Jednog dana, nakon završetka utakmice, otišao je u kafić sa željom da popije šolju čaja. Konobar mu je doneo šolju, malo mleka i punu kašičicu šećera. Zamolio je konobara da mu donese još jednu kašičicu, i konobar mu je doneo. Zatim je rekao: „Da li možete da mi donesete još jednu, samo još jednu?”
Konobar je rekao: „Pohlepni čoveče!”
Dečak se prosto šokirao kada je čuo reč 'pohlepni'. Kako je taj čovek mogao da ga nazove pohlepnim? Rekao je konobaru: „Nemojte me zvati pohlepnim!”
„Umesto jedne kašičice šećera, tebi su potrebne tri kašičice. Kako drugačije da te nazovem? Zaista si pohlepan tip!”
Kabul se veoma rastužio i bio je šokiran, ali je ipak popio čaj, a zatim je zatražio šolju mleka. Konobar mu je doneo mleko. Kabul je rekao: „Želim još jednu šolju čaja i molim vas donesite mi tri kašičice šećera. Platiću ih ako treba.”
Čovek je rekao: „U redu, ako želiš da platiš malo više, daću ti tri kašičice, umesto jedne. Obično dajem samo jednu kašičicu, ali pošto si spreman da platiš, daću ti onoliko kašičica koliko želiš.”
Kabul je popio pola mleka, dok mu čovek nije doneo čaj. Tada je rekao čoveku: „Sad mi donesi malo mleka za čaj.”
Konobar je rekao: „Budalo jedna! Pa još uvek imaš toliko mleka. Zar ne možeš da odspeš malo odatle?”
Kabul je upitao: „Zašto? Zašto bih onda plaćao mleko koje treba da dobijem uz čaj? Ti treba da mi ga daš.”
Konobar je rekao: „Budalo jedna!”
Kabul je odgovorio: „Ja sam budala, ali ti si nitkov! Moraš da mi daš mleko.”
Konobar mu je doneo malo mleka i rekao: „Ti si nitkov, ti si pohlepan čovek i ti si budala.”
Tada je Kabul rekao: „Dajem sada obećanje. Obećavam ti da u ovom životu više nikada, nikada, nikada neću popiti čaj. Danas si me nazvao pohlepnim tipom i upravo si me nazvao budalom. Samo zbog toga, neću nikada više popiti čaj u ovom životu. Zaklinjem se.”
Konobar je rekao: „Napasti jedna! Koga je briga za tebe? Koga je briga da li piješ čaj ili ne? Koga je briga? Napasti jedna!”
Kabul se razbesneo. Rekao je: „Ja sam pohlepan tip, budala sam, prava sam napast!” Platio je konobaru i izašao iz restorana osećajući se veoma tužno i potišteno. Rekao je sebi: „Iz bogate sam porodice, a ovaj čovek je morao da me uvredi čak tri puta u jednom danu! Kad jedem kod kuće, moji roditelji, a posebno moja majka, uvek insistiraju na tome da pojedem mnogo hrane. Što više pojedem, to više dobijem novca od njih. Ovde, međutim, što više pijem, to više moram da platim. Kod kuće, uz roditelje dobijam i njihovu ljubav, naklonost i sve ostalo. A uz to, što više da pojedem, to više mi novca daju. Od roditelja dobijam svu ljubav i naklonost dok jedem. Ovde su ljudi tako ravnodušni i nemarni. Ne brinu o meni uopšte, a još moram da im platim.”
Kad je stigao kući, Kabul je rekao majci: „Majko, kako me je danas uvredio jedan običan čovek! Konobar me je uvredio i rekao mi da sam pohlepan tip. Zatim je rekao da sam budala. A onda je rekao i da sam prava napast.”
Kabulova majka je čula celu priču od svog sina. Zatim je rekla: „Gledaj, sine moj, koliko sam ti puta rekla da čaj nije dobar ni za čije zdravlje, pa ga zato ne pijemo. Uopšte ti ne dopuštam da piješ čaj kod kuće, a više puta sam ti rekla i da ga ne piješ van kuće, ali ti me ne slušaš. Eto vidiš kako te ljudi vređaju kad me ne slušaš!”
Dečak je rekao: „Majko, uvek ću te slušati. Od sada ću prestati da pijem čaj. A ubuduće, neću raditi ništa što si mi kažeš da ne radim. Uvek ću te slušati. Šta god budeš želela da radim, uradiću, a šta god me zamoliš da ne radim – neću raditi. Uvek ću se truditi da budeš zadovoljna. I uvek ću te slušati. Ako te poslušam, niko se neće usuditi da me vređa.”
„Sine moj“, odgovorila je njegova majka, „ako me uvek poslušaš, niko se neće usuditi da te vređa.“
TCE 40. 1974.↩
From:Sri Chinmoy,Knjiga o mojim iskustvima sa čajem i kafom, Agni Press, New York, 2009
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/tce