Ova lepota ne iskušava.
Ova lepota prosvetljava.Ova dužnost nije nametnuta sama.
Ova dužnost je Bogom zadana.```
OM
Upanišade nam nude samospoznaju, spoznaju sveta, spoznaju Boga. Samospoznaja je samootkiće. Nakon samootkrića sigurno ćemo osetiti da je spoznaja sveta u nama i da moramo izrasti u spoznaju sveta. A onda dođe i vreme kada znamo Posednika spoznaje sveta i tada dobijamo Spoznaju Boga. Moramo ući u Spoznaju Boga, koji je posednik univerzuma.
OM
„Neti, neti“ - „Nije to, nije to“, ili „Nije ovo, nije ono“, poruka je Upanišada. Svi mi ovde smo tragaoci za beskrajnom Istinom. Jedan pravi tragalac nije i ne može biti zadovoljan svojim pojedinačnim životom, pojedinačnim dostignućima, ovozemaljskom imovinom. Ne. Može biti zadovoljan tek kada dostigne Apsolut. A šta je taj Apsolut? Braman je Apsolut.
Mislioci iz davnina pružili su nam sledeće iskristalisano znanje: „Braman ničim ne može biti ograničen. Braman ne može biti smešten u bilo šta, Braman se ne može definisati bilo čim“. To je bila njihova tvrdnja. Ali mi osećamo da je ovo negativan način posmatranja Bramana. Postoji i pozitivan način, i on je ovakav: „Braman je večan, Braman je Beskrajan, Braman je Besmrtan. Braman je s one strane i uvek s one strane“. To je pozitivan put. Mi, tragaoci za beskrajnom Istinom, sledićemo pozitivan put. Ako budemo išli pozitivnim putem u svom životu težnje, trčaćemo veomabrzo i pre ćemo stići do krajnjeg Cilja.
Moramo Bramana videti i u konačnom kao što bismo želeli da vidimo Bramana i u Beskonačnom. Ali ukoliko u toku meditacije možemo imati viziju Bramana kao beskrajnog Sopstva, tada nam postaje lakše da uđemo u svet relativiteta u kom sve vidimo kao konačno.
Vidimo svet unutar sebe, vidimo i svet van sebe. U unutarnjem svetu postoji jedno biće, ali i u svetu izvan postoji jedno biće. Ta dva bića zovu se 'nebiće' i 'biće'. Iz nebića postalo je biće. Ista ta ideja zbunjuje naš um. Kako nebiće može stvoriti biće? Nebiće je ništa. Kako iz ničega može postati nešto? Ali, moramo da znamo da je um taj koji nam kaže da iz nebića može postati biće. Moramo znati da to 'ništa' zapravo jeste Nešto što je izvan poimanja uma. 'Ništa' je život neprolaznog Onostranog. 'Ništa’ je nešto što uvek ostaje s one strane našeg mentalnog shvatanja. Ono prevazilazi našu ograničenu svest. Zato, kad razmišljamo kako svet bića postaje iz nebića, moramo osetiti da ova Istina može da se sazna i razume samo pomoću naše unutrašnje težnje, gde um uopšte ne funkcioniše. Intuicija je ono što nam poklanja blagodet saznanja da je ništa Pesma večno prevazilazećeg Onostranog i da je 'ništa' iskustvo večno ispunjujućeg, večno prevazilazećeg i večno ispoljavajućeg postojanja.
OM
Upanišade i bit prane su neodvojivi. Prana je sanskritska reč. Moguće ju je prevesti na razne načine. Može se nazvati dahom energije ili čak etrom. Ali, prana je životna energija. Ta životna energija nije sazdana od materije, nije fizička, već je nešto što održava i nastavlja fizičko telo. Izvor prane je Svevišnji. Na polju ispoljavanja prana je neophodna. Prana je Duša univerzuma.
U Indiji, terminu prana pripada naročita važnost. Prana nije tek dah. Tokom dana udišemo i izdišemo na hiljade puta ne obraćajući nikakvu pažnju. Ali, kad upotrebimo termin prana, mislimo na životnu energiju koja teče u nama i izvan nas našim dahom.
Prana se deli na pet vrsta: prana, apana, samana, vyana i udana. Životna energija životna sila prisutna u fizičkim očima, nosu i ušima naziva se prana. Kad posmatramo životnu energiju u našim organima za izlučivanje i reproduktivnim organima, to je apana. Samana je životna energija koja gospodari našim varenjem i resorpcijom. Unutar Lotosa Srca, gde je smešteno Sopstvo, gde uočavamo stotinu i jedan suptilni duhovni nerv, i na svakom nervu stotinu grana i iz svake grane nerva po sedamdeset dve hiljade nervnih grančica, tu se prana koja se kreće naziva vyana. Sredinom kičme protiče životna energija. Kada se kreće uvis, doseže najviše a kada se kreće naniže, doseže najniže. Kada jedan tragalac za beskrajnom istinom napusti telo, njegova se prana uzdiže prema najvišem, a kad neka grešna osoba napusti telo, njena prana odlazi naniže. Ova prana koja protiče sredinom tela naziva se udana.
