Iskrenost. Svi mi znamo šta je iskrenost. U spoljašnjem svetu, reći istinu je najviši oblik iskrenosti. U unutrašnjem svetu, iskrenost je videti Istinu kroz Božje Oko, osetiti Istinu kroz Božje Srce i rasti u Istinu Božje transcendentalne Vizije i univerzalne Stvarnosti. To je unutrašnja iskrenost. Hajde da sada osetimo da smo izrasli u unutrašnju iskrenost i da sve vidimo kroz Božju Viziju, osećamo kroz Božje Srce i da rastemo u Božju transcendentalnu Viziju i univerzalnu Stvarnost. Hajde da postanemo unutrašnja iskrenost.
Poniznost. Ima dosta puteva koji vode do ostvarenja Boga, do konačne Istine; ali put poniznosti je prečica. Započeli smo na putu našeg života želja. Zatim smo postali napola duhovni – pola u želji a pola u težnji. Ovaj put nije tako dug kao put želje. Naredni put će biti samo put težnje. Taj put je veoma kratak, a poniznost ga dodatno skraćuje.
U unutrašnjem svetu, poniznost nas uvek podseća na ono što smo ranije bili, na ono što smo sada i na ono što ćemo postati. Vrlinom naše poniznosti smo i prihvatili duhovni život. Poniznost, takođe, jedva čeka da dovrši igru.
Svaki pojedinac ima dve stvarnosti: višu i nižu. Ona niža gaji osećaj odvojenosti od više stvarnosti, dok viša stvarnost oseća da je nepotpuna bez niže. Ali, niža stvarnost je ta koja mora da izraste u višu. Kada želimo da izrastemo u višu stvarnost, odmah vidimo koliko smo daleko. Ali, ako smo zaista ponizni u unutrašnjem svetu, tada odmah napredujemo. Zatim, kada zaronimo duboko unutra, vidimo gde smo bili pre šest meseci i koliko smo sada bliže božanstvenosti. Takođe vidimo i koliko se razlikujemo od naših prijatelja iz prošlosti. Mi ih ne kritikujemo; ali vidimo da naši prijatelji nisu odgajili unutrašnji plač da rastu u višu svesnost.
Poniznost je ta koja u nama gaji gorljivost da spoznamo i da izrastemo u našu višu stvarnost. Sve je u nama. Samo zato što smo ponizni, viša stvarnost dobija priliku da ispuni sebe kroz nas. U trenutku kada izgubimo poniznost, osećamo da ništa nije vredno pokazivanja, da nemamo ništa što bi Bogu bilo od koristi. Hajde da na par minuta meditiramo na našu iskrenu poniznost.
Čistota. U širem smislu, fizička čistota je čistoća, vitalna čistota je otvoreno srce i mentalna čistota je odsustvo nebožanskih ili nezdravih misli. Ali, ako zaista želimo da znamo šta je čistota, naše zahvalno srce nam to može reći. U unutrašnjem svetu, zahvalnost je jedina čistota. Kroz zahvalnost, kroz stalnu zahvalnost Svevišnjem u nama, mi širimo svest i spoznajemo našu višu viziju i stvarnost. Ako možete da posejete seme zahvalnosti, ono će proklijati i izrasti u malenu biljku a zatim i u ogromno banjan drvo. A tada, pod ovim ogromnim banjan drvetom, u našem zahvalnom srcu, hiljade tragalaca će moći da se skloni i da raste u sopstvenu božanstvenost.
Naše zahvalno srce je tragalac-pionir, otkrivatelj staze, služitelj Boga. Hajde da na par minuta osetimo da je ono što jesmo i ono što ćemo večno postati ništa drugo do zahvalno srce.
Božanstvenost. Kao što svi znamo, cvet označava lepotu. Lepota je jednostavnost. Lepota je iskrenost. Lepota je poniznost. Lepota je čistota. Lepota je božanstvenost.
