Proučio sam priličan broj svetih spisa. Takođe imam običaj da propovedam o duhovnosti, religiji, unutrašnjem životu i tako dalje. Ali, ja lično u sebi osećam golu pustoš. Uopšte me ne zadovoljava to što radim. Osećam da traćim svoje vreme i vreme drugih. Da li biste, molim Vas, mogli da me prosvetlite u tom pogledu?

Potpuno Vas razumem. Niste sami. Ima dosta ljudskih duša koje su na istom brodu. Proučavanje knjiga i svetih spisa može nam dati informacije da ih citiramo, kao i određeno razumevanje. To nam u najbolju ruku može pružiti inspiraciju i ništa više. Pozajmljivanjem tuđih ideja nikada ne možemo da postanemo zaista prosvetljeni u unutrašnjem životu. Mi postajemo duhovno prosvetljeni proučavajući večnu knjigu Istine koja je u nama, slušajući stalno glas unutrašnjeg Sopstva. Tada ćemo pronaći radost u našem spoljašnjem životu. Prvo moramo da vidimo Boga, a onda možemo postati nalik Bogu. Ako zaista hoćemo da budemo nalik Bogu, moramo nešto da postanemo umesto da pričamo. Hteo bih da Vam ispričam jednu istinitu priču.

U jednom selu u Bengalu u Indiji, sluga izvesnog bogataša dolazio je svakog dana u gospodarevu kuću prelazeći reku skelom. Jednog dana se podigla žestoka oluja. Skela nije mogla da pređe razbesnelu reku i sluga je zakasnio, jer je morao da pređe mnogo milja zaobilaznim putem do mosta. Njegov gazda se razbesneo. „Budalo“, povikao je, „ako triput izgovoriš Krišnino ime, videćeš da ti ne treba skela. Moći ćeš da hodaš preko reke!“

Tog popodneva, pošto oluja nije pokazivala znake smirivanja, siroti sluga se suočio sa istom situacijom. Ali, u svojoj jednostavnoj veri, poslušao je nalog svog gospodara. Iz same dubine srca izgovorio je Krišnino ime. I gle čuda nad čudima! Osetio je kako ga neka moć gura prema vodi i mogao je da hoda po talasima. Tako je prešao reku. Kad je čuo tu priču, gospodar se neizmerno obradovao. Srce mu se nadulo od ponosa. Zar nije njegov savet doveo to takvog uspeha? „Nisam ni znao da moj savet ima tako veliku moć“, pomisli on. „Hajde da i sam uživam u tom čudu.“

Tako on pođe do reke, koja je sada bila mirna i prozračna i triput izgovori Krišnino ime. Zatim je krenuo da prelazi. Ali, strah i sumnja mučili su čitavo njegovo biće, pa iako je izvikivao sveto ime stotinama puta, njegov napor bio je jalov. Udavio se.

Šta, dakle, možemo da naučimo iz ove priče? Sluga je imao iskrenu veru u svog gospodara. On je takođe čvrsto verovao u Gospoda Krišnu. Ta apsolutna vera u božansku moć ga je spasla i dokazala moć Krišnine milosti.

Slično tome, uprkos svojoj slaboj veri, govornik može da nadahne pravu veru u svojim slušaocima. Ali, on može izuzetno značajno da pomogne drugima tako što će i sam biti istinski duhovan. Ako hoćemo da ubedimo druge u Istinu, naš najviši autoritet mora doći isključivo od našeg direktnog znanja Istine, a ne iz bilo kog svetog spisa. U božanskoj Igri, neprosvetljeni autoritet igra ulogu svetiljke, dok ostvarena Istina igra ulogu Svetlosti.

From:Sri Chinmoy,Joga i duhovni život. Putovanje duše Indije , Tower Publications, Inc., New York, 1971
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ysl