, veoma snažan lanac nas vuče unazad. A kada pomislimo na budućnost, sve je neizvesno. Istina je da u stvari znamo da je božanska Pobeda konačni kraj. Ali, u međuvremenu, ako želimo da vidimo svetlost na određeni način, čak i ako smo sigurni da je svetlost na određenom mestu, otkrićemo da svetlost nije tamo; već na nakom drugom mestu.

Uvek ima trenutaka kada ne očekujemo da se igra odvija na određeni način. Pomislimo samo na našeg Sunila.⁴ U njegovom slučaju, on je živeo pet godina više, nego što mu je bilo suđeno da živi. Ali, kako mi znamo da Sunil nije imao jaku želju da se jednog dana popne na Himalaje? Kako mi znamo da nije želeo da još jednom prepliva La Manš? Pogledajte sada njegovu budućnost. On je zamišljao ružičastu budućnost. On je pomišljao: „Uradiću ovo, uradiću ono, poboljšaću zdravlje“. On se popeo na tako mnogo planina i nadao se da će se jednog dana popeti na Himalaje. Nadao se da će još jednom preplivati La Manš. Kad pogledamo u budućnost, sve je nada.

Neko uči u srednjoj školi. On misli da će je završiti, zatim će diplomirati, pa magistrirati. On planira. Planiranje nije loše, ali ako misli jedino na budućnost, tada gubi vreme. Ako je sada u srednjoj školi, treba da razmišlja o sledećem koraku, koledžu – ni o čemu drugom. On treba da razmišlja samo o jednom koraku. I opet, ako je zaista mudar, razmišljaće jedino o učenju u srednjoj školi. On uopšte ne mora da razmišlja o koledžu. On sada treba da završi srednju školu. Ako dovršava tu srednju školu, neka misli jedino o tome. Inače, baviće se neizvesnošću. Cilj je tu, ali put nije prav; on krivuda, uvek krivuda.

Mi kažemo da postoji zlatni put, ali on je takav samo ako neko ima ogromnu težnju, najintenzivniji unutrašnji vapaj, dvadeset i četiri sata dnevno. Koliko ljudi ima unutrašnji vapaj dvdeset i četiri sata dnevno? Da, postoji prečica: zlatni put. Ali, mi možemo da ne budemo svesni zlatnog puta. Ili, možemo da znamo da je tu, ali kako da stignemo do njega? Do zlatnog puta možemo stići uz pomoć naše stalne molitve i stalne meditacije. Inače, put će krivudati kao zmija. Ovaj krivudav put se nastavlja.

Uopšte ne pomaže da se brinemo bilo o prošlosti, oko onoga što smo već uradili, ili oko onoga što će se desiti u budućnosti. Ono što nam je potrebno je svetlost, više svetlosti, obilje svetlosti. Tada treba da znamo da nikada ne treba da se borimo protiv tame. Tama mora da bude prosvetljena. Neke zemlje se bore, bore, bore, ali gde je zadovoljstvo? Ako želimo da imamo radost, „milo za drago“ nikada ne funkcioniše. Ne možemo se boriti protiv tame. Da, možemo se boriti, ali će se i tama boriti protiv nas.

Svetlost se ne bori. Svetlost jedino prosvetljava. Za nas, svetlost je ovde, u sadašnjosti. Svetlost koju nam daje sadašnjost ili svetlost koju mi dajemo sadašnjosti, tu svetlost mi moramo da uvećamo. Uvećavajući svetlost pokušaćemo da prosvetlimo neizvesnu budućnost, u kojoj zamišljamo šta će se desiti. Ako možemo da prosvetlimo budućnost, ona nije više budućnost; ona postaje sadašnjost. Ona postaje sada. Ako imamo svetlost, ta svetlost će nam pokazati da li na rastojanju od deset koraka postoji opasnost ili je put čist. Ali ako nemamo svetlost, tada ne znamo sledeći korak. Da bismo videli budućnost, moramo da uvećamo svoju unutrašnju svetlost.

Što više imamo unutrašnje svetlosti, to dalje možemo da vidimo. Tada to možemo nazvati budućnošću, ili možemo reći da je stvarnost koja je pred nama ušla u naš današnji život. Realnost je u budućnosti, ali sa našom svetlošću je ne vidimo tamo. Više to ne vidimo kao daljinu. U tom trenutku osećamo da nam je to na dohvat ruke, ili da je u nama.

Moj savet svima vama, moja duhovna deco, je da uvek vidite svetlost u sebi. Ta svetlost će vam uvek pokazati ono što treba da se vidi. Ako brinete, nemojte brinuti. Ako mislite da je prošlost obeshrabrujuća, nemojte misliti na prošlost. U svakom trenutku treba da prosvetlimo sebe i takođe da oprostimo sebi. Bog će nam oprostiti, to je istina. Bog nam oprašta, ali mi ne opraštamo sebi. Mi mislimo o prošlosti: „Ovo sam uradio pogrešno, ono sam uradio pogrešno“. Ako se molimo Bogu, Bog će nam oprostiti. Ali mi ne zaboravljamo šta smo uradili pogrešno – ne! I ponekad se događa da čak i kada nam je Bog oprostio, mi mislimo da nam Bog nije oprostio.

