Iskrenost. Svi mi znamo šta je iskrenost. U spoljašnjem svetu, reći istinu je najviši oblik iskrenosti. U unutrašnjem svetu, iskrenost je videti Istinu kroz Božje Oko, osetiti Istinu kroz Božje Srce i rasti u Istinu Božje transcendentalne Vizije i univerzalne Stvarnosti. To je unutrašnja iskrenost. Hajde da sada osetimo da smo izrasli u unutrašnju iskrenost i da sve vidimo kroz Božju Viziju, osećamo kroz Božje Srce i da rastemo u Božju transcendentalnu Viziju i univerzalnu Stvarnost. Hajde da postanemo unutrašnja iskrenost.
Poniznost. Ima dosta puteva koji vode do ostvarenja Boga, do konačne Istine; ali put poniznosti je prečica. Započeli smo na putu našeg života želja. Zatim smo postali napola duhovni – pola u želji a pola u težnji. Ovaj put nije tako dug kao put želje. Naredni put će biti samo put težnje. Taj put je veoma kratak, a poniznost ga dodatno skraćuje.
U unutrašnjem svetu, poniznost nas uvek podseća na ono što smo ranije bili, na ono što smo sada i na ono što ćemo postati. Vrlinom naše poniznosti smo i prihvatili duhovni život. Poniznost, takođe, jedva čeka da dovrši igru.
Svaki pojedinac ima dve stvarnosti: višu i nižu. Ona niža gaji osećaj odvojenosti od više stvarnosti, dok viša stvarnost oseća da je nepotpuna bez niže. Ali, niža stvarnost je ta koja mora da izraste u višu. Kada želimo da izrastemo u višu stvarnost, odmah vidimo koliko smo daleko. Ali, ako smo zaista ponizni u unutrašnjem svetu, tada odmah napredujemo. Zatim, kada zaronimo duboko unutra, vidimo gde smo bili pre šest meseci i koliko smo sada bliže božanstvenosti. Takođe vidimo i koliko se razlikujemo od naših prijatelja iz prošlosti. Mi ih ne kritikujemo; ali vidimo da naši prijatelji nisu odgajili unutrašnji plač da rastu u višu svesnost.
Poniznost je ta koja u nama gaji gorljivost da spoznamo i da izrastemo u našu višu stvarnost. Sve je u nama. Samo zato što smo ponizni, viša stvarnost dobija priliku da ispuni sebe kroz nas. U trenutku kada izgubimo poniznost, osećamo da ništa nije vredno pokazivanja, da nemamo ništa što bi Bogu bilo od koristi. Hajde da na par minuta meditiramo na našu iskrenu poniznost.
Čistota. U širem smislu, fizička čistota je čistoća, vitalna čistota je otvoreno srce i mentalna čistota je odsustvo nebožanskih ili nezdravih misli. Ali, ako zaista želimo da znamo šta je čistota, naše zahvalno srce nam to može reći. U unutrašnjem svetu, zahvalnost je jedina čistota. Kroz zahvalnost, kroz stalnu zahvalnost Svevišnjem u nama, mi širimo svest i spoznajemo našu višu viziju i stvarnost. Ako možete da posejete seme zahvalnosti, ono će proklijati i izrasti u malenu biljku a zatim i u ogromno banjan drvo. A tada, pod ovim ogromnim banjan drvetom, u našem zahvalnom srcu, hiljade tragalaca će moći da se skloni i da raste u sopstvenu božanstvenost.
Naše zahvalno srce je tragalac-pionir, otkrivatelj staze, služitelj Boga. Hajde da na par minuta osetimo da je ono što jesmo i ono što ćemo večno postati ništa drugo do zahvalno srce.
Božanstvenost. Kao što svi znamo, cvet označava lepotu. Lepota je jednostavnost. Lepota je iskrenost. Lepota je poniznost. Lepota je čistota. Lepota je božanstvenost.
Šta je božanstvenost? To je vrhunski oblik umetnosti. Vrhunska Umetnost je stvorena u svakom pojedincu radi Boga. Sve dok ne otkrijemo ovu istinu, nećemo moći da postanemo neodvojivo jedno sa Božjom Voljom. Ako ne postanemo stalno i neprestano jedno sa Božjom Voljom, tada će nam životinjsko i ljudsko u nama možda oprostiti. Mogu nam oprostiti jer ne plaču stalno za božanstvenošću. Oni kažu: „Pokušao si i nisi uspeo. To je težak zadatak, pa je dovoljno šta god da si uradio. Kakvu god božanstvenost da si dosegao, to je dovoljno za nas.“ I Sam Bog će nam nesumnjivo oprostiti, jer je On sav Samilost. Ali, evoluirajuća božanstvenost u nama nam neće oprostiti. Naša sopstvena duša u nama nam neće oprostiti. Naš unutrašnji uspinjući plamen, naš najdublji iskreni plač, jer za njega oproštaj nije ništa drugo do prelaženje na stranu neznanja.
Životinjsko i ljudsko u nama su lukavi. Oni ne mare za božanstvenost svesno, duševno ni stalno. Povremeno postaju jedno sa božanstvenošću, ali inače žele da održe svoj osećaj odvojenosti. Ali, evoluirajuća božanstvenost u nama nikada neće biti zadovoljna sve dok ne postanemo neodvojivo jedno sa Božjom Voljom. Iz ovog razloga, evoluirajuća božanstvenost je veoma, veoma stroga sa našim duhovnim životom ili unutrašnjim životom, što je naše istinsko postojanje.
Vital, um i telo su podređene stvarnosti. Duša je najvažnija stvarnost. Vital, um i telo su mlađi članovi porodice. Duša je najstariji član, i Bog je od nje tražio da se brine o mlađim članovima. Na žalost, drugi čanovi porodice je ne slušaju. Kada ne slušaju dušu, duša ne može da ispolji svoju božanstvenost i moraće da dolazi u arenu sveta stalno iznova da bi ispoljila Božju Volju.
Duša ne može da oprosti mlađim članovima porodice kada je ne slušaju, jer duša ima zadatak koji mora da obavi za Boga. Ako duša dozvoljava svojoj porodici da bude nemarna, tada neće moći da ispuni Božju Viziju na Zemlji. Bog, iz Svog beskrajnog Milosrđa, oprašta telu, vitalu i umu, jer se bavi Večnošću. Ali, duša zna da je svaka ljudska inkarnacija zlatna prilika da ispolji Boga u fizičkoj, vitalnoj i mentalnoj svesti i kroz njih. U svakoj sekundi u kojoj telo, vital i um ne slušaju dušu je propuštena prilika. Kada se propusti prilika, duša oseća da je ispoljenje Boga daleki vapaj i da put, umesto da postane kraći, postaje duži. A opet, svaka sekunda u kojoj mlađi članovi staju na stranu Istine i Svetlosti, rađa svetliju Božanstvenost i prosvetljujuću Besmrtnost na Zemlji.
Duhovni život je život duše. Treba da postanemo svesno jedno sa našom dušom. Samo kada osetimo jedinstvo sa dušom, osviće istinsko zadovoljstvo u našim životima. Nikada ne možemo biti istinski zadovoljni našim spoljašnjim zadovoljstvom. Možemo biti trajno srećni jedino kada ugodimo Bogu na Njegov sopstveni Način. Bog je naša najviša Stvarnost. Što više slušamo dušu u nama, to više rastemo u najvišu Stvarnost u nama, i samo tada možemo biti večno zadovoljni.
