FTelo je za svako ljudsko biće zaista instrument duha. Zapadnjaci vole da kažu da je duh voljan, ali je telo slabo. Ja ne mogu, nažalost, da se saglasim s tom izjavom. Telo je uvek odano svojim pretpostavljenima - umu, srcu i duši. Naš pravi problem počinje od uma, a ne od tela.
Kada je um gazda, um diktira telu pogrešne stvari, jer je sâm um duhovno slab. Ograničenja uma su toliko moćna da ne dozvoljavaju da se um preda višim autoritetima — srcu i duši. Ali telo je, uprkos ozbiljnim ograničenjima, uvek spremno da posluša srce i dušu kada izađu na površinu u životu čoveka koji teži.
SDakle, ne sprečavaju nas zapravo toliko često ograničenja tela da učinimo pravu stvar ili da napredujemo na način na koji to želimo. Samo zato što je um na određeni način superiorniji u odnosu na telo, skloni smo da branimo um i da optužujemo telo. Ali, za nedostatak naših postignuća ili našeg napretka je, u stvari, potrebno okriviti upravo vešto prikrivenu nespremnost uma.
Jer svakome je telo samo sredstvo preko koga duh može da se ispoljiti. Telo je hram; duh je oltar. I jedno i drugo su od najveće važnosti. Oltar je neophodan za unutrašnju spoznaju; hram je potreban za spoljašnje ispoljavanje.From:Sri Chinmoy,Uništenje sveta: nikad, nemoguće! Deo 1, Agni Press, 1994
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/wdn_1