Šta je božanstvenost? To je vrhunski oblik umetnosti. Vrhunska Umetnost je stvorena u svakom pojedincu radi Boga. Sve dok ne otkrijemo ovu istinu, nećemo moći da postanemo neodvojivo jedno sa Božjom Voljom. Ako ne postanemo stalno i neprestano jedno sa Božjom Voljom, tada će nam životinjsko i ljudsko u nama možda oprostiti. Mogu nam oprostiti jer ne plaču stalno za božanstvenošću. Oni kažu: „Pokušao si i nisi uspeo. To je težak zadatak, pa je dovoljno šta god da si uradio. Kakvu god božanstvenost da si dosegao, to je dovoljno za nas.“ I Sam Bog će nam nesumnjivo oprostiti, jer je On sav Samilost. Ali, evoluirajuća božanstvenost u nama nam neće oprostiti. Naša sopstvena duša u nama nam neće oprostiti. Naš unutrašnji uspinjući plamen, naš najdublji iskreni plač, jer za njega oproštaj nije ništa drugo do prelaženje na stranu neznanja.
Životinjsko i ljudsko u nama su lukavi. Oni ne mare za božanstvenost svesno, duševno ni stalno. Povremeno postaju jedno sa božanstvenošću, ali inače žele da održe svoj osećaj odvojenosti. Ali, evoluirajuća božanstvenost u nama nikada neće biti zadovoljna sve dok ne postanemo neodvojivo jedno sa Božjom Voljom. Iz ovog razloga, evoluirajuća božanstvenost je veoma, veoma stroga sa našim duhovnim životom ili unutrašnjim životom, što je naše istinsko postojanje.
Vital, um i telo su podređene stvarnosti. Duša je najvažnija stvarnost. Vital, um i telo su mlađi članovi porodice. Duša je najstariji član, i Bog je od nje tražio da se brine o mlađim članovima. Na žalost, drugi čanovi porodice je ne slušaju. Kada ne slušaju dušu, duša ne može da ispolji svoju božanstvenost i moraće da dolazi u arenu sveta stalno iznova da bi ispoljila Božju Volju.
Duša ne može da oprosti mlađim članovima porodice kada je ne slušaju, jer duša ima zadatak koji mora da obavi za Boga. Ako duša dozvoljava svojoj porodici da bude nemarna, tada neće moći da ispuni Božju Viziju na Zemlji. Bog, iz Svog beskrajnog Milosrđa, oprašta telu, vitalu i umu, jer se bavi Večnošću. Ali, duša zna da je svaka ljudska inkarnacija zlatna prilika da ispolji Boga u fizičkoj, vitalnoj i mentalnoj svesti i kroz njih. U svakoj sekundi u kojoj telo, vital i um ne slušaju dušu je propuštena prilika. Kada se propusti prilika, duša oseća da je ispoljenje Boga daleki vapaj i da put, umesto da postane kraći, postaje duži. A opet, svaka sekunda u kojoj mlađi članovi staju na stranu Istine i Svetlosti, rađa svetliju Božanstvenost i prosvetljujuću Besmrtnost na Zemlji.
Duhovni život je život duše. Treba da postanemo svesno jedno sa našom dušom. Samo kada osetimo jedinstvo sa dušom, osviće istinsko zadovoljstvo u našim životima. Nikada ne možemo biti istinski zadovoljni našim spoljašnjim zadovoljstvom. Možemo biti trajno srećni jedino kada ugodimo Bogu na Njegov sopstveni Način. Bog je naša najviša Stvarnost. Što više slušamo dušu u nama, to više rastemo u najvišu Stvarnost u nama, i samo tada možemo biti večno zadovoljni.
Hajde sada da meditiramo na božanstvenost, na našu sopstvenu najvišu unutrašnju božanstvenost.
SSD 1. 21. avgusta 1976. godine Šri Činmoj je vodio sedmosatnu javnu meditaciju u Crkvi Svih Anđela na Menhetnu. Na početku drugog dela, zamolio je prisutne da meditiraju na jednostavnost, iskrenost, čistotu i božanstvenost. Ovo su njegova zapažanja od tog dana.↩
From:Sri Chinmoy,Jednostavnost, iskrenost, čistota i božanstvenost, Agni Press, 1987
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ssd