Pitanje: Da bi se imale dečije osobine, da li se mora imati mnogo vere i poverenja?

Šri Činmoj: Da, zaista. To je apsolutno neophodno. Dete zna da mu majka neće namerno uraditi ništa loše. Dete veruje da čak i nesvesno majka neće uraditi ništa pogrešno. Za nju, mogućnost da povredi dete ne dolazi u obzir. Dete nikad ne misli da bi mu majka svesno nešto naudila, daleko od toga. Sasvim suprotno, dete ima neupitnu veru u majku. Ono oseća da bi, ako mu neko da otrov, majka radije sama popila taj otrov i spasla ga. Sasvim ista vera je potrebna kod odrasle osobe, kod nekoga ko ima razvijen um. Kad dete napuni trinaest godina, um počinje da funkcioniše. Bio to intelektualni um ili obični um, on ima svoj sopstveni način sumnje i podozrenja i radi razne nebožanske stvari. Znači, najbolje je da misliš da imaš pet godina, mada si odrastao i veoma razvijen u duhovnom životu. Ako misliš da si dete, onda napreduješ veoma brzo. Kako da stekneš prijemčivost? Dete ima prijemčivost, trenutnu prijemčivost, jer se ne oslanja samo na svoje sposobnosti. Ono se oslanja na majčine sposobnosti. Ipak, spremno je da preda svoje male sposobnosti. Njegova mala sposobnost je vera. Detetova sposobnost je njegova vera da njegov otac može da podiže teške terete. Njegova vera je to da njegov otac to može da uradi i takođe da njegov otac to radi zbog njega. Sama vera u oca ga spasava. Njegova vera u oca je njegova vera u samog sebe.

From:Sri Chinmoy,Značaj osmeha, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sgm