Hajde sada da meditiramo na božanstvenost, na našu sopstvenu najvišu unutrašnju božanstvenost.
SSD 1. 21. avgusta 1976. godine Šri Činmoj je vodio sedmosatnu javnu meditaciju u Crkvi Svih Anđela na Menhetnu. Na početku drugog dela, zamolio je prisutne da meditiraju na jednostavnost, iskrenost, čistotu i božanstvenost. Ovo su njegova zapažanja od tog dana.↩
Tragalac je onaj ko ispunjava svoje duševno obećanje i Zemlji i Nebu. Njegova samodajuća uloga ispunjava obećanje Nebu. Njegova samouspinjuća uloga ispunjava obećanje Zemlji. Davati znači postati. Uspeti se znači postati. On daje ono ima i što jeste da bi na kraju video i izrastao u univerzalnu Stvarnost. On se uspinje plačem posvećenosti svoga srca i osmehom nevezanosti svog života, i tako konačno vidi i izrasta u transcendentalnu Stvarnost.
Za razliku od drugih ljudskih bića, tragalac zna i oseća da je svaki trenutak Božji odabrani Čas. On želi da na Zemlji u svakom trenutku ispolji dobre misli, prosvetljujuće ideje i ispunjujuću ljubav. On želi da ispolji Boga misao, Boga volju i Boga ljubav ovde na Zemlji. Istovremeno, on želi i da bezrezervno ponudi duševnu zahvalnost svog srca Nebu, jer zna da su njegova postignuća ovde na Zemlji zasluga direktne inspiracije i blagoslovnog vođstva odozgo.
Tragalac-heroj podjednako voli i Boga Tvorca i Boga tvorevinu. On voli Boga Tvorca večno uspinjućim plačem svoga srca. On voli Boga tvorevinu spremnošću svog života koja je uvek na usluzi. Njegovo srce je neodvojivo jedno sa Vizijom Boga Tvorca. Njegov život je neodvojivo jedno sa ispoljenjem Boga tvorevine.
Tragalac-heroj podjednako voli i Boga Tvorca i Boga tvorevinu. On voli Boga Tvorca večno uspinjućim plačem svoga srca. On voli Boga tvorevinu spremnošću svog života koja je uvek na usluzi. Njegovo srce je neodvojivo jedno sa Vizijom Boga Tvorca. Njegov život je neodvojivo jedno sa ispoljenjem Boga tvorevine.
Tragalac je heroj-ratnik. On pobeđuje sebe da bi postao čovek, cvatući Bog. On osvaja Boga, beskrajnu Samilost, da bi postao Bog, ispunjujući čovek na Zemlji.
SSD 2. Šri Činmoj je održao sledeći govor u Kongresnom Centru Virdžinija Bič 29. januara 1978. godine.↩
Da li znate šta božanski imate? Imate svetlost mudrosti.
Da li znate šta vrhunski jeste? Vi ste savršenstvo stpljenja.
Vaša svetlost mudrosti nam govori da je svaka sekunda od vrhunskog značaja; bolje reći, svaka sekunda je neprocenjiva. Vaše savršenstvo strpljenja nam govori da potičemo od tišine-vizije Večnosti i da smo za zvuk-stvarnost Večnosti. Večnost nam je na raspolaganju. Večnost nas podeća na zaboravljenu istinu: „Pobeđuje onaj ko ide lagano i uporno.“ Hodaćemo putem Večnosti polako, uporno i nepogrešivo. Cilj večno prevazilazeće Večnosti je jedini izbor našeg srca.
Vi ste u Annam Brahmi. „Annam Brahma“ znači „Hrana je Bog.“ Ljudsko u nama jede da bi živelo, samo da bi preživelo. Božansko u nama jede da bi živelo, da bi moglo da ostvari, otkrije i ispolji Boga Lepotu i Boga Ljubav u svemu što kažemo radimo i postajemo.
O stariji građani, vi ste naši mudri pioniri. Vi ste naša svetlost u daljini. Nudimo vam ono što imamo: ljubav i brižnost. Vi nama nudite sa ljubavlju ono što imate: blagoslov i samilost. Majka Zemlja i Otac Nebo će zauvek čuvati našu ljubav i brižnost i vaše blagoslov i samilost.
O stariji građani, vi predstavljate slavne visine naše svetske porodice. Nudimo vam naša stabla služenja. Nudimo vam naše plodove jedinstva.
SSD 3. 18. januara 1976. godine, restoran Anam Brama je organizovao vegetarijanski ručak za starije građane iz oblasti Jamajka u Njujorku. Svaki gost je dobio kopiju poruke Šri Činmoja i crvenu ružu od njega.↩
Vera: ako tragalac ima veru u sebe, tada je bezbedan. Ako isti tragalac ima veru u Boga, tada tragalac ne samo da je bezbedan već je i napredan. Kada tragalac ima veru u sebe, on ne dozvoljava nebožanskim mislima da rastu u njegovom životu ili u njegovom biću. Ako primeti neke nebožanske misli, on jednostavno iskoreni drvo koje je proizvelo nebožanske plodove-misli. Kada ima veru u sebe, on dozvoljava samo dobrim mislima da uđu u njega i na kraju izrasta u drvo koje proizvodi samo dobre misli-plodove, božanske misli-plodove.
Ljubav: Ljubav je samodavanje. Kada tragalac daje sebe, ono što ima i što jeste, tada i Bog daje tom tragaocu ono što On ima i što On jeste. Ono što tragalac ima je plač, a što tragalac jeste je obećanje. Ono što Bog ima je osmeh, a što Bog jeste je uverenje. Kada tragalac plače, Bog mu odmah daje osmeh. Kada tragalac daje obećanje, Bog uverava tragaoca da će moći da ispuni to obećanje..
Jedinstvo: Jedinstvo je sastavljeno od starine, slatkoće i novine. Kada je slatkoća intenzivirana, postaje naklonost. Slatkoća je veza ili povezanost starine i novine. Starina je nešto značajno i plodno, i istovremeno trajno. To je značajna i plodna stvar koja ima trajni dah. Starina otelovljuje značajnost. To je nešto što ima značenje i što vredi zadržati, nešto što nas ohrabruje da idemo napred, pre nego da ostanemo tu gde jesmo. Novina otelovljuje inspiraciju, težnju, prosvetljenje i ispunjenje, neprestano ispunjenje.
Ljudsko ili konačno blago je jedna stvar, a božansko ili beskrajno Blago je nešto potpuno drugo. Ljudsko ili konačno blago želi da bude poštovano, cenjeno i obožavano, i ništa drugo. Ako od čovečanstva dobijemo divljenje, ako od čovečanstva dobijemo obožavanje, tada osećamo da nam ništa drugo nije potrebno u životu. Osećamo da imamo svo blago ovog sveta. Ovo blago koje osećamo da imamo je ljudsko blago ili konačno blago.
Božansko ili beskonačno blago počinje sa Božjom Samilošću. Ono napreduje sve dok ne dostigne, najpre, slobodan pristup Njegovom unutrašnjem Postojanju, zatim potpunu prisnost ili jedinstvo sa Njegovom unutrašnjom Voljom i konačno, ekstazu ili blaženstvo, što je univerzalna i transcendentalna Stvarnost što je i sam Bog. Samilost, slobodan pristup Božjem unutrašnjem Postojanju, prisnost sa Njegovom Voljom i božansko blaženstvo – čine istinsko božansko Blago.