Ako ne možemo da oprostimo sebi, ako uvek razmišljamo o onome što smo uradili pogrešno, tada kada nam Bog oprosti, Njegov Oproštaj ne traje. Božji Oproštaj je tu za nas i Bog zna da nam je oprostio. Ali mi uvek mislimo: „O moj Bože, kako On može da zaboravi šta sam uradio? Kako mi može oprostiti? Kako mi On može oprostiti ovo“?

Zaboravite na prošlost! I mnogo dobrih stvari se desilo u prošlosti, ali dok pokušavate da na površine iznesete dobre stvari, proždrljivi tigar vas grabi i grabi i te dobre stvari. Recimo da ste nešto veoma, veoma dobro uradili kada ste imali pet ili šest godina, ili se nešto veoma dobro desilo u vašem životu. Sada je pokušaj da to iznesete na povrišnu za vas gubitak vremena, jer u ovom trenutku imate tako puno problema. Šta ćete uraditi? Šta ćemo svi mi uraditi? Mi ćemo našu unutrašnju svetlost uvećavati i uvećavati, i tada će doći trenutak kada ćemo moći da sve dobre stvari iz prošlosti bezbedno iznesemo na površinu.

Ja uvek kažem da su današnji problemi sasvim dovoljni da nas učine nesrećnima. Zašto moramo da razmišljamo o jučerašnjim problemima ili o sutrašnjim problemima? Zar mislimo da nam današnji problemi nisu dovoljni? Danas je dovoljno za svaku osobu! Ovaj trenutak je dovoljan za nas. Ako zavisimo od Božje Volje, ako se molimo i meditiramo, tada smo u ovom trenutku bezbedni. Ako u sledećem trenutku isto možemo da se molimo i meditiramo i da ugodimo Bogu na Njegov sopstveni Način kroz naše posvećeno nesebično služenje, i tada ćemo ponovo biti bezbedni.

Kažem vam, služenje koje neki od vas obavljaju, za mene ni na koji način nije inferiornije od meditacije. U neku ruku je čak i bolje, jer dok služite Svevišnjeg u meni, u vašem Učitelju, vi ste potpuno oprezni. Neki od vas se bave strujom. Ako niste oprezni, možda će vas udariti struja i otići ćete na Nebo. Ja ne želim da vi odete na Nebo na taj način! Vi mnogo puta vegetirate dok meditirate. Vi možda gledate u moju Transcendentalnu fotografiju na pet minuta a zatim se uspavate. Dok radite sa strujom, da li možete da se uspavate? U mnogim slučajevima, vaše posvećeno služenje je beskrajno efikasnije od meditacije. Vi intenzivno radite. Ne dozvoljavate nijednoj misli da uđe u vaš um. Nakon meditacije se možete odmoriti pet minuta, ali dok radite ne možete se odmarati. Ako stanete na pola sata ili sat, vaš važan posao će kasniti. A ako vam nedostaje koncentracija, možete biti i povređeni.

Ako ne meditirate dobro, ako se čak uspavate, vi ne gubite ništa; jedino će se možda vaše ostvarenje odigrati dva dana kasnije. Ali, kada radite sa takvim intenzitetom, vi ne grešite i ne povređujete se, tako da možete da vidite koliko se intenzivno koncentrišete.

Koncentracija je toliko važna u životu. Ako se koncentrišete, loša sila ne može da dođe do vas. Ako se koncentrišete, tada dolazi dobra misao. Ja kažem, i drugi duhovni Učitelji su rekli, da je posvećeno služenje izuzetno važno. Dok radite, ne možete da mislite loše misli, ne možete da gledate unaokolo. Vi obavljate ozbiljne, ozbiljne zadatke. Ako rušite zid ili nešto gradite, u svakom trenutku se srećete sa opasnošću. Ali, ako pokušate da meditirate, a zatim se uspavate, ima li tu opasnosti? Vi veoma brzo napredujete jedino ako ste veoma iskreni i intenzivni u vašoj meditaciji.

Čak i ako najbrže napredujete u svojoj meditaciji, put posvećenog služenja je lakši. A ako želite da nešto uradite za čovečanstvo, onda morate da ponudite svoje služenje. Kao tragalac, vi se radujete svom sopstvenom ostvarenju. Ali ako obavljate nesebično služenje, bilo kakvo služenje, onda to radite za čovečanstvo; a dok se molite i meditirate, to ćete možda raditi samo za sebe. I opet, dok se molite i meditirate možete da kažete: „Ja nudim čovečanstvu rezultate moje meditacije“.

Na praktičnom nivou, nesebično služenje, posvećeno služenje je veoma bitno. Dok obavljate fizički rad, tada je vaša koncentracija veoma snažna. Ako bilo šta pođe loše, kuća na kojoj radite se može srušiti ili je može zahvatiti požar. Ali ako ne meditirate iskreno i posvećeno, kuća ostaje ista; samo je vaš unutrašnji napredak odložen. Pogledajte razliku!

