Pitanje: Kako možemo da osetimo da je unutrašnji svet stvarniji od spoljašnjeg sveta?¹

Šri Činmoj: Telo, naš spoljašnji omotač, jeste spoljašnji svet, a unutar tela nalazi se unutrašnji svet. Šta imamo unutar tela? Tu je srce. Unutar srca je duša, a unutar duše je Bog. Bog je svuda, to je tačno. Ali unutar duše, Božanska Stvarnost je beskonačno više ispoljena, vidljivija i opipljivija. I onaj ko svesno, neprestano i bezuslovno oličava stvarnost duše, nesumnjivo otkriva i ispoljava Boga više od bilo koga drugog.

Kao ljudska bića, definitivno pridajemo veći značaj svom srcu. Kada srce zakaže, znamo da moramo da napustimo ovaj svet i da prođemo iza zavese Večnosti. Neko možda ne teži, neko se možda ne moli Bogu ili ne meditira na Boga, ali ako se nešto desi njegovom srcu, biće jadan, jer mu je srce draže od svega drugog. Neko može živeti u umu, ali u trenutku kada neko govori o srcu, oseća da je njegova stvarnost tamo važnija od njegove stvarnosti u bilo čemu drugom. Stvarnost srca je mnogo važnija od stvarnosti uma, vitalne stvarnosti, ili fizičke stvarnosti.

Sve ono što nam je stvarnije, nam je važnije i značajnije. I opet, sve što nam je važnije, postaje nam stvarnije. Bog je najvažniji jer je najstvarniji; On je jedina prava Stvarnost u čitavoj Njegovoj vaseljeni. Dakle, Bog nam je najstvarniji, a istovremeno nam je i najvažniji.

Ako nekoj stvari pridajemo važnost, ona nam automatski postaje stvarna. Onog trenutka kada toj stvari oduzmemo važnost, ona gubi vrednost. Ako zaista cenimo unutrašnji život, onda nam taj unutrašnji život postaje stvaran. On mora da postane stvaran.

Kada se ne molimo i ne meditiramo, vidimo samo fizički svet oko sebe. Doživljavamo ga kao apsolutno stvaran. Međutim, kada se molimo i meditiramo, vidimo i osećamo da postoji još jedan svet i da je ovaj fizički svet samo izraz tog sveta. Ipak, moramo da znamo da smo mi sami tvorci tog drugog sveta, baš kao što smo tvorci i ovog fizičkog sveta. Fizički svet je poput kuće koju gradimo svojim rukama, svojim spoljašnjim sposobnostima. Na isti način, unutrašnji svet gradimo snagom svoje volje – ne pukom snagom misli, već snagom volje. Kada snagom svoje volje stvorimo nešto u unutrašnjem svetu – ako je to što stvaramo čisto, božansko i besmrtno – tada osećamo da smo sigurni.

Kako možemo da osetimo da je unutrašnji svet stvarniji? Kao što sam rekao, stvarnost zavisi od neophodnosti. Ako smo gladni, hrana odmah postaje jedina stvarnost pred nama, oko nas, u nama i izvan nas. Sve što zahteva našu pažnju ili usredsređenost mora biti stvarno, bilo da je reč o materijalnoj hrani ili o unutrašnjem miru, svetlosti i radosti. Stvarnost neke stvari u potpunosti zavisi od toga koliko nam je ona neophodna. Ako nam je nešto potrebno, onda ta stvar mora postati stvarna. S druge strane, ako ono što nam je potrebno u sebi ne sadrži stvarnost, tada neće biti ni unutrašnjeg vapaja s naše strane. Da Bog nije stvaran, ne bismo vapili za Njim. Sama stvarnost poseduje ogromnu moć da u drugima probudi glad. To je poput iskusnog trkača koji početnike uči kako da trče ka cilju: u jednom trenutku je na cilju i maše im, a u sledećem je na startnoj liniji ili na sredini staze, odmah pored njih. Slično tome, Bog kao Stvarnost jeste početna tačka, a Bog kao Stvarnost jeste i kraj. Ipak, ne kažemo „kraj”, jer sam Bog neprestano napreduje; On je večno prevazilazeće Onostrano. Dakle, danas nam je Bog kao početna tačka vrhunska potreba; stoga nam je ta početna tačka sasvim stvarna. Sutra će nam cilj biti težnja, i taj cilj moraće tada da bude stvaran.

Unutrašnji svet je stvaran jer znamo da će sve što je u njemu jednog dana izaći na svetlost dana i procvetati. Seme se nalazi pod zemljom, u krilu majke Zemlje. Ali jednog dana ono izbija, uzdiže se; klija i postaje biljka, mladica, a na kraju i ogromno drvo banjan. Ipak, na samom početku, sve je unutra. Iz unutrašnjosti mi izlazimo.