U ovom božanskom Blagu borave tri stvari: težnja, savršenstvo i zadovoljnost. Težnja označava gorljivost da se raste u smeru u kome Svevišnji želi da tragalac raste. Savršenstvo znači ugoditi Bogu na Njegov sopstveni Način. Zadovoljnost znači videti unutrašnju lepotu u težnji i prevazilazećem savršenstvu. Sama težnja je lepota, i samo savršenstvo je lepota. Ova lepota nije fizička lepota, koja je površna, već je to lepota beskonačne Svetlosti i beskrajnog Blaženstva. Ova lepota nije ništa drugo nego božansko Blago.
Pre nego što se uđe u božanski život, želi se jedino svetovno, konačno i ljudsko blago: poštovanje, divljenje i obožavanje. Kada se duboko uđe u božanski život, teži se jedino za beskrajnim, božanskim Blagom. Ali, kada je neko početnik u duhovnom životu, pokušava da ima oba, što je jednostavno nemoguće. Ne možete imati i dan i noć. Morate biti ili u danu ili u noći. Tragalac pokušava jedne jedine sekunde da dobije božansko Blago zbog svoje iskrenosti i unutrašnjeg plača, a zatim 23 časa i 59 minuta i 59 sekundi isti tragalac, plače za ljudskim blagom. Kako tragalac ide dalje i napreduje u svom unutrašnjem životu kroz intenzivnu molitvu i duševnu meditaciju, postepeno će sve više i više vapiti za unutrašnjim blagom.
Kada tragalac dostigne prvoklasni nivo, unutrašnje prepreke postaju više i teže – skoro nesavladive. Ali, tih par tragalaca, koji će neprestano napredovati u unutrasnjem životu, će videti da će želja izbledeti. Oni sami uviđaju da ljudsko blago ne traje; i ono bledi. Ali, božansko Blago, čak i u beskrajno maloj meri, traje zauvek.
Svevišnji govori najužoj klasi učenika: „Ako Me želite kao Beskonačno, ako Me želite kao Večno, ako Me želite kao Besmrtno, ako jedino Mene želite u svojoj duši, u svom srcu, u svom umu, u svom vitalu, u svom telu, u vašoj zemaljskoj svesti i u vašoj Nebeskoj svesti, jedino tada će vam Moje beskrajno Blago biti od koristi. Inače će vas, svetsko divljenje, svetsko blago, zadovoljiti, ali će ovo zadovoljstvo trajati samo sekundu.
Uvek moramo da biramo između ljudskog i božanskog Blaga. Ako nam je stalo do unutrašnjeg blaga, tada će naš život biti značajan, duševan i plodan. U svakom trenutku ćemo u našem životu videti most između Neba i Zemlje. Ne Neba i Pakla, molim vas! Govorim da je to most između Neba i Zemlje. Zemaljski plač, koji je tako sladak, trči preko mosta i stiže do Nebeskog osmeha. A Nebeski osmeh, koji je tako lep, trči preko mosta i dodiruje zemaljski plač. Neprestana božanska igra se odvija u tragaočevom životu kada tragalac oseća svesnu potrebu za unutrašnjim blagom.
Ja sam svetu ponudio kreativno blago u mnogim oblicima. Napisao sam mnogo knjiga, naslikao mnogo slika, komponovao sam mnogo pesama, učestvovao sam u mnogo sportova. Postao sam mnoštvo u jednom obliku. Ali, samo moje unutrašnje blago, moja ljubav prema Bogu, zauvek će ostati u zemaljskoj svesti. Sve ostale stvari će odneti vreme. Svako će reći: „Da, on je bio pisac, pesnik, muzičar“ i tako dalje. Ali, te stvari, sve spoljašnje stvari koje sam pružio svetu, neće me obesmrtiti. Uradio sam tako puno stvari koje su ljudi poštovali i divili im se. Ali njihovo poštovanje i divljenje neće trajati, kao što ni moja spoljašnja kreacija neće trajati. A ja, kao večni tvorac, koji postaje i prevazilazi u tišini trajaću, - ne ono što sam dao, već ono što ja jesam. Ono što jesam je Ljubav Večnosti, Ljubav Beskonačnosti, Ljubav Besmrtnosti. Kada tragaoci osećaju potrebu za Ljubavlju Beskonačnosti, Večnosti i Besmrtnosti, to će biti trenutak da počnu da plaču i da pokušaju da izrastu u unutrašnje blago koje ja jesam.
Spoljašnje blago, ljudsko blago neće trajati. Ništa neće ostati od konačnog blaga. Smrt će sve poravnati. Ali, smrt se ne usuđuje da dira unutrašnje blago, Božju Samilost, slobodan pristup Bogu, prisnost sa Njegovom Voljom, ekstazu ili blaženstvo, težnju, savršenstvo i zadovoljstvo: vaše zadovoljstvo u Njemu i Njegovu Zadovoljstvo u vama. Ako ste zadovoljni Bogom i ako je Bog zadovoljan vama, tada ćete pevati i igrati se sa Lepotom Beskonačnosti i plesati u Vrtu Večnosti u podnožju Drveta Besmrtnosti.
SSD 4. Šri Činmoj je održao naredni govor na malom skupu svojih učenika u svom domu 2. marta 1980. godine.↩
Mi smo sada vezani za Zemlju. Ne želimo da ostanemo vezani; želimo da postanemo slobodni. Želimo da budemo u Beskonačnom, sa Beskonačim i za Beskonačno. Malo po malo, odjednom ćemo ući u samu Beskonačnost. Kada uđemo u Beskonačnost, videćemo da Beskonačnost nema kraja. U Beskonačnosti ćemo osetiti da sam Svevišnji neprestano prevazilazi svoju sopstvenu Stvarnost; Sam Svevišnji stalno napreduje. Ako kažemo da je Bog sve, da je Bog beskonačan, to je samo mentalna ideja. Ograničavamo sebe na određenu koncepciju Boga. Ali, ako kažemo da On stalno prevazilazi Sebe, tada ga nećemo vezivati. Ako stalno ide naviše, naviše, kako ga onda možemo vezati?
Savršenstvo je stalni napredak – napredak u unutrašnjem i u spoljašnjem životu. Kada komponujemo muziku, osećamo da je naša tvorevina savršenstvo. Ali ako meditiramo, tada možemo da dodamo nešto našoj tvorevini ili da odemo iznad nje. Problem je što ljudski um, ljudski život, uvek smatraju da je teško nastaviti. Nemaju dovoljno istrajnosti da idu naviše, naviše, naviše. Kada jednom postigne nešto što zna da će svet ceniti, želi da stane. Gleda oko sebe i vidi da nema nikoga blizu toga i oseća da je dovoljno učinio. Dobija neku vrstu spoljašnjeg zadovoljstva i zadovoljan je time.