Vraćam se na tvoje pitanje. Sada nemoj da razmišljaš o prošlosti. Mnoge dobre stvari su se zajedno sa lošim stvarima dogodile u prošlosti,. Ako sada želiš da ih izneseš na površinu, biće ti teško, zbog svih loših stvari koje si učinio. Pokušaj da progutaš, te loše stvari; ili pusti neka ti loši psi spavaju. Kada dođe trenutak, dobra iskustva će izaći na površinu, kao jelen. Mi ćemo dozvati jelena, i jelen će nam doći sa svim dobrim stvarima koje smo uradili.

I nikada nemoj razmišljati o budućnosti! Misli samo na danas. Sam Bog zna šta će se dogoditi već u sledem satu. Mi ne možemo da vidimo budućnost. Neke dobre ideje o budućnosti mogu doći i uzdići te, ali i neke loše ideje takođe mogu doći i progutati te. Ova sekunda je dovoljna da ti postaneš dobra osoba. U samoj ovoj sekundi moraš da želiš da postaneš dobra osoba. Ako razmišljaš o naredna dva sata, na osnovu snage tvoje mašte možeš to da učiniš. Ali se za dva sata može svašta dogoditi! Nesreće se dešavaju za tren oka. Ti si krenuo na Menhetn, i siguran si da ćeš tamo biti za pola sata. A onda se desi neka nesreća i avaj, tu je saobrajni kolaps. I videćeš da tvoje razmišljanje nema nikakve veze sa stvarnošću.

Božanski pristup jeste da se kaže: „Stvarnost ovog dana, stvarnost ovog trenutka je dovoljna za mene. U ovom trenutku ja prolazim kroz tako puno unutrašnjih kriza i spoljašnjih prepreka. Spoljašnje prepreke i unutrašnje krize su uhvatile ovaj trenutak, pa ja moram da to razmrsim.“ Nikada nemoj misliti čak ni na dobre stvari iz prošlosti. Ima milion dobrih stvari, ali nikada nemoj misliti na njih – ne! Ako imaš sto dolara duhovnog bogatstva, samo budi siguran da su bezbedni u sefu. Time što ćeš u ovom trenutku postati dobra osoba, ti dodaješ jedan dolar toj sumi u sefu. Uvek dodaj, dodaj, dodaj i nikada nemoj misliti na sutra.

Ljudi koji misle na sutra, na prekosutra, ili na sledeći mesec neće imati dovoljno vere u Boga. Ljudi koji imaju obilje vere, beskrajnu veru u Boga će reći: „Bog se o meni brinuo do današnjeg dana i ponovo će se za mene pobrinuti i sutra. Moj posao je da se molim za Božju Pobedu. Moj posao je da se molim za Božju Zaštitu“. Ako volimo Boga, On će nas vajati i oblikovati na Njegov sopstveni Način. Tvoja vera u Boga će odrediti tvoj život, bez obzira na sadašnjost, prošlost ili budućnost. Ako imaš veru u Boga, On će se pobrinuti za ovaj trenutak, On će se pobrinuti za sledeći trenutak, On će se pobrunuti za sve trenutke koji dolaze. Samo ostani dobar u ovom trenutku, u ovom satu, u ovom danu. A kad sutra dođe, ponovo učini istu stvar.

Nemoj da misliš na sutra, šta ćeš sutra postati ili šta će ti sutra dati. Danas uradi ono što je neophodno. Sutra će automatski doći, i ponovo sutra uradi istu stvar. Zatim će prekosutra automatski doći. Nemoj da misliš na sutra i kako ćeš se sutra ponašati. Ako se danas ponašaš dobro, to je dovoljno za danas. Istu unutrašnju radost i snagu koje stičeš od toga što danas postaješ dobra osoba, dobićeš i sutra. Ali, nemoj da sutra unosiš u danas. Sutra je sasvim spremno da dođe do tebe. Sutra kuca, kuca, kuca na tvoja vrata, samo što ti nisi spreman da otvoriš vrata. Tvoj prijatelj ili neprijatelj – sutra – kuca i kuca, ali ti nisi spreaman, ti nisi spreman. Kada si spreman, otvorićeš vrata. Tada ćeš videti da ti je došao prijatelj.

Nemoj razmišljati o prošlosti, nemoj razmišljati o budućnosti; razmišljaj jedino o sadašnjosti. A sadašnjost mora da bude puna odlučnosti i puna vere – vere ne samo u Boga, već i u sebe. Ako nemamo veru u sebe, bez obzira koliko vere Bog ima u nas, to neće funkcionisati. Ako imamo veru u sebe, Bog nam daje više i više i još više vere. Ljudi uvek kažu: „Ja nemam veru u sebe. O, Bože, Ti mi daj veru“. Ali, Bog će reći: „Ako nemaš veru u sebe, gde je onda tvoja posuda? Gde ću Ja staviti Moj Blagoslov? Ja sam spreman da ti dam Moj Blagoslov, ali ti nemaš posudu“. Imati veru u sebe znači imati posudu gde Bog može da uspe Njegovu Svetlost i Njegovo Blaženstvo. Ako nemamo veru u sebe, onda nemamo posudu. Bog kaže: „Spreman Sam da ti dam Moj Blagoslov, ali, kako ćeš ga zadržati? Gde je posuda?“ Tu posudu mi zovemo prijemčivost. Kada imamo prijemčivost, Bog uliva Njegove Blagoslove u našu posudu.