Kada se nađemo u poziciji da u kosmos uđemo uz pomoć svoje životne sile, osećamo da Onostrano ne pripada našoj mašti. Ono nije magla kakve uobrazilje; već je jedna stvarnost koja raste u nama i radi nas. Bog beše Jedno. Želeo je da bude Mnoštvo. Zašto? Osetio je potrebu da Sam božanski i najuzvišenije uživa u beskrajnim formama. „Ekam bahusyam“, „Jedno koje žudi da postane mnoštvo“ - to je bilo Njegovo unutrašnje osećanje. Kada je Svevišnji projektovao Svoju Životnu Energiju, istog trenutka je video dva stvorenja istog. Jedno je bilo muško, drugo žensko. Prana, životna sila je muško, a žensko je rayi. Prana je Sunce. Rayi je Mesec. Od prane i rayi postali smo svi mi. Ali opet, prana je duh a rayi je materija. Duh i materija moraju ići skupa. Duhu je potrebna materija radi njegovog samoispoljavanja, a materiji je potreban duh radi njene samospoznaje.
Veoma često su se vedski i Proroci upanišada služili rečima nama i rupa. Nama je ime, rupa je oblik. U našem spoljašnjem svetu imamo dodira sa imenom i oblikom. U unutrašnjem svetu imamo dodira s bezimenim i bezobličnim. Ime i bezimeno nisu suparnici. Oblik i bezoblično nisu suparnici. Ime otelotvoruje svojstvo spoljašnjeg tela. Bezimeno otkriva besmrtnost duše. Kroz oblik se ispoljava kosmička Svest ocrtavajući se. Kroz beoblično, kosmička Svest prevazilazi sebe šireći se i uvećavajući.
OM
U duhovnom životu termin žrtvovanje često se koristi. Vedski vizionari kazivali su iscrpno o žrtvovanju. Po njima, žrtvovanje konja, asvamedha žrtva, bilo je od najvećeg značaja. Brhadaranyaka upanišada počinje žrtvenim konjem:
Usa va asvasya medhyasya sirah...
> OM. Glava žrtvenog konja uistinu je zora, oko žrtvenog konja je sunce, vitalna sila je vazduh, otvorena usta -vatra po imenu vaisnavara, trup je godina, leđa su raj, trbuh nebo, kopita – zemlja, slabine – četiri strane sveta, rebra međustrane, udovi godišnja doba, zglobovi – meseci i sedmice, noge – dani i noći, kosti zvezde, meso-oblaci, polusvarena hrana (u stomaku) – pesak, arterije i vene – reke, jetra i slezina – planine, dlaka – bilje i drveće, prednji deo izlazeće sunce, zadnji deo – zalazeće sunce. Njegov zev je munja, stresanje tela – grom, puštanje vode je kiša, njegovo njištanje svakako govor.
Zašto su proroci upanišada, proroci veda govorili o konju, a ne o kakvoj drugoj životinji kao simbolu žrtvovanja? Oni su uvideli brzinu konja, dinamičnost konja, njegove vrline vernosti i posvećenosti. Brzina je neophodna, dinamičnost je neophodna, vernost i posvećenost su neophodne radi spoznaje i otkrivanja Apsoluta. Eto, zato su izabrali konja za religijske svetkovine i kao pomoć svom unutrašnjem buđenju.
Pukim žrtvovanjem jednog konja ne možemo steći nikakvu božansku zaslugu. Daleko od toga. Treba da meditiramo na konja, na vrline konja i da prizovemo te božanske vrline da u nas uđu odozgo. Vedski i upanišadski proroci su to činili. Uspelo im je da steknu božanske vrline konja i rezultat toga bio je da su dospeli u Brahmaloku, najviši raj.
Ali čak i u njvišem raju, blaženstvo nije večno. Radi večnog blaženstva moramo snagom svog unutarnjeg vapaja ući u Bramu. Kada imamo taj unutrašnji vapaj, jednom ćemo moći da dopremo do Brame i da tu pronađemo večno Blaženstvo.