Ali ako tražimo istinsko, božansko zadovoljstvo, unutrašnje zadovoljstvo, onda ne želimo da stanemo. Uvek postoji unutrašnji poriv da odemo iznad našeg postignuća. Onog dana kada sam naslikao 16.031 sliku, da budem apsolutno iskren sa vama, mogao sam da nastavim u nedogled, jer je Svevišnji delovao u meni i kroz mene. Jedino nisam želeo da prihvatim izazov. Kada je Svevišnji Delatelj, nema kraja našem savršenstvu.Bagavad Gita kaže: „Imaš pravo da radiš, ali ne i da prisvajaš plodove rada.“ I tako ovde, u fizičkom svetu, uz pomoć fizičkog tela, praktikujući ovu filozofiju i radeći niškama karmu, akciju bez želja. Iako nekoga najiskrenije služiš, sa krajnjom odanošću i posvećenošću, on može da ne bude zadovoljan tobom. Samo zato što primaš unutrašnju inspiraciju i težnju da služiš tu osobu u fizičkom svetu, ti to i radiš. Ti osećaš da je tvoje nesebično delovanje zbog Svevišnjeg u toj osobi.
Duhovno služenje se dešava u tvojoj najdubljoj meditaciji. Tada nemaš želja ni za sebe ni za druge. Tvoje duhovno služenje se ovako izražava: „O Svevišnji, neka bude Tvoja Volja.“ To je tvoje duhovno služenje. Ti znaš da će Bog uraditi ono što je neophodno za tebe, za tvoju porodicu, i za čovečanstvo. To je tvoje duhovno služenje.
Ako možeš da se stalno moliš, ne za božanske osobine za koje se svako moli, već samo da budeš jedno sa Božjom Voljom, to je istinsko duhovno služenje. Naravno, bolje je moliti se za božanske osobine nego za ispunjenje nekih ludih spoljašnjih želja. Ali, kada žrtvuješ sopstvenu volju, da tako kažemo, kada više ne osećaš potrebu da se moliš za mir, svetlost, moć i sve druge božanske osobine, tada ćeš zaista moći da kažeš: „Želim ono što Bog želi.“ To je najviša molitva. To je tvoje unutrašnje nesebično služenje.
Inače, ako tvoj brat bude patio od groznice, reći ćeš: „O Bože, izleči ga, molim te.“ Ili ako neko drugi pati, ti ćeš pokušati u meditaciji da mu pomogneš. Ali, da li je njemu potrebna tvoja pomoć? Možda osećaš da jeste, ali možda u Božjim očima njemu nije potrebna pomoć. Njegova bolest može da bude iskustvo koje Bog želi da on ima. Zato, u tvojoj najvišoj meditaciji, kada najintenzivnije težiš, nećeš imati želju ni za sebe ni za čovečanstvo. Brinućeš jedino o ispunjenju Božje Volje. Kada iskreno želiš da ispuniš Boga radi njega Samog, to je istinsko duhovno služenje.Kada osećaš da nemaš nikakvu volju, da je Božja Volja i tvoja volja, da možeš da sjediniš svoj mali ego ili ljudsku volju u beskonačnu Volju Svevišnjeg, videćeš da ne postojiš kao odvojeno biće od Njega. Nemaš individualnost na način kako je to ranije bilo. Nemaš nikakav osećaj odvojenosti. Potpuno si jedno sa Njim i Njegovom Voljom. Kada misliš na nešto ili radiš nešto automatski osećaš da te viša sila, unutrašnja sila vodi i da govori kroz tebe. Ti sam ćeš osećati da kada govoriš nekome, nisi ti taj koji govori. Neko drugi, božanska sila, ili tvoje sopstveno unutrašnje biće, govori kroz tebe. Kada radiš nešto, osetićeš da tvoja sopstvena božanska ličnost deluje u tebi i kroz tvoje spoljašnje aktivnosti.
Ali, najpre ego mora da se izbriše. Ego ne bi trebalo da postoji. Takođe, ne bi trebalo da bude vezanosti, čak ni za ono što je duhovno. Ako se uznemiriš ili si frustriran jer ti beskonačna Svetlost i beskonačna Istina ne dolaze odjednom, to je vrsta vezanosti, da tako kažemo. Moraš da osetiš da će ti On dati u Božji Čas, u Čas Svevišnjeg, beskonačni Mir, Svetlost i najviše ostvarenje.
Ako u svakom trenutku možeš da predaš svu svoju ličnu volju, osetićeš da Svevišnji deluje kroz tebe. Ako povremeno ljudska volja, ljudska želja ili ego izbiju na površinu, odmah ih ubaci u beskonačnu Volju Svevišnjeg. Onog trenutka kada si svestan da si u beskonačnu Svetlost Svevišnjeg ubacio sve što imaš i što jesi, osetićeš da si postao deo vrhunske Svesti Svevišnjeg. Tada će svako tvoje delo voditi Svevišnji.
Želeo bih da naglasim jednu stvar. Ako osećaš da Svevišnjeg treba dostići samo radi Njega samog, tada postaje veoma lako da se pobede ego i vezanost. Za aspiranta je sve lako kada oseća da se Svevišnji treba dostići samo radi Njega samog. Ako osećaš: „Bog radi Boga,“ tada će svi problemi biti rešeni. Tada ćeš i videti, osetiti i postati svestan vođstva Svevišnjeg u svakom trenutku života.Istina, veoma je teško snaći se kada članovi iste porodice slede različite staze. I veliko je iskušenje da se kaže: „Ti si budala; gubiš vreme idući tom stazom.“ Svakoj osobi moramo da damo slobodu da izabere sopstvenu stazu. Istovremeno, imamo pravo da inspirišemo naše drage osobe našim entuzijazmom i posvećenošću našoj stazi. Ali, ako nisu prijemčivi, ako se svađaju sa nama, tada je bolje ponuditi im svetlost u tišini i iznutra. Noću, dok spavaju i u mirnoj su svesti, možemo da položimo svu našu najslađu i najčistiju težnju u njihovu uspavanu svest. Delujući u tišini, možemo da pomognemo da krenu ka našoj stazi, za koju osećamo da je najbolja za nekog od njih.
Ti treba sigurno da slediš sopstvenu stazu i da ne brineš o tome da li ćeš se slagati sa nekime ko je na drugoj stazi sve dok ti i ta druga osoba ne stignete na cilj. Ako ti ideš u ovaj hram i neki drugi hram, ako ideš u ovu crkvu i neku drugu crkvu, nikada nećeš napredovati. Moraš da odabereš jednu stazu i da je slediš do kraja. Tada možeš da se rukuješ sa onima koji slede drugu stazu. Ako to pokušaš dok si na sred staze, bićete u iskušenju da jedni drugima polomite ruke.Hajde prvo da shvatimo šta je tolerancija. Postoje dve vrste ljudske tolerancije. Prvi tip je ona vrsta gde slabija osoba toleriše nekoga ko je jači. Moram da tolerišem nekoga jer me može uadriti i povrediti; njemu sam na milost i nemilost. Ova vrsta tolerancije je u stvari bespomoćnost. To se veoma često dešava u našem svakodnevnom životu. Onaj ko je superiorniji vlada onim inferiornijim i inferiorniji nema drugog izbora nego da to toleriše.
Druga vrsta tolerancije je tolerancija jake osobe prema slabijoj osobi – majka toleriše dete. Dete stalno radi nešto pogrešno ili nešto ludo, ali majka to toleriše. Zašto? Jer majka zna da je dete ograničeno i da još uvek nema mudrost. Takođe, njegova ograničenja su deo njenog postojanja i rado ih toleriše.
