MARIJA: Josife, rekla sam ti d ane brineš. Sad imamo lepu sobu u velikoj gostionici. Više nismo u staji. Ovde ćemo sasvim lako moći da se pobrinemo o našoj slatkoj bebi.
JOSIF: Marija, bila si u pravu. U pravu si. Uvek si u pravu.
MARIJA: Ono što je tebi i meni potrebno je stpljenje. To je sve.
(Ulaze tri mudraca.)
MUDRACI (klanjajući se bebi): O kralju, o Gospode Univerzuma, danas nismo na zemlji. Danas smo na sedmom nebu blaženstva. Nemamo božanskih darova da ti ponudimo. Molim te, budi zaovoljan našim zemaljskim darovima: zlatom, mirisom, tamjanom i mirtom.
JOSIF: O božanski gosti, molim vas, prespavajte ovde.
MUDRACI: Hvala ti, Josife. Veoma lj ubazno od tebe.
(Marija im daje da jednu. Oni odlaze da spavaju u jednom ćošku sobe, Josif u drugi ćošak, a Marija i dete u treći ćošak. Nakon nekoliko trenutaka božanski glas budi tri mudraca.)
GLAS: Idite kući. Ne vraćajte se Irodu.
(Tri mudraca izlaze. Pojavljuje se anđeo i budi Josifa i Mariju.)
ANĐEO: Josife, ti, tvoja žena i dete morate da smesta idete u Egipat. Inače će Irod uskoro naći vaše dete ovde i ubiti ga.
(Marija uzima dete u ruke. Svi izlaze.)From:Sri Chinmoy,Sin, Sky Publishers, New York, 1973
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/son