Duša se nalazi u srcu, a srce u telu. Što dublje zalazimo, to brže uviđamo da je istinska stvarnost u nama, a ne izvan nas. Ipak, da bismo dovršili igru, ne možemo ostati samo u toj unutrašnjoj stvarnosti; moramo izaći u spoljašnju stvarnost. U suprotnom, postojao bi samo stanar, ali ne i kuća u kojoj bi on živeo. A i stanar i kuća podjednako su važni. Tek ako postoji stanar, osetićemo potrebu za kućom; s druge strane, ako postoji kuća, nesumnjivo će nam biti potreban stanar. Duša je stanar, a telo je kuća.

Kako treba da vrednujemo unutrašnji život? Treba da ga vrednujemo polako, postojano, iskreno i predano. Ako tako postupamo, unutrašnji život će nam neminovno podariti beskonačan mir, beskonačnu svetlost i beskonačno blaženstvo. Unutrašnji život je prirodan život. Bog je uvek prirodan. Okultna moć, duhovna moć i sve ostale moći – sve su to prirodne moći. One nisu neprirodne. Neprirodnu moć smo razvili mešajući se sa neznanjem i neistinom. Tek kada ne priznajemo svoje božansko pravo po rođenju, ponašamo se kao neprirodna ljudska bića. Spoljašnji život je, nažalost, postao neprirodan jer uvek pokušavamo ili želimo da od samog spoljašnjeg života dobijemo trenutni rezultat. Ne želimo da zaronimo duboko u sebe; uvek se zadovoljavamo samo delićem, a ne okeanom. Ali kada cenimo ono što je prirodno u nama, kada ponovo želimo da budemo prirodni, tada automatski cenimo i unutrašnji život.

Pitanje: Kako možemo da postupamo prema svojoj braći i sestrama srcem koje je duhovno sveobuhvatnije?

Šri Činmoj: Pojednostavimo ovo pitanje. Kako možemo da pokažemo svoju naklonost, ljubav i brigu, i da postanemo jedno sa našom duhovnom braćom i sestrama? Moramo biti svesni da smo svi mi učenici, a da istovremeno težimo tome da podučavamo. Dok učimo, mi takođe planiramo ili razmišljamo o podučavanju. Svakog dana, dok se molimo i meditiramo, mi učimo od Svevišnjeg. On nas svakog dana, svakog sata i svakog minuta uči kako da postanemo ljubazni, puni naklonosti i ljubavi, kako da zračimo svetlošću i donosimo ispunjenje.

Tada naša unutrašnja bića odmah pokušavaju da podele to znanje sa drugima. Nazivamo ih „drugima” jer još uvek nismo uspostavili svoje jedinstvo s njima. Kada se molimo i meditiramo, mi nešto stičemo. Ako to isto podelimo sa drugima, ono se odmah uvećava. Što više delimo svoje zemaljsko znanje, to više stičemo. A nebesko znanje – koje predstavlja mudrost i jedinstvo – uvećava se u beskonačnoj meri kada ga delimo. Jednom svetlošću, jednom svetiljkom, možemo upaliti drugu svetiljku. Jednim plamenom možemo upaliti dva ili tri plamena. To je jedan od načina.

Još jedan način je da iznesemo u prvi plan celokupno sunce znanja. Ako uspemo da iz unutrašnjosti iznesemo to sunce znanja – ili sunce mudrosti – automatski ćemo ugledati plamenove unutar tog sunca. Svakog duhovnog brata i sestru možemo posmatrati kao plamen tog sunca. I opet, svaki plamen u sebi nosi još jedno sunce. Samo sunce sadrži bezbroj plamenova, a istovremeno, unutar svakog plamena rađa se novo sunce.

Kada gledaš svoju duhovnu braću i sestre, pokušaj da ih vidiš kao precizan prototip svog života, svoje stvarnosti. Pokušaj da osetiš da postoje dva tela, ali samo jedan cilj i jedan Izvor. U svakom trenutku se podsećaj na taj cilj i na taj Izvor – odakle si došao i kuda ćeš se vratiti. Ako to imaš na umu, automatski ćeš biti ljubazniji, pun ljubavi i nežnosti, te ćeš više zračiti svetlošću i donositi više ispunjenja.

Ti sviraš violu, a sviraš i druge instrumente. Kada sviraš i primetiš da neka žica ne funkcioniše kako treba, šta radiš? Popravljaš je. Tvoja pažnja nije usmerena samo na jednu žicu, već na sve žice. Ako ti jedna žica stvara probleme, ne možeš dobro da sviraš. Zato pokušaj da osetiš kako je svaki tvoj duhovni brat i svaka duhovna sestra – žica u tvom srcu. Viola koju sviraš predstavlja spoljašnju stvarnost. Ali postoji i unutrašnja stvarnost, unutrašnja viola na kojoj sviraš svakog dana, svakog sata, svakog minuta. Žice tog instrumenta su iskrenost, jednostavnost, poniznost, čistota i božanstvenost. Ako iskrenost nestane, ako iskrenost ne funkcioniše, onda je čitav instrument beskoristan. Ako žica čistote ne funkcioniše, onda će sva tvoja muzika biti upropašćena.