Iznad ove dve vrste ljudske tolerancije, vidimo božansku toleranciju kada zaronimo dublje. Božanska tolerancija se ne može objasniti rečima. Ona je beskrajno jača i ispunjenija od ljudske majčinske tolerancije prema detetu, jer božanska tolerancija sadrži čitav svet nesavršenosti. Božanska tolerancija je zasnovana na jedinstvu. U slučaju božanske tolerancije, kada mi neko nešto pogrešno uradi, ja zapravo ne oprašatam toj osobi. Ono što se dešava je da moja unutrašnja božanstvenost postaje potpuno jedno sa osobom koja je napravila grešku i stvorila poremećaj u mom životu. Ako jedinstvo moje duše sa drugom osobom izbije na površinu, gde je tada tu oproštaj? Zato je božanska tolerancija dublja čak i od oproštaja. To je sve jedinstvo. To nije ništa drugo nego svesno osećanje ili svesnost našeg jedinstva sa drugima. Ja te ne tolerišem jer osećam da sam superiorniji ili zato što imam više sposobnosti, dok ti nemaš ništa. Kod duhovne osobe ego ne izbija na površinu kada nekog toleriše. To je poistovećenje sa ograničenjima druge osobe.
To ne znači da ću se ja neprestano poistovećivati sa tvojim lošim delima i nesavršenostima ako ih činiš. Ne! Ti bi tada stalno ostao u neznanju. Kada uradiš nešto pogrešno, ja ću se poistovetiti sa tobom i tolerisati tvoje neznanje, ali ga neću ignorisati ili te inspirisati da nastaviš to da radiš. U Božjem slučaju, On će pokušati da ti pokaže pravi put dajući ti iskustvo koje će ljudski vital shvatiti kao kaznu, ali što zapravo nije kazna već božanska Samilost.
Da se vratim na tvoje pitanje, da li je ljudska tolerancija čin ega ili ponosa? Ako nekoga tolerišeš sa osećanjem sopstvene superiornosti, to znači da se ne poistovećuješ sa sadašnjim postignućima te osobe u procesu evolucije. To je svakako čin ega. A ako je tvoje delo čin istinskog poistovećenja, treba da budeš oprezan. Ako je tvoj prijatelj u neznanju i ti se poistovetiš sa njim, odmah moraš da uzdigneš svest odatle. Inače, uhvatiće te neznanje tvog prijatelja. Ti svakako spuštaš svest na neki način da bi održao sklad u običnom životu. Ali, svakog dana moraš da se vratiš svojoj višoj svesti. Inače će te uhvatiti niska svest običnog sveta. Nakon što si se poistovetio sa drugima, molim te, vrati se sopstvenoj višoj svesti kako bi zadržao unutrašnji mir, svetlost i radost koje si primio od duhovnog života. Sa tog nivoa možeš iznutra da inspirišeš svoje prijatelje da prihvate viši život i uđu u dublje postojanje. To je značenje duhovne tolerancije.Kada duhovni Učitelj uđe u svet, uvek postoji ogromno protivljenje sveta neznanja. Ponekad su duhovni Učitelji u mogućnosti da prevaziđu ovo protivljenje; a ponekad ne uspeju. U slučaju Isusa, moramo da znamo da ga je protivljenje unutrašnjeg sveta napalo dvaput, a ne jednom. Kada ga je Satana napao na planini obasipajući ga svetskim isušenjima, to je bio strašan napad. Ali ga je Hrist prevazišao; inače ne bi postao Hrist, već bi bio osuđen da postane zemaljski kralj Jevreja. Da je postao Satanina žrtva radeći to, postao bi i običan čovek.
Ko je Satana? On je otelovljenje neznanja, otelovljenje nižih sila, vitalnih sila. Gospoda Budu je napao Mara, zla neprijateljska sila u obliku nižeg vitala. Gospod Buda je pobedio Maru; zato je postao Buda, Prosvetljeni.
U slučaju Isusa Hrista, on je ovu bitku dobio po prvi put. Ali, kada ga je po drugi put napalo neznanje otelovljeno u Judi, nije pobedio. To je bilo predodređeno u unutrašnjem svetu. Ima nivoa svesti gde možemo da vidimo da je ovaj ishod odobrio najviši Svevišnji. Mnoge okolnosti u unutrašnjem svetu su dovele do ove odluke.
Svi ste čuli za našeg prvog indijskskog Avatara – kralja Ramu, ili kako ga zovemo Ramačandru. Ramačandra je bio Avatar pre Krišne. Rama je imao arhi neprijatelja po imenu Ravana, koji je bio apsolutno otelovljenje neznanja. Ravana je oteo Situ, Ramačandrinu ženu, i suprotstavio se Rami. Ravana je bio najveća neprijateljska sila inkarnirana u toj eri. Može se reći da je Ravana došao na svet sa namerom da maltretira Ramačandru. Ali ovako rečeno nije dovoljno. On je došao na svet sa svrhom da uništi božansku evoluciju na Zemlji, ili ukoliko to nije moguće, da je odloži. Zato se on najsnažnije suprotstavio Ramačandri, čiji je cilj bio upravo suprotno. Rama je ipak pobedio Ravanu i oslobodio je svet njegovog prisustva.
U slučaju Hrista možemo reći: „Juda je bio njegov učenik. Kako je njegov učenik dobio snagu da počini ovoliko zlo?“ Ali, moramo da razumemo da je neznanje moglo da uđe i smesti se u svesti ljudskog bića koje je želelo da preuzme tu ulogu. Juda je želeo, svesno i namerno, da ima tu ulogu. U unutrašnjem svetu postoje neke duše koje su potpuno obavijene destruktivnim vitalom. One žele da postanu poznate ili slavne na bilo koji način. U spoljašnjem svetu isto vidimo ljudska bića koja žele da postanu slavna na bilo koji način. Žele da postanu poznata širom sveta čineći nešto destruktivno. Oni znaju da će ih ljudi mrzeti, ali prihvataju mržnju sve dok ih njihova notornost drži u centru pažnje.
Ljudi koji ubijaju poznate političke lidere često kažu da je njihova partija ili doktrina veoma dobra, a ona koju predstavlja mrtva osoba, veoma loša; zato ubijaju vođe. Ali, u svojim srcima, oni koji su ubili braću Kenedi, doktora Martina Lutera Kinga, Mahatmu Gandija i druge poznate ljude, su jedino želeli da postanu poznati širom sveta i preko noći. Da bi to uradili, moraju da ubiju osobu koja je poznata. Tako neznanje napada pojedinca. Oni to rade radi sebe, a ne radi neke doktrine ili uverenja. Da su zaista verovali u neku filozofiju, radili bi za nju na neki prihvatljiv način. Kada vidite da su ti ljudi ubijeni, navodno, zbog razlike u mišljenu, to nije stvarno zbog toga. To je zato jer se pojedinac predao divljem neznanju. On se otvara za ovu silu jer oseća da je to način da sebe učini poznatim. On zna da će njegova žrtva postati poznata kao dobra osoba, a da će on postati poznat kao loša osoba. Ali on oseća da sve dok je poznat, čak i kao ubica, to je za njega dovoljno.
