Kada duhovni Učitelj uđe u svet, uvek postoji ogromno protivljenje sveta neznanja. Ponekad su duhovni Učitelji u mogućnosti da prevaziđu ovo protivljenje; a ponekad ne uspeju. U slučaju Isusa, moramo da znamo da ga je protivljenje unutrašnjeg sveta napalo dvaput, a ne jednom. Kada ga je Satana napao na planini obasipajući ga svetskim isušenjima, to je bio strašan napad. Ali ga je Hrist prevazišao; inače ne bi postao Hrist, već bi bio osuđen da postane zemaljski kralj Jevreja. Da je postao Satanina žrtva radeći to, postao bi i običan čovek.
Ko je Satana? On je otelovljenje neznanja, otelovljenje nižih sila, vitalnih sila. Gospoda Budu je napao Mara, zla neprijateljska sila u obliku nižeg vitala. Gospod Buda je pobedio Maru; zato je postao Buda, Prosvetljeni.
U slučaju Isusa Hrista, on je ovu bitku dobio po prvi put. Ali, kada ga je po drugi put napalo neznanje otelovljeno u Judi, nije pobedio. To je bilo predodređeno u unutrašnjem svetu. Ima nivoa svesti gde možemo da vidimo da je ovaj ishod odobrio najviši Svevišnji. Mnoge okolnosti u unutrašnjem svetu su dovele do ove odluke.
Svi ste čuli za našeg prvog indijskskog Avatara – kralja Ramu, ili kako ga zovemo Ramačandru. Ramačandra je bio Avatar pre Krišne. Rama je imao arhi neprijatelja po imenu Ravana, koji je bio apsolutno otelovljenje neznanja. Ravana je oteo Situ, Ramačandrinu ženu, i suprotstavio se Rami. Ravana je bio najveća neprijateljska sila inkarnirana u toj eri. Može se reći da je Ravana došao na svet sa namerom da maltretira Ramačandru. Ali ovako rečeno nije dovoljno. On je došao na svet sa svrhom da uništi božansku evoluciju na Zemlji, ili ukoliko to nije moguće, da je odloži. Zato se on najsnažnije suprotstavio Ramačandri, čiji je cilj bio upravo suprotno. Rama je ipak pobedio Ravanu i oslobodio je svet njegovog prisustva.
U slučaju Hrista možemo reći: „Juda je bio njegov učenik. Kako je njegov učenik dobio snagu da počini ovoliko zlo?“ Ali, moramo da razumemo da je neznanje moglo da uđe i smesti se u svesti ljudskog bića koje je želelo da preuzme tu ulogu. Juda je želeo, svesno i namerno, da ima tu ulogu. U unutrašnjem svetu postoje neke duše koje su potpuno obavijene destruktivnim vitalom. One žele da postanu poznate ili slavne na bilo koji način. U spoljašnjem svetu isto vidimo ljudska bića koja žele da postanu slavna na bilo koji način. Žele da postanu poznata širom sveta čineći nešto destruktivno. Oni znaju da će ih ljudi mrzeti, ali prihvataju mržnju sve dok ih njihova notornost drži u centru pažnje.
Ljudi koji ubijaju poznate političke lidere često kažu da je njihova partija ili doktrina veoma dobra, a ona koju predstavlja mrtva osoba, veoma loša; zato ubijaju vođe. Ali, u svojim srcima, oni koji su ubili braću Kenedi, doktora Martina Lutera Kinga, Mahatmu Gandija i druge poznate ljude, su jedino želeli da postanu poznati širom sveta i preko noći. Da bi to uradili, moraju da ubiju osobu koja je poznata. Tako neznanje napada pojedinca. Oni to rade radi sebe, a ne radi neke doktrine ili uverenja. Da su zaista verovali u neku filozofiju, radili bi za nju na neki prihvatljiv način. Kada vidite da su ti ljudi ubijeni, navodno, zbog razlike u mišljenu, to nije stvarno zbog toga. To je zato jer se pojedinac predao divljem neznanju. On se otvara za ovu silu jer oseća da je to način da sebe učini poznatim. On zna da će njegova žrtva postati poznata kao dobra osoba, a da će on postati poznat kao loša osoba. Ali on oseća da sve dok je poznat, čak i kao ubica, to je za njega dovoljno.
Juda je namerno izabrao da prihvati neznanje i bori se protiv božanskog znanja otelovljenog u Isusu Hristu. On je znao, da će izaći na loš glas i postati poznat ukoliko bude odgovoran za Hristovu smrt. Individualna slabost je takva da se veoma često nadamo da ćemo uraditi nešto veoma veliko i dobro, ali kada se to pokaže nemogućim, onda kažemo: „U redu, hajde da uradim nešto veoma loše.“ Iznutra mi znamo da možemo osvojiti svet svojom ljubavlju, radošću, samilošću i jedinstvom. Ali kada smo ambiciozni i vidimo da nemamo dovoljno sposobnosti, šta se dešava ako nemamo dovoljno jedinstva? Postajemo žrtve frustracije, neprijateljstva i destruktivnih osećanja. Ovim destruktivnim osećanjima pokušavamo da napadnemo božanske osobine kojima se u tajnosti divimo, ali ih nemamo.
Isus je kao ljudsko biće bio ubijen, ali svest Hrista nikada ne može biti ubijena. Kada neznanje napadne, ono ubija samo ljudsko u nama, ali ne i božansko. Božansko uvek ostaje. Ali, na žalost, ono što se dešava je da božansko u nama ne dobija priliku da obavi posao u prigodno vreme. Napad uvek odlaže božanski napredak. Da Hrist nije tada bio ubijen, ljudska evolucija bi napravila još jedan veliki korak napred. Ovaj napredak je došao kasnije kao rezultat čitavog hrišćanskog duha. Ali, da Hrist nije bio ubijen, napredak bi imao čistiji, direktniji i snažniji oblik. A sa najviše tačke gledišta, možemo reći da je to bilo predodređeno. Ne krivimo Judu, osobu, već sile neznanja kojima je dozvolio da ga najsnažnije obuzmu. Te sile su odgovorne za odlaganje ljudske evolucije.From:Sri Chinmoy,Jednostavnost, iskrenost, čistota i božanstvenost, Agni Press, 1987
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ssd