Nema prošlosti, nema budućnosti – samo sadašnjost, sadašnjost, sadašnjost! Imaj veru u Boga. Imaj veru u sebe. Imaj veru u tvoju dušu. Imaj veru u tvog Učitelja. Onda put postaje čist. Ti ne moraš da vidiš odredište. Samo odredište dolazi do tebe.

Šri Činmoj: Pre neki dan sam se odvezao do ulice Mejn. Kada vozite, vaše ruke idu na ovamo, noge idu na tamo. Možete da uradite četiri stvari na spoljašnjem planu u isto vreme. U mom slučaju, ja radim unutrašnje i spoljašnje stvari zajedno. Vi još niste ostvarili Boga. Sutra ćete ostvariti Boga!⁵

Pitanje: Da li je tvoj fizički um svestan svih stvari koje ti radiš, Guru?

Šri Činmoj: Moraš da odeš iznad fizičkog. Ako ne odeš iznad fizičkog, ne možeš da radiš dve stvari odjednom; ne možeš da radiš unutrašnje i spoljašnje stvari u isto vreme. U tvom slučaju, ti možeš da radiš istovremeno spoljašnje stvari. Ti nešto radiš rukama, a nešto drugo nogama. Ali ako želiš da unutrašnje i spoljašnje stvari obavljaš zajedno, moraš da odeš iznad fizičkog. Za tebe su jedna vrata zatvorena. Ti spoljašnja vrata držiš otvorenim, pa vidiš šta se dešava u spoljašnjem svetu. Ona druga vrata su zatvorena, pa moraš da prođeš kroz vrata da bi video šta se dešava. Ali, ako ostvariš Boga, iako su vrata zatvorena, moći ćeš da vidiš kroz vrata, kao rengen. Videćeš šta se dešava u unutrašnjem svetu i šta se dešava u spoljašnjem svetu.

Šri Činmoj jednom od njegovih učenika:] Ti si veoma ljubazan prema ljudima na tvom poslu. Ti si organizovan. Ti si učtiv; kada zovem telefonom i ti se javiš, tvoj odgovor je veoma dobar. Ti si dobar radnik. Od tvojih saradnika dobijam razne vrste odličnih izveštaja. Da li imaš pitanje? Odgovoriću na njega veoma brzo! ⁶

Pitanje: Ponekad se nađem u potpunoj tami, ali me ti vratiš duhovnom životu. Ti me vodiš ka Cilju. Kako možemo da prizovemo Božju Milost da te ne bismo gubili u našem duhovnom životu?

Šri Činmoj: Moći ću da ti dam odgovor. Postoji jedan put koji je lakši od najlakšeg. Ti voliš mene; ja volim tebe. Sada, moramo da imamo na umu poređenje. Ti moraš da stalno osećaš – ako ne stalno, tada svakog dana – da te ja volim beskrajno više nego što ti voliš mene – to je apsolutno istina. A drugi deo odgovora je da te ja volim beskrajno više nego što ti možeš voliš sebe.

Ovo nisu puke reči, jer ja se bavim tvojom dušom. Ovo nije tvoja prva inkarnacija, dobri dečače, i nije ni tvoja poslednja inkarnacija. Ja se bavim Večnošću. Pošto se bavim Večnošću, automatski se pojavljuje Beskonačnost. Večnost i Beskonačnost idu zajedno. To nisu samo reči u rečniku engleskog jezika. To su stvarnosti. Kada se bavim dušom, u pitanju je Beskonačnost. Na žalost, ti se ne možeš baviti tvojom dušom ili se tvoja duša ne može baviti tobom, jer ti imaš um, imaš vital, imaš telo, i tu počinje tvoj problem! Ali ja se mogu baviti tvojom dušom. Tvoja duša ima slobodan pristup do mene i ja imam slobodan pristup tvojoj duši. To znači da sam u mogućnosti da se bavim Večnošću i Beskonačnošću zajedno. Ovo telo živi sedamdeset, osamdeset ili devedeset godina i zatim je gotovo. Ali duša donosi poruku Besmrtnosti.

Pomisli na bilo kog učenika, bez obzira koliko je on dobar ili koliko je apsolutno loš. Postoji jedan „slavan“ učenik koga ti poznaješ. Koliko ljudi poseduje njegovo srce? Njegov vitalni život je nezamisliv, ali kada je u pitanju njegovo čisto srce, mislim da on ne voli nikog drugog osim mene. Veruj mi, to je apsolutno istina! On je nemoguć u svom vitalnom životu, ali kada se koncentrišem na njegovo srce – hajde da ne mislimo čak ni na srce koje teži – ja vidim da je ljubav njegovog srca samo za mene, ni za kog drugog na Zemlji. Kada je u pitanju vitalni život, emotivni problemi, on je uvek tu. On je veoma istaknut u vitalnom svetu. Ali kada je u pitanju čisto srce koje voli samo jednu osobu, ako moraš da se poistovetiš sa njegovim srcem i njegovim životnim dahom, videćeš da on voli samo Šri Činmoja i nikog više. Samo Bog zna gde je on u svom spoljašnjem životu! Ali ja znam za jedinstvo njegovog srca sa mojim srcem. Ima par takvih „slavnih“ učenika.