Kada razmišljaš o sebi, zamisli sebe kao instrument. Ti si taj poseban instrument, a tvoje žice su iskrenost, poniznost, čistota, božanstvenost i tako dalje. Moraš održavati sve žice u savršenom redu. Tek ako ih održavaš u savršenom redu, osetićeš zadovoljstvo. Ako ih održavaš u dobrom stanju, možeš imati jednu porodicu, jednu svest, jednu stvarnost, jednu dušu i jedan cilj.

Pitanje: kako da pronađemo radost u strogoj disciplini?²

Šri Činmoj: Um to naziva disciplinom; srce to zove procesom kojim postižemo nešto ili nešto dobijamo. Za dušu to nije čak ni proces. Duša oseća da ono što zovemo disciplinom ne samo da otelovljuje blaženstvo stvarnosti već je samo blaženstvo stvarnosti.

Kad god želimo da nešto uradimo, um nam to odmah zabrani. Čak i ako je sam um to želeo pre dva dana ili pre dve godine, sada je spreman da na tu istu stvar stavi veto. Takav je naš varljivi um. Čak i ako juče nešto hteo, danas je povukao svoju svesnu voljnost. Mi nešto želimo svojim srcem ili vitalom, ali naš um odmah kaže, “Ne, nemoj to da uzmeš.” Dakle, disciplina u našem svakodnevnom životu nije ništa drugo već kazna, upravo zbog nevoljnosti uma.

Ovde u Americi nema malarije i nadam se da niko nikada neće oboleti od te bolesti. A kako sam ja u Indiji patio od malarije! Jednom smo moj stariji brat i ja oboleli istog dana. Ne možete ni da zamislite koliko je to bolno. Svi suptilni i grubi nervi počinju da igraju. Takav bol! Jednostavno vičete i vrištite. Možda ranije niste znali nikakve akrobacije niti posebne vežbe, ali čim dobijete malariju, postajete stručnjak. Svojim vežbama mogli biste da izazovete i naše najbolje akrobate. Bol vas navodi na to. Da ste od mene u bilo koje drugo vreme tražili da izvedem takvu vežbu, rekao bih: „Nemoguće!” Ali kada sam imao malariju, trpeo sam toliki bol da sam mogao da izvodim svakakve akrobacije.

Jedini lek za malariju zove se kinin. On je izuzetno, izuzetno gorak. Nijedan drugi lek nije tako gorak kao kinin. Ali kinin je spasilac. Ako ne prihvatimo tog spasioca, kako ćemo se onda osloboditi groznice? Trenutno nad nama vlada neznanje. Neznanje je naš gospodar, ali mi više ne želimo tog gospodara. Potreban nam je neko jači od našeg sadašnjeg gospodara, neko ko može da ga svrgne. Želimo da znanje bude naš gospodar. Ono dolazi u vidu discipline, koja je poput kinina. Samo ako prihvatimo tu disciplinu, možemo pobediti neznanje. Dakle, moramo znati da je disciplina naš novi gospodar, novi vodič, novi spasilac. Dodelimo disciplini najviši položaj.

Trenutno, kada pomislite na disciplinu, doživljavate je isključivo kao kaznu sa kojom se neprestano suočavate. Ali pokušajte da je sagledate kao pomoć, kao svog vodiča, inspiraciju, težnju, pa čak i kao sredstvo za ostvarenje višeg saznanja. Upravo disciplina može i hoće da savlada sile koje nisu božanske – kako one u vama, tako i one oko vas. Zato posmatrajte disciplinu kao novog učitelja koji vam pomaže da naučite nešto novo, smisleno, ispunjeno dušom i plodno, kako više ne biste morali da učite od svog starog učitelja. Vaš stari učitelj bili su letargija, tama, neznanje i sve negativne sile. Sada morate da pridate najveći značaj disciplini. Ona je vaš novi učitelj. Ona oličava svetlost i više je nego spremna da vam tu svetlost podari. Tek tada se više nećete plašiti discipline. Razmislite o onome što će vam ona pružiti, a što trenutno nemate. Kada napravite takvo poređenje, videćete da plivate u moru neznanja, a da vam disciplina govori: „Jadna devojko, zašto patiš? Ja posedujem bezgraničnu svetlost, radost, mir i blaženstvo. Dođi ovamo; sve je to namenjeno tebi.” I tako odlazite tamo gde vladaju svetlost i radost. A ko vam pruža tu svetlost i radost? Disciplina – vaš vodič, vaš spasitelj