Juda je namerno izabrao da prihvati neznanje i bori se protiv božanskog znanja otelovljenog u Isusu Hristu. On je znao, da će izaći na loš glas i postati poznat ukoliko bude odgovoran za Hristovu smrt. Individualna slabost je takva da se veoma često nadamo da ćemo uraditi nešto veoma veliko i dobro, ali kada se to pokaže nemogućim, onda kažemo: „U redu, hajde da uradim nešto veoma loše.“ Iznutra mi znamo da možemo osvojiti svet svojom ljubavlju, radošću, samilošću i jedinstvom. Ali kada smo ambiciozni i vidimo da nemamo dovoljno sposobnosti, šta se dešava ako nemamo dovoljno jedinstva? Postajemo žrtve frustracije, neprijateljstva i destruktivnih osećanja. Ovim destruktivnim osećanjima pokušavamo da napadnemo božanske osobine kojima se u tajnosti divimo, ali ih nemamo.
Isus je kao ljudsko biće bio ubijen, ali svest Hrista nikada ne može biti ubijena. Kada neznanje napadne, ono ubija samo ljudsko u nama, ali ne i božansko. Božansko uvek ostaje. Ali, na žalost, ono što se dešava je da božansko u nama ne dobija priliku da obavi posao u prigodno vreme. Napad uvek odlaže božanski napredak. Da Hrist nije tada bio ubijen, ljudska evolucija bi napravila još jedan veliki korak napred. Ovaj napredak je došao kasnije kao rezultat čitavog hrišćanskog duha. Ali, da Hrist nije bio ubijen, napredak bi imao čistiji, direktniji i snažniji oblik. A sa najviše tačke gledišta, možemo reći da je to bilo predodređeno. Ne krivimo Judu, osobu, već sile neznanja kojima je dozvolio da ga najsnažnije obuzmu. Te sile su odgovorne za odlaganje ljudske evolucije.Ali, tehnološki napredak nema ništa zajedničko sa duhovnim napretkom. Mentalna, vitalna i fizička svest su odgovorne za tehnološki i mehanički napredak. I opet, ako poredite napredak duše sa napretkom tehnologije, tu zapravo nema poređenja.
Ako nam tehnološki napredak pruža neki materijalni komfor, ako stvaraju dobre okolnosti koje nas okružuju, tada nam mogu pomoći u našem unutrašnjem traganju. Ali, ponekad kada su okolnosti oko nas bolje, naša težnja je uništena. Kada su sve svetske pogodnosti tu, mi spavamo umesto da se molimo i meditiramo. Ako nam tehnologija unonosi previše komfora i zadovoljstva u život, to može biti destruktivno.
Nije potrebno da vodimo samotni život; umereni stepen tehnologije nam može biti od velike pomoći u životu prihvatanja. Od tehnologije možemo da prihvatimo onoliko pomoći koliko nam je potrebno. Ali, kada je u pitanju stvarnost duše, postignuće duše – kada su u pitanju svetlost, mir i sve duhovne stvari za kojima plačemo – tada tehnologija ne može da uradi ništa. Bez obzira koliko je brzo ili daleko tehnologija evoluirala, neće biti ni od kakve pomoći da se na površinu iznese svetlost duše ili stekne bilo šta od navedenog.Kažemo da je ovo visina, ono dužina, ovo dubina. Ali u Božjoj Kosmičkoj Viziji ta vrsta izraza se ne primenjuje. Ako je duboko u Svojoj Svesti, On ne mora da kaže da živi u najdubljim kutovima Svog Srca. Ono što ti nazivaš dubinom, On može da smatra visinom.
Sve viđeno Božjim Okom će nas zbunjivati, bez obzira šta je. Dubina, visina, širina: sve su to samo reči – naše reči. Mi smo stvorili visinu, dubinu, širinu i sve druge mere. A pošto je Božja Svest svuda, visina, širina i dubina su u Njemu. U našem slučaju, mi smo ograničeni; ne možemo biti svuda. Naša glava seže samo dovde; ne možemo njome da dodirnemo tavanicu. Ali, u Božjem slučaju, bez obzira gde je, čak i u ličnom aspektu, On je svuda.
Prema tome, Bog nikada ne gubi Svoju Visinu. On nije jednog trenutka u podnožju planine, a narednog na vrhu. Jedino što možete da kažete ukoliko je potrebno da na jedno mesto obrati značajnu pažnju, ako je nekom mestu potrebno više Moći Njegove beskrajne Koncentracije, tada će On obratiti više pažnje na to mesto.
Recimo da jedan dobar, iskreni tragalac, kao što si ti, plače za svetlošću, a tvoj muž ne. Šta će tada Bog da uradi? I tvoj muž je Božje dete, ali ćeš ti primiti više Moći Božje Koncentracije, jer ti plačeš iskrenije od nekog drugog. Stvorila si prijemčivost, pa ćeš dobiti više Njegovog samilosnog aspekta.
Ako želiš više Pažnje, Koncentracije, Brižnosti, Samilosti od Boga, tada moraš da kopaš duboko unutra i da stvoriš prijemčivost. Ali, Sam Bog nikada neće biti u niskoj svesti ili u višoj svesti na nekom određenom mestu ili u određenom trenutku. Njegova Svest je sveprisutna. Pitanje je koliko ti možeš da primiš.
U običnom ljudskom životu postoje usponi i padovi. U jednom trenutku smo u podnožju drveta; u sledećem trenutku se penjemo do najviše grane. Božja Svest se ne menja, jer je On univerzalan i sveprisutan. Ne mora da se menja. Ljudski um kaže da je Bog ovde u višoj svesti, jer je tu više ispoljen nego negde drugde, a da je negde drugde u nižoj svesti, jer tu ne dobija priliku da se ispolji. Ali, to je sasvim druga stvar. Ovde govorimo o ispoljenju, a kada govorimo o Božjoj Svesti koja se uspinje i pada, tako nešto se ne dešava. Ono što se menja je koliko mi možemo da primimo od Njega. Menja se jedino naša prijemčivost. Kada težimo, primamo mnogo i na Nebu smo. Kada ne težimo, ne primamo ništa i u paklu smo.Naše tzv. saosećajno srce će možda reći: „Pošto je i stolica Božja tvorevina, zašto ne bih bio savršeni džentlmen, i dozvolio da svi idu prvi? Doći ću poslednji, kako bih pokazao velikodušnost mog srca.“ Ali, Bog će reći: „Samo ti budi velikodušan; ali nisi jedno sa Mojom Voljom. Moja Volja je da Me spoznaš što je pre moguće. Umoran Sam; iscrpljen Sam. Želim da malo radiš za Mene.“ Bog želi da ponesmo malo Njegovog tereta, da preuzmemo neke odgovornosti od Njega. Ako tada postanemo božanski glupi i kažemo: „Ne, neka stolica ide prva; neka svi drugi idu prvi. Ja ću biti poslednji,“ to će biti greška. Mi treba da se najpre poistovetimo sa Božjom Voljom. Inače, trebaće nam stotine i hiljade inkarnacija da ostvarimo Boga, a to će biti čin gluposti.
Prava stvar je raditi ono što Bog želi, a ne ono što osećamo da je najbolje ili najduhovnije. Ako je to Božja Volja, tada ćemo biti poslednji. Ali, mi već znamo da Bog želi da idemo veoma brzo, jer mu je potrebno više iskrenih instrumenata. Što više bude dobio iskrenih instrumenata, to će se On ranije ispoljiti ovde na Zemlji. I zato, ako ne trčimo najbrže, to znači da odlažemo Njegovo ispoljenje.Ako to možete da radite na sedam različitih mesta na vašem telu, otkrićete da ste na jednom mestu prijemčivi. Možete da se koncentrišete bilo gde – na glavu, na čelo, na srce, na pupak, na stopalo – bilo gde. Ako ste se bar na jedno mesto ozbiljno koncentrisali, tu ćete primiti. Prijemčivost ne mora uvek da bude u srcu. Čak i u stopalu možete nešto da primite.