U tvom slučaju, nema poređenja između tebe i tih ljudi. Ali, želim da kažem da ti i svi moji učenici morate da uverite sebe da vas ja volim beskrajno više nego što vi možete da volite sebe. I opet, rekao sam vam da vi mene ne možete da volite onoliko koliko ja volim vas. Ako na spoljašnjem planu imaš deset miliona dolara, recimo, tada, jadan ja u poređenju sa tobom imam sto dolara. Ti ćeš možda moći da mi daš milione dolara, a ja ću moći da ti dam maksimum sto dolara. Ako si zadovoljan sa mnom, možeš da mi daš milione dolara u smislu spoljašnjeg blaga. Ako sam ja zadovoljan tobom, ja ti mogu ponuditi maksimum sto dolara. Ja ti dajem jednostavan primer da ti pokažem da si ti u materijalnom svetu beskrajno bogatiji od mene.

Ali, to je samo u spoljašnjem smislu. U duhovnosti, u težnji i posvećenosti, ja se bavim Beskonačnošću i Večnošću. Ako želiš da mi daš nešto spolja, možeš mi dati beskrajno više nego što ja mogu dati tebi. Na potpuno isti način, svi učenici treba da osećaju da ih ja volim beskrajno više nego što oni mogu da vole mene. Um će reći da je to nemoguće. Um neće dozvoliti takvu misao. On će reći: „O, boli me stomak. Da li Guru misli na mene? Ja sam taj koga boli!“ Spolja ću možda reći: „Kako se osećaš?“ To je kao uobičajeni razgovor između majke i sina. Majka će reći: „O, moj Bože, moj sin ima stomačne probleme.“ A ti ćeš videti da je u samom stomačnom bolu moja duša, jer mi tvoja duša donosi poruku.

Uvek moramo da na površinu iznesemo božanstvenost i da kažemo: „Moj Guru se bavi mojim večnim životom. Moj Guru se bavi Beskonačnošću“. Učenik svakog dana treba da kaže da ga ja volim beskrajno više nego što će on ikada voleti sebe ili mene. Kada to osećanje dođe, tama će otići! Tama će možda doći, ali u tami će biti ova misao: „Oh, moj Bože, moj Guru je tu – bez obzira koliko je mračno; bez obzira u kakvoj sam svesti, čak i ako sam u paklu. Moj Guru je tu bez obzira koliko meseci nisam mogao da se molim i meditiram“.

Tragalac može imati sušan period. Svami Vivekananda i Šri Aurobindo su rekli da sušan period može trajati šest meseci ili čak dve godine. Ali, kada prizovemo aspekt posvećenosti, tada sušni period ne dolazi. Mi bi trebali da sve vreme prizivamo aspekt posvećenosti. Ja se ne poredim sa drugim duhovnim figurama, ali želim da kažem da sam od početka imao posvećeni pristup. Šri Ramakrišna nije prolazio kroz sušni period – nikada – zato što je od samog početka imao posvećeni pristup. Ako moji učenici imaju posvećeni pristup, ne moraju da prolaze kroz sušni period.

Kada je u pitanju ljubav, ponekad me volite, ali ponekad, kada imate mentalni konflikt, onda me ne volite. Predanost dolazi na pet sekundi, a tada ona nestaje na pet dana ili na pet godina. Ali ako je posvećenost tu, ako je posvećenost sve vreme živa, ona postaje most, povezanost. Ona povezuje ljubav i predanost. Ona čini ovu povezanost apsolutno čvrstom! Sa ove strane je ljubav, sa one strane je predanost. Ljubav i predanost su povezane posvećenošću.

Neki učenici stoje ispred mene sa sklopljenim rukama, ali njihov um je na nekom drugom mestu. Hajde da kažemo da sklapate ruke i da osećate da je vaša predaja potpuna. Vi možete da sklapate ruke dvadeset i četiri sata dnevno, bez obzira da li je posvećenost tu ili nije. Možda ćete samo sastavljati ruke. Ali, ako je posvećenost živa u vama dok sastavljate dlanove, tada se ne može javiti problem.