Vratimo se konju. U današnje doba ne mora se konj prinositi na žrtvu. Ali moraju se videti vrline konja i iznutra meditirati na božanski ispunjavajuće vrline konja. Samo pomoću svoje koncentracije i meditacije mogu se steći vrline koje predstavlja konj. Veoma često ljudi pogrešno razumeju ideju žrtvovanja. Pogotovo zapadnjaci. Ne mogu da shvate kako mogu steći bilo kakvu božansku zaslugu naprosto ubijajući konja. Oni smatraju da je to besmisleno. Ali, žrtvovanje nije puko ubijanje. Žrtvovanje je poistovećivanje sa svešću konja. Jedino na taj način možemo odozgo dobiti božansko obilje. Uopšte nije neophodno niti treba da ubijemo konja.
Jedno je sigurno, nema ni govora o žrtvovanju bez težnje. Ali, ta težnja mora biti istinska i dolaziti iz dubine srca. Ona nam ne može pružiti spoznaju ukoliko nije istinska. Težnja ne ume da se pokreće na silu. Uznemirenost i težnja nikako ne mogu ići zajedno. Veoma često početnici misle kako moraju biti dinamični da bi težili. To je istina. Ali, ja ne vidim dinamičnost u njihovoj težnji. Ono što vidim je nemir. Oni žele da spoznaju Boga preko noći. Ako ovaj nemir shvatimo kao odlučnost ili dinamičnost, tada se grdno varamo.
Mogu li da ponovim jednu često spominjanu priču? Neki tragalac otišao je duhovnom učitelju. Iniciran je kako dolikuje, i nakon nekoliko dana ovaj tragalac reče duhovnom Učitelju: „Učitelju pošto si me prihvatio, molim te, sada mi daj spoznaju Boga“. Učitelj mu reče: „Moraš se baviti meditacijom veoma dugo“. Posle nekoliko dana učenik ponovo reče učitelju: „Učitelju, daj mi spoznaju, molim te daj mi spoznaju“. Dugo je navaljivao na Učitelja. Jednog dana Učitelj ga zamoli da krene za njim. Učitelj je pošao na kupanje u Gangu i pozvao je učenika da i on uđe u vodu. Kada je učenik ušao do vrata u vodu, Učitelj mu uroni glavu pod vodu i zadrža je tako. Kada je najzad učeniku koji se opirao dopustio da izroni, upitao ga je: „Šta si osećao dok si bio pod vodom?“ Učenik odgovori: „Oh, Učitelju, osetio sam da ću umreti ako ne uspem da udahnem vazduh“. Učitelj reče: „Spoznaćeš Boga onoga dana kada osetiš da ćeš umreti ako On ne dođe i pruži ti život. Ako iskreno osetiš da ćeš bez Boga umreti, ako možeš tako da vapiš za Njim, onda ćeš ga sigurno spoznati“.
Učitelj je ponudio tu istinu učeniku. Nažalost, često vidimo da kada neki duhovni Učitelj ponudi istinu, učenici ga pogrešno razumeju. Oni ga razumeju u skladu sa svojom ograničenom svešću i osećaju da je poruka koju je dao Učitelj sasvim pogrešna. Ali, ako istina koju ponudi Učitelj nije shvaćena kako treba i tako korišćena, tada, na polju ispoljavanja učenik, tragalac, nikada neće biti ispunjen. Najviša Istina će za njega uvek ostati nedostižna
U Upanišadama, Indra i Virochana otišli su Prajapatiju radi najvišeg znanja. Indra je predstavljao bogove a Virochana demone. Kada im je Prajapati ponudio znanje Bramana, Indra se neprestano vraćao i vraćao da potvrdi znanje koje je primio i konačno zaista je spoznao najviše Znanje. Ali Virochana je istinu shvatio na svoj način i nije osećao potrebu da se neprestano vraća i vraća da bi spoznao najvišu Istinu.
Postoji priličan broj duhovnih Učitelja na Zemlji koji nude svoju svetlost tragaocima, ali ti tragaoci, na nesreću, ne razumeju poruku Istine koju oni nude. Kako bi mogli da razumeju poruku, značenje, važnost Istine koju nudi njihov učitelj? To mogu samo snagom svoje posećenosti - posvećenosti cilju i posvećenosti Učitelju. Ukoliko imaju osećanje posvećnosti Učitelju i cilju Samospoznaje, onda se Istina može razumeti na način na koji se Istina mora razumeti, i poruka koju nudi duhovni Učitelj da bi odagnao neznanje ne samo da se može ispravno shvatiti, već može naći uporište i u atmosferi Zemlje. Kada Istina stekne stalno uporište ovde, na Zemlji, čovek će dobiti venac večne pobede.
From:Sri Chinmoy,Upanišade: Kruna duše Indije, Sri Chinmoy Lighthouse, New York, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/upa