Prijemčivost je tok kosmičke energije i kosmičke svetlosti. Kada se koncentrišete na bilo koje mesto, pokušavate da unesete svetlost u sebe. Nakon što ste uneli svetlost u sebe, sledeća stvar je da je unesete na apsolutno pravo mesto, u srce. Najbolji rezervoar da se uskladišti ono što ste primili je srce. Ako uopšte ne možete da unesete svetlost u sebe, tada nemate pouzdanja, nemate zadovoljnosti. To je tako. U stanu vam je potrebna voda, ali je nemate. Morate da sprovedete vodu od spolja. Kada ste uveli vodu, ako želite da pijete, sprovodite je u kuhinju. Ako želite da se tuširate, možete sprovesti vodu u kupatilo. Ono što je važno je da ste je uveli u stan. Sve dok znate da ste je uveli u stan, znaćete i da imate vodu za svoje potrebe. Imate veliko pouzdanje i zadovoljnost kad imate vodu na raspolaganju, što ranije nije bio slučaj.
Još jedan našin da stvorite prijemčivost, kada je nemate, je da sebe navedete da osetite da imate samo tri godine, da ste beba u šumi. Nemate majku, ni oca, ni brata, ni sestru, nikoga ko bi vas štitio i sami ste u šumi u veoma tamnoj noći. Svuda oko vas je tama. Nema nikoga da vam pomogne; smrt pleše tik ispred vas i potpuno ste izgubljeni. Šta tada da radite? Plakaćete iznutra za pomoći: „Spasi me! Spasi me! Nemam nikoga ovde! Spasi me!“ Kada se ta vrsta unutrašnjeg plača pojavi, Svevišnji mora da otvori vaše srce, ili ću ja biti tu da otvorim vaše srce. Ja obično kažem: „Nemojte se osećati bespomoćno; vi ste Božja deca. Zašto biste bili nesigurni?“ Ali, povremeno niste prijemčivi jer ste postali previše sigurni; postali ste samozadovoljini. Nema drugog razloga. Zašto ne osećate unutrašnji plač? Odgovor je da ste previše zadovoljni materijalnim posedima ili stvarima koje imate u umu, ili u vitalu i telu. Kada ste zadovoljni stvarima koje imate, zašto biste plakali za nečim drugim? Kada imate ovo zadovoljno osećanje, tada vaš unutrašnji plač prestaje.
Ali, ako osećate da ste apsolutno bespomoćni, i da vam je očajniki potrebno nešto, to jest, Božja Samilost, Božja Svetlost, Božja Ljubav, Mir ili Blaženstvo, tada će naravno vaš unutrašnji plač biti jači. Nije potrebno da svakog dana osećate da ste bespomoćni i izgubljeni – daleko od toga. Ali ako ste zadovoljni, ako osećate da je ono što imate dovoljno, zašto bi se Bog brinuo za vas? Nije vam potrebna Njegova Pomoć. Sve dok ste zadovoljni, nemate prijemčivost. Morate da promenite stav; morate da osetite da ste potpuno, potpuno bespomoćni i izgubljeni bez Boga. Jedino tada možete imati prijemčivost.
Kada dobijete nešto svetlosti, pokušajte da izrastete u samu svetlost. Ako vidite da ste ponovo dobili malo prijemčivosti, tada kopajte više. Nemojte biti zadovoljni sa prijemčivošću koju imate. Ako je danas barica, učinite je bazenom, zatim velikim jezerom, zatim morem. Prijemčivost se tako može širiti, postepeno. Počnite sa malom rupom, i postepeno je činite većom, najvećom.
To su dva načina da postanete prijemčivi. Drugi metod je mnogo brži od prvog, ali je prvi način dobar jer osećate da radite za prijemčivost, da se trudite. Drugi način čini da osećate da je van vaše moći da radite za bilo šta, da potpuno morate da zavisite od Božje Milosti. Ako preduzmete te mere, bilo koncentraciju na sedam mesta, ili postajući bespomoćni, odmah ćete dobiti rezulate.Ne želim da kažem da je jedna svest bolja od druge. U jednom trenutku vidim vedsku svest, u sledećem trenutku vidim svest malog deteta od četiri ili pet godina. Nije to da ne mogu da održim sopstvenu svest; samo to nije potrebno. Neko možda dobija inspiraciju od prve svesti a neko od druge.
Neću reći da vidim ove promene svesti u mom suptilnom telu i neću reći da su one u mom grubom fizičkom telu. Ali deo fizičkog prima silu i preobražava je na razne načine. Ovde preobražaj ne znači prosvetljenje i savršenstvo, već prelazak iz jednog oblika u drugi.
Telo se menja i ja to vidim svojim očima. Snažne sile ga moraju izmeniti. Ponekad kada se sila veoma snažno spusti i ja ne želim da kontrolišem tu silu, moj nos i vilica se tresu, tada ne ulazim u neko dramatično izvođenje. Ako nešto držite pod slavinom i pustite vodu na njega na određeni način, možda će se tresti pod pritiskom. Ali, ako to čvršće držite, neće se tresti. Svetlost se najsnažnije spušta i ja je puštam da teče slobodno.
I da se vratim na tvoje pitanje, fizičko se definitvno menja. Sadašnja fizička visina se može promeniti. Drugi to neće moći da izmere, ali duhovni Učitelji će moći. To nije obmana; dešava se u suptilnom obliku. Tako da nećete moći da vidite promenu visine vašim ljudskim očima.To je zato jer se i u svetu želja spušta Milost – ne ponekad, već veoma često. U trci će biti pet ili šest takmičara. Oni svi imaju isti intenzitet da pobede u trci i možda su svi u nekoj meri vežbali godinama. Ali, neko primi Milost i bude prvi. U školi, ti ćeš učiti i neko drugi će učiti, ali će možda ta druga osoba dobiti višu ocenu od tebe. I ti si učio deset sati, ali je on primio više Svetlosti odozgo. To zovemo Milost.
Ne postoji tako nešto kao što je uspeh. Sve je to spuštanje Milosti. Milost se spustila i nesvesno je neka osoba primila. Pošto ne teži, moramo da kažemo da je primio nesvesno. Ako može svesno da primi Milost, tada na zemaljskom nivou ne mora tako naporno da radi. A ako je u svetu težnje, ako se Milost spušta, tada se povećava i njegova sposobnost primanja.
Dva brata su bila u istom razredu i zajedno su učili. Obojica su bili učenici istog duhovnog Učitelja. Učili su veoma naporno. Jednog dana, Učitelj im je rekao: „Ne morate da učite tako naporno. Molite se meni i učite manje. Ako mi se molite, vaše studije će biti efikasnije.“ Mlađi je rekao: „Ne, razmišljajući o tebi neću položiti.“ Zato je on nastavio da uči devet ili dvanaest sati. Stariji je imao više vere. On je učio samo par stvari i ostatak vremena je ponavljao ime svog Učitelja.