Tebi kažem da čuvaš jedino ljubav u časovima tame ili u tvojoj patnji i bolu. Ti i svi učenici treba da čuvaju ljubav u patnji. Ti ćeš možda reći: „Ja tako puno patim, ali obavljam ovo služenje, obavljam ono služenje.“ Neko drugi će reći: „O, moj Bože, šta radim napolju na kiši? Ja radim po oluji, a Guru kući spava.“ To je ono što će um reći. Ali srce će reći: „Ovo služenje obavljam po kiši, tokom grmljavine, zbog Guruove ljubavi prema meni i moje ljubavi prema Guruu.“

Oni koji služe trke našeg Maraton Tima će reći da to rade zbog njihove ljubavi prema meni i moje ljubavi prema njima. Da ne osećaju moju ljubav, tada bi bili negde drugde. A da ja ne osećam njihovu ljubav, tada me ne bi više služili na tom poslu. To je stvar obostrane ljubavi: moje ljubavi prema njima i njihove ljubavi prema meni. Njihove duše i srca će reći: „Fizički moj Guru nije ovde na ovoj oluji, a ja se suočavam sa tako mnogo problema. Ali, kroz svaki problem, moj Guru dolazi da dâ odgovor. On dolazi da reši problem.“ Taj stav treba učenici da imaju: „Ja imam probleme, ali će moj Guru biti tu da reši moje probleme u meni i kroz mene.“

Kada imaš mračne periode, kada imaš probleme, uvek oseti da je to igra – Kosmička Igra. Ti si gledao Mahabaratu. Ko je pobedio u ratu? Na kraju, to su bili dobri ljudi, pravedni ljudi, Pandave. Patnja je uvek tu. Sve dok postoji neznanje, moraćemo da patimo. Nas će udarati, udarati, udarati. Lopta u fubalu ide sa ove strane na one strane i na kraju jedan tim pobei. Dobra strana, strana koja ima svetlost, mora da pobedi. Ako istina prevlada, život preovlađuje. Kada kažeš: „Život prevladava,“ to znači: „Moj Guru je sa mnom, u meni i za mene.“ Neka ta mantra uvek bude sa tobom, moje božansko dete: „Moj Guru je sa mnom, u meni i za mene.“ Tada će svi tvoji problemi biti rešeni.

Postavi jedno pitanje u tvom životu: pre mnogo godina, da li je ijedan učenik brinuo o meni onako kao ti, kada sam patio, kada sam praktično umirao? Moj slučaj je postao apsolutno ozbiljan. Ti si bio jedini koji je znao da više ne mogu da hodam. Ti si uvek bio sa mnom. Ti si bio svuda sa mnom. Ja nisam mogao da dišem. Tri dana nisam mogao normalno da udahnem. Tako mnogo sam patio! Pet ili šest ljudi me je masiralo. Moj slučaj je postao veoma ozbiljan. Da sam morao da nastavim tako još jedan dan, pozvao bih lekara. A šta si ti radio? Gde god sam ja išao, ti si bio tu. Ti si bio taj koji je dolazio kada mi je nešto bilo potrebno. Da li se sećaš toga? Tada si samo ti bio samo deset metara iza mene, ili pored mene. Ti si bio jedini koji je išao, išao. Da li ću ja to ikada zaboraviti?

Ti ćeš možda zaboraviti. Ti si od tada imao dvadeset miliona problema, pa si možda zaboravio. Ja sam o tom događaju pričao par puta. Tvoje srce je postalo apsolutno jedno sa otkucajima mog srca dok sam tako puno patio. Ja sam seo i nisam mogao da dišem, nisam mogao da dišem, a ti si me uvek služio – fizički, ne duhovno, ne iznutra. Ti si me fizički služio. Kako mogu da zaboravim te stvari?

A kada te komjuter odvuče od tvoje duhovnosti, ja kažem: „Sada stani, stani!“ Kompjuter, internet, e-mail: po meni ta tri nose neprijateljske sila, kao rakšase koje vidimo u Mahabarati. Oni nose tako mnogo zlih stvari. Istina je da oni pomažu ljudima; ali su pravi zlikovci kada je u pitanju odvlačenje čovečanstva od božanskog. Ja to govorim zadnjih deset godina.

I ponovo, ta jedna dobra stvar koju si ti uradio je utvrđena u mom umu. Ja kažem sebi: „Bože moj, on je obavio takvo služenje za mene!“ Jer tih četiri ili pet dana onoga što si ti za mene učinio, će večno trajati u mom srcu, u mom životnom dahu. Svim mojim učenicima kažem, kada uradite nešto dobro za mene, ja ću se toga večno sećati. Vi ćete možda zaboraviti, jer ste između vaših dobrih dela uradili par loših stvari. A tada možda zaboravite tako besmrtnu stvar koju ste uradili u mom životu.

Vi ste svi uradili dobre stvari, ali ne želite da se sećate dobrih stvari. Vi želite da se sećate svih loših stvari koje ste uradili od početka stvaranja! Uvek pokušajte da mislite koliko ste dobrih stvari učinili, svi vi. Tada će loše stvari nestati. Ali, ako želite da kažete: „Ja sam grešnik, ja sam grešnik, priznajem,“ tada ćete ostati grešnik. Umesto toga treba da kažete: „Ja sam uradio ovu dobru stvar, ja sam uradio onu dobru stvar.“ Tada ćete steći ogromnu radost, ogroman entuzijazam i ogromnu unutrašnju snagu koja će uništiti vaše nebožanske osobine. Uvek recite: „Ja sam uradio ovo, ja sam uradio ovo, ja sam uradio ovo!“ Tada će vam božanske sile koje su radile u vama i kroz vas doći u pomoć.

Ovo je trebalo da bude moj kratak odgovor! Uvek pomisli koliko si dobrih stvari učinio za mene. Ako pomisliš koliko si dobrih stvari učinio, loše stvari ne mogu da stoje protiv tebe. Nemoj da se poistovećuješ sa bilo kojim od loših stvari koju si učinio ili ćeš možda učiniti u budućnosti – zaboravi na njih! Misli jedino na dobre stvari, na dobre stvari. Tada će dobre stvari dobiti snagu deset lavova. Ako pridajete značaj lošim stvarima, svaka će se, čak i ako je nalik kozi, pretvoriti u tigra koji proždire. Nikada ne pridaj važnost stvarima koje si uradio pogrešno. Samo pomisli na dobre stvari koje si uradio, ili na dobre stvari koje sam ja uradio.

Možeš čak da pomisliš i na to koliko sam te puta izgrdio! Ako se setiš tih grdnji, tada ćeš videti da li sam te prekorevao za moje dobro ili za tvoje dobro. To je bilo za tvoje dobro. A ko na kraju profitira? Ja profitiram! Ako mogu da pomognem da se pretvoriš u odličan isntrument, zar to neće biti moja korist? U međuvremenu, ti dobijaš grdnju, ali ćeš videti da je to za tvoje dobro.

Od mene si dobio „odmor“ od naše staze na kratak period, na veoma kratak perod, zarad tvog prosvetljenja. Ko je patio? Ja sam patio beskrajno više od tebe – „beskrajno“ je prava reč. Kada si dobio odmor, ja sam patio beskrajno više od tebe. Onda je tama nestala. Sada si u svetlosti, u sjaju. Ljudi nikada ne shvataju da kada oni pate jer sam ja postao strog u vezi njihovog života i preduzeo neke spoljašnje akcije, da sam ja taj koji je patio u njima i kroz njih. A kada se osoba vrati iz tame u svetlost, ona ceni moju strogost.

Ali, ponekad ljudi mogu da učine glupe stvari! Oni osećaju da treba da odu u tamu da bi cenili svetlost. To je apsolutno pogrešan pristup. Naša filozofija je da se ide od svetlosti ka više svetlosti, ka obilju svetlosti, ka beskonačnoj Svetlosti. Mi sada imamo obilje svetlosti i cilj nam je beskonačna Svetlost.

Pitanje: Od svih duhovnih Učitelja iz prošlosti koji ti dolaze, izgleda da Svami Vivekananda dolazi veoma često i da imate blisku vezu, ali izgleda da je on strog sa tobom, Guru. Ima li trenutaka kada on iskazuje svoje saosećanje i posvećenost prema tebi?⁷

Šri Činmoj: Ja od Svami Vivekanande primam saosećanje, ljubav, divljenje i naklonost. Posvećenost ne mogu da očekujem! On posvećenost mora da čuva za svog Gurua. Ali, on mi je pokazao saosećanje, ljubav, naklonost i divljenje mnogo, mnogo, mnogo, mnogo puta. Ja sam na zemaljski plan došao nakon njega. On uvek mora da čuva posvećenost za svog Učitelja. Ali, ja sam od njega primio saosećanje, ljubav, naklonost i divljenje mnogo, mnogo puta. I iste blagoslove sam primio i od njegovog Učitelja, Šri Ramakrišne.

Oni su jednom, možda dvaput došli da me posete u unutrašnjem svetu i tada smo razgovarali. Ja sam telefonirao mojoj sestri Lili u Indiji i ona mi je rekla da je već znala za naš razgovor. Vrlo je jasno videla da su prethodne noći Šri Ramakrišna i Svami Vivekanada bili sa mnom, a došli su i kod nje. Naša porodica je veoma, veoma bliska Svami Vivekanadi i Šri Ramakrišni.

U jučerašnjim novinama, uključujući i „Indija Ekspres“ bilo je tako mnogo članaka o Svami Vivekanandi. U njima je izraženo divljenje prema Svami Vivekanandi. Indija je bila čvrsto upavana, a on je rekao: „Ustani, ustani, ustani! Podigni se, probudi se, probudi se!“ Zatim je njegov nesalomivi duh uništio ili prosvetlio letargiju Indije. On je bio dinamičan, dinamičan, dinamičan!

Na jednom od Božićnih putovanja, podizao sam tegove kada je Svami Vivekananda došao iznutra. Rekao sam: „To ne može da bude!“ On je zatim bacio svoj štap za hodanje blizu mene. Koliko je samo puta tih dana on dolazio dok sam podizao teške, teške tegove, ponekad petnaest ili dvadeset dana za redom na jednom mestu, samo da bi gledao i ohrabrivao me. A pojavio se i dok sam hodao ulicom. On je bio svuda, svuda, svuda!

Naša povezanost je bliža od najbliže. Neki učenici Svami Vivekanande i Šri Ramakišne će u to teško poverovati. Na stogodišnjicu Svamiđijevog otvaranja Parlamenta svetskih religija u Čikagu, gde je on postao besmrtan, organizatori su želeli da ja otvorim zasedanje. Tu se radilo o trijumfu Svami Vivekanade, a Bog ima Svoje sopstvene Načine. Ja sam otvorio Konferenciju u Čikagu mojom molitvom i meditacijom.