Šta se dogodilo? Kada je došao dan ispita, na ispitu su bile one stvari koje je učio stariji brat. A drugi brat, koji je učio stvari koje on smatrao najbitnijim, onaj koji je izučio tako mnogo knjiga –pao je. Počeli su zajedno sa istom željom da dobro prođu na ispitu, ali se pojavio neko, Učitelj, ko im je ponudio Svetlost. On je obojici rekao isto: „Ne morate da učite tako puno sati. Samo mislite na mene.“ Jedan je tako uradio, drugi nije. Onaj koji je učio samo par sati i nakon toga meditirao sa posvećenošću je primio Milost koja se spustila. Onaj koji nije verovao Učitelju je učio naporno, ali je ipak pao na ispitu.
Ti učiš da bi krenuo na putovanje, recimo, u svet želje. Naravno, postoji napredak. Ali se spušta Milost, i svesno ili nesvesno je ti primaš. Ako je primaš svesno, tada ideš veoma brzo. Čak i kada je primaš nesvesno, ideš veoma brzo. Ali, ako je neko ne prima čak ni nesvesno, onda za njega uopšte nema napretka.
U tvom slučaju, recimo, dobro si radio u spoljašnjem životu; uspešan si. Ali, nemoj da misliš da si uspeo zbog tvoje prirodne sposobnosti. Ne, Milost još uvek deluje jer si prihvatio duhovni život. Ja imam veoma blisku vezu sa tvojom dušom. Mnogo, mnogo puta je tvoja duša došla do mene i tražila neke stvari, i ja sam ih uradio svaki put. Tvoja duša je svesno primila moju blagoslovnu svetlost. Zatim je tvoja duša naporno radila da stvari koje je primila od mene ubaci u tvoj um i vital. Tvoje srce je svesno prihvatilo ove stvari. Tvoji um i vital su ih takođe prihvatili, nekad svesno, nekad nesvesno.
Zato je uspeh koji svi vidimo u tvom spoljašnjem životu, zbog činjenice da su neki delovi tvog bića svesno a drugi delovi nesvesno, prihvatili ono što sam ti ponudio. Ali je Milost dovela do uspeha. Ima mnogo onih poput tebe, koji očajnički pokušavaju da budu uspešni na isti način. Ali, oni neće imati tvoju sudbinu, jer nisu primili Milost odozgo. Ta Milost je tvoj uspeh. Ako je pojedinac prihvati nesvesno ili svesno, tada se veoma brzo kreće.
A sa druge strane, i Milost pravi razliku. Kada deluje u svetu želje, Milost će odvesti osobu veoma daleko. Nakon što je prešla određenu daljinu, kaže: „Spremna sam da te odvedem čak i dalje; već sam te daleko odvela. Ali ćeš dobiti ono što ti sada pokazujem. Ako si zadovoljan time, definitivno ću te tamo odvesti. Ali, ako time nisi zadovoljan, postoji jedan drugi put. Taj put se zove težnja. Na tom putu, čak i ako ne dobiješ ništa, ipak ćeš biti zadovoljan. Nije neophodno da pređeš veliki, veliki put. Ne, time što ostaješ na tom putu, dobićeš zadovoljnost. Na samom početku tvog putovanja, zadovoljnost koju ćeš dobiti će nadmašiti zadovoljstvo koje ćeš imati nakon što pređeš veoma veliku deonicu na putu želje, jer na putu želje nema zadovoljstva.“
Ponekad iz života želje ljudi uđu u život težnje, samo zbog toga što nisu sve vreme srećni, ili zato što ne napreduju zadovoljavajuće. Zato osećaju da je bolje odustati. Ali čega se oni odriču? Čega zapravo moraju da se odreknu? Nečeg malog, bilo u svetu želje, ili u svetu težnje. Stvar je tome, da nam neko odozgo nešto daje, i ako ga ispravno koristimo, On će nam dati još više. Ako ga zloupotrebimo, Njemu je žao. On kaže: „U redu, daću ti drugu priliku. Ali će prilika doći za par inakrnacija.“ Kada nam On nešto daje iz sveta želje, On daje i daje i zatim čeka na dan kada ćemo se probuditi i reći da to nije ono što želimo. Na kraju ćeš reći: „Bez obzira koliko mi daš, nisam zadovoljan u unutrašnjem svetu. Zato mi daj nešto drugo, nešto sasvim drugačije.“ Čim te duša navede da ovo osetiš, tada počinje stvarni unutrašnji napredak. Tada On počinje da daje iz sveta težnje i ako ispravno koristiš ono što ti On daje, to se onda uvećava.Istinski duhovni Učitelj je Bog, potpuno ispoljeni čovek, dok je istinski duhovni tragalac čovek, Bog koji evoluira. Bog, ispoljeni čovek i čovek, Bog koji evoluira su dve različite stvari. Kada istinski duhovni Učitelj dođe u svet, on u sebi ima i jeste Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Ali, mora da dođe kao ljudsko biće tako da bi čovečanstvo moglo da mu priđe. Svevišnji u njemu kaže: „Ako Ja dođem u čovečanstvo sa Mojom Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću, ako se u svakom trenutku igram sa njima, čovečanstvo će biti na smrt uplašeno. Ljudska bića Mi neće prilaziti. Pokušaće da se sakriju.“
Kada je Gospod Krišna pokazao svoj Univerzalni Oblik, Arđuna se na smrt uplašio. Kada je Arđuna video prošlost, sadašnjost i budućnost i čitav univerzum u Krišni, on to nije cenio; bio je preplašen na smrt. Rekao je: „Oprosti mi, oprosti mi. Ne mogu da se šalim više sa tobom. Rekao sam ti grozne stvari. Uvredio sam te. Grdio sam te. Molim te oprosti mi, oprosti mi.“ Krišna se sve vreme igrao sa Arđunom kao prijatelj. Zbog toga je Arđuna i dolazio kod njega. A da je Krišna od početka pokazao Arđuni ko je, tada se Arđuna ne bi usudio da se druži sa njim.
Ako bi Svevišnji došao sa Njegovom Beskonačnošću i Večnošću, onim što On ima i što istinski jeste, tada bi ga se čovečanstvo bojalo. Kap se nikada svesno neće usuditi da se udruži sa Beskonačnim, sa Prostranim. Ali, ako kap vidi drugu kap koja je malo bolja, ili malo veća od nje same, kap će se inspirisati. Neki duhovni Učitelji otkrivaju samo malo više sposobnosti od obične osobe. Tada obična osoba može da poveruje u njih i da primi ono što oni nude. Ti Učitelji uzimaju isti ljudski oblik i istu vrstu svesti kao ljudska bića, tako da ljudska bića mogu da im priđu. Oni spolja moraju da igraju ovu igru. Inače čovečanstvo ne bi moglo da im priđe. Oni iznutra znaju šta su. Zato ljudska bića na Zemlji apsolutno moraju da prate ljudski način. A u ljudskom morate da vidite Božansko.
Sa druge strane, tragalac igra ulogu čoveka, Boga koji evoluira. Tragalac pokušava da ostvari Najviše; on teži da ima Najviše, Večno, Besmrtno. Na kraju, on ulazi u Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost i zadovoljan je. Tada mora da oseća da je svako ljudsko biće deo njega. Tada mora da oseti da je svako ljudsko biće deo njega samog. Treba da oseti da ima milion ruku, milion nogu, milion očiju – kao neki od kosmičkih bogova i boginja koji imaju stotine ruku. Tako čovek, Bog koji evoluira cilja na ono što Bog, ispoljeni čovek ima i jeste.From:Sri Chinmoy,Jednostavnost, iskrenost, čistota i božanstvenost, Agni Press, 1987
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ssd