Duša Amerike nas danas blagosilja. Juče smo na našem okupljanju svi veoma, veoma lepo pevali „Lepa Amerika“, a danas je Parina grupa veoma, veoma lepo pevala pesme o Svami Vivekanandi. Duša, duša, duša!

Ovog jutra u 5:20, Vinaja me je vozio u park „Goose Pond“. Vinaja mnogo voli patke koje su na jezercetu. Ja sam počeo da hodam jednu milju. Od samog početka, Svami Vivekananda je iznutra hodao sa mnom celu jednu milju. Jedan veoma mali ždral nas je gledao. Na zemaljskom nivou, video sam jednog Indijca koji govori hindi. On je najudobnije ležao na klupi i pričao telefonom. Sam Bog zna da li je pričao sa ženom ili sa nekim drugim. Ja sam prošao i kada sam se vratio, on je još uvek pričao. Prošao sam još jedan krug. Lagano sam hodao više od osamnaest minuta, a Svami Vivekananda je iznutra bio sa mnom, ćaskajući i ćaskajući.

Nakon toga, Vinaja me je povezao da posetim našu trku na 3.100 milja. I Svami Vivekananda je video trku. Kad sam hteo da počnem još jednu milju, Svami Vivekananda mi je rekao: „Zbogom.“ Tu milju sam hodao sam. Svami Vivekananda je sa mnom hodao osamnaest minuta! To nije moja mentalna halucinacija; to je sve jedinstvo mog ostvarenja Boga. On je sa velikim saosećanjem hodao sa mnom.

Pitanje: Guru, jednom si rekao da je Svami Vivekananda došao i preuzeo tvoj bol u kolenu i da je olakšanje trajalo jedan ili dva dana. Pitam se, ima li nekog načina da se objasni njegov motiv i da li će on to ponovo uraditi?

Sri Chinmoy: Šri Činmoj: Zašto je to uradio samo na dan, dva? Samo da bi mi učinio uslugu! Jednom je bilo dugo hodanje na stazi oko srednje škole Jamajka, a ja sam bio u takvim bolovima. Šri Ramakrišna je dodirnuo moje koleno i uzeo moj bol. Bio sam tako srećan i hodao sam dvesta ili trista metara. Avaj, bol se onda vratio. Ja sam rekao: „Šta je ovo? Bol se vratio.“ Šri Ramakrišna je rekao: „Ja mogu da uradim samo ovoliko za tebe. Trajno izlečenje je između tebe i tvog Svevišnjeg.“

Na fizičkom planu imao isto iskustvo. Kada mi je moj kineski doktor dao inekciju protiv bolova, osećao sam se bolje sledeće dve nedelje. Bol nije otišao, ali sam se osećao bolje, pa sam bio na sedmom Nebu. Zatim se, na žalost, posle dve nedelje, bol vratio i doktor mi je dao još jednu terapiju. Ja mu verujem! Osećam veliku ljubav prema njemu. I moram da kažem da se bar bol ne povećava!

Mnogi su izveli čuda u ovom svetu dodirujući druge ljude. Ali, na žalost to nisu čuda kao ona Isusa Hrista, jer doktori i svi drugi, nisu Isus Hrist. Isus Hrist je dodirivao ljude i njiho bol bi nestajao. Nije se vraćao. U mom slučaju, neki ljudi su mi pokazivali tzv. čudo, ali je veoma kratko trajalo. Problem se veoma lepo vrati.

Nema nijednog duhovnog Učitelja koji nije patio na fizičkom planu. Svaki je patio. Možda ima nekih duhovnih Učitelja koji su fizički patili mnogo, mnogo više nego ja – mnogo, mnogo više. Ali, nema ni jednog duhovnog Učitelja koji nije imao fizičku bol.

Ponekad će duhovni Učitelj kriviti svoje učenike, a ponekad će učenici kriviti sebe za Učiteljevu patnju. Samo Bog zna ko je odgovoran: sam Učitelj ili učenici. Ja u mom slučaju uvek kažem: „Nijedan učenik nije odgovoran. To nije njihov problem. Ne, to je moj problem. Ja sam odgovoran za moju patnju.“ Šri Ramakrišna je rekao svojim učenicima: „Ja sam dobio rak grla jer sam uzeo sve grehove od vas.“ Koliko je učenika imao Šri Ramakrišna? Tada je imao šesnaest ili dvadeset učenika. On je otvoreno rekao: „Ja sam uzeo vaše grehove. Svi oni su u mom grlu.“ I drugi Učitelji su radili slične stvari. Ali u mom slučaju, ja nikada neću reći da dobijam bol od karme mojih učenika – ne, ne, ne.

Napomene urednika

Naslov knjige odabrao je Šri Činmoj Centar Publications NY, iz knjige Odgovori Šri Činmoja na stranicama, 5,17 i 20.

Crteži ptica i potpis CKG-a na koricama, kao i crteži cveća u celoj knjizi, su Šri Činmojevi.